Hteli mi to da priznamo ili ne, svi računi iz istorije kad-tad stignu na naplatu ili ih se neko seti kada se za to ukaže prilika. Pri tom nije previše važno koliko je vremena prošlo, ko sada živi na toj teritoriji, itd. Najčešći razlog za potpaljivanje starih žarišta i duvanje u pepeo leži u tzv. ”istorijskom pravu” koje države različito (čitaj: prema svojoj potrebi ili trenutnoj moći) tumače. Da li je to Raskol iz 1054. godine, pad Konstantinopolja, Kosovski boj, Alzas i Loren, Sudetska oblast ili Južni Tirol, Ukrajina, Galicija ili Pridnjestrovlje, Baskija, Južna Ostija, itd, važno je samo onima koji su u to direktno uključeni. Ostali mogu da posmatraju kako se po ko zna po koji put dokazuje da je istorija učiteljica života, ali da je, isto tako mnogo ponavljača.
Formalni status Pridnjestrovlja
Drugog septembra 1990. godine, Drugi vanredni kongres narodnih poslanika svih nivoa Pridnjestrovlja održan je u Tiraspolju. Usvojena je Deklaracija o formiranju Pridnjestrovske Moldavske Sovjetske Socijalitičke Republike (PMSSR), kao dela SSSR, sa glavnim gradom u Tiraspolju. Petog novembra 1991. godine Uredbom Vrhovnog saveta PMSSR ”O promeni naziva Republike” odobren je naziv ”Pridnjestrovska Moldavska Republika” ( u daljem tekstu PMR).
Kako je došlo do toga da jedan uzak pojas zemlje (dužine oko 400 kilometara i ne širi od deset) postane tako važna prepreka i sve važniji činilac u igri velikih, pion koji preti da se pretvori u kraljicu? Prava istorija ovog kraja počinje sa Kijevskom Rusijom, pre najezde Mongola, no stvari se komplikuju pojavom Velike kneževine Litvanije. Ova malo pominjana kneževina (pisali smo o njoj u tekstu ”Sovjetsko-poljski rat 1919-1921”) ostavila je za sobom posledice koje potresaju i još dugo će potresati Centralnu i Istočnu Evropu, od Baltika do Dunava. Pridnjestrovlje mirovnim sporazumom od devetog januara 1792. godine postaje deo carske Rusije. U njemu su živeli Moldavci, Ukrajinci, Srbi i Bugari. Rusija krajem XVIII veka planski naseljava ovu oblast Nemcima, Jeremnima, Moldavcima i Grcima. Rumuniji ovo područje, na koje je stalno imala prikrivene pretenzije, nije pripalo čak ni posle Prvog svetskog rata, osim grada Bendera koji je do 1940. godine bio u sastavu Moldavije (jedne od tadašnjih rumunskih provincija). Ostali deo je pripao Ukrajini, a 1922. godine (presudna za današnje sukobe) zajedno s Ukrajinom ušao je u sastav SSSR. Velike sile su se i dalje igrale geografije, pa je 1924. godine stvorena Moldavska Autonomna SSR, koja se nalazila u sastavu Ukrajinske SSR. Po Staljinovoj zamisli, ona je trebalo da bude odskočna daska da se u njen sastav uključe i područja na desnoj obali Dnjestra, pre svega Besarabija i Severna Bukovina.
Kao otpor ovoj ideji, razvija se pokret Samobitnost, Izvornost( Самобытничество), nacionalistički pokret kojim su Moldavci negirali svoju vezu s Rumunijom. U vremenima koja su pristigla (sporazum Molotov-Ribentrop, Drugi svetski rat) ovo područje menjalo je gospodare, da bi posle Drugog sv. rata sve bilo vraćeno u pređašnje stanje. Bilo je čak planova da se cela Rumunija pripoji SSSR.
