Đuzepe Garibaldi, kao pripadnik društva Mlada Italija, osuđen je na smrtnu kaznu, zbog čega je bio primoran da pobegne u Južnu Ameriku, gde počinje priča o njemu i njegovim potomcima
Nakon izbijanja neprijatelјstava između Srbije i Austrougarske, koji će za nekoliko dana prerasti u svetski sukob, Italija je razmatrala implikacije ulaska u rat na jednoj od strana, odnosno koja od opcija bi donela veću političku dobit. Da bi dobila u vremenu, sve vreme se držala suzdržano, a 3. avgusta je i zvanično proklamovala neutralnost.
U strahu da ne dođe u sukob sa Austrougarskom, Vlada je zabranila italijanskim dobrovolјcima učešće u borbama na strani sila Antante. Istina, domaći intervencionisti su smatrali da je Austrija objavom rata Srbiji pogazila ugovor o Trojnom savezu, koji je trebalo da bude isklјučivo odbrambenog karaktera te da Italija nema više obaveza prema tom ugovoru. Tako je odmah po predaji ultimatuma Srbiji, 23. jula 1914, Ričoti Garibaldi (Ricciotti Garibaldi), četvrti sin čuvenog italijanskog revolucionara Đuzepea Garibaldija (Giuseppe Garibaldi), u Rimu i Milanu angažovao veterane „crvenih košulјa” na formiranju dobrovolјačke „Legije Garibaldinaca”.
Ričoti je preko Marija Ravasinija (Ravasini Mario), člana Italijanske republikanske partije, u srpskom poslanstvu u Rimu ispitao mogućnost slanja dobrovolјaca u Srbiju. Iako nije dobio konkretan odgovor, Ričoti je zavrbovao Marija Korvizijerija (Mario Corvisieri) iz Kastel Madama, inače garibaldinskog kapetana iz grčko-turskog rata 1897, Čezarea Kolicu (Cesare Colizza), njegovog starijeg brata Uga (Ugo Colizza,1882–1946) i Artura Realija (Arturo Reali) iz Marina, Nikolu Goretija (Nicola Goretti) iz Sutrija, Frančeska Konfortija (Francesco Conforti) iz Salerna i Vičenca Buku (Vincenco Bucca) iz Kastelamare del Golfa. Dobrovolјci su 29. jula krenuli iz Rima ka Bariju. No kako je policija pokušala da spreči njihov odlazak, promenili su rutu i tajno se uputili ka Brindiziju. Ministarstvo unutrašnjih poslova Italije je, naime, prefektu Barija Anđelu Buganci (Buganza Angelo) uputilo dopis da „iz raznih krajeva zemlјe treba da krenu italijanski dobrovolјci za Srbiju (te se isti) moli… da… apsolutno onemogući odlazak ovih dobrovolјaca i postupi, gde je potrebno, sa prijavom po članu 113 Krivičnog zakona”.
Dobrovolјci su uspeli da stignu u Brindizi, gde su se 1. avgusta, kao „američki turisti”, ukrcali na grčki parobrod „Miksale”. Grupa se 21. jula/3. avgusta iskrcala u Pireju, a već sutradan je bila u Atini, odakle se 5. avgusta prebacila u Solun. Na brodu se desetorici dobrovolјaca navodno pridružio i Enco Poli (Enzo Polli) iz Splita. Poli je, naime, bio podanik Austrougarske kome je, zbog iredentističkih ubeđenja 1906. godine zabranjen upis u sve škole u Dalmaciji. On je 1913. godine mobilisan u 37. dubrovački landverski puk, ali je 5. februara 1914. uspeo je da dezertira i da se iz Dubrovnika prebaci u Bari. Nakon saznanja o objavi rata, 31. jula 1914. iz Barija je prešao u Brindizi. Na teretnjaku „Miksale” upoznao se sa sedmoricom „garibaldinaca” i odlučio da im se pridruži.
