Nakon što je naš analitičar Dragi Ivić dao detaljan opis oružanih snaga Švedske, kao i u slučaju Finske, sada donosimo pregled švedskih pušaka od 1894 do 2015 godine.
Bez obzira na status neutralne države koji uživa još od Napoleonovih ratova, Švedska je zemlja za bogatom vojnom tradicijom. Šta više, sve do kraja XVIII veka važila je evropsku vojnu velesilu koja je često pobeđivala i tada daleko veće države. Švedska vojska je tokom vladavine Gustava II Adolfa (1594-1633) razvila novu taktiku sa primenom modernog streljačkog oružja sa sistemom vatre na kolo, bez ranije neophodne viljuške za oslonac, što je znatno doprinelo manevarskim sposobnostima pešadije. Kristijan VII je početkom XVIII veka formirao i prve arsenale, od kojih je i danas najpoznatiji onaj u Kopenhagenu, ”Det Kongelige Partikulaere Rustkammer”, a u kome se može pratiti razvoj švedskog streljačkog naoružanja od pojave vatrenog oružja do kraja XVIII veka. No, ovde treba povući jednu zanimljivu paralelu sa Srbijom: i Švedska je uglavnom bila usmerena na samostalni razvoj, usavršavanje i proizvodnju artiljerije (Bofors topovi i danas vladaju svetom), dok su sistemi streljačkog naoružanja birani pragmatično, sa osloncem na najbolja evropska rešenja. Primera radi, i u Švedskoj i u Srbiji Mauzerove puške su obeležile praktično čitav XX vek. Upravo iz navedenih razloga, danas su daleko poznatiji švedski industrijski kompleksi u kojima su razvijani, na primer, PAV sistemi. No, ovde će mo se osvrnuti na tri vodeća zavoda u kojima je nastajalo švedsko streljačko oružje i municija: ”Huskvarna (Husqvarna) Vapenfabriks Aktiebolag”, ”Carl Gustafs Stads Gevärsfaktori” Eskiltuna i ”Norma Projektilfabrikk A/S”.
Huskvarna (Husqvarna) Vapenfabriks Aktiebolag
Oružarska tradicija u Huskvarni može se pratiti još od nastanka tvrđave Rumlaborg u XIV veku. No, kralj Gustav II Adolf je 1620. u Jenćepingu (Jönköping) osnovao ”Jönköpings Gevärsfaktori” (Fabrika pušaka Jenćeping), prvu od pet koliko će ih biti podignuto u zemlji, tako da se ta godina računa kao zvanični početak masovne proizvodnje oružja. U Huskvarni su 1689. počeli sa radom pogoni za bušenje cevi, čime je unapređena tehnološka efikasnost. U istom periodu se i proizvodnja oružja iz Jenćepinga preseljava u Huskvarnu, a 1757. fabrika je privatizovana i preimenovana u ”Husqvarna Gevärsfaktori” (Fabrika pušaka Huskavarna). Kako su vremenom narudžbine oružja rasle, 1867. godine su u Huskvarni svi pogoni objedinjeni u akcionarsko društvo ”Husqvarna Vapenfabriks Aktiebolag”. Istovremeno, izgrađen je novi, moderan pogon (danas muzej), a 1872. je, zbog opadanja potražnje za oružjem, započeta proizvodnja šivaćih mašina. Dve godine kasnije je u sklopu kompanije podignuta i livnica. Međutim, velika ulaganja u preorijentaciju na izradu mašina i izgradnju livnice, kao i permanentni pad državnih narudžbina oružja, do 1876 su fabriku doveli do ivice opstanka. Izlaz je potražen u postavljanju sposobnog Vilhelma Tama (Gustaf Wilhelm Sebastian Tham,1839-1911) za direktora. Tam je odmah pristupio modernizaciji i diserfikaciji proizvodnje, sa sve većim usmerenjem na civilno tržište (proizvodnja kućnih aparata, lovačkog oružja, bicikala, motorcikala i sl). Ovo je dovelo