Do kraja osme decenije XIX veka ostalo je malo vojski u svetu koje nisu u naoružanje uvele oružje sa zatvaračem, ižljebljenom cevi i metalnim metkom sa centralno postavljenom kapislom. Ipak, svima je bilo jasno da narastajući zahtev za što položenijim putanjama, odnosno za većim početnim brzinama, može biti ispunjen samo daljim smanjenjem kalibra. Takozvano „drugo smanjenje kalibra“ postalo je neminovno. Vremenom se taj kalibar ustalio na 7,5-8 mm, prvenstveno zbog opravdanog zahteva da se isti metak upotrebljava kako za vojničke puške tako i za lake mitralljeze.
Korišćenje crnog baruta za takve „nove“ metke nije dalo dovoljno dobre rezultate. Barutna punjenja su se izrađivala od presovanog crnog baruta sa centralnim kanalom. Primera radi, metak 7,7×56 mm R (.303 British) sa ovakvim barutnim punjenjem jedva da je dostizao početnu brzinu od 560 m/s.
Crni barut, od njegove pojave u Evropi u XIII veku pa se do kraja XIX veka, dakle čitavih šest vekova, bio je okosnica razvoja vatrenog oružja. Međutim, u zadnje dve decenije tog veka naučno-tehnička dostignuća i proizvodne mogućnosti čovečanstva su toliko narasle da je crni barut odjednom postao kočnica razvoja vatrenog oružja. Iznalaženje novog pogonskog eksploziva odjednom je postalo imperativ.
Nitroceluloza se, relativno brzo od njenog pronalaska, počela koristiti kao komponenta brizantnih eksploziva. Takođe se nametnula i kao potencijalni pogonski eksploziv. Istine radi, ona se za izradu baruta koristila tokom 60-ih i 70-ih godina u Austriji kao i u nekim drugim zemljama, ali bez posebnog uspeha. Nekoliko tragičnih eksplozija je prekinulo ove pionirske korake. Nitroceluloza poseduje dve bitne osobine koje su tako dugo onemogućavale njenu primenu kao pogonskog eksploziva – baruta.
Prvo, nitroceluloza ima imanentnu hemijsku nestabilnost sa težnjom samoubrzavanja hemijskih reakcija. Usavršavanjem tehnologija proizvodnje Frederik Abel (Sir Frederick Augustus Abel) je 1865. godine svojim patentom ovu opasnost u najvećem delu otklonio. Dalje, posle delimičnog korišćenja kamfora, vazelina, amil-alkohola itd. kao stabilizatora, Alfred Nobel (Alfred Bernhard Nobel) je 1889. godine preporučio korišćenje difenilamina kao stabilizatora u proizvodnji baruta. Sa ova dva pronalaska put ka bezbednom korišćenju malodimnih baruta bio je potpuno trasiran.
Ipak, dugo godina nakon uvođenja stabilizatora su se događale eksplozije i požari sa tragičnim posledicama. Tek posle II Svetskog rata ova problematika je dovoljno proučena da se može reći da je upotreba malodimnih baruta u potpunosti bezbedna.
Drugo, nitroceluloza, kao i celuloza, ima vlaknastu strukturu. U takvom obliku ona sagoreva suviše brzo da bi zadovoljila uslove pogonskog eksploziva. Želatinizacija je proces delimičnog razaranja vlaknaste strukture nitroceluloze i njenog pretvaranja u želatinoznu pseudoplastičnu masu. Ovakvu masu je moguće dalje obrađivati i na kraju dobiti pogodne oblike barutnih zrna. Ovakva barutna zrna su sposobna da približno laminarno sagorevaju i time zadovolje unutrašnjebalističke pretpostavke za pogon projektila vatrenog oružja.
Mada su njeni osnovi bili i ranije poznati, prvu praktično uspešnu želatinizaciju je izveo Francuz Pol Vjej (Paul Vielle). Želatinuzaciju je sproveo smešom organskih rastvarača i 1884. godine započeo industrijsku proizvodnju. Proizvedeni su trakasti baruti za artiljerijsku municiju 75 mm i u obliku kvadratnih pločica za puščanu municiju.
Barut je nazvao Poudre B (B – blanche), odnosno beli barut kao suprotnost crnom barutu, mada nije bio bele boje. Vrlo brzo, 1896. godine ovaj barut je zamenjen sa usavršenijom varijantom Puodre BF. Varijanta Poudre BN3F je uvedena 1901. godine i sa korišćenjem difenilamina kao stabilizatora je korišćena sve do kraja I Svetskog rata.
Malodimni barut je bio toliko veliki napredak u razvoju vatrenog oružja da je u Francuskoj shvaćen kao strategijska prednost. U vreme besomučnog nadmetanja velikih sila tako je i bilo. Stoga je i razumljiva želja da se što pre uvede u operativnu upotrebu, prvenstveno u puščanoj municiji. Sazrelo je mišljenje da su malodimni barut i „drugo smanjenje kalibra“ neraskidivo povezani.
Dalje, još 1882. godine je švajcarski major Edvard Rubin (Eduard Alexandar Rubin) testirao svoja zrna sa bakarnom košuljicom. Ovakvo unapređenje zrna streljačkog metka omogućava potpuno iskorišćavanje mogućnosti malodimnih baruta. Pored toga, najzad su rešeni problemi sa taloženjem olova u cevi, nestala je potreba za podmazivanjem, produkti sagorevanja su se efikasno skidali sa cevi itd. Time su se stekli svi potrebni uslovi za uvođenjem, kako se tada govorilo, „malog kalibra“.
Metak 8 mm Mle 1886
Istovremeno kada je novi barut usvojen, u Francuskoj je formirana “Komisija za brzometno oružje” (Commission des Armes à Répétition). Komisiju je vodio general Žorž Bulanže (Georges Ernest Boulanger), predsednik general Tramon (Tramond) a najpoznatiji članovi su bili i pukovnik Bazil Gra (Basile Gras), potpukovnik Nikolas Lebel (Nikolas Lebel), kapetan Žorž Dezale (Georges Raymond Desaleux) i već pomenuti Pol Vjej. Osnovni zadatak komisije bio je da usvoji novu pušku i metak malog kalibra sa malodimnim barutom u što kraćem roku. Komisija se oslonila na redizajniranje postojeće puške 11 mm Gra-Kropaček (Gras-Kropatschek, Fusil d’Infanterie Mle 1885) sa podcevnim tubularnim magacinom, kao i postojećeg metka.
Rezultat je bila puška „Fusil Modéle 1886“ i metak sa malodimnim barutom „Cartouche 8 mm Modéle 1886“ usvojeni 1886. godine. Redizajniranje metka 11×59 mm R Gra su izveli kapetan Dezale i pukovnik Gra. Dno i donja trećina čaure su zadržani u praktično neizmenjenom obliku. Samo su prečnik dna i debljina oboda neznatno smanjeni. Dalje je čaura skraćena na oko 50 mm a prečnik grla sveden do 8 mm (slike 1 i 2.). Mada su i puška i metak rezultat kolektivnog rada više konstruktora danas se uvek dodaje ime glavnog nosioca – pukovnika Lebela.
Inače, žurba u razvoju sredstva ratne tehnike nikada nije preporučljiva. Propusti se kad-tad uvek pokažu u svom najgorem mogućem svetlu. To pogotovo vredi kada se preduzima tako radikalan zaokret kao što je uvođenje municjie malog kalibra sa malodimnim barutom.
