ODNOSI DRŽAVA KOJIH VIŠE NEMA – SSSR I JUGOSLAVIJA

Prvi svetski rat izrodio je dve nove države: SSSR i Kraljevinu SHS (Jugoslavija). Prvi zvanični odnosi između Jugoslavije i SSSR uspostavljeni su 25. juna 1940. godine. Od 1941. Sovjeti su podržavali  narodnooslobodilački pokret, pri čemu je budućnost Jugoslavije bila nezaobilazna tema na svim savezničkim konferencijama (Teheran, Jalta, Podstam). Od 1944. do 1949. godine ti odnosi bili su u najprisniji, da bi zbog rezolucije IB bili potpuno prekinuti. Od 1953. do 1955. godine bilateralni odnosi su obnavljani i obnovljeni. Između 1960. i 1980. privredna i kulturna saradnja  bila je veoma izražena. Devedesetih godina i jednima i drugima je isteklo vreme. 

Predistorija 

Na čemu se temelji interes Rusije za Balkan? U njegovoj osnovi nalazi se panslavensko poreklo i religija. Osnovni motiv ruske politike prema jugu bila je i ostala trajna kontrola Dardanela i Levanta. I pored svih globalnih briga, ona ne prestaje da bude aktivni činilac balkanskih kretanja.

Prvo direktno vojno angažovanje dogodilo se u  maju 1807. godine kada je odred ruske vojske, pod komandom general-majora Ivana Isajeva, stupio na srpsku zemlju kao pomoć u borbi protiv Turaka. Na desnoj obali Dunava dočekali su ih ratnici Milenka Stojkovića, s kojima su zajedno potukli Turke kod Štubika, a zatim krenuli u opsadu Negotina. To su prvi srpski ratnici koji su ratovali rame uz rame s ruskim vojnicima. Sudbina je htela da Milenko Stojković, kao pukovnik ruske vojske, proživi ostatak života na Krimu i bude sahranjen u Bahčisaraju. 

SSSR i Jugoslavija 

Prvi period odnosa Jugoslavije i SSSR bio je vrlo kratak je Jugoslavija među poslednjima, 24. VI 1940. godine priznala SSSR. Još nisu sve tehničke i protokolarne radnje bile okončane kada je Nemačka napala Jugoslaviju. Pre toga, konačno uviđajući neposrednu ratnu opasnost (zatečeni debaklom Francuske), krajem novembra 1940. godine jugoslovenski vojni ataše Žarko Popović predaje sovjetskoj strani spisak željenih potreba sa sledećim pozicijama:

• 100 teških bombardera u punoj gotovosti (sa svom neophodnom opremom) i tri miliona kilograma bombi.
• 150 lovaca sa oružjem i opremom.
• 1.000 granata za avionske topove na  svaki dostavljeni avion.
• 10.000 metaka za avionske mitraljeze na svaki dostavljeni avion.
• 20.000 tona avionskog goriva oktanske vrednosti 73.
• 9.000 tona avionskog goriva s oktanskom vrednoću za motore sovjetske proizvodnje.
• 100 srednjih oklopnih automobila, ojačanih topovima od 45mm. Za svaki automobil 1.000 granata za top  i 10.000 metaka za puškomitraljez.  
• 100 pt topova kalibra od 75-90 mm i po 2.000 granata za svaki.
• 100 protivavionskih topova u kalibru 45-75mm i po 2.000 granata po cevi.

Za svaki dostavljeni avion jugoslovenska strana molila je 10% rezervnih delova i 25% rezervnih motora. Sve to je trebalo dostaviti Dunavom. Jugoslovenski brodovi bi čekali osam dana na utovar u Renijskoj luci (Рени́йский морско́й торго́вый порт, veliki transportni čvor u gradu Reni na levoj obali Dunava u reonu Odese). Utovar je trebalo obaviti pre zamrzavanja Dunava. Avioni bi stigli u Jugoslaviju preletom, a Sovjeti su naglasili da to ne može biti pre avgusta 1941. godine. U vremenskom tesnacu, Sovjeti, koji su i sami bili u fazi preoružavanja, predlažu jugoslovenskoj vojnoj delegaciji da joj, kao prvu pomoć, odmah pošalju:

• 50 do 100 lovačkih aviona.
• 20-25 lakih bombardera.
• 100 PT pušaka.
• Bateriju poljskih topova.
• 50 PA topova.
• 200 minobacača. 

