Ko je služio rok dobro zna šta znači ovaj naslov i kakve asocijacije izaziva. Posebno se to odnosi na one koji su kroz ”žicu” izlazlili u grad ili koristili blizinu svog mesta da ”skoknu” do kuće. Vojna policija ima svoja ovlašćenja, opis posla, formaciju, zaduženja i – odgovornost. Definicija vojne policije uopravo to i kaže: ”Posebna služba u oružanim snagama koja se stara o sprovođenju zakonitosti i pravnog poretka”. Naravno, u to ”staranje” spada mnogo različitih obaveza i dužnosti koje su, manje-više, u svim armijama iste: stražarska i patrolna služba, zadaci obezbeđenja lica i objekata od posebnog značaja, nadzor nad objektima za izvršenje sankcija, regulisanje vojnog saobraćaja, itd. Razlikuju se od drugih rodova, najčešće, po uočljivim delovima uniforme i sredstvima koja koriste.
Problem održavanja discipline u stroju i na ratnoj prostoriji treba razlikovati od ovoga čime se bavi VP. Problem održavanja reda i mir u vojsci (nezavisno od strojeve i borbene discipline koja ima svoje načine i sredstava da to sprovede) star je koliko i vojska. U antičko vreme za ”redare” postavljani su oficiri i podoficiri koji su se isticali strogošću, samodisciplinom i odanošću. Posebne jedinice vojne policije javljaju se tek u XV i XVI veku kao rezultat sve masovnijih formacija i otežane kontrole nad njima. Navešćemo karakteristične primere vojnih policija nekoliko zemalja, znajući da vojnu policiju imaju, praktično, sve oružane snage sveta.
Vojna policija Velike Britanije (The Royal Military Police – RMP)
Velika Britanija, do pre nekoliko decenija ”carstvo u kome sunce nikada ne zalazi”, imala je velike potrebe za takvom vrstom kontrole. Zapovednik VP u Velikoj Britaniji zvao se provost marshal (načelnik, predvodnik, ali i prorektor, nastavnik; svakako je bio starešina). Najraniji zapis ih pominje još u XII veku, a istorija priznaje dokumentovan tekst iz 1511. godine kada je Henrik VIII na tu dužnost postavio Hernija Gildforda ( Herny Guildford). Milicija, kakvu danas poznajemo, datira od 1629. godine kada je Karlo Prvi potpisao Ratna pravila (The Articles of War) u kojima se zapovednik policije naziva provost, a istovremeno definišu prva i obaveze ”…I mora jahati od jedne posade do druge i nadzirati da vojnici ne čine nasilje i ne nanose štetu zemlji.”
U Velikoj Britaniji danas ta policija nalazi se u sastavu Ministarstva odbrane, a brojnost joj je oko pet hiljada ljudi. Svaki garnizon ima predstavnika VP, a ona je definisana kao oblik oružane sile. Svaki vojni okrug ima četu od 100 ljudi sa zajedničkim ili detaširanim delovima. U VP ulaze i posebne jedinice za obezbeđenje i pratnju visokog vojnog rukovodstva. U miru VP se brine o obezbeđenju ličnog sastava, oružja, sredstava i imovine Oružanih sila, kako u zemlji, tako i u inostranstvu; bavi se primerenim odnosnom vojnih i građanskih lica. Patrolira, vrši istražne i izviđačke radnje, ispekciju vojnog aerotransporta i srodne delatnosti. U ratu obaveze pojačava sa PNHBO (protivnuklearnom, hemijskom i biološkom zaštitom), čuvanjem i sprovođenjem zarobljenika, pronalaženjem i povezivanjem jedinica koje su izgubile međusobnu vezu tokom ratnih zbivanja.
