Posednja odbrana Severodonjecka
Borbe za Mariupol i zavod ”Azovstalj” postale su medijska legenda borbi u Ukrajini. No, od trenutka kada se famozni puk ”Azov” predao, zapadna sredstva informisanja su se odmah upustila u lov za novom pričom. I – pojavio se Severodonjeck sa svojim zavodom ”Azot”.
Do 1950 godine, na zapadu Luganske oblasti, na granici Donbasa i Slobodske Ukrajine, na levoj obali reke Severski Donjec (Сіверський Донець), nalazilo se samo malo naselje poznato kao ”Lishimstroj” (Лисхимстрой, Лисичанское химическое строительство). Naselje je tretirano kao predgrađe Lisičanska (Лисичанськ), jednog od najvećih gradova Luganske oblasti, koji se nalazio na desnoj obali reke. Naime, 1939 godine je doneta odluka da se na levoj obali Severskog Donjeca podigne jedan od najvećih hemijskih kombinata bivšeg SSSR. Prostor određen za ovu namenu tako je i nazvan ”Lishimstojem”.
Prvo su izgrađene pomoćne radionice za snabdevanje gradilišta potrebnim materijalom, strujom, vodom i parom a uskoro su počeli da niču i fabrički objekti. Rat je prekinuo gradnju, koja je nastavljena 1943. godine. Do kraja 1950. završeni su montažni radovi u pogonu amonijum-nitrata, kada je budući industrijski grad i zvanično nazvan Severodonjeckom. Proizvodnja u zavodu započeta je u noći između 31. decembra 1950. i 1. januara 1951. godine. Postepeno je osvajana produkcija amonijaka i azotnih mineralnih đubriva, organskih alkohola i kiselina, hemikalija za domaćinstvo i proizvoda od polimera i polimernih filmova, što je dovelo kako do širenja kombinata nazvanog ”Azot”, tako i samog grada. U suštini, zavod je bio utkan u staro jezgro grada pošto su duž i oko proizvodnih pogona izgrađene stambene radničke zgrade.
Nakon odluke ukrajinske Rade od 16. jula 1990. i referenduma od 1. decembra 1991, Luganska oblast sa Severodonjeckom ušla je u sastav nezavisne Ukrajine. ”Azot” je 14. jula 1994. registrovan kao privatno ”Severodonjecko udruženje Azot AD” (Приватне акціонерне товариство Сєвєродонецьке об’єднання Азот) a4. februara 2011. ga je otkupio kontraverzni ukrajinski oligarh Dmitro Firtaš (Дмитро Васильович Фірташ) i uključio u holding Ostchem Holding AG – deo finansijsko-privredne The Firtash Group of Companies.
Tokom sukoba 2014 godine, Severodonjeck je bio jedan od gradova koji je ušao u sastav LNR ali je 23-24. jula ponovo zauzet od ukajinskih snaga. Nakon početka ruske ”specijalne vojne operacije”, borbe za grad zvanično su započete 1. marta 2022. a, prema tvrdnjama gradonačelnika Aleksandra Strjuka ( Олександр Сергійович Стрюк), Severodonjeck se 6. maja faktički našao u potpunom okruženju. Tu počinju medijske manipulacije sa željom da se dobije novi ”slučaj Mariupol”, odnosno, da se ”Azot” prikaže kao ”drugi Azovstal”. No, situacija na terenu znatno se razlikovala od one u i oko Mariupola. Prema zapadnim izvorima, u početnoj fazi borbi, osim snaga Narodne milicije LNR, u pravcu Severodonecka dejstvovali su ruski 423. gardijski motostreljački (423-й гвардейский мотострелковый полк) i 13. tenkovski puk (13-й гвардейский танковый Шепетовский полк) 4. gardijske tenkovske divizije (4-я гвардейская танковая Кантемировская дивизия) i 3. motostreljačka divizija (3-я мотострелковая Висленская дивизия) 20. gardijske armije (20-я гвардейская общевойсковая армия). U kasnijoj fazi operacija, 14. aprila, u cilju forsiranja Severskog Donjeca, zauzimanja Lisičanska i drugih mesta koja su bila pod kontrolom VSU, na ovaj front je dislocirana 13. posebna gardijska inženjerisjka brigada (12-я отдельная гвардейская инженерная Кёнигсбергско-Городокская бригада) 2. gardijske armije (2-я гвардейская общевойсковая армия) i 30. posebna motostreljačka brigada (30-я отдельная мотострелковая бригада).