Međutim, četvrtog februara 1941. godine sovjetsko rukovodstvo saopštava Popoviću ”da se odlaže dogovor zbog ugovora koji je Jugoslavija potpisala sa Mađarskom i Trećim rajhom o trgovinskoj saradnji”! Sve u svemu, u Kraljevinu Jugoslaviju nije stigao nijedan metak sa sovjetske strane. 

Posle 26. marta, pučistička vlada grozničavo traži rešenje za nastalu situaciju, ne odbacujući Trojni pakt. U Moskvi trećeg aprila počinju pregovori. Već sutradan, četvrtog aprila, SSSR je informisao nemačku vladu o jugoslovenskom predlogu za zaključenje ugovora o savezu i nenapadanju, kao i da se Moskva saglasila s tim. Nemci su izrazili sumnju da je pogodan momenat za potpisivanje takvog ugovora. U noći između 5. i 6. aprila, u Kremlju je potpisan sporazum o prijateljstvu i nenapadanju između Jugoslavije i SSSR. Sovjeti su već znali da će ujutru početi bombardovanje. Njihova reakcija je bila mlaka, u skladu sa dogovorom Molotov-Ribentrop, pa je SSSR u maju prekinuo diplomatske odnose sa Jugoslavijom.U poslednjem trenutku, pred bombardovanje, Sovjeti nude putem telegrama vojnu pomoć, ali taj telegram stigao je u ruke Dušana Simovića kada je on već bio u Atini. Dostavio ga je Šumenković, ambasador u Turskoj.

Nezavisno od nepostojanja zvaničnih diplomatskih odnosa, obaveštajne službe ove dve zemlje već krajem tridesetih godina ostvarile su saradnju na neutralnom terenu – Švajcarskoj. Krajem 1939. godine, po rečima saradnika jugoslovenske obaveštajne službe Uglješe Popovića, Jugoslavije je SSSR dostavila informaciju o rasporedu nemačkih snaga na sovjetskoj granici. Tim povodom, Nedić je izjavio da bi ”radije bio vojnik kod Staljina, nego general kod Hitlera”.

Drugi svetski rat 

U toku rata SSSR je održavao odnose kako s kraljevskom vladom u Londonu, tako i sa komunističkim pokretom Tita. Posle Jalte Sovjeti su počeli da tretiraju ovaj prostor kao svoju interesnu zonu. Prvi dogovori o slanju vojne pomoći SSSR počeli su već s početka 1942. godine. Delegacija VŠ koju je predvodio Moša Pijade, uzaludno je čekala u februaru na Žabljaku pomoć. Pomoć nije stigla, kako zbog političkih, tako i zbog tehničkih razloga. Nemci su još nadirali kroz sovjetsku teritoriju, pa Sovjeti nisu imali ni za sebe dovoljno.

Tek nakon dolaska sovjetske misije u VŠ krajem februara 1944. februara krenulo je ozbiljniji dotur. Zapadni saveznici su svoju pomoć već uveliko dostavljali našim snagama. Tokom boravka Tita u Moskvi ujesen 1944. godine kada je potpisan prvi sporazum o vojnoj pomoći,  definitivno je krenula vojna pomoć koja je presudno uticala na tok završnih operacija. Za kratko vreme u Jugoslaviju je stiglo materijala za potpuno naoružanje i opremanje dvanaest pešadijskih divizija i dve vazduhoplovne.

Rešenjem Državnog komiteta odbrane ( Государственный комитет обороны) od 22. avgusta 1944. godine, u septembru počeli su da pristižu sovjetski vojni savetnici i instruktori. Na taj način Jugoslavija je postala prva od budućih ”država narodne demokratije” u koju su stigli takvi stručnjaci. Sedmog septembra bilo je obrazovano Specijalno odeljenje NARKOM ( Народного комиссариата обороны – narodnog ministarstva odbrane) kome je bila podređena tehnička baza u Krajovi, Rumunija. Tu se nalazio i štab Trećeg ukrajinskog fronta maršala Tolbuhina. Organizovano je slanje vojne pomoći, usmeravanje specijalista, ali i sprovođena neophodna obuka pripadnika NOV i POJ. Rešavana su i pitanja formiranja jedinica ratnog vazduhoplovstva i oklopnih snaga, što bi se obavljalo u samom SSSR. Veliku ulogu sovjetski specijalisti odigrali su u razvitku ratno-medicinske službena ratištu i u pozadini. U septembru je na Vis preko Barija sletela medicinska misija sa 16 lekara i 13 medicinskih sestara, koju je predvodio pukovnik Anatolij Kazanski. Smesta su uvođene novine; najpre u formiranju medicinske dokumentacije, a sam Kazanski je uredio prvi broj biltena ”Ratno-sanitetski pregled” (”Военно-медицинский обзор”) koji je već tog meseca objavljen na Visu. U Jugoslaviju su počele bez prekida da pristižu značajne količine tehnike, oružja i municije.