Godine 1956. u Moldavskoj SSR (pa i u Pridnjestrovlju) razmeštena je 14. armija OS SSSR. Ona je tu ostala i posle raspada Sovjetskog Saveza, čuvajući ogromne magacinske komplekse rezervi municije i MES, sagrađenih za slučaj borbenih dejstava na Jugoistoku Evrope. Deo trupa povučen je iz Zapadne grupe armija, a 1984. godine štab je iz Kišnjova (Kišnjeva po našoj transkripciji) premešten u Tiraspolj. Do raspada SSSR, ova uska traka teritorije davala je ni manje ni više 40% procenata BDP Moldavije i proizvodila je 90% električne energije! Već ovde se mogu nazreti ne samo etno-politički već i ekonomski motivi za stalna varničenja. Brojke su nedvosmislene: Pridnjestrovlje zauzima 17% Moldavije, a u njemu živi nešto više od pola miliona ljudi. Vlada u Kišnjevu nema nikakav suštinski uticaj na ovo područje. Pridnjestrovlje ima svoju državu, sudstvo, policiju, novčanu jedinicu, pa čak i vojsku. Pri tom je rublja iz Pridnjestrovlja (prb) najcenjenija u celoj Rusiji.
Moldavija to nije mogla mirno da gleda i dolazi do sukoba koji je u savremenoj istoriji poznat kao Pridnjestrovski konflikt (Молдавско-приднестровский конфликт, Приднестровско-молдавский конфликт; молд. Conflictul din Transnistria). Vreme kada su svi mislili da je Rusija na kolenima, Moldavci su pokušali da iskoriste da silom vrate tu, njima veoma značajnu teritoriju. Međutim, ispostavilo se da nije samo njima značajna. Društveno-politički sukob, koji je počeo 1989. godine pretvorio se u oružani, 1992. godine. Borbe su prekinute posle vojne intervencije Rusije, prvog avgusta. Sedmog jula iste godine Rusija i Moldavija potpisale su sporazum o mirnom rešenju, a zatim se 21. jula s tim sporazumom saglasila i pridnjestrovska strana. Krajem meseca, 29. jula 1992. godine, ruske mirovne snage ušle su u gradove Benderi i Dubasari. Već prvog avgusta završeno je razmeštanje Zajedničkih mirovnih snaga u koje su ulazile snage RF, Moldavije, PMR i vojni posmatrači iz Ukrajine. Pri tom je Moldavija periodično potraživala izlazak ruskih trupa iz Zajedničkih snaga i napuštanje teritorije Pridnjestrovlja. No, kroz istoriju smo videli da se Rusi nerado odriču teritorija na koje su jednom položilli pravo. Vatra je ugašena, a ispod pepela je tinjalo. Ukrajina i Rusija su zaslužne za postignuto primirje, međutim Savet Evrope ovo područje smatra ”zonom zamrznutog konflikta” (frozen conflict).
Duvanje u pepeo
Ko je počeo da ”duva u pepeo”? Maja Sandu, aktuelni predsednik, na izborima je pobedila svog suparnika Igora Dodona (od koga je 2016. godine izgubila u drugom krugu) i stupila je na dužnost 24. decembra 2020. godine. Političar od karijere, diplomirala je na Harvardskom institutu ”Kenedi”. Ima državljanstvo Rumunije i Moldavije. Kratko vreme, 2019. bila je premijer ove zemlje. Smesta je krenula da na svoj način rešava stari problem, pokušavajući da se reši ruskih mirotvoraca. Činilo se, na prvi pogled, da ne shvata da bi se njihovim odlaskom stvorili uslovi za još jedan sukob. Na pitanje o položaju mirotvoraca na jednoj konferenciji za štampu ona je rekla: “Ako već treba da ih bude, neka to budu vojnici iz drugih zemalja, a ne iz Rusije”. Pri tom je pozivala rukovodstvo u Kijevu da izvrši što jači pritisak na Pridnjestrovlje. Dotadašnji predsednik Igor Dodon upozorio je koleginicu da u zemlji ima između 35-40% rusko-jezičkog stanovništva, ali ona se nije na to previše obazirala. Istina o mirotvorcima nikako nije išla njoj u prilog! Pri tom je, kako stvari stoje, bila lična izražavajući loše skriven animozitet prema Rusima.