do novog uspona fabrike i razvoja samog grada Huskvarna. Nakon Vilhelmove smrti 1911, fabriku su nastavili da vode njegov sin Adam (Adam Gustaf Sebastian Tham, 1875-1953) i rođak Vilhelm Goranson (Wilhelm Göransson, 1869-1939). Kada je Adam Tam 1946 godine dao ostavku na položaj direktora, u društvu je radilo 6000, od čega 4000 radnika samo u fabrici oružja. No, završetak Drugog svetskog rata uticao je na novi pad potražnje naoružanja što je ponovo zahtevalo preorijentaciju proizvodnje. Tamovu poziciju je preuzeo inženjer Ture Oberg (Thure Öberg, 1893-1963), do tada direktor livnice i ispostave ”Norrahammars Bruk AB” (Fabrika iz Norahamarsa). Obre je imao bogato iskustvo, pogotovu u oblasti mikrotalasne tehnologije, tako da je kompaniju skoro potpuno usmerio na proizvodnju robe široke potrošnje. ”Huskvarna” je 1970. svoju diviziju za proizvodnju vatrenog oružja ”Huskvarna Vapenfabriks Aktiebolag” prodala kompaniji ”Carl Gustafs Stads Gevärsfaktori”(FFV, poznatoj kao ”Försvarets fabriksverk” i ”Förenade Fabriksverken”) iz Eskilstune.
Carl Gustafs Stads Gevärsfaktori Eskiltuna
”Carl Gustafs Stads Gevärsfaktori” (Fabrika pušaka u gradu Karla Gustava) je osnovana 1812. kao državni arsenal za proizvodnju oružja. Inače, ”Grad Karla Gustava” je bio naziv koji se povremeno koristio za Eskilstunu u znak priznanja za privilegije dobijene od kralja Karla X Gustava (1622-1660). U periodu između 1943. i 1991. fabriku je vodila državna agencija ”Forsvarets Fabriksverk”(FFV), ali se kompanija još uvek često nazivala ”FFV-Carl Gustaf”. Nakon pripajanja Huskvarnine ”Vapenfabriks Aktiebolag”, ”Förenade Fabriksverken Carl Gustaf ” je nastavila sa proizvodnjom lovačkih pušaka ”Husqvarna 1900”, koje su razvijene u poznatu seriju ”2000”.
Tokom 1977. u Švedskoj su formirana državna brodogradilišta koja su 1987. ponela zajedničko ime ”Celsius Industrier AB”. Brodogradilišta su 1991. poprimila novu strukturu nakon što su im đripojeni ”Förenade Fabriksverken” (FFV, ”Fabrika pušaka Karl Gustav”) i ”Telub”. ”Telub” je, inače, osnovan 1964. godine u gradu Vekše (Växjö) kao državna kompanija za telekomunikacije pod nazivom ”AB Teleunderhåll”. U ”AB Teleunderhåll”, od 1969 preimenovane u ”Telub”, ”Förenade fabriksverken” (FFV) je imala 51% akcija. Tako je kompletna proizvodnja oružja FFV prešla u sastav ”Celsius Industrier AB”. Samo dve godine kasnije, deo kompanije ”Celsijus” otkupio je ”NobelTech AB” (ranije ”Bofors Electronics AB”). Švedska kompanija za proizvodnju aviona ”Svenska Aeroplan Aktiebolage”(Saab AB) je 16. novembra 1999. dala ponudu za otkup dela akcija ”Celzijusa” sa rokom dospeća do februara 2000 godine. Švedska je prethodno ”Saabu” prodala svoj deo državnih akcija, tako da je od prvih dana XXI veka ”Celsjius” postao deo ”SAAB”.
Inače, u septembru 2000, američki ”United Defense Industries” (UDI) je pripojio ”Bofors Weapons Systems” (ogranak teškog naoružanja) dok se ”Saab” usmerio na raketne sisteme.
Britanski koncern ”BAE Systems plc”, formiran 30. novembra 1999. kao ”British Aerospace plc”, 2005. godine je pripojio ”UDI” sa ogrankom ”Bofors”, tako da je sada ”BAE Systems Bofors” poslovna jedinica ”BAE Systema AB” a ”Saab Bofors Dynamics”– jedinica ”SAAB AB”.