Jugoslovenska brigada koja je u SSSR formirana 12. maja 1944. po naređenju maršala Tita dobila je ratnu zastavu. To je značilo da ona prelazi u jurisdikciju nove, komunističke vlasti, a ne kraljevske vlade. Ta brigada (Jugoslovenski samostalni odred) je sa istorijskog stanovišta do današnjeg dana ostala pod znakom pitanja po svojoj delikatnosti. Ona je bila sastavljena od jugoslovenskih građana u SSSR i, najvećim delom pripadnika ustaško-domobranske Hrvatske legije (369 puka) koji su prebegli ili zarobljeni kod Staljingrada. Ona je, na Titov zahtev, 21. maja preimenovana u prvu samostalnu streljačku brigadu u SSSR, a početkom oktobra prebačena je u Srbiju i potčinjena 23. NOU diviziji.  

Pred oslobođenje Beograda, 18. oktobra, formiran je prvi mešoviti vazduhoplovni odred pod komandom general-majora Vitruka (Андрей Никифорович Витрук, 1902—1946, narodni heroj SSSR i FNRJ, inače prvobitno artiljerac!). Svi ratni zadaci bili su istovremeno i obuka jer je primenjivan princip dublerstva – jugoslovenski piloti leteli su uvek sa sovjetskim instruktorima. 

Sovjeti su presudno uticali na obučenost i spremnost službe bezbednosti. Mora se reći da je partizanska služba bezbednosti (OZN) prošla surovu ratnu školu, ali joj je nedostajalo tehničko iskustvo. Školovano je 16 šifranata. Organizovani su kursevi u raznim mestima radi praktične policijske i kontraobaveštajne obuke. Oficiri NKGB (Народного комиссариата государственной безопасности) su do marta 1946. godine bili savetnici pri svim republičkim centrima OZN, a onda su se, bez prethodne najave, vratili za SSSR. Iz ovoga se može zaključiti da se pomoć u tenkovima i avionima bitno razlikovala od bezbednosne pomoći, pa je moguće da su obe strane prećutno prihvatile da savetnici iznenada odu (u SSSR se sumnjalo da postoji mogućnost vrbovanja, a to su isto i naši mislili). 

Posle Drugog svetskog rata sovjetski interesi se nisu ni za dlaku razlikovali od nekadašnjih ruskih interesa, samo što je ovaj put ideološka osnova bila ”proleterski internacionalizam”. U aprilu 1945. na Višoj školi NKGB završili su školovanje budući oficiri jugoslovenske državne bezbednosti, među njima Koča Popović, Milisav Miša Lukić (jedan od najmlađih pukovnika naše vojske), Vladan Bojanić i drugi. Po dolasku u Jugoslaviju oni su zauzeli visoke pozicije u poslovima OZN i državnog aparta. Pored toga, njihova dužnost bila je da organizuju kurseve i predavanja radi upoznavanja kolega s iskustvom sovjetskih službi bezbednosti (videti tekst Obaveštajna i kontraobaveštajna praksa SSSR – bez prava na slavu).Posebno su obučavani oficiri Trećeg odeljenja OZN (zaduženog za rad u armiji), čime je njihov rang podignut na nivo korpusa i armije. Kroz te kurseve, u trajanju do tri nedelje, prošla je petina jugoslovenskih oficira službe bezbednosti. 

