Francuzi su nekoliko godina pre projektovanja “državnog” mitralјeza, uveli u naoružanje u ograničenom obimu i komercijalni mitralјez firme Hočkis (Société Anonyme des Anciens Etablissements Hotchkiss et Cie)
Firmu je osnovao amerikanac Bendžamin Hočkis (Benjamin B. Hotchkiss 1826-1885) u Viviezu kraj Rodeza 1867 godine, zatim je, nekoliko godina kasnije, sedište firme premešteno u San-Deni blizu Pariza. Najpoznatiji proizvod firme bili su višecevni revolverski topovi koji su prodavani širom sveta, uglavnom kao mornaričko oruđe. Izrađivani su u rasponu kalibara od 37 mm. do 57 mm.
Posle Hočkisove smrti 1885. firma nastavlјa sa dalјim radom. Otkupom patenta austrougarskog pronalazača Adolfa Odkoleka 1893 godine, za automatsko oružje čiji se princip rada zasnivao na pozajmici barutnih gasova, otpočinje i razvoj mitralјeza. Inžinjer Lorons Bene (Laurence Beneét) i njegov pomoćnik Onri Mersie (Henri Mercié) razvijaju Odkolekovu konstrukciju u jedan vrlo uspešan mitralјez. Odlučli su se za vazdušno hlađenje i sistem punjenja preko metalnih okvira kapaciteta 30 metaka. Sistem automatike oruđa radio je tako što je negde na polovini cevi, kroz jednu izbušenu rupicu, deo barutnih gasova prolazio u komoru sa cilindrom koga bi potisnuo u nazad. Cilindar je bio u vezi sa zatvaračem, a ovaj sa ostalim delovima mehanizma. Bravlјenje zatvarača je ostvareno oslanjanjem njegovog zadnjeg kraja u ležište u sanduku. Konstrukcija je bila jednostavna i čvrsta, sa malim brojem delova. (ovaj sistem i danas ima najrasprostranjeniju primenu u automatskom oružju)
Prilikom prve demonstracije u fabričkom krugu 1895 godine, mitralјez je funkcionisao besprekorno. Glavna mana bilo je brzo zagrevanje cevi. Za sledeći model označen kao M-1897 uvedena je teža cev i nekoliko bakarnih diskova oko ležišta metka, koji su trebali da povećaju površinu za hlađenje. Kako je i dalјe zagrevanje cevi bilo preterano, i zbog toga nije bila moguća duža rafalna palјba, konstruisana je cev sa manjim procentom uglјenika da bi joj se produžio vek trajanja, i čeličnim diskovima hladnjaka na ležištu metka. Ovaj model, označen kao M-1900 bio je pun pogodak i odlična alternativa, tada dominantnom sistemu Maksim. Većina onih država koje su smatrale da vodeno hlađenje cevi nije praktično, odlučilo se za vazdušno hlađenje sistema Hočkis.
Francuska vojska je takođe smatrala koncept vazdušnog hlađenja izvanrednim u uslovima korištenja u bezvodnim afričkim kolonijama, pa je nabavila nekoliko stotina Hočkisa M-1900 i počela da razvija sopstveni model na osnovu tih principa. Japan je Hočkis uveo kao standardni za naoružanje vojske i uspešno ga koristio u ratu protiv Rusa 1904-1905.
Početkom I svetskog rata, Francuskoj je hitno bio potreban što veći broj mitralјeza u što kraćem roku. U opštu industrijsku mobilizaciju uklјučena je i privatna industrija. Uz više modifikacija na konstrukciji i prilagođavanja francuskim vojnim standardima, u naoružanje francuske vojske uveden je i mitralјez sistema Hočkis M-1914 kalibra 8 mm. Ovaj model bio je u suštini M-1900, odnosno M-1900/08 kome je umesto integralnog kundaka, na poklopcu sanduka postavlјena ručica i uvedeni metalni okviri za službenu municiju, kapaciteta 24 metka. U toku rata uveden je i metalni okvir u formi redenika, sa po 3 metka u jednom članku sa ukupno 251 metak.
Mitralјez je u početku postavlјan na Hočkisovo postolјe modela “La Guerre” ili tipa “Omnibus” a kasnije i na lakše Hočkisovo postolјe M-1916.
Januara 1915. firma Hočkis proizvodila je 102 mitralјeza mesečno za francusku vojsku, da bi u decembru iste godine, taj broj se popeo na 384 mitralјeza. Od ovog broja 100 komada je bilo namenjeno Belgijancima. U toku proizvodnje 1916 godine, urađeno je i nekoliko manjih modifikacija i izmena. Tako su neki delovi izrađeni od bronze zamenjeni čeličnim, a zadnji nišan dobio je preklapač sa dobošem, sličan onom na mitralјezu St. Etijen.
Borbena upotreba u najtežim uslovima eksploatacije, potvrdila je mitralјez Hočkis M-1914 kao odlično oruđe. Pošto je imao duplo manje delova od mitralјeza St. Etijen M-1907, bio je jeftiniji i jednostavniji za proizvodnju i rukovanje a zastoji su bili ređi.
Od početka 1917 godine, Hočkisu se daje prioritet u proizvodnji, i do kraja rata ovaj sistem je počeo da pruzima ulogu glavnog i dominantnog mitralјeza u francuskoj vojsci.
Proizvodnja je rasla iz meseca u mesec a vrhunac je dostignut u maju 1918. sa 2000 proizvedenih mitralјeza, ovaj tempo održavan je sve do kraja rata. Ukupno je od decembra 1914. do septembra 1918 godine, proizvedeno 45.850 mitralјeza Hotčkis M-1914.
Težina mitralјeza iznosila je 25 kg. od toga je samo na cev otpadalo 10.40 kg. Postolјe tipa Hočkis M-1916 imalo je težinu od 24 kg. Brzina palјbe kretala se od 500 do 600 metaka u minuti.
Posle rata proizvodnja je nastavlјena još nekoliko godina, a procenjuje se da je ukupno napravlјeno oko 65.000 Hočkisa M-1914.
Pored Francuske, različiti modeli Hočkisa nalazili su se u naoružanju više od 20 zemalјa širom sveta.