Vojna policija Nemačke (Feldgendarmerie)
Vojna policija Nemačke (Feldgendarmerie – terenska, poljska policija) pojavila se prvi put u Austro-prusko-italijanskom (1866) i Francusko-pruskom ratu (1870-1871), iz istih razloga kao kod drugih armija. Regulisati disciplinu, sprečavati dezerterstvo, baviti se bezbednošću i kontraobaveštajnim radom u onoj meri koliko to frontovski rat dozvoljava. Dolaskom Hitlera na vlast, 16. marta 1935. godine donet je Zakon o formiranju oružanih sila (Gesetz über den Aufbau der Wehrmacht), po kom su u sastav ušle i jedinice vojne policije, odnosno terenske žandarmerije. Mi ćemo ih, radi lakšeg praćenja teksta, zvati kao i kod drugih država – vojna policija. Pripadnici ovih jedinica školovali su se u novootvorenoj školi u Potsdamu (predgrađe Berlina). Tamo su se podučavali krivičnom zakonu, opštim i posebnim policijskim procedurama, administraciji, tehnici, samoodbrani, tehnikama isleđivanja, stenografiji i opštim upravnim postupcima. U suštini, najvažniji zadatak bio je otkrivanje i privođenje dezertera. Pri tom su se držali Hitlerove devize: ”Vojnici mogu da budu ubijeni, ali dezerteri su dužni da budu ubijeni”. Tako je najveći broj dezertera i završavao.
Na okupiranim teritorijama imali su nešto drugačije, dopunske funkcije: kontrola transportnih sredstava i avijacije, dopuna dužnosti građanske policije, otkrivanje partizana, begunaca, učešće u racijama, masovnim hapšenjima, streljanjima i slanju ljudi u koncentracione logore. Vojna policija je vrlo često sarađivala sa Tajnom terenskom policijom (Geheime Feldpolizei) i sa jedinicama službi bezbednosti – SS i SD. Njihov rad je jedno od najmanje istraženih polja u istoriji Vermahta.
U Vermahtu vojnu policiju su imali: Kopnena vojska (Feldgendarmerie des Heeres), Ratno vazduhoplovstvo (Luftwaffe Feldgendarmerie) i snage SS. Vojna policija Luftvafe takođe je delovala u padobranskim i frontovskim jedinicama u korpusu ”Herman Gering” (Luftwaffen-Feld-Divisionen или LwFD: reč je o iznuđenoj pešadijskoj formaciji, sastavljenoj od viška ljudstva Luftvafe koja je gubeći masovno avione, gubila i potrebu za brojnim službama, pa su one prevođene u pešadijski sastav) . Flota ( Feldgendarmerie der Kriegsmarine) je takođe imala svoju vojnu policiju, kao i snage SS. Pored toga, saradnici Imperijalne službe bezbednosti (Reichssicherheitsdienst, RSD), koje ne treba mešati sa Službom bezbednosti (SD) jer su se bavili zaštitom najviših organa Rajha, imali su punomoćja policije. Ista takva prava imali su i policijski pukovi SS (Polizei Regimenten).
U kopnenoj vojsci svaka armija je imala jedan bataljon vojne policije, a svaka divizija po jednu četu sastavljenu od tri oficira, 30 podoficira i 31 vojnika. Čete u sastavu tenkovskih ili motorizovanih divizija imale su ne manje od šest motorcikala, 17 terenskih vozila VW, četiri kamiona, dva dvotonska vozila povećane prohodnosti i dva trotonska kamiona. Ovaj podatak biće važan hobistima, ali i profesionalnim istraživačima: prefiksi na registarskim tablicama bili su: Pol (policija), WL( Wehrmacht-Luftwaffe) i WM (Wehrmacht – Marine).
Pripadnici vojne policije dobili su nadimak ”psi na lancu” zbog karakterističnog goržeta, nagrudne ploče (s lancem oko vrata) na kojoj je pisalo gotičkim pismom Vojna policija. Oba dugmeta kojima su pričvršćeni krajevi ogrlice za pločicu s napisom bila su prelakirana forsforom, pa su se noću mogla videti i raspoznati. I oni su, kao i drugi brojni i raznoliki sastavi Oružanih snaga Trećeg rajha, imali svoje specifičnosti u oznakama, bojama, ševronima i pismovnom porodicom (fontom) koju su koristili. Pri tom su i vidovi imali različita obeležja. Vojna policija je bila, kako smo već naveli, deo Oružanih snaga pa su njeni pripadnici nosili vojne uniforme i činove, a boja obeležja bila je narandžasta. Kasnije su, kada se ukazala potreba, formirani i SS policijski pukovi (SS -Polizei Regimenten) i kurirski bataljoni, pri čemu su naramenice u pešadiji bile bele, a na rukavu su nosili crvenu traku s crnim napisom u dva reda – Oberkommando der Wermacht / Feldjäger.Kuriri su takođe nosili goržete istog tipa kao klasična vojna policija, ali sa napisom Feldjägerkorps.