Ova saradnja ima i svoju tamniju stranu. Jugoslovenske vlasti deportovale su u SSSR folksdojčere koji su bili smeštani u posebne logore (videti tekst ”Operacija Kilhoul”). Dana 21. novembra 1944. godine na zasedanju AVNOJ doneta je odluka o konfiskaciji ukupne imovine folksdojčera. Zadatak deportovanja sproveo je Tolbuhinov štab i obuhvaćena su lica od 16 do 50 godina. Nisu deportovane trudnice i žene s malom decom. Deportacija je počela 23. decembra, a završila se 14. januara 1945. godine, tako što je većina deportovanih prebačeno u Donbas. Isto tako, izvršena je repatrijacija jugoslovenskih građana iz SSSR koji su bili potraživani  od strane nove vlasti.

Sve prepreke za nesmetanu saradnju bile su otklonjene – ili se tako činilo. Posle kratkog perioda DFJ (Demokratske Federativne Jugoslavije), 29. novembra 1945. godine proglašena je FNRJ koja je priznata od strane SSSR već 19. decembra iste godine. Sovjeti su diplomatskim putem isposlovali da se iz zapadnih zona okupacije vrati preko 270 rečnih brodova; mineri su učestovali u razminiranju Dunava; prema Izveštaju odeljenja za repatrijaciju, sovjetski organi su iz svoje okupacione zone u Austriji predali sedam kamiona s knjigama i opljačkanim jugoslovenskim eksponatima, 22 sanduka instrumenata i 64 sanduka geografskih karata i knjiga. Sovjetska strana je podržavala teritorijalne pretenzije Jugoslavije prema Austriji i Italiji, ali je odbila da podrži iste takve pretenzije prema zemljama koje su ušle u njenu sferu interesa! Pri tom su značajno podsticali stvaranje Balkanske federacije, čime bi se dobila jedna moćna država preko koje bi mogli lako da kontrolišu Rumuniju, Bugarsku, Albaniju i, po mogućnosti Grčku. Čak je 11. februara 1948. u Moskvi potpisan protokol o konsultacijama po međunarodnim pitanjima između SSSR i FNRJ i SSSR i Bugarske. 

Sledi raskol izazvan rezolucijom IB. Političkom razlazu prethodio je, što je manje poznato, ekonomski. To istorijsko ”ne” odjeknulo je kada su Sovjeti počeli manje-više otvoreno da nameću svoj ekonomski model koji je predstavljao perfidan način da se ”ispumpavaju” prirodna bogatstva. Taj obrazac je uspešno primenjen u Rumuniji i Mađarskoj. To se i moglo razumeti jer su Mađari i Rumuni prećutno prihvatili da podnesu odštetu za to što su do juče bili na protivničkoj strani, a razlog je bio praktične prirode: Sovjeti su mogli da im zaplene sve kapacitete pod izgovorom da je u njihovom podizanju učestvovao kapital Trećeg rajha. Stoga su odmah, već u julu 1946. godine potpisali niz dogovora o zajedničkim akcionarskim društvima, paravanom za otplatu ratne odštete.

Sa nama to, naprotiv, nije bilo slučaj. Ipak, Sovjeti su pokušali. Predložili su, a naša strana je prihvatila, da se potpiše osam sporazuma o stvaranju zajedničkih mešovitih društava. Četvrtog februara 1947. godine potpisani su ugovori kojima su formirani JUSTA ( ЮСТА-Югославско-советское акционерное общество гражданской авиации, odnosno Jugoslovensko-sovjetsko akcionarsko društvo građanske avijacije) i JUSPAD ( ЮСПАД – Югославско-советское дунайское пароходное акционерное общество, Jugoslovensko-sovjetsko parobrodarsko akcionarsko društvo). Istine radi, treba reći da je Jugoslavija iste takve ugovore potpisivala i sa Albanijom, ali u obrnutom smeru. Na čelu sovjetsko-jugoslovenskih društava postignut je ”reciprotitet” – predsednik upravnog odbora bio je Jugosloven, a generalni direktor predstavnik SSSR. I dok su naši oficiri škrgutali zubima i disciplinovano trpeli osionost instruktora na poligonima i u kasarnama, privrednici su počeli da gunđaju, a država je u budžetu osetila razliku. JUSTA je odmah istisnula Jugoslovenski aerotransport, a JUSPAD je bio trojanski konj Sovjeta da generalno zavladaju Dunavom, pokušavajući da pod jurisdikciju stave naša rečna brodogradilišta. 

Čaša je počela da se puni raznim utopijskim projektima (povezivanje Dunava s Jadranskim i Egejskim morem), ali i protivljenjem Staljina da se postavljaju jugoslovenske baze u Albaniji (na čemu je Enver Hodža insistirao), ultimatumom da se prekine pomoć grčkim partizanima, itd, što sve zaslužuje posebnu temu.