Italijani su u Solunu od srpskog konzula dobili dozvolu za ulazak na teritoriju Srbije. Saznavši za njihov dolazak u Solun, italijanski konzul je o tome obavestio svog ministra inostranih poslova Paterno-Kastela (Antonino Paternò-Castello), a on ministra unutrašnjih poslova Salandru (Antonio Salandra). Rimske vlasti su, držeći se statusa neutralnosti, ponovo pokušale da spreče mešanje svojih sunarodnika u sukob. Upoznat sa ovim koracima, Ričoti Garibaldi je još 2. avgusta grupi u Solunu uputio telegram da se odmah vrate, što su oni odbili. Iz Soluna su železnicom, preko Skoplјa, 8. avgusta stigli u Niš, a sutradan, 9. avgusta, u Kragujevac. Iz Kragujevca su upućeni u Užice, gde ih je 11. avgusta primio pukovnik Čedomir Popović. Čedomir Popović je do rata bio oficir Granične trupe, a na osnovu Naredbe Obr. 577 zastupnika načelnika Vrhovne komande generala Živojina Mišića, od 4. avgusta 1914, određen je za formiranje Zlatiborskog četničkog odreda, koji je stavlјen pod komandu majora Koste Todorovića. Italijani su, nakon kratkotrajne obuke u Užicu, raspoređeni u Šumadijski vod (komandir Stojan Radičević) Tarske čete Zlatiborskog četničkog odreda. Tarskom četom je komandovao potporučnik Vladimir Ban (Wladimir Ban), sinovac mitropolita Crne Gore, Brda i Primorja Mitrofana Bana, dok je desetinu Garibaldinaca predvodio kapetan Korvizijeri sa Čezareom Kolicom kao zamenikom.
Već tokom prvih borbi u zoni Višegrada, na Babinoj glavi, 20. avgusta 1914, poginuli su Frančesko Konforti, Ćezare Kolica, Vinčenco Buka, Mario Korvizijeri i Nikola Goreti. Prema rečima Uga Kolice, prvi je pao njegov brat Čezare, koji je pogođen u glavu i grudi. Za njim su poginuli Konforti, Goreti i Buka. Korvizijerija, već teško ranjenog, Austrijanci su izboli bajonetima. Kolica je, bacivši bombu, uspeo da zađe neprijatelјu za leđa i da se, zajedno s Polijem i Arturom Realijem, izvuče iz okruženja.
Saznavši da će Italija ipak ući u rat protiv Austrije, Ugo Kolica i Arturo Reali su se vratili u domovinu, no prethodno su od Čedomira Popovića dobili obećanje da će njihovi drugovi biti dostojno sahranjeni na mestu borbe zajedno sa ostalim palim ratnicima čim srpska vojska povrati položaje na Babinoj glavi.
Ugo Kolica i Arturo Reali su u Užicu, 24. avgusta, dobili potvrdu na srpskom i francuskom jeziku da su kao dobrovolјci 20. i 21. avgusta učestvovali u borbama na srpsko-bosanskoj granici kod Višegrada, te da su Konforti, Kolica, Buka, Korvizijeri i Goreti u tim borbama „herojski dali svoje živote”. Popovićev izveštaj je 26. avgusta u Valјevu lično potvrdio i šef Obaveštajnog odseka Dragutin Dimitrijević Apis. Nakon povratka dvojice dobrovolјaca u Italiju, njihovi politički istomišlјenici, predstavnici radikala, republikanca, socijalista i anarhista, okupili su se 14. septembra 1914. u „Domu naroda” uMasencatiku (Massenzatico) radi odavanja počasti „garibaldincima” palim kod Babine glave.
Srpska vojna misija u Italiji je 27. avgusta 1917, na svečanoj ceremoniji na rimskom trgu Pjaca di Siena, porodicama poginulih dobrovolјaca i Ćezareu Kolici (Aturo Reali je bio na frontu) uručila zlatne medalјe za hrabrost, kojima su odlikovni Ukazom FAO Br. 24434 od 13. oktobra 1914. Reali je svoju medalјu dobio tek na osnovu Ukaza KBr. 1334 od 24. maja 1926. godine. No nakon rata, grobovi petorice Italijana nisu pronađeni, iako je trebalo da predstalјaju okosnicu novoformiranog italijanskog vojnog groblјa u Beogradu.