Posle rata, 1955. godine formira se Bundesver. Mnogim sastavima oružanih snaga data su nova zvanja koja su se nominalno razlikovala od svojih vermahtovskih ekvivalenata. Prva jedinica vojne policije bila je osnovana šestog oktobra 1955. godine, a zvanični naziv Die Feldjäger poneli su godinu dana kasnije.
Vojna policija Ruske Federacije ( Военная полиция Министертва обороны РФ)
Ruska federacija ima veoma velike i razgranate Oružane snage koje su u poslednje tri decenije prošle kroz razna iskušenja i transformacije, pa i vrlo teške društvene trenutke (ne računajući ratove koji gotovo da ne prestaju). Klasične poslove VP obavljale su starešine zaključno s rangom bataljona. Poštovanje zakona i propisa obezbeđivano je vojnom disciplinom, ali i saradnjom s brojnim organima bezbednosti. To je posebno došlo do izražaja u Drugom svetskom ratu kada su se time bavili (kao jednom od obaveza) SMERŠ i zaprečni odredi. Pored masovnog prisustva organa bezbednosti i realne opasnosti da se stigne u neki od kažnjeničkih bataljona, nije bilo teško održavati disciplinu. Posle rata je nastavljena slična praksa, sve do devedesetih, kada su OS RF spale na veoma niske grane, pa se shodno tome povećala i nedisciplina (krađe, bekstva, ubistva, silovanja, itd). Prema izveštaju Pres službe FSB (COS FSB), bilo je jasno da tako neće dugo moći da se opstane. Javila se potreba za klasičnom vojnom policijom.
U proleće 2010. godine RF je planirala da uvede VP u sastav Ministarstva odbrane, te da se na tu novu ”agenciju” prenese dotadašnje funkcije komandi garnizona, dužnosti komandanata (npr. isleđivanje u četama i bataljonima). Procenjeno je da je za tu funnciju potrebno oko 5.000 ljudi, a da se regrutuje oficirski kadar s pravnim obrzovanjem. Svi dokumenti (prema rečima tadašnjeg načelnika Glavne uprave za borbenu obuku, Valerija Jevneviča) razrađeni su i bili spremni. Međutim, postupak se u vrlo kratkom roku obustavlja. U oktobru, pak, pojavljuje se obaveštenje da je takva odluka već doneta, a tadašnji ministar odbrane Anatolij Serdjukov najavio je u novembru 2011. godine da će vojna policija početi da funkcioniše iduće, 2012. godine. U januaru 2014. godine Državna Duma RF je tek posle drugog i trećeg korigovanja usvojila izmene i dopune Saveznog zakona o odbrani, dopunivši ga tačkom 25.1 ”Vojna policija OS Ruske Federacije” ( Военная полиция Министертва обороныРФ). Njen sadašnji načelnik je general-pukovnik Sergej Vasiljevič Kuraljenko (Кураленко Сергей Васильевич). Ona se bavi svim poslovima kojima se bave i ostale vojne policije na svetu i oni su opisani u petnaest tačaka. Teritorijalna podela izvršena je na četiri vojna okruga (Zapadni u Sankt-Peterburgu, Južni u Rostovu na Donu, Centralni u Jekaterinburgu i Istočni u Habarovsku).
Vojna policija SAD (Military Police Corps)
Ovaj korpus formiran je 1941. godine, a prvobitni zadaci su bili kao kod svake policije, samo s povišenom odgovornošću i akcentom na čuvanje vojne tajne, imovine, zaštite ličnosti, objekata, isleđivanja prestupa, traganje za dezerterima (AWOL-Absence without official leave), briga o zarobljenicima i interniranim licima, pomoć pri uništavanju desanta protivnika itd. U Koreji su dobili još jedan zadatak: sprečavanje crne berze američkom vojnom robom u trgovini s lokalnim stanovništvom.