Vojno-tehnička saradnja:koliko košta savezništvo?

Ona je bila definisana u saglasnosti s tajnim planom ”Maksimum” prema kome je Jugoslavija bila dužna da se pripremi za rat sa Zapadom, pa je  morala da oformi za kratko vreme mnogobrojnu i odlično opremljenu armiju i flotu. Sovjeti su smatrali da Jugoslaviji nisu potrebne velike morske snage, jer će obalu i priobalje štititi sovjetska flota. Tito je 17. novembra 1944. godine zvanično zamolio Staljna da što je brže moguće pošalje specijaliste radi formiranja trupnog režima i obuke u štabskim radnjama oficirskog kadra, kao i formiranju vojnog školstva. Tu je i počeo ”tihi rat” između dva saveznika. 

Ratno drugarstvo je brzo zaboravljeno kada se došlo do novca i tekućih troškova. Jugoslovenska strana je skupo plaćala usluge sovjetske misije (savetnika, instruktora, administracije, itd). Sovjeti su već 10. februara 1945. godine  postavili sledeće uslove: 

• Novčani dodatak svojim državljanima plaćala je sovjetska strana. O plaćanju vojnih lica u SSSR pisali smo u tekstu ”Nadnica za strah”.
• Smeštaj, ishranu i komunalne usluge plaćala je jugoslovenska strana. Tito je 21. avgusta 1945. godine osigurao za sovjetsku stranu čak i platu, neku vrstu savezničkog dodatka: 

Mesečna novčana isplata:

• Poručnik i mlađi poručnik :1.500 dinara.
• Stariji poručnik (kapetan): 2.000 dinara.
• Viši oficir: 2.500 dinara.
• General: 3.000 dinara.
• Dodatak u Prvoj gardijskoj brigadi 20% na osnovnu platu.

U to vreme jugoslovenski general imao je platu 5.300 dinara, ali za razliku od sovjetskog kolege, morao je da plaća stan i hranu kao i druge rashode. Ova suma je porasla poslednje dve godine saradnje jer su njoj dodavana i celodnevna dežurstva. Pri tom su Sovjeti imali besplatan železnički i vodeni transport. Sovjetski oficiri su dobijali mnogo više hrane nego jugoslovenske kolege. Ni to nije sve. Sovjetima je dodeljeno na korišćenje 53 automobila; Jugoslavija je zakupljivala (ili izdavala iz nacionalizovanog stambenog fonda) nameštaj i pribor za domaćinstvo. Jugoslovenska strana odbila je da obezbedi kurire (vojnu poslugu) sovjetskim oficirima pa je plaćala poslugu iz građanskih redova. 

Početkom 1948. godine jugoslovenske vojne vlasti molile su predstavnike SSSR da smanje broj vojnih savetnika, jer nisu mogli više da podnesu visoke materijalne izdatke. Podsetimo da je u našoj zemlji uveden trupni sistem po sovjetskom uzoru pa su za to bili potrebni savetnici. Njih je 1945. godine bilo 115. Taj broj, umesto da se smanjuje usvajanjem znanja – povećavao se. Paradoksalno je da jugoslovenske vlasti nikad nisu utvrdile tačan broj angažovanih jer su se oni stalno selili, bili prekomandovani ili menjali imena (!). S druge strane, već krajem 1944. godine naša država šalje na školovanje u SSSR perspektivne starešine, posebno za one specijalnosti kojih nije bilo kod nas. U SSSR se školovalo 190 oficira, a 90 dečaka (od devet do dvanaest godina) poslati su u suvorovske škole u Stavropolju, Novočerkastku, Kalinjinu i Voronježu. U Groznom i Krasnodaru 1945. godine školuju se dve partije pilota. U SSSR školovali su se i generali (Peko Dapčević, Milutin Morača, Đoko Jovanić, Mate Jerković, Danilo Lekić i drugi). Plata, smeštaj i tretman (koji je za sovjetske oficire kod nas bio gospodski) tamo je bio ispod svake kritike, što svedoče brojne autobiografske knjige i memoari. Posebno je bilo uvredljivo saznanje da sovjetski građani ništa nisu znali o narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji.