Norma Projektilfabrikk A/S, Kristijanija
U XX i XXI veku u švedskoj vojnoj industriji značajnu ulogu ima i ”Norma Projektilfabrikk A/S”, najveća domaća fabrika municije, koja je osnovana 1902. godine od strane braće Enger u Kristianiji (danas Oslo).
Švedski Mauser
Nakon kvaliteta ostragpunećih pušaka koji se iskazao tokom prusko-danskog rata, švedska vojna komisija se 15. novembra 1866. opredelila za američku jednometnu pušku kalibra 12,17 mm sistema Remington, koja je u naoružanje uvedena dekretom od 12. aprila 1867. kao m/67 (Model 1867). No, nakon pojave bezdimnog baruta, 1889 godine je formirana združena švedsko-norveška komisija koja je započela rad na izboru nove municije i odgovarajućeg oružja. Komisija se 3. novembra 1893. opredelila za metak 6,5×55 mm sa bezdimnim barutom i oživalnim zrnom mase 10,1 grama (Vo=670 m/s). No, Norveška se odlučila za puške Krag-Jorgensen dok je Švedska odabrala provereni Mauzerov sistem. Zanimljivo je da je Štokholm, bez obzira što su proizvodnju mauzerovih pušaka već 1896. osvojili domaći zavodi Carl Gustafs Stads Gevarsfaktori, Eskskilstuna i Husqvarna Vapenfabriks AB, Husqvarna, sve do Drugog svetskog rata oružje povremeno nabavljao i iz Nemačke, od Mauser Werke, Oberndorf am Neckar.
6,5 mm (6,5×55 mm) karbin m/94, m/1894-96 för ingenjörstruppern i m/94-1914.
Švedska vojska je 1894 godine kupila seriju konjičkih karabina (karbin) 6,5 mm m/94 koji je, prema kosntrukciji i izgledu, bio sličan istom tipu oružja koje su usvojile južnoameričke države, Španija, Osmasnka Imperija pa i – Srbija (7 mm M1908). Karabin, kao i pešadijske puške, imao je standardni mauzerov obrtno-čepni zatvarač sa prednjim bradavicama za bravljenje, magacin u podkundaku za prijem 5 metaka u cik-cak rasporedu i prednji okov koji je imao bočnu zaštitu mušice. Dve godine kasnije, za potrebe inženjerije (för ingenjörstruppern), usvojen je karabin m/94-96. U suštini, jedina bitna razlika ogledala se u načinu vešanja; dok je konjički karabin imao bočne vezove, inženjerijski je imao standardne, za nošenje o ramenu. Konačno, nakon izbijanja Velikog rata, Šveđani su uočili manu svojih karabina – na njih se nije mogao postaviti bajonet! Tako je nastao m/94-1914, koji je na prednjem okovu dobio dodatak za montažu bajoneta. Inače, sva tri tipa karabina bila su duga 950 mm, mase 3400 kg, sa cevi dugom 450 mm.
6,5 mm gevär m/96 je bila standardna pešadijska puška kalibra 6,5 mm sa zadnjim nišanom gradiranim za distance od 300-2000 metara. Dužina puške 1251 mm, dužina cevi 740 mm, masa 4200 g, standardni okvir kapaciteta 5 metaka.
6,5 mm gevär m/38 puška je imala nešto izmenjen zadnji nišan, rađen u tri varijante: gradiran za distance od 250 do 600 m, od 150 do 600 m i za distance od 100 do 600 m. Oružje je bilo opremano cevima m/38 ili m/41. U suštini, puška m/38 je predstavljala varijantu starijeg m/96, ali sa cevi kraćom za 139 mm. Oružje m/38 je nastajalo ili adaptacijom m/36 ili je proizvođeno kao potpuno nova puška, u fabrici Huskvarna Vapenfabriks AB. Poslednja serija novih m/38 (proizvodnja do 1944 godine) odlikovala se oborenom ručicom zatvarača. Dužina puške 1111 mm, dužina cevi 601 mm, masa 3850 grama.
