Network-centric warfare / mrežnocentrično ratovanje

Internet je kao vatra-dobar sluga, zao gospodar

Posle Drugog svetskog rata i pojave kompjutera, usledilo je još nekoliko revolucija u ratovanju. One su izrodile više podvrsta ratne metodologije razrađene na svim nivoima. Pojavilo se nuklearno oružje s mnoštvom platformi, a sa njim i pojmovi kosmičkog rata (”zvezdani ratovi”), ratova znanja, itd. Međutim, izum masovno upotrebljivog računara (nekada zvanog ”elektronski mozak” i velikog kao ormar) izazvao je stvarnu revoluciju na civilizacijskom, najširem globalnom nivou: on je omogućio pojavu interneta. Računar je u ljudski rod uneo takve  promene da je danas teško zamislivo, pa čak i u dužem roku nemoguće normalno živeti bez tog izuma. Znate li šta je to internet? Da, naravno da znate, ali da stvari postavimo najpre leksički i teorijski na pravo mesto, bez obzira na to što nam se čini da o njemu znamo, praktično, sve. A često nije tako.

Portal svakako nije akademska tribina, ali mi se uvek u pisanju naših tekstova oslanjamo i pozivamo na dokazane činjenice i metodologiju; zato vredi posvetiti nekoliko redova naučnoj osnovi i definiciji interneta. 

Internet je, opisno prevedeno, veza između više mreža. Na njegovu pojavu uticao je spoj medija, računara i telekomunikacija. Međutim, to je samo tehničko-komunikacijska strana. Pravi uzrok njegove pojave bila je interakcija društvenih i političkih procesa koji su generisani potrebama naučne, političke i vojne zajednice. Prva mreža koja se pojavila na rudimentalnom nivou korišćena je za potrebe vojne logistike, kako bi se u što kraćem roku utvrdilo stanje zaliha materijalno-tehničkih sredstava. Vrlo brzo se ustanovilo da je to dobar i efikasan način da se pojednostavi i pojevtini pristup informacijama i svaka oblast je počela za sebe da razvija takve mreže. Povezivanjem takvih individualnih mreža dobijena je ”mreža svih mreža” , odnosno internet. Usluge interneta sada su inkorporirane u sve vrste ljudskog života pa se može govoriti i o svojevrsnom gospodarenju interneta nad ljudima. Ljudska vrsta je postala zavisnik interneta. Od najednostavnijeg kućnog ”četovanja”, preko poslovnih i vladinih komunikacija, bankarskih i stručnih razmena podataka, elektronske pošte, video-konferencija i seminara, prenosa datoteka, do čuvanja veoma ozbiljnih stranica i dokumenata, stvoren je World Wide Web. Reč je, najprostije rečeno, o internoj komunikaciji između više računara gde je broj komunikatora i recipijenata ograničen samo fizičkim brojem uređanja i samom potrebom za komunikacijom. Najvažniji trenutak u razvoju interneta dogodio se 1983. godine kada je tadašnja mreža NCP (Network Control Protocol) prešla na TCP /IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol) što je označilo i prelazak na tehnologiju koja se i danas koristi.

No, to su, ipak, samo ”mašine”. Šta teorija informacija sa teorijom sistema komunikacija o tome kaže? Osnovni model kojim mi komuniciramo korišćenjem kompjutera (i ne samo njega, već uopšte)  jeste Šenon – Viverov. Za njega kažu da je toliko jednostavan, pa je neverovatno da se niko ranije nije setio da ga definiše, a postoji od prvih svesnih vremena čoveka. On ima jedistveno svojstvo da se može primeniti i na analogni i na kibernetički način komunikacije. Šema je veoma jednostavna: na početku je komunikator s enkoderom koji poruku šalje preko kanala do dekodera sa recipijentom. Dakle: komunikator enkodira poruku, šalje je određenim kanalom (vazduhom, telefonom, kompjuterom), a recipijent je prima i dešifruje. Još jednostavnije: mi (komunikatori) govorimo u telefonsku slušalicu (enkoder), a primalac (recipijent) to sluša preko drugog telefona (koji dekodira poruku, pretvarajući elektronske u zvučne signale).  Osnovna zamisao, naravno, jeste da se prenese poruka, a ona se može preneti raznim kanalima. U slučaju kojim se mi bavimo u ovom tekstu – to je internet. To sada izgleda kao otkrivanje tople vode, ali bitno je reći da je internet  kibernetički model koji je primenjiv na sve druge modele (pojedinačnog i masovnog) komuniciranja i informisanja. I da ovde, usput, naglasimo razliku: informisanje je samo onda kad vi primate ili predajte poruku. Komuniciranje je kad poruku uzvratite. Naš kompjuter, koji svaki dan koristimo, istovremeno je i enkoder (pretvara, kodira naše poruke u bitove) i dekoder (pretvara bitove u vidljive znake kako bi mogao da ih pročita ili čuje, vidi, naš sagovornik). 

