U filmu ”Kum 2” na konstataciju svojih saradnika da je nemoguće ubiti Hajmana Rota jer je odlično čuvan, Majkl prisebno odgovara: ”Ako nas je istorija čemu naučila, to je da ne postoji čovek koji ne može biti ubijen”. Dijalog jeste filmski, ali je realan. O njegovim rečima mogu da svedoče od Cezara do Indire Gandi bezbrojni moćnici koji su svoj život okončali pre vremena i mimo svojih planova, verujući svom okruženju.
Najbolja dva čuvara koje je ljudski rod izmislio jesu odanost i strah kao što je lažno poverenje najbolji atentator
U ovom tekstu nećemo se baviti samim žrtvama, već pištoljem koji se ”proslavio” u svojoj mračnoj ulozi, dokazujući da su proizvođači bili uspešni kad su ga konstruisali. Reč je o omiljenom oružju atentatora, legendarnom brauningu 1900. Kad već spominjemo atentat, da razjasnimo i omiljenu lingvističku nedoumicu: često se čuje sintagma ”pokušaj atentata”. Atentare (iz novolatinskog) na italijanskom znači pokušati, pa tehnički gledano atentat može biti uspeo ili neuspeo. Evo nekih od najpoznatijih slučajeva, gde je najglasniji bio spomenuti model, ali i njegovi bliski ”srodnici”.
Prva istaknuta žrtva koja je osetila dejstvo ovog pištolja, a da to nije bilo ratište, bio je generalni guverner Finske Nikolaj Bobrikov (Николай Иванович Бо́бриков); ubio ga je u Finskom senatu sin jednog senatora 1904. godine. Podsetimo da je Finska u to vreme bila ruska kneževina. Japanskog premijera Ita Hirobumija, generalniog gubernatora Koreje, ubio je korejski terorista An Čungin na železničkoj stanici. Interesantno je mesto ubistva: u pitanju je kineski grad Harbin koji je posle Prvog svetskog rata nazvan Moskvom Dalekog istoka. U njega su se slili brojni bogati emigranti Belih i napravili su ga po uzoru na Moskvu. U tom gradu, kad ga već spominjem (a upoznao sam se svojevremeno s gradonačelnikom Harbina na jednoj izložbi u Volokolamsku) osnovana je bila i Ruska fašistička partija (!). U kijevskoj operi prvog septembra 1911. godine eser Dmitrij Bogorov (pripadnik radikalne partije SR-социалисты революционеры ), inače načelnik odeljenja za bezbednost (!) smrtno je ranio predsednika vlade Ruske imperije Petra Stolipina (Петр Аркадьевич Столыпин). Gavrilo Princip je 28. juna 1914. godine ubio austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu. Princip je u rukama imao tada najsavremeniji model Brauninogove fabrike, koji je Džon Mozes pustio u opticaj 1910. godine. Kompletan tekst o ovom atentatu možete pročitati na našem portalu pa se ne bih ovde time bavio s obzirom na to da je Branko B. Bogdanović veoma podrobno opisao taj slučaj.
Međutim, Brauningov model 1900 nije lako ispuštao tu crnu slavu. Socijalna revolucionarka (”eserka”) Fani Kaplan (Фани Ефимонвна Каплан, право име Фейга Хаимовна Ройтлблат), 30. avgusta 1918. godine, prema zvaničnoj verziji, pucala je ovim pištoljem na Lenjina. Sam Lenjin je bio naoružan novijim modelom brauninga iz 1903. godine. Da je taj model pištolja Lenjin nosio sa sobom svedoči izjava Jaške Košelkova ( Яков Кошельков, pravo prezime Кузнецов ), poznatog moskovskog rabojnika, koji je prilikom slučajnog napada na automobil Lenjina šestog januara 1919. godine oteo Lenjinu taj pištolj i novčanik s dokumentima. Taj nesvakidašnji događaj, vredan uzbudljivog filma treba opisati: automobil u kome su se nalazili Lenjin, njegova sestra i obezbeđenje, zaustavio je Košelkov sa šestoricom ljudi. Kada mu se Lenjin predstavio (”znaš li ti ko sam ja?”), Košelkov je odgovorio: ”Чёрт с тобой, что ты Левин. А я Кошельков, хозяин города ночью – idi dođavola što si ti Levin. Ja sam Košelkov, gazda grada noću”. On nije lepo ni čuo kako se Lenjin zove! Uzeo mu je dokumenta i pištolj, a kada je hteo da se vrati kako bi ga uzeo za taoca, njegova banda ga je nekako odgovorila. Bandita je ČEKA uskoro likvidirala, a pištolj i novčanik vratila je vlasniku. Da je, kojim slučajem, na mestu ovog teoretičara revolucije bio Staljin, događaj bi se razrešio na licu mesta. Staljin je u mladosti bio ”sakupljač” sredstava za potrebe partije, odlično je poznavao mentalitet i delovanje razbojnika i sigurno je da bi ih likvidirao kraj samog vozila. Inače, jedan od brauninga koji je pripadao Staljinu čuva se sada u Centralnom muzeju oružanih snaga.