Zrno je bilo uobičajenog oblika za ta vremena – cilindrično telo sa oživalnim prelazom ka ravnom vrhu. Ravan vrh (meplat) prečnika oko 4 mm je primenjen zbog tubularnog magacina puške. Pod uticajem radova švajcarskog majora Edvarda Rubina (Eduard Alexander Rubin) zrno su konstruisali Tramon i Lebel. Zrno je imalo košuljicu i olovo-antimonsko jezgro (3-5% antimona), primereno barutnom punjenju od malodimnog baruta. Za izradu košuljice od početnog bakra došlo se do optimalne bakar-nikl legure (CuNi legura, melhior, kinesko srebro „maillechort“,, …).
Čaura je uz pomenute dimenzionalne izmene izrađena od mesinga tehnologijom dubokog izvlačenja. Dno čaure je zadržalo oblik koji se u to vreme primenjivao kod municije 11 mm a posledica je tehnologije izrade ležišta inicijalne kapisle. Ovakav oblik dna (slika 2) je oslabljen u prostoru prema periferiji čaure. Ovakvo rešenje nije optimalno za veće pritiske malodimnih baruta. Kasnije se samo primenjivalo kod neke komercijalne municije ovog kalibra.
Kompletan metak je imao masu oko 29 g. Zrno mase oko 15 g sa barutnim punjenjem od baruta „Poudre B“ iz puške Mle 1886 dobijalo je početnu brzinu od 600 m/s. Primenom baruta „Poudre BF“ (F – Fusil) mase 2,80 g početna brzina je povećana na 630 m/s. Ova početna brzina, uz sve ostale pozitivne osobine malodimnog baruta bila je ogroman napredak u to vreme. Metak 8 mm Lebel je zauvek ušao u istoriju. Zanimljivo je da su ove prve konstrukcije metaka imale kartonski disk natopljen voskom između baze zrna u barutnog punjenja. Ovaj elemenat metka bio je karakterističan i neophodan za municiju sa crnim barutom. Kasniije se u municiji sa malodimnim barutom potpuno izgubio.
Ovakva skraćenica je dokaz da su se već tada odvojili puščani baruti od artiljerijskih kao posebna kategorija.
Metak 8 mm Mle 1886M
Modifikacije ovog metka su praktično počele čim je i usvojen. Već 1888. godine je ECP (Ecole Centrale de Pyrotechnie) redizajnirala metak. Najveće izmene, prvenstveno kao posledica bolje tehnologije izrade, su izvedene na čauri (slika 3). Visina dna je neznatno smanjena ali je dno konstantne debljine tzv. „solid base“. Otvori za prolaz plamena inicijalne kapisle prema barutnom punjenju su pomereni ka periferiji čaure, skoro do ivice ležišta kapisle. Ovakva konstrukcija dna je otpornija prema pritiscima u barutnoj komori ali i prema silama prilikom ekstrakcije čaure. Prečnik grla čaure je neznatno povećan, uglavnom iz tehnoloških razloga.
Svi navedeni dimenzioni i ostali tehnički podaci su uzeti iz dostupnih javnih izvora. Nije korišćena konstruktivna i proizvodna dokumentacija. Shodno tome, ove podatke treba uzimati samo kao ilustraciju teksta i opštih zaključaka.
Mesingana zaštitna kapica inicijalne kapisle bila je uvedena i znatno ranije, ali je 1890. godine uvedena jača inicijalna kapisla „Amorçage renforcé Mle 1890“ (slika 4). Kao i prethodna, tako je i ova kapisla bila na osnovu živinog fulminata sa svim negativnim posledicama ovakvih smeša. Praktično, ovaj tip inicijalnih smeša se zadržao tokom celog životnog veka ovog metka.
Zrno je zadržalo svoj opšti oblik. Prečnik ravnog vrha je smanjen na 2,9 mm mada su različiti proizvođači proizvodili zrna sa drugim prečnicima ravnog vrha (slika 5). Neznatno je promenjena konfiguracija košuljice zrna.
Kako se vidi na slici 5, zrno je imalo uobičajen oblik za to vreme. Često se govori zaobljen ili oživalni vrh i cilindrično telo zrna. Međutim zrno nije cilindrično, ono je konusno sa blagim povećanjem prečnika prema bazi zrna. Dalje, uočava se blago povećanje debljine košuljice od baze prema vrhu dna. Sličnu konstrukciju su imala i ostala zrna tog perioda. To samo dokazuje da su tehnološke mogućnosti ondašnjih država bile na zavidnom nivou i da su mogle tehnologijom dubokog izvlačenja postizati zavidnu preciznost.
Ožival zrna se u primeru na slici 5 sastoji od dva segmenta različitih prečnika. U uslovima kada se zahteva ravan vrh zrna, tačno određenih i relativno malih dimenzija ovakvo rešenje je dosta povoljnije. Na ovaj način su se ispoštovali zahtevi za dužinom i masom zrna kao jednim od osnovnih uslova njegove efikasnosti, ali su se dobijale i nešto bolje aerodinamičke osobine. Takođe, postojala su zrna sa jednim prečnikom oživala, zavisno od proizvođača.
Metak je usvojen 1891. godine pod nazivom Cartouche Modéle 1886M (M od modifié – modifikovan). Ali, već tokom 1895. godine postojeći barut Poudre BF je zamenjen kvalitetnijim barutom Puodre BF(AM) (AM od amelioré – usavršen). Masa barutnog punjenja je smanjena sa 2,80 g na 2,75 g, dok su osnovne balističke osobine ostale praktično iste – početna brzina je neznatno povećana na 632 m/s.
Neki spoljnobalistički podaci dati u Tabeli 1 više nego očigledno pokazuju prednosti nove municije sa malodimnim barutom. Visine temena putanje za nišanske daljine od 400 i 600 m metka 11 mm Gra više nego duplo prevazilaze odgovarajuće visine za metak 8 mm sa zrnom Balle M. Radi se o daljinama do kojih se puščana paljba ubedljivo najčešće otvara i na njima je brisani domet za žive ciljeve presudan. Takvo shvatanje je, uostalom, ostalo skoro nepromenjeno do danas.
Metak 8 mm Mle 1886D
Strategijska prednost Francuske, kao što je ovladavanje proizvodnjom malodimnih baruta, nije mogla dugo da traje. Posebno što su, i pre Francuske, druge imperije tog vremena daleko odmakle u razvijanju svojih baruta. Već je 1888. godine Nemačka je usvojila svoj metak 7,92 mm M/88 (8×57 I) istinski revolucionarne konstrukcije. Carska Rusija je uvela svoj metak 7,62×54 mm Mosin-Nagan 1891. godine a Velika Britanija 1892. godine metak .303 British, svi sa malodimnim barutom. Do kraja XIX veka malodimni barut je praktično bio raširen u celom svetu. Zrna svih metaka su imala do tada klasičnu formu – zaobljen vrh i cilindrično telo.
| Metak 11 mm Gra | Nišanska daljina [m] | 0 | 200 | 400 | 600 | 800 | 1 000 | 1 500 | 1 800 |
| Visina temena putanje [m] | 0 | 0,36 | 1,81 | 4,72 | 9,62 | 17,05 | 51,69 | 87,72 | |
| Brzina [m/s] | 450 | ||||||||
| Balle M | Nišanska daljina [m] | 0 | 200 | 400 | 600 | 800 | 1 000 | 1 500 | 2 000 |
| Visina temena putanje [m] | 0 | 0.14 | 0.81 | 2.39 | 5.27 | 9.83 | 31.71 | 75.61 | |
| Brzina [m/s] | 628 | 488 | 397 | 335 | 290 | 255 | 197 | 160 | |
| Balle D | Nišanska daljina [m] | 0 | 200 | 400 | 600 | 800 | 1 000 | 1 500 | 2 000 |
| Visina temena putanje [m] | 0 | 0.12 | 0.54 | 1.43 | 3.01 | 5.60 | 18.30 | 44.0 | |
| Brzina [m/s] | 700 | 607 | 521 | 448 | 388 | 342 | 278 | 240 |
Bitan napredak je ostvaren uvođenjem zrna sa šiljatim vrhom i zadnjim konusom (slika 6). Konstruktor ovog revolucionarnog zrna je, ovog puta već major, Dezale. Zrno je usvojeno 1898. godine pod nazivom „Balle D“.