Internet kao ratište i oružje 

Dolazimo do suštine ove teme. Govorimo o vojnoj doktrini, odnosno konceptu ratovanja, koji je prvo primenilo Ministarstvo odbrane SAD (United States Department of defence – USDOD, DOD ili DoD, ranije National Military Establishment).  Osnovni cilj je, naravno, povećanje borbene sposobnosti u savremenim ratovima ili sukobima ograničenog intenziteta i trajanja. To se postiže povećanjem infokomunikacione superiornosti, pokrivenosti i povezanost što više učesnika (na jednoj strani) u sukobu. Time se ostvaruje ideal 4C – komunikacije, koordinacije, kontrola i komandovanje (Communication, Coordination, Control &Command).

Ovde treba napraviti značajnu razliku kako ne bismo poistovetili mrežne ratove i ratove uz pomoć interneta. 

O čemu je reč? Mrežni ratovi su ratovi hakera s ciljem da se drugoj mreži nanesu gubici, šteta i unazađivanje. Oni se jednim imenom zovu Cyber Attacks, odnosno virtuelni napadi.  Postoji više poznatih metoda, koji se dele na dve vrste: DDoS i viruse. DDoS (Distributed Denial of Service – plasirano uskraćivanje, onemogućavanje korišćenja) ima preko 15 vrsta, pa ćemo navesti samo neke: Botnet (mreža računara zaražena nekim virusom), Direct-access Attack(fizički pristup računaru žrtve, kada se ubacuju odgovarajući virusi), Eavesdropping  ili Network Sniffing (presretanje podataka između korisnika i servera), Keylogger(tajno instalirana pozadinska aplikacija koja se ne vidi, a beleži sve šta korisnik unosi preko tastature, čak i kada obriše poruku),Spoofing(lažno predstavljanje, profil i program kome verujete zaražen je virusom), Malware; toje najšira kategorija zaraznih i štetnih programa. Malver je program napravljen da tajno pristupi vašem računaru bez vašeg odobrenja. U malvere spadaju virusi, crvi, trojanci, spajveri, adveri, krajmveri, rutkitovi i ostali maliciozni i neželjeni programi. Naravno, ovi metodi se mogu primenjivati i u mrežnocentričnom ratovanju. Šta ih onda razlikuje? 

Za razliku od ovih mrežnih ratova, Network centric warfare je isključivo vojni koncept. Nastao je najpre na dugoročnom promišljanju, eksperimentima i simulacijama da bi se pretočio u konkretne akcije. Ovaj program je suštinski uticao na samu strukturu Pentagona i njegove strateške i doktrinarne planove. Ispostavilo se da je veoma unosno investirati u relativno jevtine programe koji mogu da naprave mnogo veću štetu nego konvencionalno i nuklearno oružje, ali bez nepotrebnih razaranja i žrtava. Pri tom mogu da smanje ionako ogromnu vojnu birokratiju i uštede veliki novac.

