Nečujno oružje SSSR

U armiji i snagama unutrašnje bezbednosti bivšeg SSSR (Specnaz GRU, KGB) razvoj prvog modernog prigušivača zvuka započet je 1952 a završen uvođenjem u operativnu upotrebu tzv. PBS-1 (Прибор Бесшумной Стрельбы–1), 1962 godine.

PBS-1 je bio konstruisan za primenu na streljačkom oružju 7,62×39 mm (jurišne puške AK/AKS, poluautomatska puška SKS i puškomitraljez RPK). Dodatak je bio efikasan samo uz primenu specijalne municije US (indeks GRAU, Главное ракетно-артиллерийское управление 57-N-321U). Prigušivač je imao 12 komora međusobno podeljenih prstenastim pregradama sa obturatorima od ”gume” otporne na niske temperature.  (smesa 4RI-304А na bazi livenog kaučuka od butadienа SKBM).

Tokom 1967 godine u naoružanje je uveden i integralno prigušeni pištolj 9×18 mm ”PB” (indeks GRAU 6P9) konstruktora ”Centralnog naučno-istraživačkog instituta precizne mehanike” (CNIItočmaš, Центральный научно-исследовательский институт точного машиностроения) Anatolija Derjagina (Анатолий Арсеньевич Дерягин). Municiju 9×18mm PM (9,2×18mm) je 1951 godine, na zahtev armijskog vrha, kao zamenu za dotadašnji standardni pištoljski metak 7,62×25mmТТ, konstruisao Boris Sjomin (Борис Владимирович Сёмин). Kao uzor mu je poslužio stari 9mm ”kratki”, odnosno, 9×17mm Browning (Kurz, Short, .380 ACP), sa tim da je metak projektovan tako da zadrži efikasnost slučnu onoj koju je imao 7,62mmTT a da se ne može pomešati sa 9x19mm Parabellum ili 9x17mm Browning.

Metak Sjomina je zadžao zaustavnu moć sličnu zrnu 7,62TT bez obzira na energiju manju za 230-290 Džula. Manja energija na ustima cevi omogućila je konstrukciju pištolja sa slobodnim zatvaračem i manjih gabarita a podzvučna brzina (275-325 m/s) omogućavala je koriščenje različitih vrsta prigušivača zvuka. S druge strane, metak je imao i nedostatke: nedovoljno ubojno dejstvo zbog manje energije i nepovoljnog oblika vrha zrna, nedovoljnu probojnu moć kroz prepreke, brzi gubitak preciznosti na distancama većim od 50 m i mali efektivni domet – do 25 metara.

Bez obzira na navedene mane municije, u naoružanje komandnog sastava i vojnika koji nisu dužili jurišne puške, 1951 godine je uveden automatski pištolj ”9APS” (indeks GRAU56-А-126) – konstrukcija Igora Štetkina (Игорь Яковлевич Стечкин), razvijen oko istog metka 9×18 mm PM. ”9APS” je imao borbenu kadencu od 700-750 metaka/min rafalnom i 40/90 metaka/min jedinačnom paljbom. No, oficiri i vojnici koji su ga dužili, imali su primedbe ne samo na ubojnu moć nego su smatrali da je zbog gabarita i mase nepraktičan za stalno nošenje. Tako je ”9APS” već 1958 godine povučen iz opštearmijskog standardnog naoružanja. No, Štetkin je zbog svojih performansi ipak i dalje korišćen od strane specijalnih snaga za posebne taktičke situacije.

Zbog specifičnih korisnika, inženjer ”CNIItočmaš”, Aleksej Neugodov (Алексей Степанович Неугодов), za ”9APS” je konstruisao odgovarajući demontažni prigušivač. Pištolj sa prigušivačem označen je kao 9(mm) ”APB” (indeks 6P13), a u naoružanje je primljen 1972 godine. Osim demontažnog prigušivača (relativno jednostavne konsntrukcije zbog karakteristika municije), pištolj je opremljen i demontažnim, žičanim skeletnim kundakom. Neugodov je inače bio koautor mitralјeza 7,62 mm PKP ”Pečeneg” i autor kompenzatora za 7,62 mm AKM, 5,45×39 mm kao i prigušenog automata AKSB-74U (Indeks GRAU— 6P26), primlјenog u naoružanje u sklopu prigušenog kompleksa 5,45/30 mm 6S1 ”Kanarinac” (Канарейка).

