U periodu između 1960 i 1980 godine (tada) zapadnonemačko Gesellschaft für Hülsenlose Gewehrsysteme (GSHG) pokušalo je da razvije futurističko oružje koje bi koristilo specifičnu municiju bez čaure. U projekat su bile uključene poznate kompanije Heckler & Koch GmbH (zadužen za pušku), Dynamit Nobel AG (municija) i Hensoldt Wetzlar (deo koncerna Carl Zeiss AG, zadužen za optičke nišane).
Razvoj oružja G-11 i municije 4.73×33mm bez čaure završen je do 1990 godine ali, kako nije imao odziva, vremenom je pao u zaborav.Da smo pomno pratili sve noviteta iz sveta naoružanja, najbolje ukazuje članak Slavena Maričića, objavljen još 1989 godine, znači, pre završetka sistema G-11, a koji ponovo objavljujemo u celosti. Ova tema je utoliko zanimljiva što se u USA trenutno ponovo radi na razvoju teleskopske i municije bez metalne čaure.
Metak 4.73×33mm bez čaure
Vojničke puške su bile, a i danas su, osnova za razvoj savremenog lovačkog oružja, u prvom redu karabina. Mada nam izgleda da se tu više ne može učiniti ništa bitno u smislu poboljšanja i razvoja to ne odgovara istini. Savremena nauka i tehnika ulažu ogromne napore, materijalne i duhovne, u traženju uvek novih i boljih rešenja i zato mislimo da će našim čitaocima biti interesantno da upoznaju najnovije modele, istina tek u eksperimentalnoj fazi, u projektovanju i izradi osnovnog vojničkog oružja – puške. Od modela koje vam predstavljamo do nekog novog lovačkog oružja put će verovatno biti dug, ako ga uopšte i bude. Ali ako jednog dana budete lovili municijom bez čaure ili puškom bez zatvarača setićete se da ste o tome čitali ovde.
Oružje koje vam predstavljamo razvijeno je za program vlade USA po kojem nova ,,napredna” puška treba da bude u rukama vojnika u Septembru 1993. god. U Junu 1987. god. predstavljeni su ovi modeli i od njih 6, četiri su ostali u igri. McDonnell Douglas i Ares su eliminisani. Sledeća faza programa predviđa takmičenje sa sada službenom puškom M 16 A2, na kojem će se odlučiti koje će oružje nositi američki vojnik u 2000 godini.
U poslednjih 30-ak godina eksperimentisalo se sa municijom bez čaure u više navrata i u više zemalja, ali izgleda da je najdalje otišla firma Heckler i Koch iz Zapadne Nemačke, renomirani proizvođač vojničkog, lovačkog i samoodbrambenog oružja.
Njihova puška G 11 predstavljena je 1977. god. kao eksperimentalni model, dalje je razvijena i model koji je sada u konkurenciji koristi municiju bez čaure sa usađenim zmom kal. 4,92 mm i pune košuljice od 3,35 grama. Metak je neobičnog ćetvrtastog oblika, dužine 34 mm što daje njegovu oznaku 4,92 x 34 mm.
Njegov sastav je naravno tajna, dobro čuvana u firmi Dinamit Nobel u kojoj je razvijen, ali se zna da se radi o gorivu koje sagoreva slično barutu ali sa višom temperaturom paljenja i naravno dobrom čvrstoćom da izdrži manipulaciju u transportu i mehanizmu oružja.
Puška pored uobičajenog režima pojedinačne i rafalne vatre (600 metaka u sekundi), ispaljuje i rafale po 3 metka (2000 met/sek) koje strelac registruje kao jedan pucanj sa malo jačim trzajem. Ti rafali ove lake municije trebali bi omogućiti veći stepen verovtnoće u pogađanju. Magacin ima 50 metaka. To je ono najosnovnije. Više o ovom oružju pisaćemo u jednom od narednih brojeva.
Firma AAI radila je takođe na razvoju municije bez čaure ali zbog problema sa „integritetom” punjenja, zapravo nedovoljnom čvrstinom takvog metka, u sadašnjoj fazi programa konkuriše sa omžjem koje ispaljuje slično pušci G 11 kratke rafale (salve) velikom brzinom.