Kakva su smetnja mirotvorci? Prema poslednjim zvaničnim podacima, ruskih mirotvoraca ima svega 402, moldavskih vojnika 355 i deset vojnih posmatrača iz Ukrajine. Nisu oni problem. Problem je što Rusija ima i Operativnu grupu oružanih snaga koja je formirana na osnovama nekadašnje 14. armije kojom je komandovao legendarni general Aleksandar Lebed, koji je zaustavio pomenuti sukob s početka devedesetih. Prema dostupnim podacima, Rusi, zajedno sa mirotvorcima, imaju oko 1.700 starešina i vojnika. Njihov najvažniji zadatak je čuvanje skladišta u Kolbasni. Oni, za sada, ta sredstva ne mogu da vrate u Rusiju (reč je o najvećem skladištu u Evropi). U tom kompleksu nalazi se (prema procenjenim podacima) od 19.000-21.500 tona municije i MES. Moguća eksplozija tog materijala uporediva je sa onom u Hirošimi.
Posle početka sukoba Ukrajine i Ruske Federacije rotacija ruskih vojnika postala je praktično nemoguća jer Ukrajina nije dopuštala njihov prelazak preko svoje teritorije. Međutim, Rusa se nije lako otresti. Gotovo polovina građana Pridnjestrovlja, oko 220.000 njih, dobilo je ruski pasoš i sada ima rusko državljanstvo. Sada se rotacija vrši na osnovu regrutacije lokalnog stanovništva. Jednostavan i neočekivan potez Rusa koji predsednica Moldavije nije mogla da predvidi, kao što ne može te ljude ni da protera ili vrati u Rusiju, jer oni neće napustiti svoje domove. Jedino s čim može da računa da će mirotvorci zaštititi celu teritoriju Pridnjestrovlja.
Specijalna vojna operacija RF u Ukrajini bila je nova prilika da se rasplamsaju događaji na terenu, pa je 26. aprila ove godine u Pridnjestrovlju proglašen crveni nivo terorističke pretnje. Maja Sandu je povodom miniranja radio-releja i jedne kasarne, izjavila da je to inicirano od strane vlasti Pridnjestrovlja kao mogući argument za podizanje napetosti. Međutim, stvari stoje prilično drugačije, a pretnje su konkretizovane i dolaze od državnih institucija iz okruženja Pridnjestrovlja; u Moldaviji je donesen zakon po kome strane oružane snage mogu čuvati granicu Moldavije. Ni to nije sve, kada je reč o pretnjama: predsednik Rumunije Klaus Johanis (transilvanijski etnički Nemac) odobrio je ulazak u državu američkog bataljona ”Stryker” i lovaca najnovije generacije F-35 koji bi se tu nalazili na borbenom dežurstvu, radi odvraćanja i odbrane. Nije se na tome zaustavio: odobrio je vanredni razmeštaj snaga NATO ako se za to ukaže potreba, kao i raspoređivanje mornarice NATO duž obale Rumunije. Podrazumevalo se i da Rumunija koordinira i odobrava korišćenje vazdušnog prostora letelica SAD, Italije i Nemačke. NATO snage bile bi raspoređene u garnizonima Buzeu, Smirdan, Konstanca i u 57. aviobazi ”Mihail Kogelničanu”.
Pretnjama od strane Moldavije pridružio se i savetnik kabineta ukrajinskog predsednika Aleksej Arestovič koji je izjavio da su OS Ukrajine sposobne da zauzmu teritoriju Pridnjestrovlja. Međutim, kada je sukob eksalirao, a ruske snage počele da se približavaju Pridnjestrovlju, moldavski Parlament je odbio da pruži vojnu podršku Ukrajini! Predsednik parlamenta Igor Grosu je svom ukrajinskom kolegi Ruslanu Stefančuku doslovno rekao da ”prema statusu neutralnosti Moldavije, zemlja ne može da raspoređuje vojnu opremu u drugim zemljama”. Reč je, naravno o moldavskim MiG-29 koji su ostali u sklopu secesije SSSR. Ni tu se komplikacije ne završavaju! Značajan deo stanovništva živi u Gagauziji. Autonomna teritorijalna jedinica Gagauzija (гаг. Avtonom Territorial Bölümlüü Gagauziya, рум. Unitatea Teritorială Autonomă Găgăuzia, рус. Автономное территориальное образование Гагаузия) je najjužniji deo Moldavije u kome živi oko 155.000 stanovnika tursko-seldžučkog porekla. Narodna skupština Gagauzije odobrila je 29. aprila korišćenje Georgijevske lente, uprkos zakonu Moldavije i time jasno stavila do znanja vlastima u Moldaviji na čiju stranu se svrstava, najavljujući još jedno žarište.