6,5 mm prickskyttegevär m/41 je, u suštini, predstavljala snajpersko oruže nastalo odabirom najkvalitetnijih pušaka m/96 koje su opremane optičkim nišanima AJACK 4×90 (savremena oznaka 4×38) m/41 sa prečnikom sočiva od 44 mm, predviđenim za gađanja na distancama od 100 do 800 metara. Optiku AJACK je isporučivala nemačka firma Adolph Jackenroll Optische Anstalt GmbH. No, sa pogoršanjem situacije na frontovima 1942 godine, Nemačka je obustavila isporuku nišana AJACK. Kako bi se nadoknadio nedostatak snajperskih pušaka, domaća kompanija Ackumulator Aktiebolaget Jungner Ernsta Waldemara Jungnera je osvojila proizvodnju optike AGA 3×65 m/42, koju je fabrika u Eskilstuni montirala na puške. AGA m/42 je imala trostruko uvećanje i prečnik sočiva od 26 mm. No, uskoro se pokazalo da je ova vrsta optike skupa za serijsku proizvodnju i da ima kratak životni vek od samo dve godine pa je ubrzo zamenjena jednostavnijim nišanima AGA 3x m/44.
6,5 mm prickskyttegävär m/41b. Nakon završetka rata,Adolph Jackenroll Optische Anstalt GmbHje nastavila sa isporukom optičkih nišana AJACK. Njima su opremane nešto poboljšane puške m/41 i, pod nazivom m/41b, u švedskoj armiji su koriščene kao snajperke sve do 1991. godine.
6,5 mm Automatgevär m/42 Ljungman
Tokom tzv. ”Zimskog rata” sa SSSR, Finska je zaplenila veći broj sovjetskih poluautomatskih pušaka 7,62 mm SVT-38 (СВТ, 7,62-мм самозарядная винтовка системы Токарева обр. 1938 года). Po svemu sudeći, izvestan broj zaplenjenih primeraka dospeo je u Švedsku, gde je konstruktoru Eriku Eklundu iz kompanije AB C.J. Ljungmans Verkstäder, Malme, pozlužio kao uzor za razvoj PAP6,5×55 mmAutomatgevär m/42(Ag m/42). U fabrici ”Carl Gustafs Stads Gevärsfaktori” iz Eskiltune je 1942 proizvedena ograničena serija novog oružja ali ono nije potisnulo standardnu ”mauzerku” iz opreme švedske vojske.Ag m/42 su uglavnom ustupljene norveškim ”policijskim trupama” (Polititroppene, Reservepolitiet) koje su tokom rata obučavane u Švedskoj.
Šveđani su, naime, brzo uočili glavni problem Elundovog rešenja: gasni cilindar, izrađivan od nekvalitetnog materijala, brzo je korodirao i tako prouzrokovao zastoj rada. Sve zaostale puške su između 1953. i 1956. remontovane (gasni cilindar od nerđajućeg čelika, dva dugmeta na poklopcu zatvarača, novo rešenje zadnjeg nišana, novi okviri i šipke za čiščenje, gumeni amortizer) i uvedene u službu pod oznakom Automatgevär m/42B(Ag m/42B). No, ubrzo su zamenjene novim, standardnim švedskim jurišnim puškama Ak-4. Nakon povlačenja iz naoružanja, m/42 su adaptirane na kalibar 7,62×51 mm NATO i, pod nazivomInskjutningsgevär 5110, korišćene su za ocenu odstojanja kod švedskih PT topova Pansarvärnspjäs 1110. Švedska je sredinom XX veka uspela da licencu za m/42B proda – Egiptu. Egipat je na osnovu licence i dobijeniha alata započeo proizvodnju pušaka Hakim u kalibru 7,9×57 mm ali se ubrzo preorijentisao na sovjetski metak 8,62×39 mm; tako je do m/42B ili Hakima nastao egipatski karabin 7,62 mm Rašid.