Dolazimo do paradoksalnog saznanja: prilikom kreiranja koncepta mrežnocentričnih ratova korišćene su ideje maršala N. Ogarkova (Николай Васильевич Огарков ). Da li vam je poznato ovo ime? Pažljivi čitaoci ga se sećaju kao načelnika Generalštaba OS SSSR od 1977. do 1984. godine, a svetski poznat je postao septembra 1983. godine nakon obaranja korejskog aviona (Korean Air Lines Flight 007 – KE007/KAL007) kod ostrva Moneron.  Na Zapadu je dobio nadimak ”maršal s kompjuterom”, što je u to vreme bilo i izraz divljenja. Pažljivim praćenjem njegovog bogatog naučno-publicističkog rada (učestvovao je, između ostalog, u stvaranju sovjetske Vojne enciklopedije), o njegovim viđenjima savremenog ratovanja prva se oglasila Meri C. Ficdžerald (Mary C FitzGerald) iz Centra za morske analize (Center for Naval Analyses). Ona je u analitičkim knjigama ”Maršal Ogarkov o modernom ratu 1977-1985” i ”Maršal Ogarkov o operacijama savremenog ratišta” (”Marshal Ogarkov on the modern theater operation”) skrenula pažnju američkoj vojnoj naučnoj javnosti na dalekosežne i vizionarske ideje ovog, naoko, krutog maršala. Američka vojska je bez ustezanja prihvatila ovaj koncept i u njegovom konačnom obliku predstavila ga u dokrinama ”Joint Vision 2010” i ”Joint Vision 2020” ! Prvi put je taj koncept predstavljen u časopisu ”Air Force Magazine”, a preporuku je potpisao lično tadašnji šef združenog štaba Džon M. Šalikašvili (John M. Shalikashvili). Eto, nisu samo Sovjeti ”pozajmljivali” tehnologiju od SAD, već su Amerikanci požurili da razrade ovaj koncept koji je stigao od strane od koje se to najmanje očekivalo. Smatralo se da Sovjeti daleko zaostaju na planu IT razvoja.

Pioniri mrežnocentričnog ratovanja

Ustavnovili smo čija je ideja i kako je doprla do Amerikanaca. Ko je najviše doprineo njenom razvoju?  Osnivačima mrežnocentričnog ratovanja smatraju se viceadmiral američke mornarice Artur Sebrovski (Arthur K. Cebrowski), Džon Garstka (John J. Garstka, Director for Cyber within the Office of the Chief Information Security Officer, Office of the Under Secretary of Defense for Acquisition and Sustainment) i admiral Džej Džonson (G. Johnson). Sebrovski i Garstka su objavili zajednički programski tekst ”Mrežnocentrično ratovanje, njegovo poreklo i budućnost” (Cebrowski Arthur K., Garstka John J. Network-centric Warfare: Its Origin and Future // Proceedings, January 1998). Kao saradnik potpisan je i Frederik P. Stein. Na gotovo trista stranica oni pedantno i naučno precizno opisuju ono što sada možemo videti (ili naslutiti) širom svetskih ratišta.

Osnovni koncept predviđa borbene moći ukrupnjavanja i grupisanja različitih, zajedničkih snaga, radi formiranja informacione i komutativne mreže (stvaranje mogućnosti promene redosleda operacija bez ugrožavanja krajnjeg cilja). Taj koncept kombinuje izvore informacija, bolje rečeno obaveštajne i kontraobaveštajne podake, kontrolu nad snagama i sredstvima uništenja kojima se raspolaže. Na taj način učesnici operacije dobijaju pouzdane i potpune informacije u realnom vremenu o okruženju i protivniku. Rezultat je očigledan – ubrzava se korišćenje snaga i sredstava, povećava tempo operacija, stepen uništenja protivničkih snaga, preživljavanje svojih i savezničkih trupa i nivo sinhronizacije postupaka. I za ovaj koncept bi se moglo reći da je veoma star, samo je čekao svoj tehnološki trenutak da se može primeniti. Dolazimo i do suštinske, doktrinarne promene u načinu razmišljanja planera ratnih zbivanja, a to je: pre svega – organizacija na mikro i makro planu. Odavno je poznato da se bitka na makro planu dobija u mikro-organizaciji.

Principi delovanja

Teorija (i praksa) mrežnocentričnog ratovanja zasniva se na tri principa:

1. Snage koje su povezane dovoljno pouzdanim mrežama dobijaju priliku za kvalitativno novu razmenu informacija i postizanje informacione superiornosti nad neprijateljem.
2. Razmena informacija automatski poboljšava kvalitet informacija i nivo šire slike svega što se dešava na ratištu.
3. Rezultat svega je opšta sitauciona svest da je saradnja i samosinhronizacija presudna za stabilnost i brzinu prenosa komande, što zauzvrat dramatično povećava efikasnost borbenih napora i dovodi do izvršenja zadatka onako kako je zamišljeno.