Operativna grupa ruske vojske u Pridnjestrovskom regionu Republike Moldavije
Šta to sprečava Moldaviju, pa i Ukrajinu, da raskomadaju ovu traku zemlje?
Operativna grupa ruske vojske u Pridnjestrovskom regionu Republike Moldavije (ОГРВ ПРММ- объединение Вооруенных сил Российской Федерации), dislocirana na teritoriji nepriznate Pridnjestrovske Moldavske Republike (de jure delu teritorije Republike Moldavije) jesu taj faktor na koji Moldavija mora da računa, jer se do sada pokazalo da RF ne usteže da zaštiti svoje interese shodno stavu koji je proklamovala u svojoj poznatoj Inicijativi za formiranje Nove bezbednosne arhitekture u Evropi, na konferenciji održanoj u Berlinu, petog juna 2008. godine. Time je pojačala svoj stav koji je ozvaničila još 1994. godine potpisujući Budimpeštanski memorandum kojim se Ukrajina odrekla svog nuklearnog potencijala. Ova operativna grupa tamo se nalazi od 1995. godine, a štab je smešten u gradu Tiraspolju. Ona je naslednica 14. gardijske kombinovane armije OS SSSR i OS Ruske Federacije. Formirana je direktivom ministra odbrane RF od 18. IV 1995. godine br. 314/2/0296. Tom direktivom istovremeno je raspuštena 14. armija i preimenovana je u Operativnu grupu ruskih snaga u Pridnjestrovskoj oblasti Republike Moldavije.
Tokom godina brojnost joj se menjala. Prvog jula 1995. godine ona je u 52 različite formacije imala 6.489 ljudi, da bi 1998. obavila racionalizaciju i smanjenje sastava, usled velikih troškova smeštaja. U skladu sa odlukom Istambulskog sastanka OEBS iste godine, Rusija se obavezala da će svoje jedinice povući sa teritorije PMR pre 2001. godine. Godine 2000. naoružanje i municija pod staranjem Operativne grupe iznosila je oko 42.000 tona. Do 2004. godine gotovo polovina naoružanja, vojne opreme i municije uklonjeno je ili uništeno. Od te uklonjene polovine više od 57% bilo je na isteku roka upotrebe ili neupotrebljivo. Sastav se i dalje menjao i umanjivao. Zvanične podatke o sastavu ovog kontingenta treba uzeti s dozom rezerve. Bez obzira na otvorenost informacija, gotovo neograničenu mogućnost uvida putem satelita i drugih sredstava, Rusi tradicionalno ne objavljuju sve, pa se ne može sa sigurnošću tvrditi da je stanje takvo kakvim se predstavlja. Trenutno se u Pridnjestrovlju u sastavu Operativne grupe nalaze dva samostalna motorizovana bataljona u sklopu mirovne misije i bataljon obezbeđenja i tehničke podrške. Ova dva bataljona, 82. i 113. naizmenično izvršavaju mirovnu misiju na Dnjestru, smenjujući se na godinu dana. Ukupan broj iznosi oko 1.700 vojnih lica.
Prema zvaničnim podacima, ova Grupa nema ofanzivnu formaciju; ne poseduje protivraketnu odbranu ni PVO sisteme, oružje za nuklearno odvraćanje, nema svojih poligona, radarskih centara, komunikacijskih čvorova, artiljeriju, avijaciju niti oklopne snage koje bi bile uvezane s ruskim snagama. OGRV PRRM, ustvari obavlja simboličnu funkciju obezbeđujući rusko vojno prisustvo.