Dužina puške je 1214 mm, dužina cevi – 622 mm, masa – 4710 g, kapacitet 10 metaka.
9 mm kulsprutepistol m/45
Kulsprutepistol m/45 (Kpist m/45), poznat kao Carl Gustaf m/45, je švedski automat u kalibru 9×19 mm sa slobodnim zatvaračem i samo automatskim režimom vatre. Razvijen je tokom 1944. a u naoružanje je uveden 1945. godine. Proizvođen je metodom štampanja limova u zavodima Carl Gustafs Stads Gevarsfaktori u Eskilstuni. U vojnom naoružanju se nalazio do 1965, a postepeno je zamenjivan jurišnim puškama Ak-4 i Ak-5. Iz švedskog domobranstva (Hemvarnet) je konačno povučen tek 2. aprila 2007. godine. Oružje se proizvodilo u varijantama m/45 (m/45A), m/45B i m/45C. Originalni model (A) je bio crno fosfatiran, dok su modeli B i C prekrivani maslinasto-zelenom bojom.
Kpist m/45 je imao preklopni skeletni kundak i odvojivi/promenljivi uvodnik okvira što je omogućavalo koriščenje dobošastog okvira kapaciteta 50 metaka sa automata Suomi-konepistooli m/31–37 kao i ravan dvoredi okvir kapaciteta 36 metaka. Kasniji, remontovani automat, ReMo m/45B (Renovering modifiering), imao je uvodnik fiksiran za sanduk zakovicama.
Kod Kpist m/45-B je zadnji poklopac sanduka bio dodatno osiguran kako ne bi povredio lice strelca. Naime, usled prljanja ili začepčjenja kanala cevi, u sanduku bi pritisci naglo porasli i moglo je doći do izbacivanja poklopca. Jedan broj automata m/45 (m/45-A) je adaptiran u varijantu B, a ostali su čuvani na zalihama.
C-model je na oblozi cevi imao dodatak za postavljanje bajoneta m/94, m/14 ili m/15 (za karabin i puške mauzerovog sistema). Ova dopuna je razvijena na zahtev osoblja u misijama UN u Kongu. Automat sa bajonetom je koristila i počasna straža (högvakten) ispred kraljevske palate (kungliga slottet). Švedska policija je takođe u opremi imala dva tipa automata m/45B: varijantu prepravljenu na jedinačnu vatru, m/45BE (E=enkelskott, jedinačna vatra) i varijantu za ispaljivanje kontejnera sa suzavcem BET (T=Tårgas, suzavac m/74). U vreme kada je policija počela da koristi šlemove sa vizirom m/69 (Huvudskydd m/69), na policijskim automatima je kundak modifikovan kako bi se olakšalo rukovanje u svim situacijama (m/75).
Dužina automata je 550/806 mm, dužina cevi – 212 mm, masa – 3350 g, kapacitet okvira 36 metaka.
7.62 mm Automatkarbin Ak-4
Početkom sedme decenije XX veka Švedska je odlučila da armiju preoruža novim, savremenim juripnim puškama. Pri time, iako tradicionalno neutralna, opredelila se za NATO kalibar 7,62×51 mm. Na konkursu za novo oružje učestvovali su belgijski FN sa puškom FAL, švacarski SIG sa SG-510, SAD sa puškom M14, nemački Heckler & Koch sa G3 i domaća fabrika Carl Gustav sa modelom GRAM 63. Konačno, 1964 godine je usvojen 7,62 mm H&K G-3 pod oznakom Rynnäkkökivääri(jurišna puška)Automatkarbin Ak-4. Prvih 15.000 automatskih karabina Švedskoj je isporučio Heckler & Koch a od 1965. do 1970. Proizvodile su ga domaće firme iz Eskiltune i Huskvarne. Ak-4 je izrađivan u varijantama 4B, 4C i 4D; Ak-4B je bio opremljen optičkim nišanom, Ak-4C je u suštini bio Ak-4B sa podesivim kundakom, dok je Ak-4D imao i modularni branik obarače a koristio se i kao snajperska puška. Nakon prelaska na kalibar 6,45 mm, AK-4 je sve do 1985 godine ostao u naoružanju Nacionalne garde (Hemvärnet-Nationella skyddsstyrkorna).