Konstrukcija zrna je inspirisana radovima Vitvorta (Joseph Whitworth) i de Banža (Charles de Bange) na novim artiljerijskim projektilima. Takođe se zasniva na Heblerovim (Friedrich Wilhelm-William Hebler) radovima na zrnima streljačkog metka sa zašiljenim vrhom. Oblik zrna Balle D je identičan obliku savremenih zrna. Treba znati da su u to vreme znanja o aerodinamici bila tek u povoju. Mah (Ernst Mach) je tek 1887. godine opisao zvučne efekte primećene prilkom supersoničnog kretanja projektila. Razvoj zrna i uopšte projektila se zasnivao na empirijskim metodama. Izrađivano je više modela a onda se preko velikog broja proba birao optimalni oblik. Tako je ovo zrno na kraju i izabrano a završna konstrukcija celog metka je izašla tek 1901. godine.
Zrno je u celini izrađeno od mesinga (10% cinka). Duže je za čitavih devet milimetara od zrna Balle M sa izrazito dugim oživalom. Bez obzira na dužinu i dalje je lakše jer je imalo masu od samo 12,8 g, što je posledica primenjenog materijala – mesinga. Žljeb za pertlovanje čaure je uveden tek 1903. godine da bi od 1905. godine bio praktično obavezan. Zrno ima jednu konstruktivnu osobinu koja se kasnije veoma retko primenjivala. Naime, izvodnica zadnjeg konusa nije prava kao što je to danas već luk poluprečnika 70 mm. Može se reći da vertikalni presek zrna neodoljivo podseća na horizontalni presek broda u nivou vode. Možda je od takve konstrukcije i ostao sada uobičajeni termin „boat tail – BT“ koji se odnosi na današnji zadnji konus zrna.
Tokom 1901. godine je uveden i savršeniji tip baruta, prvenstveno dodavanjem novih stabilizatora, pod nazivom BN3F. Ovaj barut je ostao standardni puščani barut i tokom I Svetskog rata. Sa masom barutnog punjenja od 3 g ovo zrno je dobijalo početnu brzinu od 701 m/s. Kako se vidi u Tabeli 1, njegove balističke osobine su bitno povećane. Na daljinama od 400 i 600 m visina temena putanje je dosta ispod visine stojećeg živog cilja. Takođe, na daljini od 1000 m visina temena putanje je 5,60 m što ovaj oblik metka odmah preporučuje za mitraljesko zrno.
Kako zrno Balle D ima šiljati vrh sa čeonom površinom prečnika 1,276 mm koji realno lako može aktivirati sledeći metak u tubularnom magacinu puške dno čaure je redizajnirano. Uveden je kružni žljeb oko inicijalne kapisle (zaštitne kapice) dubine 0,5 mm. Ovalni oblik zaštitne kapice je tako skretao vrh metka prema žljebu pa je mogućnost aktiviranja u tubularnom magacinu izbegnuta. Na grlu čaure su izvršene neznatne izmene zbog nešto većeg prečnika zrna Balle D. Tokom vremena metak je i dalje usavršavan.
Metak 8 mm Mle 1886D (am)
Kao i kod ostalih puščanih metaka u svetu, pojava lakih mitraljeza nametnula je odgovarajuće izmene. Ove izmene su najviše posledica novih sila koje nastaju pri automatskom ratu mitraljeza a nema ih kod postojećih pušaka. To se prvenstveno odražava na dno čaure i njegove elemente ali delimično i na grlo. Kako se od lakih mitraljeza traže efikasni dometi čak i preko 1000 m, zrna za ovu municiju su isključivo oblika koji je postavilo zrno Balle D.
Pod pojmom „laki mitraljezi“ prigodno je podrazumevati automatska oružja koja koriste puščanu municiju kalibra 7,5 do 8 mm bez obzira da li su na nožicama ili na postolju. Tako se jasno pravi razlika u odnosu na „teške mitraljeze“ koji su danas uglavnom kalibra 12,7 mm i višeg. Istine radi, prvi laki mitraljezi su, zbog vodenog hlađenja ali i konstrukcije, bili sve samo ne „laki“. Daljim razvojem došlo se do današnjeg stanja da njime u uobičajenim okolnostima rukuju dva vojnika, ali, po potrebi, može i samo jedan.
Dno čaure je ojačano već odmah po pojavi prve izmene metka. Takođe, kružni žljeb je uveden istovremeno sa uvođenjem zrna Balle D. Ovog puta je uvedeno kružno pertlovanje inicijalne kapisle (zaštitne kapice) da bi se sprečilo iskakanje (popping) prilikom automatskog rada mitraljeza (slika 7). Takođe, kružni žljeb je pomeren prema periferiji čaure radi lakšeg rada puške sa tubularnim magacinom.
Redizajnirani metak je uveden 1912. godine pod nazivom Cartouche Modéle 1886D (am). Skraćenica „am“ potiče od „amorçage modifié“ što znači „modifikovana kapisla“. U suštini kapisla nije modifikovana nego način njenog smeštaja u dno čaure, ali je za bezbednu upotrebu iz mitraljeza skraćenica primerenija.
Metak Mle 1886D (am) je već 1915. godine masovno uveden u pešadijske jedinice francuske armije i do kraja I Svetskog rata postao dominantan. Barut BN3F je dalje usavršavan u varijantu BN3F (Ae), da bi zadnja vrsta nazvana BFP1 sa kojom je i metak konačno ukinut tokom 60-ih godina XX veka.
Malodimni barut, zajedno sa zrnom Balle D omogućili su masovnu upotrebu lakih mitraljeza u svim narednim ratnim sukobima a posebno u I Svetskom ratu. Naime, niz konstrukcija mitraljeza bio je poznat i više decenija ranije. Ali, toksični oblak nastao od crnog baruta je već posle nekoliko desetina metaka bitno ometao dalju upotrebu. Brzo i korozivno prljanje cevi bilo je dopunska otežavajuća okolnost. Čak i mitraljezi sa rotirajućim cevima kao što je bio Gatlingov mitraljez (Richard Gatling) nisu bili imuni na ove smetnje. Odjednom, dugi rafali od nekoliko stotina metaka su postali uobičajena pojava na ratištima, normalno, iz mitraljeza sa vodenim hlađenjem. Već na početku I Svetskog rata pojavili su se i mitraljezi koji su stvaro bili „laki“ odnosno manje mase. Tako su i manevarske osobine došle na današnji nivo.