Materijalno-tehnička sredstva, oruđa i oružja

U Jugoslaviju je 1946. godine stiglo:

• Kompletna tenkovska brigada T-34.
• Hiljadu tona avionskog kerozina.
• 1.500 tona automobilskog benzina.
• 900 tona dizel goriva. 
• Preleteli su avioni za tri puka (transportni, lovački i jurišni) i za jednu bombardersku diviziju, kao i pripadajući školski avioni. 
• U novembru su stigli rezervni delovi za motore i avione sovjetske proizvodnje. 
• 60.000 kompleta uniformi (kapa, šinjela, bluza, pantalone i dva para veša).
• 50.000 pari obuće. Jugosloveni su tražili 200.000 kompleta, no Sovjeti su morali najpre da zadovolje potrebe svog demobilisanog sastava.

Značaj ove pošiljke bio je ogroman. U doba krize, kada su na videlo izbila sva neslaganja, doznalo se da je tehnika bila, usled isluženosti, često na remontu, bez svih delova i tehničke dokumentacije. Ipak, i takva sredstva su služila sve do 2006. godine ili su bila u rezervi.

Sovjeti nisu želeli da pomognu obnavljanje jugoslovenske vojne industrije (znamo i zašto), ali su dostavili dokumentaciju za proizvodnju sledećih sredstava:

• Granata 76 mm.
• Mina 82mm.
• Drvenih i metalnih protivtenkovskih mina.
• Detonatora i upaljača.
• Gumenih čamaca.
• Metalnih pontona.
• Desantnih sklapajućih čamaca.
• Kapisli i detektora mina.
• Rasvetnih tela za štabove i terenski rad.
• Dizel motora.
• Kanisistera za vodu.
• Transportnih pakovanja za eksploziv.
• Kompletnu dokumentaciju za puščani metak 7,62 x 54.

Dopremanje sredstva regulisano je ugovorom od 30. VI 1947. godine i on je predviđao:

• SSSR se obavezuje da u toku 1947. godine u obliku kredita u vrednosti od 78 miliona dolara dostavi traženi materijal.
• Rok za otplatu je deset godina. Početak isplate tekao je od prvog januara 1949. godine. Po ratama to je iznosilo: u prvoj godini (1949-1950) – 3,9 miliona dolara, a u sledećih osam godina po 8,775 miliona dolara godišnje.  Kamatu bi Jugoslavija isplaćivala od 1947. godine u obliku robe široke potrošnje, ali i specijalizovane robe (čelika, olova, cinka, boksita), po cenama na svetskom tržištu.

Po tom ugovoru Jugoslavija je dobila:

• Karabin M 1944 (kalibar 7,62 mm): 54.782 komada.
• Snajperske puške: 1.833 komada.
• Pištolj TT: 21.918 komada.
• Automat PPŠ 41: 71.257 komada.
• Puškomitraljez DP: 2.764 komada.
• Protivtenkovsku pušku Simonov (14,5mm): 617 komada.
• Mitraljez DŠK (12,7 mm): 93 komada.
• Malokalibarska puška (5,6mm): pet komada.
• Malokalibarska puška TOZ-9 (5,6 mm): pet komada.
• Bataljonski minobačac (82 mm): 120 komada.
• Pukovski minobacač (120 mm): 233 komada. 
• PT top M-1937 (45mm): 76 komada.
• Divizijski top ZIS-3 (76 mm): 823 komada.
• Haubica M-1938 (122 mm): 220 komada.
• Haubica M-1931/1937 (122 mm): 66 komada.
• PA top M-1939 (37 mm): 292 komada.
• PA top M-1939 (85 mm): 220 komada.
• Haubički top M-1937 (152 mm): 20 komada.
• Tenk T-34/85: 308 komada.
• Samohodni top SU-76: 52 komada.
• Avion jurišnik Il-2: 30 komada.
• Avion-lovac JAK-3: 40 komada.
• Školski avion Po-2: 20 komada.
• Školski avion UT-2: 25 komada.

Pored toga, isporučena je velika količina municije, artiljerijskih zaliha, vučnih radioničkih vozova, prikolica, tenkovske opreme i rezervnih delova, specijalnih vozila, čamaca, opreme za hidrometeorološku službu, minskog i torpednog naoružanja, radio-opreme, telelgrafsko-telefonske i signalno-optičke opreme, hidro-navigacione opreme, goriva, intendantske opreme, medicinskih sredstava, mikroskopa, lekova, antidot pakovanja, veterinarske opreme, hiruških instrumenata, topografskih karata i vojne literature.