U Vijetnamu VP SAD se starala o obezbeđenju saobraćaja, kolona, transportnih magistrala i mostova, pretrazi i uništavanju podzemnih bunkera, kretanju izbeglica i interniranih lica, a korišćena je i u bitkama, posebno u vreme odbrane Sajgona i Tet ofanzive.
US NAVY, Odnosno ratna mornarica imala je vojnu policiju znatno ranije, već 1797. godine kada je bila osnovana ”Brodarska zaštita” (master-at-arms). Ona je ukinuta 1921. godine i ponovo osnovana tek 1973. godine, kao deo podrške Korpusu morske pešadije (marinaca) SAD, bez obzira što marinci nisu ni na koji način bili obavezani službom na brodovima ili vojnim bazama američkih flota. USAF, Ratno vazduhoplovstvo SAD, obrazovalo je vojnu policiju 1948. godine pod nazivom ”Vazušna policija” (air policy). Godine 1966. ona je preimenovana u ”Zaštitnu policiju”, a godine 1997. dobija sadašnji naziv ”Snage bezbednosti”.
Vojna policija nalazi se u svim vidovima OS SAD. VP u Armiji naziva se Korpusom Vojne policije. U Mornarici nosi naziv ”Zaštita brodovlja”, a u RV, kako rekosmo, naziva se ”Snage bezbednosti”. U Korpusu morske pešadije (Marine Corp) funkciju vojne policije vrše ”Bataljoni zaštite pravnog poretka”. U Kosmičkim snagama SAD uloga policije je dodeljena jedinicama bezbednosti Kosmičkih snaga koje se nalaze u sastavima garnizona tog vida.
Kadrovi vojne policije školuju se u specijalizovanim školama u državama Misuri, Teksas i Severna Karolina. U sastav VP SAD ulazi 12 brigada (pet u rezervi) i tri samostalna bataljona Korpusa Vojne policije Armije SAD. Tu su i 105 eskadrila snaga bezbednosti Ratnog vazduhoplovstva (23 u rezervi), a u tom broju se nalazi i šest eskradrila koje pripadaju Kosmičkim snagama SAD. Mornarički korpus ima četiri bataljona ”Zaštite pravnog poretka”. Načelnik Korpusa Vojne policije SAD potčinjen je načelniku štaba Armije SAD. Snage bezbednosti Ratnog vazduhoplovstva predvodi direktor koji je potčinjen zameniku načelnika štaba Ratnog vazduhoplovstva za logistiku, inžinjeriju i snage bezbednosti. ”Brodska zaštita” Mornarice nema jedinstvenog načelnika već su jedinice samostalne. Bataljoni Vojne policije Korpusa marinaca potčinjeni su instruktoru-maršalu Korpusa marinaca koji je potčinjen komandantu korpusa morske pešadije.
Armija, Mornarica, Avijacija kao i Korpus marinaca imaju zasebne komande za istražne postupke, koje ne ulaze u jurisdikciju vojne policije. Ni to nije sve. Ministarstvo odbrane ima Građansku policiju (DoD Police). Ona u sebe uključuje i građansku policiju Mornarice i Korpusa mornaričke pešadije. Njene funkcije se razlikuju (usled specifičnosti zadataka i mogućih prestupa) od poslova klasične građanske policije.
Beli opasači u JNA
Vojna policija je u JNA formirana kao posebna celina 14. septembra 1955. godine, kada se ustalila opšta državna situacija, a partizanske metode održavanja reda više nisu bile ni dovoljne ni uspešne. U periodu od 1955. do 2004. godine vojna policija je u funkcionalnom smislu bila potčinjena Upravi bezbednosti. Krajem 2004. godine, u okviru organizacijskih promena, izvršeno je razdvajanje bezbednosnih i vojnopolicijskih poslova, kada je u Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore formirano Odeljenje za vojnopolicijske poslove, kao samostalna celina za planiranje, organizaciju i rukovođenje vojnopolicijskim zadacima. Odeljenje je preformirano u Upravu vojne policije 2006. godine.