Uvođenje zrna Balle D je efikasni domet mitraljeza dovelo do preko 1000 m što je otprilike i današnji zahtev. Iz Tabele 1 se vidi da na ovoj daljini zrno i dalje ima zavidnu brzinu a time i kinetičku energiju na pomenutoj daljini. Istovremeno, zakrivljenost putanje je mnogo manja nego kod zrna sa zaobljenim vrhom.
Inače, promene u taktici po pravilu kasne za uvođenjem novih sredstava ratne tehnike. Po nekim izvorima, u I Svetskom ratu na mitraljesku vatru odlazi oko 15% ljudskih gubitaka. Mitraljezi su bili jedan od važnijih uzroka da masovni juriši bespovrato nestanu sa budućih ratišta.
Malodimni baruti su sličan uticaj imali i na tzv. „brzometnu“ artiljeriju. Više nije bilo potrebe za čišćenjem cevi posle svakog metka pa je „brzometnost“ došla do punog izražaja. Istine radi, pojava kvalitetnih brizantnih eksploziva kao što su pikrinska kiselina i trotil, kao i njjihovih smeša sa amonijum-nitratom, je snažno povećala efikasnost artiljerijskih projektila na cilju. Tako je artiljerijska vatra postala glavni uzrok enormnih ljudskih gubitaka u I Svetskom ratu.
Nemački „zamenski“ metak
Pri kraju I Svetskog, tačnije početkom 1917. godine, rata Nemačka je proizvodika svoj metak 8 mm Lebel za upotrebu iz većeg broja zaplenjenih pušaka i mitraljeza ovog kalibra. Naziv „Ersatz Geschosse“ (zamenki metak) ukazuje da verovatno nije bilo dovoljno originalne francuske municije. Municiju je proizvodila nemačka kompanija Polte iz Magdeburga. Nisu se odlučili da izrade kopiju francuskog zrna Balle D već su konstruisali svoje originalno rešenje (slika 8).
Zrno ima ožival i šiljati vrh kao i zadnji konus. Za razliku od zrna Balle D ovo zrno je sa čeličnom košuljicom i olovnim jezgrom. Upoređivanjem osobina ovog zrna i zrna Balle D evidentno je da je preduzeto sve da njihove balističke osobine budu što bliže. Pre svega, imaju istu masu – 12,8 g. Zatim, dužina oživala zrna je približna, nemačko zrno je dugo 24,1 mm a Balle D 24,5 mm. Sa druge strane, nemačko zrno ima veći poluprečnik oživala. Znatno veća gustina olova u odnosu na mesing omogućila je da nemačko zrno bude kraće od francuskog za čitavih 4,3 mm. Posledično, a i zbog manjeg poluprečnika oživala i kraćeg zadnjeg konusa težište je pomereno prema vrhu zrna. Verovatno je to pozitivno uticalo na stabilnost zrna na većim daljinama.
Čaura metka bila je identična francuskoj čauri. Inicijalna kapisla prečnika 6 mm nije imala zaštitnu kapicu. Na dnu čančeta kapisle smešten je bakarni disk prečnika 5 mm i debljine 0,5 mm. Verovatna uloga diska je da ojača dno kapisle pri upotrebi iz pušaka sa tubularnim magacinom jer disk nije bio uobičajen u nemačkoj puščanoj municiji. Prema francuskim ispitivanjima početna brzina ovog metka bila je za 10 m/s veća od originalnog francuskog metka sa barutnim punjenjem mase 2,6 g.
Zamensko zrno 8 mm, po konstrukciji, primenjenim materijalima i dimenziono, veoma je slično nemačkom zrnu 7,92 mm sS (schweres Spitzgeschoß) (slika 8). Ovo zrno je razvijeno istovremeno sa zrnom 7,92 mm s (schweres), ali se u upotrebi pojavilo tek 1914. godine kada se uočila njegova važna uloga kao mitraljeskog zrna. Zato i nije čudno što se zamenski metak pojavio svega par godina po zapleni francuskog naoružanja.
Zanimljivo da je Nemačka i tokom II Svetskog rata proizvodila municiju 8 mm Lebel. Nemci su i tada zaplenili veliki broj francuskih pušaka i koristili su ih za naoružavanje svojih okupacionih jedinica. Zato su i pokrenuli proizvodnju municije, ovaj put metka Mle 1932N u arsenalima u Francuskoj. Kao i za svoju municiju 7,92 mm koristili su čelik za izradu čaura i košuljica zrna.
Metak 8 mm Mle 1917 SFM
Podela zrna puščanog metka na „laka“ i „teška“ je uslovna i određuje se na osnovu tzv. poprečnog opterećenja – odnosa mase zrna prema površini najvećeg poprečnog preseka. Ukoliko je ovaj odnos manji od 22 zrna se svrstavaju u laka a u teška ukoliko prelazi ovu vrednost. Prvo lako zrno se pojavilo u Nemačkoj 1903. godine. Radi se o zrnu 7,92 mm s (schweres) (slika 9). Vrlo brzo su se ovakva zrna pojavila u SAD 1906. godine, u Rusiji 1908. godine a onda i u mnogim zemljama u svetu. Zamišljeno je kao puščano zrno. Kao takvo je na daljinama do 600 m imalo veoma slične balističke karakteristike kao i zrna sa zadnjim konusom a daleko bolje od zrna sa ovalnim vrhom. Vremenom je ovo zrno ostalo kao isključivo puščano, dok su zrno sa ovalnim vrhom a kasnije i zrno sa zadnjim konusom postala pretežno mitraljeska. Danas je uobičajeno da se sva zrna puščanog metka koja imaju šiljati vrh i cilindrični zadnji deo nazivaju laka zrna.
Zrno 8 mm Mle 1917 SFM (slika 9) je nastalo kao zrno komercijalnog metka kompanije SFM (Société Française des Munitions). Ova kompanija je i godinama ranije proizvodila municiju 8×50 mm R Lebel za komercijalne potrebe. Tokom I Svetskog rata, usled opšteg nedostatka uključila se u proizvodnju ove municije za potrebe francuske vojske.
Zrno ima opšti oblik lakog zrna sa olovnim jezgrom i platiniranom čeličnom košuljicom. U odnosu na laka zrna tog vremena ima dosta duži cilindrični deo pa time i masu od 12,6 g koja je bliža masi zrna Balle D nego masi lakih zrna.
Čaura metka je izrađena od mesinga (slika 10, levo). Nema zaštirne kapice, dok je inicijalna kapisla za zaobljenim i čak 0,8-0,9 mm debelim dnom (slika 10, desno). Zanimljivo je da inicijalna kapisla nije dopunski utvrđivana u ležištu kako je to bilo već uobičajeno u prethodnom periodu. Ova kapisla je kasnije postala poznata pod nazivom „Amorce SFM de 6,35“ a čaura pod nazivom „etui Mle 1886(sf)“.
Metak je imao barutno punjenje od standardnog baruta BN3F mase 3,15 g. Sa ovim barutnim punjenjem zrno je dobijalo brzinu v25=720 m/s. Prema nekim novijim izvorima metak sa ovim zrnom je postizao efikasnu daljinu nešto preko 600 m, što ga nije moglo u potpunosti kvalifikovati u mitraljesku municiju.