Ključne karakteristike

U odnosu na tradicionalno ratovanje, ”mrežno ratovanje” se razlikuje u tri osnovne karakteristike:

1. Ranije je, zbog različitih vrsta ograničenja, bilo nužno da se jedinice i elementi logistike nalaze u istom prostoru i u neposrednoj blizini neprijatelja (ili objekta koji se brani). Novi koncept otklanja ta ograničenja i to je potvrđeno u praksi. Američka vojska u Iraku koristila je distributivni informacioni sistem MTS (Army’s Movement Tracking System). On je baziran na senzorima s mogućnošću radio-emitovanja, stacioniranim i pokretnim skenrerima, GPS navigacionom satelitskom sistemu, bežičnom taktičkom internetu, mobilnoj telefoniji, itd. To je omogućilo komandi da prati položaj svih snaga i sredstava na celom bojištu i s lakoćom uparuje borbene posade sa logističkim bataljonima i bazama. Ukupno je oko 4.000 računara i sto servera koji su kao OS koristili Vindows NT bilo uključeno u ovu mrežu. Sistem MTS koštao je američku vojsku 418 miliona dolara koji su isplaćeni korporacijama NSI Global Inc (Global Counter Intelligence) i Comtech Mobile Datacom Corp (Džerman taun, Merilend, korporacija specijalizovana za satelitske veze) za nabavku potrebne opreme u roku od tri godine. 
2. Mrežnocentrični rat mogu da vode samo visokonteligentne, školovane ili obučene  snage. Pre početka rata u Iraku 2003. godine nad ratnom teritorijom raspoređeno je više od 40 satelita, a sredstva glavne udarne grupe, Petog armijskog korpusa koji je učesvovao u operaciji ”Šok i strahopoštovanje” (Shock and awe) bila su u stanju da samostalne prate do 1.000 neprijateljskih kopnenih ciljeva u jednom satu. U tu mrežu upareni su i komandanti nosača aviona, što nije bio slučaj 1991. godine. Prema sadašnjem stanju korišćenja znanja u ovoj oblasti, preko 80% avionskih naleta već se izvodi ”na slepo”, odnosno na osnovu podataka koje su bežičnim linkom u kompjuter aviona dostavile zemaljske posade. Da bi došli do takvog nivoa, Amerikanci su rasporedili poseban sistem borbenog planiranja i kontrole avijacije pomoću programa TVD ”TVMSS” ( Osnovni sistem za upravljanje bitkom – Theater Battle Management Core Systems). Tokom same operacije koristili su novi FBCB2 ( Force XXΙ Battle Command Brigade or Below), distributivni sistem za kontrolu borbe na nivoima od brigade preko bataljona do čete. Svi komandanti imali su obične džepne računare-tablete sa konfiguracijom od 500MHz i 4Gb ram memorije, koristeći OS Vindovs 95/NT. Ti uređaji su bili robusirani kućištem Elbit sistema.  
3. Mrežnocentrični rat ima prednost u odnosu na konvencionalne veze jer dozvoljava geografski udaljenim ili raštrkanim jedinicama da koordiniraju svoju aktivnost. Stoga je Pentagon u novom Zalivskom ratu zakupio prenos satelitskih informacija i povećao ga za sedam puta. Najnoviji planovi NATO (dostupni na otvorenim izvorima) govore o ”Federativnoj mreži misija” (NATO Federated Mission Netvork) koja će omogućiti mrežnocentrično ratovanje na najnižnim nivoima komandovanja. 