Reklo bi se da bi ova tri bataljona mogla da pregazi armija Moldavije i da u Pridnjestrovlje vrati u puni suverenitet. Tehnički gledano – da, pogotovo što su jedinice Operativne grupe fizički odvojene od Velike zemlje, odnosno matice. Međutim, ovde dolaze do izražaja ne samo istorijski odnosi, situacija na terenu (stanovništvo je podeljeno približno na tri dela između Moldavaca, Rusa i Ukrajinaca), već i ukupna geostrateška slika ovog, sve vrelijeg područja. Kao da dobijamo novi Bliski istok. Rumunija se osilila jer iza leđa ima velikog saveznika, Moldavija bi da vrati svoje, ali ne zna kako jer je neizvesna reakcija Rumunije i Ukrajine; NATO ne bi da se meša u konflikt, ali je tu da podrži ”borbu za demokratiju” ignorišući pri tom prirodno pravo naroda da se izjasni o tome kako i s kim želi da živi. No, sve te potezice nisu ništa u odnosu na ono u šta se ceo svet uverio: Ruska Federacija ne blefira kada je reč o zaštiti svojih interesa. To je pokazala u Gruziji, Siriji, Donbasu. Da je to realna opcija, potvrđuju najnoviji događaji: dok se kreće prema Odesi, sa logičnom vojno-strateškom idejom da se spoji s Pridnjestrovljem i tako Ukrajinu trajno liši izlaza na more i na Dunav, iz Rusije stižu jasne poruke. Uz ime Viktora Vodolackog ( Виктор Петрович Водолацкий) može mnogo toga da se dopiše: poslanik Državne dume u četiri saziva, član parlamentarne grupe ”Jedinstvene Rusije”, predsednik komiteta Dume za poslove ZND (Zajednice Nezavisnih Država), član Saveta predsednika RF za međunacionalne odnose, član Saveta predsednika RF za kozačka pitanja, kozački general; takva ličnost, očigledno važna, izjavio je da stanovnici PMR žele isto ono što su priželjkivali građani LNR i DNR, kao i Južne Osetije, nazvavši ih ”našim građanima”. Pri tome je optužio predsednicu Moldavije da tom narodu nameće zapadnu politiku, podsećajući na to da su u Moldaviji zabranjene georgijevske lente. Prema njegovim rečima – sve to podseća na ukrajinski scenario. ”Ne smemo dozvoliti da Sandu i njeni rumunski mentori pokrenu novi rat na teritoriji Pridnjestrovlja. Sav ovaj nacizam, koji se ukorenio pored nas, treba jednostavno uništiti, iskoreniti i zaboraviti na dugi niz godina”. Pošto znamo kako se razvijao ukrajinski scenario, možemo pretpostaviti da je poruka Moldaviji bila više nego jasna.
Jasno je još jedno: Rusi žele da naprave koridor prema Pridnjestrovlju, a zvaničnih izjava o priznanju PMR nema, mada se one mogu svakog trenutka izreći i pokrenuti.
Nije sve ni istorija ili politika. Rusi su velikodušno ponudili Moldaviji isporuku gasa sa cenom vezanom za cenu nafte, na 13 godina. Moldavija je pak ”nezadovoljna velikodušnom ponudom Rusije” i rizikuje da dođe do potpune obustave isporuke ruskog gasa. Sada na videlo izbijaju i neplaćeni računi – ruski gas za elektranu i struja za Pridnjestrovlje (Transinistriju, kako ga zovu na Zapadu radi lakšeg izgovora, verovatno) i Moldaviju, godinama nije bio plaćan. Rusi su ulagali prijateljskim ustupcima. Pošto ti ustupci nisu dali efekat, očigledno je da će računi morati da se svedu na drugi način. Kako bi Amerikanci rekli – ”Nema besplatnog ručka”. To važi za sve.