Tokom I Svetskog rata ovaj metak je proizveden u minimalnim količinama. Nakon rata je prodavan u većem broju evropskih država, među kojima je Kraljevina SHS za, kako se navodilo, francuske mitraljeze.
Od sredine 20-ih godina prošlog veka postojali su kontinuirani pokušaji da se ukloni zaštitna kapica inicijalne kapisle. Kompanija SFM je nudila metak Mle 1886D (a24) sa kapislom „amorce Mle 1924A“ (slika 11) a čaura pod nazivom „etui Mle 1886(a24).
Ovaj put je inicijalna kapisla bila dopunski učvršćena kružnom deformacijom čaure oko ležišta kapisle. Sama inicijalna kapisla Mle 1924A je neznatno modifikovana kapisla koja se koristila za kompletiranje municje 7,5×54 mm koja je tih godina uvedena u upotrebu. U odnosu na kapislu Mle 1890 i ova kapisla ima deblje dno čančeta od 0,65 mm
Metak 8 mm sa zrnom Mle 1932N
Odmah nakon I Svetskog rata u Francuskoj su u potpunosti sagledani svi nedostaci metka 8×50 mm R Lebel. Stoga su intenzivirani predratni napori na razvoju novog puščanog metka koji su rezultirali 1929. godine uvođenjem metka savremene konfiguracije 7,5×54 mm MAS. Međutim, postojale su još ogromne količine naoružanja za metak 8 mm Lebel, posebno mitraljeza, i ta činjenica se sa ekonomske strane nije mogla zanemariti.
Takođe, bez obzira na revolucionarni karakter zrna Balle D, ono je imalo negativnih osobiina. Prvenstveno, zato što je u celini izrađeno od posebne vrste mesinga, uzrokovalo je pojačano trošenje cevi oružja, naročito cevi mitraljeza. Prema nekim izvorima već posle 12 000 ispaljenih metaka cev se morala menjati. Dalje, cena izrade ovog zrna je dosta prevazilazila cenu zrna sa olovnim jezgrom. S obzirom na raspoložive mitraljeze, prvenstveno tipa Hočkis (Hotchkiss), vojne vlasti Francuske su istakle zahtev za manje abrazivnim zrnom sa zadovoljavajućom stabilnošću i preciznošću čak preko 3500 m. Danas, u vreme velikog broja teških mitraljeza ta daljina je zaista prevelika.
Smatra se da je zrno Balle Mle 1923C (slika 11, levo) prelazini oblik prema zrnu Balle Mle 1932N (slika 11, desno). Kada se uporede slike ovo zrno deluje kao skraćeni oblik zrna Balle Mle 1932N kod koga je skraćen zadnji konus zrna.
Košuljica zrna je izrađena ili od platiniranog čelika ili od bakar-nikl legure. Jezgro je od olovo-antimonske legure (3% Sb). Masa zrna bila je oko 13,15 g. Uglavnom nema podataka o bilo kakvoj masovnoj upotrebi metaka sa ovim zrnom.
Konačno, zajedno sa intenzivnim razvojem lakog i teškog (sa zadnjim konusom) zrna 7,5 mm usvojeno je i zrno 8 mm Balle Mle 1932N (slika 11, desno). Dvadesetak godina posle usvajanja sličnih zrna u Nemačkoj, Švajcarskoj i nekim drugim državama. Zrno ima izražen zadnji konus sa uglom od 90. Primera radi, kod nemačkog zrna 7,92 mm sS taj ugao je malo veći od 60, dok je kod ruskog zrna 7,62 mm Д takođe 90. Takav oblik je i rezultirao krajnjim dometom od čak 5500 m uz zadovoljavajuće rezultate na zadatim daljinama od 3500 m.
Zrno ima jezgro od olovo-antimonske legure i košuljicu od platiniranog čelika ili bakar-nikl legure. Masa zrna je oko 15,05 g i znatno je veća od zrna Balle D. Sa barutnim punjenjem od baruta BFP1 mase oko 3 g dobijala se početna brzina oko 715 m/s.
Čaura se nije suštinski razlikovala od prethodne, ali je imala nešto veći prečnik grla. Komore metka su zbog toga dorađivane i takvo oružje je dobijalo dopunsku oznaku N kao i metak. Ovaj metak su Nemci proizvodili u okupiranoj Francuskoj tokom II Svetskog rata, ali sa čeličnom čaurom. U posleratnom periodu u Francuskoj proizvodnja će se nastaviti do 1948. godine.
Bio je ovo zadnji model ovog metka. Tokom 60-ih godina prošlog veka njegova proizvodnja u Francuskoj je prekinuta.
Metak 8 mm sa obeležavajućim zrnom
Prva obeležavajuća zrna su se pojavila još na početku I Svetskog rata kao posledica masovnog korišćenja rafalne paljbe, kako na kopnu tako i iz avionskih mittraljeza. Za korekciju rafalne paljbe su se do tada koristila korekturna („spotting“) zrna, ali su ona i vrlo brzo zabranjena za upotrebu protiv žive sile. Smatra se da je prvo obeležavajuće zrno bilo britansko metka .303 British Mark I (Cartridge S.A. Tracer .303 inch Mark I) uvedeno 1915. godine.
Francuzi su nekoliko godina pre I Svetskog rata eksperimentisali sa obeležavajućim zrnima. Za osnovu su uzeli zrno Balle D. Tokom 1913. godine predstavljen je prvi tip ovakvog zrna. U januaru 1916. godine ovo zrno je ušlo u upotrebu prvenstveno zs upotrebu iz avionskih mitraljeza. Prva varijanta je imala ležište trasera izrađeno sa baze zrna dužine oko 25 mm. Prevelika dužina trasera bitno pomera težište zrna tokom gorenja i narušava stabilnost i poklapanje putanje sa običnim zrnom. U to vreme ovo je i bio najveći problem kod obeležavajućih zrna. Već naredna varijanta bila je potpuno funkcionalna. Ležište zrna bilo je duboko svega 10 mm i prečnika 6 mm (slika 12, levo). Zrno se uobičajeno nazivalo Balle T što nije upućivale na njegovu vezu sa zrnom Balle D. Da bi se razlikovalo od njega u redenicima, oživalni deo bio je presvučen slojem kalaja.
Zrno je imalo masu od 11,20 g što je ipak znatno manje od mase zrna Balle D. Zrno je naznatno kraće od zrna Balle D za dužinu dela koji se kružno deformiše radi učvršćivanja trasera. Sa barutnim punjenjem od 3 g baruta BN3F, a kasnije i BFP1, dobijalo je početnu brzinu od 780 m/s. Daljina gorenja trasera je prevazilazila 600 m.
U pogledu sastava obeležavajuće smeše postojala su dva osnovna tipa. Obeležavajuća smeša ECP (Ecole Centrale de Pyrotechnie) bila je na bazi barijum-nitrata kao oksidansa i magnezijuma kao goriva sa manjom količinom veziva. Traser ima pripalu i pokrivku. Ova smeša je emitovala belu svetlost. Smeša ATE (Atelier de Toulouse) bila je zasnovana na stroncijum-nitratu kao oksidansu pa je emitovala crvenu svetlost. Takođe, ovaj traser je imao pripalu koja je usporavala paljenje. Ovakva konfiguracija trasera se zadržala i do danas u praktično neizmenjenom obliku.
