Prilikom predaje Francuskog vojničkog groblјa ”Dobrotvornom društvu”, 14. jula 1923, ustanovlјeno je da na njemu nisu sahranjeni francuski narednik-električar Žozef-Mari Penverne, marinski kaplar-oružar Žan-Mari Kastelani i narednik-mehaničar Feliks Etjen, koji su pali ili preminuli usleda posledica ranjavanja tokom odbrane Beograda 1914-1915 godine. Kako njihove humke nisu pronađene, Opština grada odlučila je da ovim žrtvama posebno iskaže pijetet ali i zahvalnost kompletnoj ”Pomorskoj misiji u Srbiji –D”, a njenom zapovedniku, tada kapetanu bojnog broda, Eduardu Etjenu Pikou. Za otkrivanje ovog obeležja čekala se posebna prilika, kojoj bi prisustvovali i francuski delegati.
Od 1. do 3. septembra 1929. godine u Beogradu je održan niz manifestacija posvećenih održavanju 2. kongresa Udruženja rezervnih oficira i ratnika i 10. kongresa Međunarodne federacije ratnika iz savezničkih zemalјa (Fédération Interalliée des Anciens Combattants, FIDAC). U to vreme prestonica Kralјevine SHS ugostila je delegacije svih saveznika iz Velikog rata. Svečane sednice održavane su u sali Oficirskog doma a delegacije su širom zemlјe učestvovale u odavanju počasti srpskim i savezničkim vojnicima palim od 1914. do 1918. godine.
Tokom priprema i održavanja svečanosti, pomalo nezapaženo je prošla vest da ”Opština beogradska podiže u Profesorskoj koloniji, na uglu ulica Stojana Novakovića i Varšavske, na kući Danice Milosavlјević, mermernu ploču, na mestu gde je za vreme rata dejstvovala jedna francuska baterija” te da će se ”ploča osvetiti prilikom dolaska francuskih ratnika”. Ploča je postavlјena na inicijativu Suda opštine grada Beograda i građana Beograda 27. avgusta, a svečano je otkrivena i osvećena 2. septembra, u prisustvu generala Stevana Hadžića, Vojina Čolak-Antića i Živana Rankovića, podpredsednika opštine grada Beograda arh. Miloslava Stojadinovića i inž. Vojislava Zađine, predsednikaFIDAK-a, Ahila Rajsdorfa (Achille Reisdorff),predsednika Federacije Poali d’Orian”, lionskog advokata Marka Eroa (Marc Héraut), te sveštenika francuskog 11. pešadijskog kolonijalnog puka Lorana Žurlea (Laurent Jourlet), koji je, u pratnji dvojice katoličkih duhovnika, osveštao obeležje. Na žalost, sam Piko, u to vreme kontra-admiral, koji je u Beogradu boravio od 1914 do 1915 te od 1918 do 1921 godine, nije prisustvovao ovom činu. Nakon službe, Vojislav Zađina je održao govor, navodeći da su ”sa ovoga mesta 1914 i 1915 godine, francuski marinci, pod komandom kapetana bojnog broda Piko, hrabro branili Beograd protiv topova austro-ugarske flote. Građani Beograda i Opština, želeći da sačuvaju večito u pobožnoj uspomeni njihove podvige, postavili su ovu spomen-ploču, kao večiti dokaz velikog i iskrenog prijatelјstva francusko-srpskog budućim pokolenjima”.
Na crnoj, mermernoj ploči, nalazio se natpis urezan pozlaćenim slovima, na srpskom i francuskom jeziku: ”FRANCUSKIM HEROJIMA / HRABRO PALIM KOD SVOJIH TOPOVA / U ODBRANI BEOGRADA 1914. i 1915. GOD. / POD KOMANDOM PIKOA / KAPETANA BOJNOGA BRODA / ZAHVALNI BEOGRAD” – ”AUX HEROS DE FRANCE / MORTS AUPRES DE LEURS CANONS / EN DEFENDANT BEGRADE EN 1914-1915 / SOUS LE COMMANDEMENT DU / CAPITAIN DE VAISSEAU PIGOUT / BELGRADE REDONNAISSANT”.