Posvetimo nešto više redova ovom događaju koji je svakako promenio tok istorije. Ko je bila Fani Kaplan? Rodila se 10. februara 1890. godine. Posle mitinga 30. avgusta 1918. godine u moskovskom zavodu Mihelson koji se nalazio u Serpuhovskoj ulici, eserka je pucala u Lenjnina koji je čudom ostao živ. Jedan od metaka prošao je milimetar pored srca. Posle raspada SSSR krenule su kao bujica brojne teorije zavere, pa ni ovaj slučaj nije mimoiđen. Pojavilo se mnogo verzija prema kojima Kaplanova nije bila kriva. U jednoj verziji Lenjina je hteo da ubije Sverdlov kako bi ga nasledio. Pucali su zaverenici, a krivicu su prebacili na Fani. Samo četiri dana kasnije, po naređenju samog Sverdlova, bez suđenja, neprijatni svedok streljan je u dvorištu Kremlja a njeno telo spaljeno je u jednom buretu.
Po teoriji zavere, to je bila inscenacija koja je trebalo da izazove crveni teror. Čekisti su pucali u vazduh, Lenjin je nezgodno pao i slomio ruku, a zatim maestralno odigrao ranjenika. Kako se tu, uopšte, našla Kaplanova? Nju su pozvali u fabriku da se vidi s Garskim s kojim je ranije robijala, tako da je bila podesna da primi na sebe krivicu za atentat.
Uzimajući u obzir veliko interesovanje, Državno javno tužilaštvo Ruske Federacije, u kome je tada radila Polina Daškova, rešilo je da obnovi istragu. U ruke istražnog sudije stigao je predmet N-200 koji se sastojao od 124 jemstvenikom prošivena i pečaćena lista. Za Daškovu se državni tužilac odlučio jer je imala veliko iskustvo prilikom rekonstrukcije predmeta ubistva Romanovih na Uralu. U tom predmetu takođe je spominjan Lenjin. Pored osnovnog predmeta, islednica je pregledala 113 tomova (!) ličnih dosijea članova Esera, a posebno je istraživala borbenu grupu Grigorija Semjonova koji je izdao nalog Kaplanovoj da izvrši atentant. Nijedan dokument koji je na bilo koji način mogao da pomogne u rasvetljavanju ovog događaja nije preskočen. Taj par (Kaplanova-Semjonov) u decembru 1906. izvršio je neuspeo atentat na komandanta Kijevskog vojnog okruga general-gubernatora V.A. Suhomlinova ( Vladimir Aleksandrovič Suhomlinov). Oboje su osuđeni na smrt vešanjem, ali im je kazna zamenjena doživotnom robijom. Na suđenju nisu ni reč progovorili, a Fejga ( Фейга Хаимовна Ройтлблат) se predstavila kao Fani Kaplanova i od tada je nosila samo to ime.
Kako je izgledao sam atentat na osnovu ovog naknadnog isleđivanja? Vozač Stepan Gilj je svedočio da je oko automobila bila gomila od pedesetak ljudi. Kada je Lenjin bio na tri koraka od automobila, video je s leve strane automobila, ne dalje od tri koraka, iz gomile ispruženu žensku ruku s brauningom iz kog je ispaljeno tri metka. Pojurio je u tu stranu, a žena koja je gađala bacila mu je pred noge pištolj i sakrila se u gomili. Vratio se da pomogne Lenjinu, a masa je uhvatila atentatora. Pištolj kojim je pucala bio je brauning obrasca 1900, serijskog broja 150489.
Zvanični bilten No1 od 30. avgusta 1918. godine u 23 sata je objavio:
''Otkrivene su dve ulazne rane od vatrenog oružja: jedan metak je, ušavši iznad leve lopatice, prodro u grdni koš, oštetio gornji režanj pluća izazvavši krvarenje i ostao zaglavljen u desnoj strani vrata iznad desne ključne kosti. Drugi metak je probio levo rame, razbio kost i zaglavio se pod kožom levog ramena, sa znacima unutrašnjeg krvavljenja. Puls je 104. Pacijent je potpuno svestan. Najbolji hirurzi su se uključili u lečenje''.