Posle II Svetskog rata ATE je razvio obeležavajuće zrno Balle Traçeuse Mle 1951 zasnovano na zrnu Balle Mle 1932N (slika 12, desno). Metak sa ovim zrnom je dobio naziv Cartouche de 8 mm Modèle 1886N à Balle Traçeuse Modèle 1951. Predviđeno je za upotrebu u redenicima sa zrnom Balle Mle 1932N. Od njega je nešto duže a ima konus sa manjim uglom a sve u cilju postizanja što veće mase i približavanja masi u letu zrna Balle Mle 1932N. Radi razlikovanja u redeniku vrhovi zrna bili su obojeni crvenom ili belom bojom. Imalo je masu od 15,35 g, a sa barutnim punjenjem od 3 g baruta BFP1 dobijalo je početnu brzinu od 780 m/s. Meci sa ovim zrnom su veoma retki. Pretpostavlja se da su se možda koristili u nekim lokalnim sukobima u kojima je učestvovala Francuska.
Metak 8 mm sa pancirnim zrnom
Ideja pancirnih zrna je nastala odmah po nastanku oklopljenih ratnih brodova, dakle u artiljerijskoj municiji. Smatra se da je prvo puščano (mitraljesko) pancirno zrno konstruisao i patentirao švedski konstruktor naoružanja Palmkranc (Helge Palmcrantz) 1880. godine. Zrno je nastalo zajedno sa nizom artiljerijskih pancirnih zrna različitih kalibara. Jezgro njegovog zrna bilo je od kaljenog čelika sa šiljatim vrhom i košuljicom od mesinga. Imalo je početnu brzinu preko 600 m/s. Pancirnim zrnima se početkom XX veka nije posvećivala prevelika pažnja. Današnji ciljevi kao što su lako oklopljena vozila, ostala motorna vozila i sredstva ratne tehnike, lični zaštitni kompleti, razne vrste nezaštićenih letelica, itd., nisu postojali u dovoljnom broju da bi im se posvećivala posebna pažnja. Jedini značajniji ciljevi bile su zaštitne ploče artiljerijskih oruđa i mitraljeza i streljački zakloni izrađeni od zemlje ili drugih priručnih materijala – drvo, pesak i sl.
Francuska je svoje prvo pancirno zrno uvela tek 1915. godine, pod nazivom Balle P (perforante) (slika 13). Zrno je konstruisao konstrukcioni biro iz Pitoa (Atelier de Puteaux –APX) i imalo je dužinu od 32,5 mm i masu 9,6 g. Prednji deo zrna je dimenziono identičan zrnu Balle D. Sa barutnim punjenjem mase 3,20 g od baruta BNF3 dobijalo je početnu brzinu od 950 m/s. Kasnije je ovaj barut zamenjen barutom BFP1 iste mase a zrno je dobijalo početnu brzinu od 840 m/s. Radi razlikovanja od ostalih, površina zrna bila je crne boje.
Jezgro od ugljeničnog čelika prečnika 5,5 mm, dužine 25,85mm i mase 4 g smešteno je u deblju košuljicu od tombaka (90/10). Prema ondašnjim podacima ovo zrno je na daljinama od 400 m probijalo nemački šlem kao i čeličnu ploču debljine 6 mm. Kako za francusku vojsku u I Svetskom ratu nije bilo opasnosti od ondašnjih primitivnih tenkova, ovakva probojnost bila je sasvim zadovoljavajuća.
Metak sa ovim zrnom je ostao u službenoj upotrebi sve do 1940. godine. Čak i znatno ranije bilo je jasno da su pancirna puščana zrna izgubila trku sa znatno jačim oklopima. Tada je proizvodnja i prekinuta. Puščana pancirna zrna će tek krajem XX veka postati ponovo aktuelna zbog masovnog uvođenja ličnih zaštitnih sredstava.
Meci sa zapaljivim zrnima
Tokom I Svetskog rata korišćeni su baloni punjeni vodonikom, dirižabli a i avioni su bili drvenih konstrukcija sa oplatama od platna. Sve zajedno, vazdušni ciljevi su pripadali grupi lakozapaljivih ciljeva. Javila se potreba konstrukcije i masovnije proizvodnje zapaljivih zrna, naročito za upotrebu iz avionskih mitraljeza.
Kao zapaljiva materija nametnuo se beli fosfor. Prvenstveno zbog spontanog paljenja u dodiru sa vazduhom. Takođe, zbog temperature topljenja od oko 44oC bila je znatno olakšana laboracija kao i isticanje iz zrna i paljenje prilikom upotrebe.
Prva zapaljiva zrna su istovremeno služila i kao obeležavajuća i kao zapaljiva. Beli dim koji su ostavljala za sobom omogućavao je kontrtolu rafala. Obeležavajuće osobine su se potpuno gubile pri slaboj vidljivosti.
U Francuskoj su prvi eksperimentalni modeli nazivani Ph1 i Ph2 od „phosphor“. Nije zabeležena njihova serijska proizvodnja kao i upotreba.
Smatra se da je prvo zapaljivo zrno bilo britansko .303 Britiš „Bakingem“ (John Buckingham) konstruisano 1915. godine a u britanskoj vojsci uvedeno 1916. godine. Prve varijante su bile sa šiljatim vrhom. Francuska varijanta (slika 14, levo) uvedena u upotrebu 1917. godine, ima ravan vrh uveden prvenstveno radi smanjenja rikošeta.
Košuljica zrna je izrađena od mesinga (67/33) a u njoj je uliven beli fosfor. Sa donje sttane košuljica je zatvorena i hermetizovana čepom. Otvor za isticanje i paljenje belog fosfora prečnika 1 mm zatvoren je lako topivom legurom (de l`alliage Darcet, Darcet alloy, Darsetova legura, 5 delova olova, 8 delova bizmuta i 3 dela kalaja) koja se topi na 940C.
Zrno ima masu od 8,70 g. Sa barutnim punjenjem od 3,00 g baruta BNF3 Aée (améliorée, poboljšan) zrno je postizalo efikasan domet ne veći od 300 m, naravno zbog veoma male mase.
Drugi tip zrna „Parti“ (Partiot) je nešto usavršenije konstrukcije (slika 14, u sredini). U bakarnoj košuljici je smešten mali kontejner od mesinga u koji je uliven beli fosfor. Kontejner je sa donje strane hermetizovan poklopcem. U prednjem i zadnjem delu zrna su smešteni delovi jezgra (tegovi) od olovo-antimonske legure. Zrno takođe ima otvor koji je zatvoren lako topivom legurom. Taktičke osobine su mu praktično iste kao i kod zrna tipa „Bakingem“.
Veliki nedostatak ovih zrna je što se beli fosfor dobrim delom potroši pre nego što stigne do cilja. Tako se inače mala količina fosfora dodatno smanji, pa za delovanje na cilju ostane veoma malo. Mala masa zrna, skoro duplo manja od mase običnih zrna, daje i veoma mali efikasan domet. Takođe, pojave slučajnog aktiviranja su postale česte i nisu mogle da se tolerišu. I potencijalni ciljevi su se promenili. Dirižabli su nestali, baloni veoma proredili a tadašnji avioni dobili znatno otporniju konstrukciju. Posledica je da su se ova zrna koristila samo par godina u I Svetskom ratu i posle njega nestala iz svih armija sveta.