Prva formacija vojne policije osnovana je nakon proučavanja sistema bezbednosti u tadašnjim NATO vojskama u okruženju. Do tada je bio primenjivan sovjetski model bezbednosti oružanih snaga, uključujući tu i klasične disciplinske postupke kakve smo već opisali (sprečavanje neovlašćenog odsustvovanja iz jedinice, sprovođenja javnog reda i mira prilikom izlazaka u grad, regulisanja saobraćaja, itd). Posle toga primenjen je, po uzoru na neke susede, britanski model vojne policije. FNRJ/SFRJ bila je jedina socijalistička zemlja koja je imala vojnu policiju. Tadašnji KOS (Kontraobaveštajna služba) je preformiran u organe bezbednosti. U sastav te službe ušla je i vojna policija. Kada je uvođena u JNA, VP je imala svoje logično opravdanje (osiguranje komandi, zaštita vojnih rukovodilaca, kontrola teritorija, reda i discipline, sprovođenje pritvorenika i zarobljenika, pa i borbena dejstva ako to situacija bude nalagala).
Školski centar bezbednosti u Pančevu, koji je osnovan 17. XI 1955.godine, već 1959. godine je u svom sastavu imao Školu bezbednosti i Školu vojne policije.
Tek je operacija ”Raduša” pokazala da se sa takvom vrstom terorizma ne može boriti klasičnim vojničkim postupcima. Pristupilo se promeni metoda i sistema obuke, osavremenjavanju opreme, naoružanja, broja jedinica, itd. Izvesno vreme se lutalo s konceptom pojačane bezbednosti jer je, prilikom začetaka formiranja TO po repubikama, procenjeno da ”osvešćenom narodu” ne treba vojna policija. Međutim, zaštitne jedinice koje su se nalazile u sastavu TO nisu mogle da odgovore tim zadacima jer nisu imale zakonska ovlašćenja, a ni potrebna znanja. Stoga je formirana i vojna policija TO kako bi osigurala izvršenje naredbi, a obezbeđenje štabova, materijalno-tehničkih sredstava i objekata vršeno je klasičnom vojničkom stražarskom službom raznih nivoa.
Posle ”Raduše” namena VP nije se načelno menjala, s tim što je u svoj sastav uvela PTJ. Glavninu su činile jedinice opšte namene i Saobraćajna vojna policija. Značajan broj nadležnosti se sa VP prenosio na organe SUP republika i pokrajina, posebno poslovi saobraćajne policije. Kao primer, navodimo vežbu ”Jesen 87”, kada su kontrolu i regulisanje saobraćaja obavljale patrole SUP SR Hrvatske i SR Slovenije, uz simbolično ”dupliranje” sa vojnim saobraćajcima. Takav postupak imao je svoj racionalan razlog – najveći broj pripadnika VP (osim malobrojnih starešina), bili su mladići s 19 ili 20 godina, bez velikog ljudskog i vozačkog iskustva.
Pravilo službe OS SFRJ (1985) je u glavi II (”Rukovođenje i komandovanje Vojnom policijom”) propisalo: ”Vojnom policijom rukovodi i komanduje starešina vojne jedinice i ustanove u čijem se formacijskom sastavu nalazi jedinica vojne policije ili joj je pridodata (t. 12). On predlaže starešini vojne jedinice i ustanove upotrebu jedinica vojne policije i odgovoran je za borbenu gotovost jedinice vojne policije i izvršavanje zadataka (t. 13).” Starešina je, praktično, obavljao funkciju načelnika roda (kao načelnik u štabu neke brigade nekog od rodova).
Načelno, postojale su tri vrste rukovođenja: direktno, funkcionalno (štabsko) i kombinovano. Kod VP se najviše primenjivalo kombinovano (od komandanta višeg nivoa subordinacijom ka nižem sastavu). Prevedeno u jezik prakse, od Uprave bezbednosti ka organima i starešinama VP na kraju lanca komandovanja. Komandanti jedinica u čijem sastavu su se nalazile jedinice VP nisu imali veliki uticaj na njihovu aktivnost. To je i jedini dualitet koji se pojavljivao u komandnom lancu JNA. Vojna policija je imala i dodatne beneficije. Sem svoje službe, na druge obaveze u garnizonima, kasarnama i ustanovama nisu određivani. Zbog toga je dolazilo i do zavidljivosti, pa i netrpeljivosti. Sastav je regrutovan prema određenim kriterijumima kao i za sve druge rodove i vidove, osim nekih specifičnih znanja.
