Nakon prve austrougarske ofanzive, u leto 1914, na delu Srbije kroz koji su protutnjale neprijatelјske divizije, sela i gradovi (posebno Šabac) potpuno su razoreni, popalјeni i oplјačkani, masakrirani su civili, zaroblјenici i ranjenici, a na srpske trupe je, mimo svih međunarodnih sporazuma, dejstvovano je municijom sa strahovitim učinkom. No, Srbija je shvatila da mediji imaju moć da celom svetu obznane neprijatelјska nedela. Pri tome, Beograd je znao da pravi cilј ne postiže senzacionalistička propaganda nego utemelјeni nalazi uglednih stručnjaka.Tako je naš konzul u Lozani Nikola Petović stupio u vezu s jednim od najpoznatijih evropskih kriminologa, profesorom i šefom laboratorije Lozanskog univerziteta, doktorom Rodolfom Arčibaldom Rajsom. Rajs je pristao da kao nezavisni stručnjak, iz neutralne zemlјe, doputuje u Srbiju i izvrši istraživanja o počinjenim zločinima, te sastavi izveštaj koji bi se izneo svetskoj javnosti.
Brižlјivi Švajcarac je do novembra 1914. obišao prostore obuhvaćene ratnim dejstvima. Razgovarao je sa očevicima i ratnim zaroblјenicima, obišao je ranjenike po bolnicama, proučio rane i zaplenjenu municiju.
Kao iskusan forenzičar, sa posebnim zanimanjem za balistiku, Rajs je posvetio pažnju municiji zabranjenoj Haškim konvencijama. Konvencije su se, naime, posebno bavile strelјačkom municijom zbog nehumanog učinka takozvanih ”dum-dum” metaka. Nasuprot uobičajenom mišlјenju, ovo nisu bila eksplozivna zrna. Britanci su 1897. godine u indijskom arsenalu Dumdum (Bengal, kraj Kalkute), započeli proizvodnju zrna sa ogolјenim vrhom. Nakon pogotka u cilј, olovno jezgro ovakvih projektila naglo se širilo stvarajući strahovite rane. Tako je ”dum-dum” postao sinonim za svu municiju koja su na cilјu imala razorni učinak.
Rajs je prikupio dokaze da su zabranjeni tip municije koristili vojnici 16. varaždinskog puka zajedničke vojske ”Frajher fon Gizl”, 26. karlovačkog domobranskog puka, 27. domobranskog puka iz Siska, 28. osječkog domobranskog puka, 28. puka zajedničke vojske ”Viktor Emanuel”, 78. osječkog puka zajedničke vojske ”Gerba”, 78. karlovačkog puka zajedničke vojske ”Rumunski prestolonaslednik Ferdinand” i 100. pešadijskog puka zajedničke vojske ”Frajher fon Štajnberg”. Većina zaroblјenika je izjavila da je upotreba nehumane municije bila popularna među hrvatskim vojnicima – članovima Čiste partije prava Josipa Franka, koja se posebno istakla u pogromima Srba neposredno nakon atentata u Sarajevu.
Austrijanci su, naime, krajem 19. i početkom 20. veka razvili više vrsta pešadijske municije ”posebne namene”.
Austrougarska vojska je1893. godine usvojila bojevi metak M1893, koji je bio u skladu sa tadašnjim međunarodnim ratnim pravom. No, klasični metak nije bio pogodan za mirnodopsku stražarsku službu, za uvežbavanje vojnika u gađanju, te nije pružao mogućnost ocene odstojanja i korekture vatre. Tako su u bečkoj ”Fabrici hemijskih preparata Viktora Aldera” konstruisana zrna M1910 i M1912, za ocenu odstojanja i reglažu vatre na dalјinama od 1200 do 3500 metara. Municija sa ovim zrnima uvedena je u naoružanje pod nevinim nazivom ”reglažnog metka” (Übungs ili Einschusspatrone).
Municija sa zrnom M1910 imala je oblik standardnog bojevog metka, s punom čeličnom košulјicom. Unutrašnja građa, međutim, podsećala je na malu granatu: u sredini zrna nalazio se cilindrični ”kontejner” ispunjen smešom crnog baruta i aluminijumskog praha. Donji deo spremišta bio je zatvoren inicijalnom kapslom a ispod je bila čelična udarna igla. Kad bi tane pogodilo cilј, udarna igla palila bi kapslu a ova punjenje u ”kontejneru”. ”Reglažni” metak M1912, razlikovao se po bakarisanoj košulјici, ispupčenju (”sisici”) na vrhu, te eksplozivnom punjenju koje je činila mešavina kalijum-hlorata i antimonsulfida (smesa koja se nalazi i na vrhu šibice). Zrna bi pri pogotku u ”metu” eksplodirala uz prasak i blesak, ispuštajući beličast dim. Ovo bi strelcu ukazivalo na rastojanje do cilјa i omogućavalo popravku ili grupisanje vatre. No, ako bi pogodila živo biće, ovakva zrna su pravila velike, nehumane rane.