No, snage VSU koje su branile grad, nisu odgovarale onim angažovanim u Mariupolu od 3. marta do 16. maja 2022. godine. Primera radi, umesto Denisa Prokopenka, zapovednika ”Azova”, sada intervjue daje predsednik kijevske organizacije Sveukrajinske unije ”Svoboda” (Всеукраїнське об’єднання Свобода) i bivši deputat Kijevskog gradskog saveta, Petr Kuzik (Петро Миколайович Кузик). Kuzik je sada kapetan, komandir bataljona ”Svoboda” 4. brigade Nacionalne garde. Ovaj dobrovoljački bataljon, inače deo “Legiona Svoboda”, uglavnom čine pripadnici konzervativno-nacionalističke (ultranacionalističke) partije VO ”Svoboda”; o političkim pogledima boraca bataljona možda najbolje ukazuje činjenica da je njihova partija do 2004. godine bila registrovana kao ”Nacional-socijalna partija Ukrajine” (Соціал-Національна партія України).
O regularnim jedinicama u javnim sredstvima informisanja nema više podataka. Inače, taktika odbrane je već dobro poznata: utvrditi se u naseljenom mestu koje pruža bezbroj zaklona i mogućnosti skrivenog dejstva, pri čemu protivnik rizikuje da u ulične borbe uvlači tehniku i mora misliti na civilno stanovništvo. Pri tome, odbrana ima artiljerijsku podršku iz susednog Lisičanska. U stvaranju mizanscena sličnog onom u Mariupolu, obavezno se pojavljuju i fabrička skloništa i bunkeri, iz kojih se pruža otpor ali su u njima sklonjeni i nedužni žitelji grada. No, sama delatnost “Azota” unosi nesuglasice u priče o ovim podzemnim objektima. Jedan od bivših radnika zavoda navodi da su pedesetih godina XX veka, kada je podizana sama fabrika ali i radnička naselja, zbog tadašnje psihoze Hladnog rata u samom zavodu ali i u podrumima stambenih zgrada, obavezno bila predviđena masivna, otporna atomska skloništa.
No, sa prestankom pretnje nukearnog rata, u novim četvrtima Severodonjcka skloništa više nisu građena. Tako su stanovnici ovih kvartova bili prinuđeni da potraže bezbednost u objektima u i oko samog “Azota”. Kapetan Kuzik je takođe naveo da “u zavodu postoje ozbiljna skloništa, predviđena i za slučaj atomskog udara. U njih su se sklonili civili ali ne i vojnici. Prema Kuziku, to je bilo necelishodno i nebezbedno zbog blizine opasnih proizvodnih pogona. Tamo se nalazilo puno ostataka hemijski opasnih elemenata. Cilj (pripadnika bataljona “Svoboda”) nije bio da kopaju rovove u blizini cisterni sa hemijskim materijama”.
Suprotno ovim tvrdnjama, načelnik vojno-civilne administracije Severodonjecka, Oleksandr Strjuk (Олександр Сергійович Стрюк), izjavio je da se na teritoriji zavoda “Azot”, kao kombinata hemijske industrije, nalaze samo podzemna skloništa predviđena za zaštitu u slučaju hemijskih katastrofa (AHOV) ali ne i od bombardovanja. Ovaj tip skloništa se gradio u podrumima i prizemnim etažama proizvodnih hala i administrativnih objekata ili individulalno, nevezano za industrijske objekte.
Postrojenja su opremana ventiacionim sistemima sa apsorbcionim filterima sa ručno ili električno pogonjenim ventilatorima koji su mogli raditi u režimu klasične ventilacije ili ventilacije sa dotokom filtriranog vazduha. No, ovaj tip objekata nije bio predviđen za zaštitu od artiljerijskih i udara avio-bombama.
Poredeći “Azov” sa “Azovstalom”, Strjuk je napomenuo da nema većih sličnosti, prvenstveno zbog različite namene i tehnoloških procesa. Naime, “Azovstal” je raspolagao podzemnim komunikacijama i pogonima, koji nisu bili potrebni za proces proizvodnje u “Azotu”. Da skloništa pružaju sigurnu zaštitu u slučaju hemijskih havarija, potvrđeno je 31 maja, kada je pogođena cisterna sa azotnom kiselinom i nad regionom se podigao žuti oblak isparenja. Lokalne vlasti su upozorile na opasnost od udisanja, gutanja i kontakta sa kožom i sluzokožom i pozvale stanovnike da ne izlaze bez potrebe, te da zaštite lice gas-maskama ili tkaninama natopljenim rastvorom natrijum-bikarbonata. No, kako nisu zabeleženi slučajevi žrtava od isparenja, očito je da su filteri u skloništima dobro funkcionisali.
Upravo zbog civila koji su se tamo sklanjali, hemijski zavod je na vreme bio snabdeven osnovnim namirnicama. Prema informacijama starim 2-3 nedelje, tamo se nalazilo 568 građana, uključujući i tridesetosmoro dece. Broj ukrajinskih vojnika nije poznat. Zahvaljujući trudu direktora zavoda, Vladimira Černog (Владимир Черный), ljudima koji su se sklonili na prostor ”Azota”, obezbeđene su generatori i solarne baterije. Iz kombinata su prikupljeni svi akomulatori koji se preko dana pune pomoću solarne energije a noću obezbeđuju neophodno osvetljenje.