Ne koristi konvencionalna zrna, nego male strelice („Flechette”) razvijene već ranije u jednom drugom programu američke vlade („JSSAP”). Naziv modela koji je još u ranoj eksperimentalnoj fazi je XM 19 SFR.
Koltova puška koja treba da konkuriše sada njegovom službenom modelu zadržala je istu municiju, to je našim lovcima već poznati 223 Remington, za koji od nedavno naša „Crvena Zastava” proizvodi svoj mini Mauser, lovački karabin. Novost je u tcme što sada čaura sadrži dva zrna od 2 grama. To i nije neka novost, jer se takvom municijom eksperimentisalo već oko 1900. god. Takođe je predviđena mogućnost ispaljivanja kratkih rafala od po 3 metka, ali se ipak u osnovi radi o poboljšanju već postojećeg službenog modela M 16 A2.
Steyer Daimler-Puch iz Austrije, dobro poznat našim lovcima po solidnom oružju koje proizvodi od početka veka, ubacio se u trku sa svojim poznatim modelom AUG. On sada ima više plastike i lakih legura a ispaljuje pojedinačno ili rafalno već pomenute strelice težine 0,66 g i to iz plastične čaure.
McDonnell douglas je ispao iz takmičenja iako je nudio veoma modemo rešenje koje, na žalost, nije stigao da se razvije dalje od probnog stola na koji je pričvršćen. Čudna naprava bez klasičnog zatvarača ispaljuje metke sa dva ili tri podkalibarska zma od 6 mm iz cevi kalibra 9,6 mm. Zmo je od 2,6 ili 4,21 gram, a čitav metak liči na plastičnu kutijicu dimenzija 11x28x46 mm. „Oružje” funkcioniše principom pozajmice gasova a novi „metak” istiskuje ispaljenu „čauru” iz „ležišta” krećući se postrance. Mada eliminisan iz ovog takmičenja, firma će najverovatnije razvijati ovaj model za neku buduću priliku.
Šestog, takođe eliminisanog, takmičara firme ARES konstruisao je poznati Eugene Stoner, kojije radio i na konstrukciji originalne M 16. On i njegov tim krenuli su od statističkih podatak iz Vijetnama. Tamo je 80% metaka bilo ispaljeno vez vidnog cilja, tek da bi neprijatelj držao „glavu dole”. Preostalih 20% metaka je upravljeno prema specifičnim vidljivim ciljevima. Od toga je skoro 80% metaka opet ispaljeno ,,sa kuka” ili na dmge načine ali bez nišanjenja. Prema tome 96% metaka u borbi se ispali bez korišćenja nišanskih sprava.
Zbog toga Stoner predlaže upotrebu jeftinog optičkog nišana, mehaničkog nema, a municija je traserska („svetleće”). Samo automatska paljba trebalo je da poveća verovatnoću pogotka. Punjenje omžja je predviđeno iz doboša kapaciteta 60 metaka. Da sve to skupa ne bi bilo preteško, razvijena je specijalna plastična čaura, „svetleće” zmo kalibra 5 mm, u saradnji sa korporacijom OLIN (koja sadrži i poznatu firmu ,,Wichestef”). Ideja nije bila loša ali projekt je eliminisan između ostalog i zato što se nije uklopio u kompjuterski model koji je trebao da pomogne u prosuđivanju kvaliteta svakog od ponuđenih modela.
Ovakva takmičenja i razvoj oružja veoma su skupi i možda je baš to razlog elimjnacije dvaju poslednjih prototipova.
Za one naše čitaoce koji sa nestrpljenjem očekuju da u lov ponesu omžje budućeg veka može kao uteha poslužiti pretpostavka da i mnoge druge zemlje u velikoj tajnosti rade na projektima svojih omžja i da nas od pojave vojničke puške nove generacije ne deli mnogo vremena, a od vojničke do lovačke Ijubimice. kako nas uči istorija, tek je jedan korak.