Jedan metak je bio uklonjen oko 22 sata, a drugi tek posle Lenjinove smrti. Sve teorije da je reč o imitaciji atentata bile su proizvoljne. Kaplanova je sprovedena u Lubjanku. Đeržinski je u to vreme bio u Petrogradu gde je isleđivao ubistvo predsednika gradskog ČK Urickog, izvedeno istog dana. Istragu o atentatu na Lenjina predvodio zamenik predsednika VČK Jakob Peters (Jakob Hristiforovič Peters, poreklom iz Letonije) i načelnik odeljenja islednika N. Skripnik. U Ljubljanku je smesta stigao Sverdlov, narodni ministar pravde D. Kurski, sekretar Svesaveznog izvršnog komitet (VCIK) Avanesov i druga odgovorna lica. Kaplanova je odmah priznala delo. Međutim, kao ni 1906. godine, nikoga od saučesnika nije izdala. ČEKA je za borbenu grupu Semjonova saznala i presudila im tek 1922. godine, a u četiri časa ujutru trećeg septembra 1918. po naređenju Sverdlova komandant Kremlja Maljkov streljao je Kaplanovu u dvorištu Kremlja, kako je već navedeno.
Međutim, Kaplanova nije jedina žrtva tog atentata! Izvanredno odigravši ulogu Kaplanove u filmu posvećenom atentatu, velika glumica tog vremena Natalija Efron, iz stare i ugledne porodice intelektualaca i izdavača, potpisala je sama sebi presudu! Zaobilazili su je i filmski i pozorišni reditelji. Za vreme rata, u Kirkziji (u gradu Frunze), radila je neupadljiv posao radio-spikera. Posle rata postala je vrhunski znalac čitane reči, član filharmonije i predavač novim pokolenjima spikera i voditelja programa. Nikada više nije snimila nijedan film niti glumila u pozorištu.
Šta se dogodilo s glavnom žrtvom atentata, Lenjinom? Može se reći da mu je taj atentat (ubrzavši smrt) učinio, na crnohumorni način, uslugu! Obdukcija Lenjina utvrdila je da Lenjin imao u trenutku atentata veoma izražene znake skleroze i da bi kraj života dočekao gotovo kao biljka; za sovjetske propagandiste bio bi posebno težak zadatak kako sudbinu vođe svetske revolucije predstaviti u što dostojanstvenijem svetlu. Ni to nije kraj priče o crnoj slavi Brauningovih pištolja. Nerado su napuštali ulogu presuditelja u ovakvim slučajevima, pošto im je istorija ispisala izvanredne preporuke. Bugarin Ali Adža, naoružan brauningom HP 35, 13. maja 1981. godine pucao je u papu i ranio ga u stomak. Smatra se da je to poslednje učestvovanje nekog brauninga u političkim atentantima do danas…Mada! Severnokorejski lider Jang Song Thaek, zet Kim il Sunga (oženjen njegovom jedinicom iz prvog braka) i jedinom sestrom generalnog sekrеtara Kim Džong Ila, ali i ujak sadašnjeg lidera Kim Džong Una, ubijen je 13. decembra 2013. godine pošto je osuđen za veleizdaju. Koliko je poznato, snage državne bezbednosti DNRK naoružane su pištoljem M-64, korejskom verzijom brauninga 1900!
O belgijskom pištolju FN brauning 1900 naš uvaženi znalac Branko B. Bogdanović pisao je mnogo i reklo bi se da se o tom oružju sve zna. No, kad smo ga već spomenuli kao ”druga atentatora”, podsetimo se, u najkraćem, njegove komercijalne istorije.
Ovo dugovečno oružje razvili su inžinjeri fabrike Fabrique Nationale D’armes de Guerre Herstal (FN) 1898. godine na osnovu modela koji su predstavila braća Brauning 1897. godine. Serijska proizvodnja počela je 1900. godine. Najpre ga je usvojila belgijska vojska, a zatim je krenuo na vojno-državno i komercijalnog tržište. Ogroman komercijalni uspeh od oko milion primeraka potrajao je do 1912. godine kada je prestala proizvodnja. Postojala su dva tipa pištolja, dužine 182mm i 164mm. Ovi drugi su bili mnogo zastupljeniji. Posle 10.000 proizvedenih primeraka modelu dužine 164 mm dodata je gajka (prsten) za sigurnosni gajtan, na levoj strani pištolja, pri dnu rukohvata. Pištolj je delovao na bazi slobodnog hoda zatvarača, a povratna opruga se nalazila iznad cevi. Zajedno s ovim pištoljem pojavio se i metak brauning 7,65x17mm koji je dizajniran posebno za ovaj pištolj. Iste godine, 1900. u SAD kompanija Kolt počela je da proizvodi ovaj metak pod imenom 32 ACP.