Tokom intervencije u Afganistanu (1979-1989), pištolje ”PB” nosili su komandiri Specnaz grupa a ”APB” (AO-44) – komandiri Specnaz odeljenja. Prigušeni pištolji nisu spadali u kategoriju propisane opreme i tretirani su kao pomoćno oružje, odnosno, vlasnik je obavezno nosio i automatsku pušku. Po pravilu, ”PB” i ”APB” je trebalo da se nose u standardnim futrolama sa odvojenim kundakom u posebnom odeljku; no, borci su ih nosili uvek spremne za dejstvo, ili u posebno prilagođenim ili ručno izrađenim futrolama ili u džepu za rezervne okvire borbenog prsluka. U svakom slučaju, specnaz je retko koristio pištolje a posebno je izbegavao ”PB”.

Tokom 1967 godine je za potrebe izviđačko-diverzantskih odreda GRU i KGB, u ”CNIItočmašu” započet rad na razvoju prigušenog (bešumnog) bacača granata kao dopune streljačkom oružju. U okviru projekta pod kodnom oznakom ”Tišina”,  konstruktori Georgij Petropavlov (Георгий Павлович Петропавлов) i Tihomirov su uspeli da projektuju podcevni bacač granata kalibra 30 mm koji je tokom dejstva uspešno prikrivao plamen i zvuk. Bacač je postao deo ”streljačko-granatnog kompleta” (стрелково–гранатомётный комплекc) 7,62/30 mm SGK-1 ”Tišina” (indeks GRAU 6P15).

SGK-1 ”Tišina” je primljen u naoružanje GRU i KGB 1975 godine. Komplet su činili specijalno modifikovani automat 7,62 mm AKMS (AKMSU, indeks GRAU 6P14), prigušivač PBS-1 (indeks GRAU 6Č12) i prigušeni bacač granata 30 mmBS-1 RGA-86 (indeks GRAU 6G-16). PBS-1 se postavljao na usta cevi automata pomoću navojne veze; tokom dejstva je skivao plamen i obarao jačinu zvuka do 130-135 decibela (uz primenu municije 7.62х39mmUS). Granate su se u podcevni bacač punile sa usta a pogonski metak 7,62 mm ubacivao se sa zadnje strane, pomoću obrtno-čepnog zatvarača.

No, kako je sovjetska armija usvojila novu standardnu streljačku municiju 5,45×39 mm, SGK-1 ”Tišina” je 1985 godine zamenjen novim ”streljačko-granatnim kompletom” 5,56/30 mm SGK 6S1 ”Kanarinac” (Канарейка).

SGK 6S1 ”Kanarinac” činili su automat 5,45 mm AKSB-74U sa preklopnim kundakom, podzvučna municija 7U1, prigušivač zvuka PBS4 te 30 mm podcevni prigušeni bacač granata BS-1M (RGA-86M) 6G-17 sa kumulativno-zapaljivim granatama 7G23 i pogonskim metkom PHS1. 

”Kanarinac” se od ”Tišine” ralikovao po automatu novog kalibra sa integralnim prigušivačem PBS4 bez gumenih obturatora (koji su se na starom prigušivaču morali menjati) i bacaču granata, konstrukciji Georgija Petropavlova, Tihomirova i Lejka, koji je koristio granate veće početne brzine i dometa.

Za razliku od pištolja ”PB” i ”APB”, nemamo imformacija o praktičnoj primeni kompleta ”Tišina” i ”Kanarinac”.

TTK – SGK 6S1 ”Kanarinac” (Канарейка)

• Kalibar, mm — 5,45/30 mm;
• Metak — 5,45x39mm, 7,62x53Rmm;
• Dužina sa rasklopljenim kundakom, mm — 900;
• Nišanska daljina automata i bacača granata, m — 400;
• Početna brzina granate (Vo): 105 m/s;
• Masa, kg — 5,43 bez patronov i granatы;
• Kapacitet okvra — 20-30 metaka 5,45x39mm i 8 7,62x53mmR za bacač granata