Osim ovih mini-granata, Austrijanci su proizvodili ”stražarske” metke (Wachtpatrone) M1893 s dvodelnim, te M1913 s razrezanom košulјicom i petodelnim jezgrom. Zamisao je bila da se zrno na 15 metara od usta cevi razleti na više delova koji, navodno, nisu bili smrtonosni. Konačno, za obuku vojnika projektovani su ”vežbovni” meci (Scheibenschusspatrone) sa delimičnom košulјicom ili punom košulјicom i četvorodelnim jezgrom. Ova zrna imala su učinak sličan zrnima stražarskih patrona. No, pokazalo se da je učinak olovne parčadi odgovarao krupnoj sačmi ispalјenoj iz lovačke puške, te da su pri pogotku humanog bića imala efekat pravog ”dum-duma”, što se kosilo sa međunarodnim ratnim pravom!
Rajs je ustanovio da su u borbama kod Jadra, Crne Bare, Parašnice i na Ceru austrijski vojnici dejstvovali svim pobrojanim vrstama specijalne municije, inače zabranjenim za gađanje živih cilјeva. Zaroblјenici su izjavlјivali da su odabrani, ”oštri” strelci i podoficiri dobijali od dva do šest okvira sa ”reglažnom” municijom a redenici mitralјeza punjeni su naizmenično raspoređenim ”reglažnim” i ”običnim” mecima. Poručnik Vice iz 78. osječkog puka uveravao je svoje borce da meci M1912 mogu istovremeno da ubiju i dva vojnika, te da prave daleko teže rane od ”običnih” zrna. Poručnik Perc iz četvrtog, bjelovarskog batalјona 16. puka preporučivao je potčinjenima da eksplozivnim zrnima dejstvuju protiv grupisanih srpskih vojnika, ali i – civila, a poručnik Fišer iz 28. osječkog domobranskog puka hvalio se sa 150 ”specijalno za Srbe” pripremlјenih metaka za svoj službeni revolver. Fišer je, naime, vrh svakog zrna nožem zasecao u obliku krsta, praveći tako prave ”dum-dum” metke!
Nakon što je izveštaj predao srpskoj vladi, Rajs je odmah obavestio i stranu štampu, održao na pariskoj Sorboni nekoliko predavanja o austrijskim zločinima, a u Londonu je na engleskom jeziku štampana bogato dokumentovana knjiga ”Austrougarska zverstva”. Zahvalјujući njegovom trudu, pažnja svetske javnosti je bila usmerena na počinjene zločine a istina o Srbiji je obišla celu planetu. Treba napomenuti da Rajsova zapažanja nisu bila usamlјena; britanski novinar Robert Krozije Long je 1915 godine opširno pisao u anglosaksonskoj štampi o istim tipovima zabranjene municije koje su Austrijanci upotreblјavali protiv ruske vojske. No, zbog revolucije 1917. godine i ruskog izlaska iz rata, ovi izveštaji su pali u zaborav.
Gospodine Bogdanoviću zašto obmanjujete čitaoce sa takovim lažima o Hrvatima u prvom ratu i o specijalnim mecima koji su rađeni samo za srbe nevjerovatno
To mi svakako nije bila namera. U pitanju je austrougarska a ne hrvatska vojska. Konačno, u iste pukove bili su regrutovani Mađari, Austrijanci pa i Srbi. Na žalost, odabir pukova za ofanzivu 1914 bio je u rukama Beča. U članku sam samo koristio doslovno prevedene reći Arčibalda Rajsa iz njegovog ”Kingdom of Serbia. Austro-Hungarian Atrocities Report”, London, Simpkin, Marchall Hamilton, Kent & Co., Lttd, 1916. Nislim da su Rajsovi navodi tačni i u to vreme nisu mogli biti nacionalno obeleženi – govorili su o vojsci čitave protivničke Imperije. U tekstu su navedene i tvrdnje da su sličnu munciju koristili Francuzi i Britanci. Znači – ne samo protiv Srba. Dalje, mislim da sam pojasnio da se radilo o standardnoj vežbovnoj i obeležavajućoj municiji, industrijski proizvođenoj. Za Vas je sporan naslov koji je dala redakcija – članak je objavjlen u Politici-Magazinu.