U kasnijem periodu su konstruisana udarna zrna sa belim fosforom (slika 14, desno). Zrna nemaju otvor na košuljici. Prilikom udara u cilj dolazi do deformacije i prskanja košuljice i odmah do paljenja belog fosfora. Time je izbegnuto paljenje još u cevi oružja. Ovakva konstrukcija se zadržala u nizu zrna sve do kraja II Svetskog rata. Zbog čestih incidenata udarna zapaljiva zrna sa belim fosforom se nisu dalje proizvodila. Neke nemačke konstrukcije su koristile i crveni fosfor u pancirno-zapaljivim zrnima zbog znatno manje zapaljivosti. U Francuskoj je u tom periodu kostruisano i pancirno-zapaljivo zrno sa inicijalnom kapislom u vrhu ali ta konstrukcija nije dospela dalje od konstrukcionog biroa.
Daleko perspektivnija zapaljiva i pancirno-zapaljiva zrna sa pirotehničkim smešama ili termitom su nastala pred II Svetski rat i kao takva se održala do današnjih dana.
Meci sa ostalim zrnima
Tokom svog relativno kratkog službenog života, ovaj metak se pojavljivao sa nizom zrna različitih namena. Primena ovakvih metaka u ratnim dejstvima je zanemarljiva, ali ih ipak treba pomenuti radi zaokruživanja celine teksta.
Kompanija SFM je svoj komercijalni metak sa zrnom sa mekiim vrhom uvela najverovatnije 1901. godine (slika 15, levo). Zrno ima veoma slične spoljašnje dimenzije kao zrno Balle Mle 1886, ima polukošuljicu od bakra, jezgro od olovo-antimonske legure a meki vrh bez košuljice je dužine 10 mm.
Masa zrna je identična masi zrna Balle Mle 1886 – oko 15,0 g. Smanjeno barutno punjenje od baruta BN3F mase 2,650-2,665 g zrnu je davalo v25=550 m/s. Metak se izrađivao sa dve vrste zrna koja su se neznatno razlikovala. Namenjen je za sportske svrhe i njegova upotreba u ratnim dejstvima nije regularna. Proizvonja metka je nastavljena sve do 1939. godine.
Metak sa zrnom sa šupljim vrhom (slika 15, desno) je, čini se, konstruisan pod direktnim uticajem konstrukcije metka .303 Britiš Mk III (Cartridge S.A. Ball .303 inch Cordite Mark III) ali bez unutrašnje obloge u šupljini zrna. Sudeći prema žigovima na dnu čaure metak je već bio u proizvodnji već 1897. godine mada nosi službeni model iz 1906. god (Cartouche de stand Modèle 1906). Model je delo konstrukcionog biroa iz Tuluza.
Zrna sa šupljim vrhom su u to vreme bila poznata i rasprostranjena u Evropi. Ali, činjenica je da su se samo u Velikoj Britaniji i Francuskoj proizvodila u značajnijim količinama u puščanoj municiji.
Zrno je za jedan milimetar kraće od zrna Balle Mle 1886, ima konusnu šupljinu dubine 8,30 mm i ulazni prečnik oko 5 mm. Barutno punjenje od baruta BN ima masu 2,75 g. Ova dva prethodno opisana zrna definitivno krše ondašnja ali i današnja pravila ratovanja, odnosno „nanose nepotrebne patnje“ prema tada važećoj formulaciji.
Tokom 1914. godine i napredovanja Nemačke na severu Francuske nemačka vojska je zaplenila veću količinu municije sa ovim zrnima. To je poslužilo kao argument za široku propagandnu kampanju. Čak su štampane posebne post-karte koje su nemački vojnici slali kućama sa Zapadnog fronta (slika 16).
U isto vreme Nemačka i njena saveznica Austro-Ugarska su posedovale i koristile nekoliko metaka sa eksplozivnim zrnima koji su takođe zabranjeni. Tu municiju su Austro-Ugarska i njeni pukovi sa područja današnje Hrvatske masovno koristili tokom napada na Kraljevinu Srbiju.
Uvođenjem puščane municije sa malodimnim barutom pojavio se novi problem koji nije bio izražen u eri crnog baruta. Naime, maksimalni dometi ove municije se kreću čak i do 5000 m što bitno komplikuje izgradnju strelišta ali i znatno narušava bezbednost pri školskim gađanjima. Pojavom zrna Balle D taj problem bio je posebno izražen.
Logično rešenje bilo je da se smanji masa barutnog punjenja i masa zrna. Pri tome bi oblik takvih zrna doprinosio naglom padu brzine posle određene daljine od oružja, načelno posle nišanske daljine pri gađanju. To znači da se putanja takvih zrna poklapa sa putanjama bojeve municije na tim daljinama. Takođe, važan zahtev je da se obezbedi normalan rad oružja, prvenstveno automatski rad mitraljeza.
Na osnovu ovakve logike se se početkom XX veka razvila nova vrsta streljačke municije, kod nas poznata pod nazivom vežbovna municija.
Tako se već pre I Svetskog rata pojavio i metak sa skraćenim zrnom (slika 17, levo). Zrno Balle D je skraćeno za skoro celu dužinu oživala – 16 mm čime je masa metka smanjena na oko 25 g. Sa barutnim punjenjem od baruta BN3F mase 3 g zrno je dobijalo za oko 50 m/s manju početnu brzinu i nije imalo veći maksimalni domet od 2200 m. Metak se primenjivao za gađanja iz vojničkih pušaka i karabina.
Za gađanja iz mitraljeza se metak sa skraćenim zrnom nije mogao upotrebljavati. Zbog toga je zrnu Balle D uklonjen deo mase pa su formirane dve vertikalne i paralelne površine (slika 17, desno). Ovakav metak je imao masu oko 27 g i početnu brzinu oko 710 m/s. Prema nekim podacima potrebna preciznost i domet nisu prelazili 400 m, najverovatnije zbog specifičnog oblika zrna.
Ova dva metka su omogućavala vojnicima potpuni osećaj bojnog gađanja – trzaj pri opaljenju, zvučne efekte ali i dobre balističke osobine na metnim daljinama. Normalno, ovi meci nisu mogli ispuniti niz zahteva koji se postavljaju pred savremenu vežbovnu municiju. Naime, kada postoje masovne armije onda postoji i masovna obuka pa i masovna gađanja. Korišćenje malih strelišta u kasarnama je neuporedivo ekonomičnije. Ta takozvana „sobna“ strelišta su zahtevala i posebnu vežbovnu municiju izrazito smanjenog dometa.
Već 1895. godine pojavio se vežbovni metak sa sferičnim zrnima (slika 18, levo). Čaura metka bila je uobičajena za ono vreme. Korišćene su dve vrste kuglica. Olovno-antimonska kuglica sa omotačem od bakra imala je prečnik od 8,15-8,20 mm dok je kuglica od olovno-antimonske legure imala prečnik od 8,45 mm. Olovna kuglica je identična kuglici korišćenoj za revolver Mle 1892. Kuglica sa bakarnim omotačem je uvedena da bi se prevazišlo povećano taloženje olova u cevi pušaka. Daljine gađanja sa ovom municijom nisu prelazile 15 m.