Prekid saradnje 

Razloge za prekid odnosa već su navedeni. Rezolucija IB i odgovor na nju sročen na Petom kongresu KPJ, smesta je rezultirao pogoršanjem odnosa. Politički sukob izazvan je na fonu ekonomskog sukoba, ali i ukupnog odnosa snaga u svetu. Politbiro CK KPJ je 19. februara  1948. (pre rezolucije IB) doneo odluku da ne šalje oficire u SSSR, a Sovjeti su uzvratili  12. jula kada su otkazali gostoprimstvo našim slušaocima, ali nisu pri tom zaboravili da im ponude da ostanu u SSSR. Oko 1.100 oficira i kursanata se vratilo, a njih 340 nije izdržalo pritisak i ostalo je u SSSR. Sovjeti su 18. marta 1948. godine povukli svoje specijaliste (osim trojice čije su se supruge tek porodile). Koča Popović je predložio da se organizuje svečani ispraćaj (pariski đak je imao fini smisao za humor), ali su to Sovjeti odbili. Naravno, u senci ovih razmena i proterivanja ostala su sumnjičanja za obaveštajno-špijunski rad, suđenja, istrage, itd, što se može smatrati očekivanim s obzirom na to kako brzo je i grubo prekinuta naoko idilična slika naših odnosa. Još ružnija slika ovog sukoba pojačana je karikaturama, stalnim međusobnim opanjkavanjima i doziranim iznošenjem u međunarodnu javnost detalja koje bi inače čuvali od pogleda drugih.

Sovjetsko-jugoslovenska saradnja posle 1953. godine

Smrću Staljina opet se okreće smer odnosa. Ocrnjujući Staljina, Hruščov želi da ispravi njegove greške i to radi teatralno i uporno. Beogradskom i Moskovskom deklaracijom (1955. i 1956. godine), formalno se normalizuju odnosi. Već sredinom pedesetih godina u SSSR je otišla delegacija naših oružanih snaga, a 25. novembra 1956. sledila je uzvratna poseta. Iste godine, na dan JNA, 22. decembra, naš ambasador Mićunović predlaže Sovjetima da nam daju licencu za proizvodnju borbenih aviona, ili da nam prodaju avione. Odnosi dodatno otopljavaju u martu i aprilu 1957. godine kada se Mićunović sreće s Žukovom u mađarskoj ambasadi u Moskvi. Neslaganja su i dalje postojala u vezi sa značajem i ulogom Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, a na živce je išlo Jugoslovenima i to što je Žukov tvrdio da su Jugoslaviju 1948. mogli da pokore za tri dana, pri tom dodatno nervirajući našu stranu tvrdnjom da ustanički pokreti u Evropi vojnički nisu uticali na ishod rata i na smanjenje gubitaka RKKA. Tehnički gledano, on jeste bio u pravu, ali, kao što znamo, u mnogim okupiranim zemljama nije bilo nikakvog otpora, dok je Jugoslavija kraj rata dočekala sa impresivnom armadom od preko 800.000 iskusnih ratnika.

Provokacije iz Moskve kojima su Sovjeti testirali jugoslovensko strpljenje su se nastavljale, ali ne u onom obimu kao u vreme IB. Sovjeti su objavili američko saopštenje o prekidu vojne pomoći Jugoslaviji, bez znanja Jugoslovena. Devetog juna 1957. godine u Moskvi je u radnoj poseti bila vojna delegacija na čelu sa Ivanom Gošnjakom. Žukov je takstativno izneo razloge zbog kojih treba prekinuti saradnju s NATO, ako Jugosloveni žele da nastave saradnju sa SSSR. Naši su to primili k znanju, ali su odbili ponudu da se vrate u zemlju njihovim mlaznim avionom TU-104 koji je bio neuporedivo konforniji i brži od dvomotorne ”Dakote” s kojom su doleteli. Na rastanku Žukov je pokazao da se razume u diplomatiju i jugoslovenskim kolegama saopštio sledeće: ”Nema potrebe za prihvatanjem zapadne vojne pomoći jer SSSR nikada nije razmatrao Jugoslaviju kao potencijalnog protivnika”. Konačno, 16. oktobra kao znak poverenja i dobre volje Gošnjak predlaže Žukovu da u SSSR tajno prebace po jedan primerak presretača ”Sejbr”, tenka ”Paton”, specijalni trenažer za let u svim uslovima i bilo koji radar koji zažele.  Deset dana kasnije, pošto je Žukov obavio svoj zadatak, nezahvalni Hruščov ga je penzionisao. Podsetimo da je Hruščova na vlast doveo upravo Žukov hapseći Beriju.