Borbene faze

Ukoliko pođemo od pretpostavke da će se ovaj način ratovanja primenjivati ubuduće uvek i na svakom mestu, onda moramo znati da će se njihovo korišćenje razvijati u četiri faze:

1. Postizanje informacione superiornosti onesposobljavanjem (uništavanjem, suzbijanjem) obaveštajnog i informacionog sistema neprijatelja.
2. Sticajem dominacije u vazduhu uništenjem neprijateljskog PVO sistema.
3. Postepeno i sistematsko uništavanje neprijateljskog oružja i žive sile koja je ostala bez potrebnih informacija. Pre svega to se odnosi na sisteme kod kojih je koordinacija od životne važnosti – raketnih sistema, artiljerije, oklopno-mehanizovanih snaga.
4. Stvaranje i uništavanje džepova neprijateljskog otpora. Ovavim načinom ratovanja, koristeći moć informacije, mnogo brže se ostvaruje borbeni ciklus ”otkrivanje – identifikacija – određivanje cilja – uništenje”.  Praktično posmatrano to izgleda ovako: satelitski senzori ili bespilotne letelice šalju centrali prikupljene podatke (po pravilu sa ”živom slikom” i tačnim koordinatama u centimetar); centrala ove podatke šalje onim snagama koje su najbliže otkrivenom cilju i one tada dejstvuju. Posle toga sledi provera učinka. Sada, na primeru ukrajinskog ratišta (a nešto ranije i u sukobu oko Nagorno Karabaha), vidimo da je proces još više ubrzan i pojevtinjen upotrebom ”pametnih” telefona i masovnim korišćenjem bespilotnih letelica.

Nadam se da vam nije promakla rečenica Branka B. Bogdanovića u tekstu ”Severnodonjeck i Azot su pali” : ”Zastupnik Ministra odbrane Ukrajine, Hana Maljar (Маляр Ганна Василівна), u prepodnevnim časovima 25. juna je na Fejsbuku postavila objavu da su poruke na društvenim mrežama poremetile izlazak vojske iz Severodonjecka. Ona je istakla da je važno da se o povlačenju jedinica iz određenog naselja ne govori javno pre nego što to učini Generalštab. Javne informacije civila o napretku vojnih operacija i izveštavanje o tome na društvenim mrežama uz zvanična saopštenja Generalštaba, često remete vojne operacije.”. 

Od prve studije o mrežnocentričnom ratovanju mnogo toga se promenilo pojavom mrežnih grupa. I one su ušle u arsenal ovog rata pa možemo reći da i od veštine njihovog korišćenja zavisi mnogo toga na bojištu. Gde je tu mesto socijalnih grupa ? One jesu revolucionarne po tome što su model pojedinačnog komuniciranja (uzmimo telefonski razgovor kao tipičan primer) pretvorili u model masovnog komuniciranja. Nauka to zove – pretvaranje interpesonalne komunikacije u masovnu. Zvuči mudro, a vrlo je jednostavno – razgovor dvoje pretvara se u razgovor mnogo njih. Masovno komuniciranje jeste ranije bilo isključivo rezervisano za novine, radio i televiziju, pa i film; međutim i tada je bilo asimetrično! Poruka je stizala do ogromnog broja recipijenata, ali nisu svi bili u situaciji da direktno uzvrate (pismom, uključenjem u emisiju, anketom, itd), već posredno – fidbekom, odnosno, odjekom, reakcijom na neku vest.  Modeli na internetu (blog, portal, forum, socijalne grupe, razni mesendžeri) do krajnosti i dramatično omogućavaju (i dozvoljavaju) trenutno i lagodno, uprošćeno komuniciranje između komunikatora i recipijenta u, praktično, neograničenom obimu – i vremenski i količinski. Pritom, naravno, ne spominjem kvalitet komuniciranja jer on može biti i visokostručni (kakav je često na forumima), ali i običan bizaran razgovor, kakav se odvija na bilo kom četu.

Šta je omogućilo takvu eksploziju masovne komunikacije? Ništa što već nije razmotreno i izmišljeno, samo je trebalo materijalizovati sredstvo! Brojni teoretičari komunikologije, pre svih Šram, kao i Džon i Matilda Rejli, stvorili su teorijsku podlogu za ovo ”savremeno čudo” . Šram je dokazao da je interpersonalna komunikacija podobna i za masovnu komunikaciju, a Rejlijevi su otišli korak dalje i definisali referentne grupe učesnika komunikacije!! Hajde da to slikovito opišemo, pa će biti potpuno jasno:

Bacite kamičak u vodu (kamičak je vaša poruka). On pravi koncentrične krugove, zar ne? To su vaši prijatelji do kojih je doprla poruka. E, onda neko do vas uradi to isto, pa se napravi još jedan koncentrični krug koji se preklopi s vašim krugom. U tom odsečku, preseku dva kruga nalaze se zajedničke informacije (zajednički prijatelji, zidovi, itd). Svi ti krugovi utiču jedan na drugi, srazmerno blizini ”bacanih kamičaka”. Broj kamičaka ničim nije ograničen i – eto nam Fejsbuka, Tvitera i ostalih mreža. Zašto se na njih toliko dugo čekalo? Zato što je ”samo” trebalo omasoviti (pojevtiniti) sredstvo za koje sada i vrapci na grani (od predškolskog uzrasta do poznih penzionerskih godina) znaju da se zove internet. Sve je potom, kao što znamo, bilo pitanje vremena i maštovitosti, kreacije da se stvori nešto što će i lepo izgledati – pri tom donoseći ogromne pare svojim ”izumiteljima”. 

Nadamo se da je sada do kraja i potpuno ogoljeno i jasno da je internet postao mastodont u kome je sve moguće i da je zaštita na ratištu sada izuzetno otežana svim vidovima i rodovima. 

Za Network centric warfare – mrežnocentrično ratovanje, termin koji se već ustalio i osvojio svoje mesto u ratnoj terminologiji ima još termina: Britanci ga zovu Network Enabled Capabaility-NEC), a u Švedskoj, jednoj od prvih zemalja koja je počela da svoje OS prilagođava ovoj novoj vrsti ratovanja mrežnocentrično ratovanje zovu ”odbrana zasnovana na mreži” (Nätverksbaserat försvar – NBF). Nemci ovakvo ratovanje zovu netzwerkzentrierte Kriegführung (netocentrično ratovanje), a Francuzi koriste anglicizam sa ubačenim Le network centric warfare . Rusi, preteče ove ideje, koriste izraz Сетецентрическая война ili ”Сетецентрические боевые действия”.    

Gde smo tu mi? Stariji čitaoci pamte da su osnovne taktičke radnje (odbrana/napad) rađene na nivou čete, voda i odeljenja. Tek sedamdesetih godina uvodi se i TBV ”Vojnik u napadu”, gde se prvi put pojedinac osposobljava da samostalno deluje u sklopu streljačkog stroja. Međutim, tada je komunikacija između vojnika u stroju bila isključivo vizuelna i auditivna. Komandu za juriš ili povlačenje mogao je da čuje i neprijatelj. Danas, dok gledamo brojne kadrove s ratišta, vidimo da praktično nema vojnika koji na svom šlemu nema mesto za taktičku kameru (Tactical Helmet Camera). Među najpoznatije spadaju MOHOC, GoPro, Contour, a sasvim sigurno je da postoji još desetine proizvođača s Dalekog istoka čuvenih ”no name” maraka. Suština je da su te kamere povezane s mobilnim telefonom, a on putem interneta (opet taj internet!) šalje podatke s ratišta u realnom vremenu, tako da pojedinac ponovo postaje važan deo lanca mrežnocentričnog ratovanja uzvraćajući informacije o efektima dejstava. Jasno je da će internet biti (ako već i nije), presudan faktor u mnogim sukobima. Da je to tačno, svedoči i činjenica da svaka država može s lakoćom sprečiti ili ograničiti korišćenje mobilne ili internet mreže na čak vrlo određenom i oganičenom području. Vojnik sadašnjosti i budućnosti na ratište će kretati kao u naučnu ekspediciju, naoružan je samo hrabrošću i oružjem, već i znanjem da upotrebi sve složeniju elektronsku opremu. 

Na sajtu Ministarstva odbrane Republike Srbije među rodovima zavedene su i jedinice za elektronska dejstva, bez ikakvog objašnjenja čime se bave. Hoćemo da verujemo da nije reč o neažurnosti u sređivanju sajta, već o ozbiljnoj nameri da se zaštiti jedna od najosetljivijih grana današnje ratovanja.

Napomena:

U realizaciji ovakve vrste ratovanja značajnu ulogu ima i medijski rat, ali ta dva pojma ne treba poistovećivati jer između njih postoji veoma značajan niz razlika. Stoga ćemo se u nekom od narednih članaka posvetiti upravo medijskom ratu, sve važnijem faktoru savremenih ratova.