Do trenutka dok se ”Azot” nije našao u potpunom okruženju, pijaću vodu je redovno dostavljala vojska a sada se koristi filtrirana kišnica. Prema potvrđenim informacijama, ruske snage su nudile otvaranje ”zelenih koridora” kojima bi se stanovnici evakuisali na teritoriju LNR – u Starobeljsk i Svatovo. No, u zavisnosti od izvora, jedni tvrde da evakuaciju sprečavaju ukrajinske snage a drugi – da građani jednostavno nemaju poverenja ni u jednu stranu i najrađe biraju da ostanu u blizini svojih domova.
No, vratimo se situaciji na bojnom polju. Ruske trupe su zauzele oko 70% teritorije Severodonecka i odbrana je sada suzbijena uglavnom na stanbeno-proizvodne prostore ”Azota”. Na meti obe strane našle su se komunikacije – na prvom mestu mostovi; Rusi su želeli da preseku dotur pojačanja i snabdevanje Severodonecka sa zapada i severa dok su se Ukrajinci trudili da otežaju napredovanje protivnika, prvenstveno prema Lisičansku. Tako je 12. maja uništen ”Proleterski” (Пролетарский) most preko Severskog Donjeca koji je direktno spajao dva grada. Istoga dana, na severnom pravcu je srušen i prelazpreko Borovaje (Боровая), na putu ka Voјevodivki (Воеводiвка) i Rubižnom (Рубiжне).
U cilju prekida veze sa Lisičanskom (zonom Lisičanske fabrike gumenih proizvoda), sutradan je onesposbljen i ”Jubilarni” (Юбилейный) most. Kako bi usporili napredovanje ruskih snaga u Luganskoj oblasti, borci ukrajinskog 8. posebnog puka specijalne namene (8-й окремий полк спеціального призначення), sa pripadnicima Brigadе za brzo reagovanje Nacionalne garde (бригади швидкого реагування Нацгвардії) и 15. odreda Uprave vojne kontraobaveštajne službe SBU (15 ГУ Управлiння вiйськовоï контррозвiдки, УВКР СБУ), 15 maja su minirali železničke mostove. (https://www.youtube.com/watch?v=I6iFedz9fUc) Nedelju dana kasnije, 21. maja, srušen je ”Pavlovgradski” (Павлоградский) a 14. juna – poslednji, ”Donsodovski” (Донсодовский) prelaz koji je preko Severskog Donjeca omogućavao vezu Severodonecka sa Lisičanskim.
Iako ukrajinske trupe, bez obzira na težinu situacije, još uvek odolevaju na uskom delu teritorije, njima se ne poklanja medijska pažnja koju su imali branioci ”Azovstala”. Šta više, izgleda da im se zamera slab moral i povlačenje iz šireg regiona grada. Tako se 27. maja u Severodonjecku iznenada pojavila članica partije ”Sluga naroda” Volodimira Zelenskog, narodni deputat Marjana Bezuglaja (Марьяна Владимировна Безуглая). Bezuglaja je završila medicinski fakultet i ukrajinsku Vojno-medicinsku akademiju, stažirala je u United States Department a obavljala je dužnost višeg inspektora za kontrolu izvršenja naređenja Odeljenja za civilne stručnjake Centra za podršku MO i GŠ. No, najviše je poznata kao koautorka skandaloznog zakonskog projekta №.7351 od 5. maja 2022, kojim je bilo predviđeno pravo da oficiri streljaju vojnike koji se samovoljno povuku sa položaja ili ne ispune dobijena naređenja. Zakon nije prihvaćen ali najbolje pokazuje stavove Bezuglajeve. ”Inspektorka” navodno nije imala pravo mešanja u organizaciju odbrane grada i ”Azota”. No, energična poslanica je preuzela ulogu ”političkog komesara”, sa namerom ”da podigne moral ukrajinskih branilaca strogim sankcijama za povlačenje sa položaja koje bi sprovodili kazneni odredi”. Trupni oficiri su bili ogorčeni mešanjem političarke u njihov posao i Bezuglaja je 11. juna prebačena u Lisičansk odakle je vraćena u Kijev.
Prema rečima Viktora Dubine, komandanta oslobođenog dela Severodonecka, 16. juna su započeti pregovori o predaji ukrajinskih snaga iz ”Azota”. Manji deo se predao a pregovori su nastvaljeni. Naime, predaja je otežana jer je, navodno, sprečavaju ukrajinski kazneni odredi (заградотряды). Znači li to da je misija Bezuglajeve ipak imala nekog efekta?