Lokacija na kojoj je postavlјena spomen-ploča nije odabrana nasumično. Novembra 1914, naime, jedan od francuskih topova bio je postavlјen u ”baštovandžinici” – nenaselјenom prostoru između Bulbuderskog potoka, ”klanice” (Klaničkog društva) i padina Velikog Vračara. Deo ovog polјa je zauzimala ciglana Cvetka Selakovića, vlasnika apoteke ”Car Lazar” u Knez Mihailovoj br. 46, a ostale parcele su bile prekrivene baštama.
Nekoliko godina nakon završetka Velikog rata, profesori beogradskog Univerziteta odlučili su da pokrenu pitanje svog stambenog pitanja. Decembra 1925 godine, naime, ideju o izgradnji Profesorske kolonije izneo je prof. dr Vladimir R. Petković. Ubrzo je osnovana komisija, koja je za lokaciju odabrala upravo prostor ograničen Bulbuderskim potokom (nakon regulacije – Cvijićevom ulicom), Knez Miletinom (kasnije 29. novembra pa Kralјice Marije), Mitropolita Petra i Zdravka Čelara (nastale produženjem Starine Novaka). Udovica Cvetka Selakovića, Zorka, ustupila je zemlјište na kome su se nekada nalazile ciglane a izvršena je i eksproprijacija još nekoliko parcela. U martu 1926, 43 profesora je podnelo Državnoj hipotekarnoj banci (ranije Uprava fondova) zahtev za odobrenje potrebnih kredita a za projektante polutipskih objekata odabran je tim arhitekata koji su činili Petar Krstić ,Mihajlo Radovanovići Rajko Tatić na čelu sa šefom Tehničkog biroa Uprave grada, Svetozarom Jovanovićem.
Plac u ulici Stojana Novakovića 21 (na uglu sa Varšavskom, danas Jaše Prodanovića) zakupio je mineralog Jovan Tomić, dok je odmah do njega, u Varšavskoj, za sebe mesto odabrala sekretarka Građevinskog odseka Uprava grada, arh. Danica Milosavlјević. Vremenom se između Jovana Tomića i Danice Milosavlјević razvila lјubav, koja je krunisana brakom. Tako su jednospratnice u Stojana Novakovićabr. 23 i Varšavskoj(Jaše Prodanovića) br. 34 integrisane u jednu celinu a ploča zahvalnosti Pikou i francuskim mornarima postavlјena je na fasadi okrenutoj ulici Jaše Prodanovića. Zaboravlјena od svih, ploča se i danas nalazi na istoj (kasnije nadozidanoj) zgradi, u kojoj još uvek žive potomci Jovana Tomića.
Eduard Etjen Piko je rođen 21. novembra/3. decembra 1872 u Šerburu (Cherbourg). U mornaricu je stupio 1888 a oficirski aspirant je postao 5. oktobra 1891 godine. Januara 1892 ukrcan je na oklopnjaču ”Oš” u sastavu eskadre Zapadnog Mediterana i Levanta. Čin poručnika fregate stekao je 20. decembra 1893. a poručnika bojnog broda – 25 maja 1901. godine. Za komandanta rezervne grupe torpilјera u luci Lorjen postavlјen je 13. septembra 1903. Godinu dana kasnije, 31 decembra 1904, odlikovan je ordenom Kavalira Legije časti. Od 25 avgusta 1911 do 1. januara 1914 nalazio se na službi u Generalštabu u Parizu.
Radi odbrane Beograda od dejstva ausrougarskih monitora, srpska Vlada je 18. septembra 1914. zamolila Francusku za pomoć u vidu jedne obalne baterije, odnosno, dva topa teškog ili srednjeg kalibra sa poslugom.
Izlazeći u susret zahtevu Beograda, Francuzi su oformili takozvanu ”Pomorsku misiju u Srbiji – misiju D” na čelu sa Eduardom Pikoom. Misija je raspolagala sa tri brodska oruđa 14 sm M1893 koji su demontirani sa bojnog broda ”Henri IV”. Francuzi su, naime, iskoristili to što se ovaj brod još od 11. januara 1913. nalazio na remontu u Bizerti (remont je završen tek 1 marta 1915), tako da kupolni topovi nisu bili u borbenoj funkciji.