Dužina puške je 1045 mm, dužina cevi – 450 mm, masa – 4100 g, kadenca – 400-600 metaka/min, početna brzina zrna (Vo) – 800 m/s, kapacitet okvira – 20 metaka.
NIVA XM1970
Početkom sedamdesetih godina XX veka Šveđani su u okviru koncerna ”FFV-Carl Gustaf” započeli rad na programu NIVA XM1970 – Nytt Infanteri Vapen XM1970 (”novo”, ili možda bolje reći ”usavršeno, kombinovano oružje”), koje je trebalo da zameni dotadašnju jurišnu pušku 7,62 mm m/4. Ideja je bila da se razvije i kombinuje jurišna puška u kalibru 5,56 mm sa ”bestrzajnom puškom” kalibra 45 mm. NIVA XM1970 je u svoje vreme predstavljala svojevrsnu senzaciju i zainteresovala je potencijalne kupce širom sveta. Po svemu sudeći, osnovna ideja je bila da se pronađe jeftinija i praktičnija alternativa za vojnika istovremeno naoružanog jurišnom puškom i RPG ”Carl Gustaf” 84 mm Granatgevär m/48. ”Кarl Gustav” 84 mm m/48 se u Švedskoj skraćeno nazivao ”grg”, u američkom službenom uputstvu za rukovanje vođen je kao ”M3 Multi-Role Anti-Armor Anti-Personnel Weapon System” (MAAWS) ili “Ranger Anti-tank Weapons System” (RAWS), a kod Australijanaca je bio popularan kao “Charlie Gutsache” (guts ache, u slengu, ”bol u stomaku”), ili “Charlie Swede” (”Čarli Šveđanin”).
Konstruktori su, naime, pošli od zamisli da na jurišnu pušku 5,56 mm bull-pup konfiguracije postave bacač granata kalibra 45 mm. Po svemu sudeći, izrađena su samo dva prototipna rešenja ali je švedska vojska odustala od XM1970.
5,56 mm Automatkarbin Ak-5
Kako su u međuvremenu i države NATO i Varšavskog ugovora prešle na ”malokalibarsku municiju”, Švedska se 1982. godine opredelila za pušku 6,56 mm NATO FN FNC begijske kompanije Fabrique Nationale. U nešto izmenjenoj formi (preklopni kundak, mogućnost ugradnje SUSAT nišana sa britanske puške SA-80), oružje je uvedeno u opremu švedske armije pod nazivom 5,56 mm Rynnäkkökivääri(jurišna puška)Automatkarbin Ak-5. Ak-5 je izrađivana u varijantama C, D i D Mk.II; Ak-5C predstavlja karabinsku varijantu, Ak-5D je model predviđen za posade borbenih vozila i borbu u bliskom okruženju (CQB) dok je Ak-5D Mk.II Ak-5D nadograđen na isti standard kao i Ak-5 C.
Dužina oružja: Ak 5(B) 750/1010 mm, Ak 5C 852/914 mm, Ak 5C 852 – 914 mm/667 mm; dužina cevi: Ak 5/Ak 5B 450 mm, Ak 5C 350 mm; masa: Ak 5 – 3.9 kg, Ak 5B – 4.8 kg, Ak 5C – 4.0 kg; kadenca: 650–700 metaka/min; početna brzina (Vo): Ak 5(B) 930 m/s, Ak 5C 870 m/s; kapacitet okvira 30 metaka.
Osim ovog standardnog, Šveđani korsite i uvozne snajpere 7,62x51mm NATO Heckler & Koch HK417 pod nazivom Automatkarbin 417, Tarkkuuskivääri (snajper) 7,62 mmprickskyttegevär 90 i 12,7 mm prickskyttegevär 90 (Barrett M82), sačmarice Haulikko Förstärkningsvapen 870 (Remington 870 C/D) i pištolje Glock 17 (Pistol 88).