Spomen-ploča „petorici mladih italijanskih studenata koji su 20. avgusta 1914. poginuli na Babinoj Glavi” je, uz prisustvo poslanika Karla Galija, osvećena 11. novembra 1929. godine. „Na glavnom ulazu (sa strane Novog groblјa) u italijansko vojničko groblјe (na ulaznom betonskom stubu), sa desne strane monumentalne kapije sa unutrašnje strane groblјa postavlјene su dve bele mermerne ploče. Na gornjoj mermernoj ploči, urezana je posveta dobrovolјcima poginulim 1914. na italijanskom jeziku: ’Buka Vinćenco iz Aleksandrije, Golica Čezare, kapetan iz Marina, Konforti Frančesko iz Salerna, Korvizijeri Mario iz Tima, Goreti Nikola iz Sutre, dobrovolјci u srpskim ratovima; pali na Babinoj Glavi 20. avgusta 1914. Posmrtni ostaci neka večito podsećaju na njihovu žrtvu’. Na donjoj ploči se nalazila posveta na srpskom jeziku: ’ITALIJANSKI DOBROVOLjCI / VITEŠKI POLETILI / U REDOVE SRPSKE VOJSKE / PALI, BOREĆI SE, / NA BABINOJ GLAVI / 20. AVGUSTA 1914. / VEČITO SEĆANјE NA NјIH / NEKA ZAMENI / IZGUBLjENE POSMRTNE OSTATKE / I / NEKA BUDE / SPOMEN NјIHOVOG POŽRTVOVANјA’. Kraj spomenika su postavlјene dve aloje u velikim vazama” (kasnije premeštene uz centralni spomenik). Pomen dobrovolјcima održao je don Brucone, dok je ploču otkrio sekretar italijanskog poslanstva Barbarić, koji je i sam bio dobrovolјac u srpskoj vojsci.
Ime Enca Polija ne pominje se ni u srpskim zvaničnim dokumnetima iz 1914, ni na kasnijim komemoracijama, a nije urezano ni na pločama u Beogradu i Marinu. Ukoliko je uopšte bio primlјen u Zlatiborski odred, moguće je da bi mu, kao austrougarskom dezerteru (slično Vladimiru Banu), u slučaju zaroblјavanja život bio ugrožen, te se tokom rata namerno izbegavalo navođenje njegovog imena. I Vladimir Ban je, naime, kao poručnik, 1908. godine takođe dezertirao iz zagrebačkog hrvatsko-ugarskog pešadijskog puka br. 53 „Dankl” u Crnu Goru, odakle je prešao u Srbiju i stupio u vojsku.
Italijani su 29. jula 1922 godine na trgu Mateoti u Marinu postavili komemorativnu ploču sa epitafom na italijanskom jeziku borcima poginulim 20. avgusta 1914 godine: „Kolici Čezareu – Buki Vičencu – Korvizijeri Mariju – Konforti Frančesku – Goreti Nikoli, koji su se u mračna vremena, u duhu svetle tradicije Garibaldinaca, sakupili na prvi izazov nadmenih Habzburga i žrtvovali se u cvetu svoje mladosti u odbrani ugnjetenih građana Srbije. Natapajući zemlјu svojom krvlјu, najavili su povratak italijanskog proleća. Razvivši krila pobede, dotle okovana na Kapitolu, želeli su da osvetnički prelete put do Trenta i Trsta. Građani Marina posvećuju ovu mermernu ploču palima 20. avgusta 1914”.
Velika je verovatnoća da ovakva pažnja italijanskim dobrovolјcima palim u Srbiji ne bi bila ukazana da nije bilo njihovog preživelog saborca Uga Kolice. Kolica je, naime, nakon povratka u Italiju, 14. juna 1915. stupio u 51 pešadijski puk „Alpi”. Do kraja rata je odlikovan sa dve Bronzane medalјe za vojničku hrabrost i unapređen u poručnika. Demobilisan je 10. januara 1919, nakon čega se posvetio politici. Tokom 1922. godine pristupio je fašističkoj partiji i učestvovao u čuvenom „Maršu na Rim”. Brzo je napredovao u partijskom aparatu; imao je čin konzula legije MVSN, jedno vreme je bio i sudija Specijalističkog fašističkog suda, a 8. septembra 1943. podržao je Italijansku Socijalnu Republiku. Upravo je njegov politički uticaj tokom treće decenije 20. veka doprineo ne samo otkrivanju spomen-ploče dobrovolјcima iz 1914, nego i stilu uređenja Italijanskog vojnog groblјa u Beogradu.