Misija je na parobrodu ”Flandrija” krenula iz Tulona 25. oktobra i 1. novembra 1914. se iskrcala u Solunu. Francuzi su 5. novembra stigli na železničku stanicu Rakovica. Topovi, koji su dopremlјeni u delovima, skloplјeni su do 20. novembra; jedno oruđe je postavlјeno na Karaburmi, jedno, kao što je navedeno, u zoni ”baštovandžinice” (kasnije Profesorske kolonije) a jedno – na Velikom Vračaru (Zvezdara).
No, iz strategijskih razloga (bitka na Kolubari), Vrhovna komanda je 26 novembra izdala Naređenje Br. 7194 o napuštanju prestonice. Tako se lјudstvo ”Misije D” u zoru 1. decembra, preko Torlaka, prebacilo u Niš. Pri tome, sa dva topa su skinute nišanske sprave, zatvarači i konzole, a jedno oruđe je raskloplјeno i samo dan pre pada Beograda (1-2. decembra) evakuisano u Niš. Tako je neprijatelј nakon ulaska u Beograd zaplenio dva francuska nefunkcionalna oruđa.
Dve nedelјe kasnije, u noći između 14 i 15 decembra, Austrijanci su napustili Beograd a u 9 časova u grad su ušla prva srpska odelјenja. Sutradan, u slobodni grad se vratila i ”Misija D” sa jednim sačuvanim oruđem. Gubitak u materijalu nadoknađen je početkom 1915. Pomoćnom krstaricom ”Du Šela”, naime, iz Bizerte, preko Tulona, u Solun su u dopremlјena druga dva topa M1893 sa ”Henrija IV”. Topovi su železnicom stigli u Beograd 26. januara, a sa dejstvom su, nakon izrade novih betonskih postolјa, započeli 15. februara 1915.
Kako bi ”pokrivao” i Savu i Dunav, poručnik Piko je jedno oruđe postavio zapadno od Beograda, na padini prema Dunavu kod sela Samar (Novo Selo) a dva topa – u rejonu Banovog Brda.
Usled pritiska daleko nadmoćnijih nemačko-austro-ugarskih snaga tokom ofanzive koja je započela 5. oktobra 1915, Vrhovna komanda je 8 oktobra u 17,15 časova izdala naređenje da se dva francuska oruđa raspoređena u samm gradu napuste a posade povuku prema Torlaku. Artilјerci su oko 19:00 časova stigli na Torlak i u 19,30 nastavili povlačenje prema Nišu. Top kod sela Samar bio je u dejstvu neprekidno 10 oktobra, kada je neprijatelјskom vatreom uništen; u 13:00 izdato je naređenje da se oruđe napusti a posada evakuiše prema Beogradu. Odred sa položaja Samar priklјučio se posadi sa Banovog Brda u Nišu, 12 oktobra oko 21:00 čas. Ostaci ”Misije D” su 17 oktobra nastavili povlačenje prema Solunu. U Solunu su ukracani na brod ”Natal”, su do 20 novembra 1915. prebačeni u Francusku. Francuska misija je tokom opercija u Srbiji imala tri žrtve, koje su navedene u poglavlјu o Francuskom vojnom groblјu.
Piko je još 8 maja 1915. unapređen u kapetana fregate a prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je 8. jula 1915 ”komandanta francuske marinske misije g. Pikoa” odlikovao Karađorđevom zvezdom IV stepena. Iste godine, 4. decembra, i francuska komanda ga je odlikovala ordenom Oficira Legije časti.
Kapetan Piko je od januara 1917 do početka 1918 obavlјao je dužnost komandanta luke Šerbur. Čin kapetana bojnog broda stekao je 7 oktobra 1918 a, mesec dana kasnije, raspoređen je za mornaričkog atašea u Beogradu. U Srbiji je ponovo boravio da januara 1921, odakle je preuzeo dužnost komandanta mornarice u Tunisu i sektoru Bizeta. Konačno, 4 juna 1925, unapređen je u kontra-admirala. Piko je preminuo 23. septembra 1930; sahrani u Tulonu, 26. septembra, pored zastupnika francuskog ministra mornarice, Žak-Luja Dimenila, oficirskog kora i porodice, prisustvovao je i zastupnik kralјa Alekandra, jugoslovenski konzul u Marseju, Branko Adžemović.