Zanimljivo, umesto baruta za pogon se koristio nitrisani papir pogodno ispresavijan u harmonika obliku i umetnut u čauru. Nakon toga se kuglica smeštala u grlo čaure korišćenjem malo veće sile. Kompletiranje metka se moglo sprovoditi neposredno pre gađanja. Prilikom gađanja čaure nisu trpele veće deformacije zbog malih maksimalnih pritisaka pa je tako i regeneracija bila unekoliko olakšana. Sa druge strane, korišćenje inicijalne kapisle bez nakovnja je ovu pogodnost u potpunosti poništavalo jer ih je bilo veoma teško odstraniti.
Otprilike u istom periodu, na samom kraju XIX veka pojavio se i vežbovni metak koji je konstruisao francuski general Bone (Bonnet). Izgleda da je dizajn zrna inspirisan „wadcutter“ zrnom koje se i pojavilo otprilike u to vreme. Zrno je od olovno-antimonske legure i u potpunosti je cilindrično. U bazi zrna je izrađena šupljina. Meci su imalo barutno punjenje od 0,20 g pištoljskog malodimnog baruta J no3 Ova municija je korišćena za sobna gađanja na daljinama 15-50 m.
Znatno usavršenija vrsta vežbovnog metka je i metak SFM Mle 1924 (slika 18, desno). Zrno ovog metka je takođe olovno i bez košuljice. Za razliku od Boneovog zrna ovo ima zaobljen vrh. Takođe ima žljebove na cilindričnom delu što smanjuje taloženje olova na zidu cevi puške. Naime, žljebovi i služe da se olovo taloži u njima. Metak se isporučivao u dve varijante. Sa barutnim punjenjam od 0,50 g baruta J no3 za gađanja na daljinama do 50 m i sa 0,80 g za daljine do 80 m.
Ovaj metak se još od 1910. godine proizvodio za sportske namene ali je tek posle I Svetskog rata isporučivan i za vojne svrhe.
Krajem XIX i početkom XX veka SFM je razvio čitav niz vežbovnih metaka za različite kalibre. Zanimljive su konstrukcije sa sa ojačanom i masivnom višekratnom čaurom. U grlo ovakve čaure se utiskivalo olovno zrno. U otvor na dnu čaure se utiskivalo posebno barutno punjenje. Kod nas je ovakav dizajn vežbovne municije masovno korišćen tokom 70-ih godina prošlog veka za gotovo sve vrste puščane municije.
Pored do sada opisanih konstrukcija, u Francuskoj je razvijen i proizvodio se veći broj ostalih metaka pomoćne namene. Radi se o dosta tipova školskih i manevarskih metaka ali i pogonskim punjenjima za tromblonske mine, policijskim i „stražarskim“ mecima itd.
Retka su sredstva ratne tehnike koja su nastala „od nule“. Uvek se koriste konstruktivna rešenja iz prethodnih modela. Drugim rečima, prethodne konstrukcije se više ili manje usavršavaju da bi se dobilo rešenje koje što bolje odgovara novim situacijama. Sa druge strane, uvođenje novog puščanog metka obavezno vodi i uvođenju nove puške. Uticaj je obostran. Tako je bilo i sa ovim metkom. On je direktno vodio poreklo od metka 11 mm Gra, dok je puška „Fusil Modéle 1886“ vukla poreklo od puške 11 mm Gra-Kropaček sa sve tubularnim podcevnim magacinom. Pored ovih, uslovno rečeno tehno-ekonomskih razloga, veoma važan bio je i vojno-politički uticaj koji je izričito zahtevao brzu eksploataciju strategijske prednosti koju je nosilo ovladavanje tehnologijom proizvodnje malodimnih baruta.
U takviim uslovima je i nastao ovaj metak, pod različitim pritiscima i uticajima i za veoma kratko vreme. Metak ima izrazito veliki prečnik dna čaure od 16 mm i jedinstveni bikonusni plašt čaure. Primera radi, u to vreme glavni konkurentski metak 7,92×57 mm nije imao obod a prečnik dna bio je 11,95 mm. Ovoliki prečnik dna je prouzrokovao izrazito zakrivljene jednokratne okvire za punjenje pušaka (slika 19).
Takođe, okvir prvog istinski lakog mitraljeza „Šoša“ (Chauchat) bio je polukružnog oblika, baš zbog oblika metka a primao je samo 20 metaka.. Klasični redenici od ovih metaka zahtevali su pažljivo dovođenje pa je to uzrokovalo i zastoje. Uvođenje krutih redenika kod nekih mitraljeza nije uvek bilo i praktično. Magacin od pet metaka puške “Bertje” (Berthier), koja je zamenila pušku “Lebel” sa tubularnim magacinom, je nesrazmerno štrčao ispod sanduka. Stoga se išlo na puške sa magacinom od tri metka što je opet imalo drugih nedostataka.
Pojavom metka sa zrnom “Balle D” puška “Lebel” sa tubularnim magacinom više nije odgovarala njegovom šiljatom vrhu. Modeli metka sa zaštitnom kapicom preko inicijalne kapisle, kao i žljebom oko inicijalne kapisle su dodatno iskomplikovali ionako složenu konstrukciju. Mada je ova puška već 1890. godine zamenjena karabinom “Bertje” već su bile proizvedene velike količiine. Ove količine su uslovljavale da svaki naredni model mora imati kružni žljeb i otpornu inicijalnu kapielu. Kompanija SFM je stalno insistirala na normalnom obliku dna čaure ali je redovno odbijana baš zbog velikih količina prvobitnih puški.
Zanimljivo da su neke druge države, bliske Francuskoj, proizvodile ovu municiju bez žljeba. One su posedovale puške „Bertje“ i mitraljeze pa i nisu imale potrebe za municijom sa žljebom. Između ostalih je i Srbija, a kasnije Kraljevina SHS dobijala municiju sa ravnim dnom čaure. Metak se tokom ratova proizvodio i u Velikoj Britaniji i SAD a takođe u Grčkoj, Italiji, Španiji itd.
Bilo bi pogrešno misliti da u Francuskoj nisu bili svesni svih negativnosti ovog metka. Pogotovo u svetlu činjenice da je Nemačka već 1888. godine uvela istinski revolucionaran metak 7,92×57 mm a da je u Švajcarskoj bila slična situacija sa njihovim metkom 7,5×55 mm. Zbog toga su i pre I Svetskog rata počele aktivnosti za uvođenje novog i savremenog puščanog metka sličnog nemačkom i švajcarskom. Početak I Svetskog rata je ta nastojanja prekinuo. Proces je nastavljen posle rata da bi 1929. godine uveli svoj savremeni metak 7,5×54 mm. Početak II Svetskog rata je ponovo prekinuo proces prenaoružavanja. Na kraju, oba metka su ukinuta prihvatanjem metka 7,62×51 mm NATO. Metak 8×50 mm R Lebel se održao sve do kraja 60-ih godina XX veka u nekim jedinicama žandarmerije.
Danas je metak 8×50 mm R Lebel predmet velike pažnje kolekcionara i ljubitelja starog oružja. Proizvodnja je potpuno prestala, a u malim serijama ga proizvodi „Prvi partizan“ iz Užica i neke druge kompaniije (slika 20).
Međunarodna standardizacija ovog metka je usledila tek 2015. godine, što je dosta kasno s obzirom na njegov istorijski značaj. Brojčana odrednica za dužinu čaure „51“ je uzeta da bi se metak po svojoj oznaci primetno razlikovao od metka 8×50 mm R Manliher.