Konačno, od 1961. posle svih provera i pretpostavki, Jugosloveni i Sovjeti su se uverili u obostrani interes i počela je da teče, kao i ranije, masa ratnog materijala. Samo od 1961. do 1964. godine Jugosloveni su kupili oružja za 140 miliona dolara, pri čemu je veliki deo duga mogo da se reguliše klirinški – isporukom brodova i tankera. Bliskoistočna kriza je predstavaljala vrhunac zbližavanja, kada su jugoslovenski posmatrači prisustvovali manevrima VU u Bugarskoj i velikoj štabskoj vežbi ”Dnjepar” u SSSR. SFRJ je učestvovala u radu SEV (Сове́т экономи́ческой взаимопо́мощи – СЭВ, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć), ali nije bila član te organizacije, kao što nije htela da uđe ni u VU (Организации Варшавского договора-ОВД). Vojna je bila sprovođena sa sovjetske strane veoma oprezno. JNA je poslednja dobijala obrasce novih sistema i to uvek osiromašenu verziju. 

Kraj država i kraj odnosa

Perestrojka i pad Berlinskog zida poslali su jasne poruke svim stranama, samo što ih nisu svi isto razumeli. U SSSR perestrojka je bila sinonim za ”prelazak na novo razmišljanje”. Kod nas se to novo razmišljanje zvalo ”I posle Tita – Tito”. Stvari su se naglo ubrzale. Posete Gorbačova, koja je trajala neobično dugo za diplomatske pojmove (14-18. marta 1988.godine) malo se ko seća, a ona je bila presudna. Poslednjeg dana posete u Dubrovniku je potpisana nova sovjetsko-jugoslovenska deklaracija koja se odnosila samo na odnose KP SSSR i SKJ. Gorbačov je jasno rekao u našoj skupštini: „Dobri odnosi između naših zemalja su narušeni krivicom sovjetskog rukovodstva“ (!).  Tako je prvi put šef  SSSR-a otvoreno priznao krivicu Sovjetskog Saveza za sukob 1948-1949.  Započeti raspad Jugoslavije nije dozvolio jugoslovenskoj strani da u potpunosti iskoristi plodove Dubrovačke deklaracije jer je 22. januara 1990. godine SKJ faktički prestao da postoji.U Hrvatskoj je na izborima 1990. godine pobedila HDZ, predvođena formalnim disidentom Franjom Tuđmanom. Godine 1991. naše vlasti pokušavaju da pridobiju podršku SSSR-a kako bi očuvale celovitost svoje države. Nasilno gušenje demonstracija u Viljnusu u januaru 1991. dovelo je do toga da naš politički i vojni vrh vidi Gorbačova skoro kao svog istomišljenika i saveznika. 

Borislav Jović je 13. marta 1991. pristao na hitnu posetu generala Veljka Kadijevića Moskvi kako bi saznao da li će SSSR zaštititi Jugoslaviju „od mogućeg mešanja Zapada ako Beograd upotrebi vojnu silu da bi ispunio naređenja Predsedništva SFRJ“.  Do posete je došlo, ali su sovjetski generali izbegli obećanja vojne pomoći. I oni su već imali svoje strateške planove koje rukovodstvo naše zemlje nije moglo, ni umelo da vidi i razume. Avgustovski sastanak GKČP (Гoсудáрственный комитет по чрезвычáйному положению)  jasno je definisao sukob u SFRJ. Pošto je nakon zabrane KPSS u avgustu 1991. godine Gorbačov zapravo izgubio stvarnu vlast, jasno je bilo da je jugoslovenska vlada igrala na pogrešnu kartu. Odnosi SSSR i Jugoslavije, započeti u junu 1940. godine, okončani su osmog decembra 1991. kada je SSSR je prestao da postoji. Ostaci Jugoslavije su potrajali još izvesno vreme, do gašenja SRJ 2003. godine i proglašenja državne zajednice Srbije i Crne Gore.