Prema PS vojnici vojni policajci morali su imati bar čin razvodnika da bi mogli kontrolisati podoficire. Podoficiri su mogli kontrolisati oficire zaključno sa činom kapetana prve klase, a oficiri – oficire iznad čina majora, osim u slučajevima izvršenja krivičnog dela. Svaka samostalna jedinica VP imala je štab, policiju opšte namene, saobraćajnu policiju i pozadinski sastav. Samostalni bataljoni su imali brojniju komandu, vod veze s posebnim vozilima, dve do četiri čete VP, saobraćajnu četu i pozadinski vod. Namenski protivterororistički sastav (vod ili četu) imali su samo bataljoni. Uočljivo je da je najviše samostalnih četa bilo u brigadama i jedinicama tog ranga. U Vojno-pomorskoj oblasti vojna policija nije postojala na plovnim sredstvima. Ona je formacijski bila pridodata komandi Vojno-pomorske oblasti, komandantima vojno-pomorskih sektora, kao i u obalskim jedinicama (uključujući dve brigade mornaričke pešadije).
Letačke jedinice (eskadrile, brigade, pukovi) nisu imali jedinice VP. Baze su imale po jednu četu, dok su PVO raketne jedinice imale samo vodove. Kopnena vojska imala je čete VP u rangu brigada, a vodove su imale oklopne i artiljerijske brigade. Poslednjim Pravilom službe JNA vojna policija je definisana kao ‘Vojna policija oružanih snaga SFRJ’, pa su, u skladu s tim, izrađivani amblemi gdje je u sredini zvezde bila slovna oznaka “OS”. Druge oznake, sa slovima JNA i TO prestale su važiti. Međutim, do 1991. još uvek je velika većina jedinica nosila stare ambleme.
Kako danas, posle svih ratnih iskušenja, raspada SFRJ i SiCG, izgleda status VP u Vojsci Srbije? Kao izvor podatka nam je poslužio sajt Vojske Srbije koji svedoči da se počeci naše vojne policije mogu dokumentovati naredbom knjaza Milana Obrenovića kojom su 1876. godine formirana ”policijska odeljenja” u komandama brigada srpske vojske. Sastavljena od žandarma i vojnika, delovala su samo u ratno vreme i može se smatrati pretečom današnje vojne policije.
Vojna policija naše vojske je opremljena i obučena za razne zadatke, a posebno za PT i PD dejstva, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, obezbeđivanje ustanova i ličnosti, itd.
U svom sastavu ima Odred specijalne namene ”Kobre” (neposredno potčinjen načelniku GŠ), bataljon za specijalne operacije ”Sokolovi” (glavni zadatak borba protiv terorizma), treći, peti i dvadeset i peti bataljon VP, vod komande VP za obuku i vod vojne policije Vazduhoplovstva i PVO.
Vlada je 27. 02. 2020. godine donela odluku da Vojna policija može da primenjuje mere prema građanima i to u slučaju kada procene da su ih zatekli “na mestu izvršenja službene radnje ili kada tokom izvršenja službene radnje ometaju ili sprečavaju ovlašćeno službeno lice”, kao i kada “obavljaju poslove obezbeđenja vojnih objekata, određenih ličnosti, naoružanja ili regulisanja i kontrole vojnog putnog saobraćaja”.
Za mene ostaje otvoreno lingvističko pitanje; naziv vojna policija nastao je tako što je dodat atribut vojna uz imenicu policija. Taj naziv je nastao od grčke reči polis ( ἡ πολιτεία – država, odnosno grad). Policija bi, prema tome, trebalo da u semantičkom poretku zauzme mesto organizacije koja se brine o gradu i njegovim žiteljima, što građanska policija i čini. Pri tom naziv milicija dolazi od latinske reči miles (vojnik), a izvedenica ”militia”, bukvalno znači ”vojna služba”. Odgovor na to kako je jedna vojna organizacija kao što je vojna policija ponela deo građanskog imena (i obratno), ostaje u domenu filološke istorije.
