Mannlicher – najpopularniji posle Mauzera

Austrougarska monarhija je bila prva zemlјa u svetu koja je u naoružanje usvojila brzometnu pušku. Zahvalјujući Ferdinandu Manliheru (Ferdinand Riter von Mannlicher 1848 – 1904) koji je početkom 80-tih godina 19 veka patentirao magacin ispod sanduka i punjenje šaržerom od 5 metaka kalibra 11 mm.

Dalјi razvoj konstrukcije označene kao M-1885, tekao je preko modela M-1886, M-1888 i M-1890. kao i modifikacija uslovlјenih primenom novog “malokalibarskog” metka  od 8 mm. i promenama barutnog punjenja istog – M-1886/88, M-1886/90 i M-1888/90.

Ukupno je proizvedeno oko 2 miliona pušaka svih tipova. Većinu je proizvela austrijska fabrika “ÖEWG” (Österreichische Waffenfabrik Gesellschaft Steyr) iz Štajera, dok je manji deo izradila i mađarska fabrika u Budimpešti “F.G.GY” (Fegyver és Gépgyár Rt. Budapest) 

Karakteristika ove familije Manliherovih pušaka bio je način punjenja okvirom sa 5 metaka, koji je ulazio u magacin zajedno sa mecima a ispadao kroz otvor na dnu magacina kada se poslednji metak ubacio u cev. Ovaj sistem punjenja postao je kasnije vrlo popularan u Evropi, i primenjivan u različitim konstrukcijama i sistemima. Pravočepni zatvarač bio je još jedan Manliherov originalni patent. Bravio se kolenom za donji deo sanduka, što je omogućavalo vrlo brzo i lako repetiranje puške. Međutim, sa početkom upotrebe nitroceluloznog baruta M-1892 za punjenje municije, ovakav način bravlјenja u jednoj tački se pokazao kao slab. 

Iz tog razloga je Manliher patentirao radikalno novu konstrukciju pravočepnog zatvarača, koji se bravio sa dve simetrične bradavice u žlebove urezane u glavi sanduka. Ovaj sistem je bio mnogo jači a samo oružje lakše i kompaktnije.

Pošto, sem nekoliko eksperimentalnih primeraka, nije postojala karabinska verzija puške M-86, odnosno M-88, prvo je uveden u naoružanje karabin M-90 (Kavallerie Repetier-Carabiner M-1890)  u verzijama kratke puške za žandarmeriju (Gendarmerie Repetier-Carabiner M-1890 ili Extra-Corps-Gewehr M-90) kao i kratke puške za mornaricu (Repetier Stutzen M-1890)

Fabrika u Štajeru je u periodu od 1891-96 godine izradila 105.000 ovih karabina svih verzija za austrougarske oružane snage i dodatnih 6000 za bugarsku vojsku.

Uspeh ove koncepcije, dao je povoda Manliheru da je usavrši konstrukciju M-90. Rezultat je bio sistem M-1895 koji je uveden u naoružanje u sve tri verzije – pešadijska puška (Infanterie Repetier Gewehr M-1895), konjički karabin (Kavaliere Repetier Karabiner M-1895) i  kratka puška (Repetier Stutzen M-1895, odnosno Extra Korps Gewehr M-95). 

Proizvodnja je otpočela u “ÖEWG” Štajer 1896. a naredne godine i u “F.G.GY”. u Budimpešti. Do 1918 godine, proizvedeno je oko 2.5 miliona primeraka. Većina je proizvedena u Štajeru i oko 600.000 u Budimpešti.

Početkom I svetskog rata, mnoge austrougarske jedinice, naročito starijih godišta- Landver, Honved i Landšturm još su u većini koristili puške M-1888/90. Međutim, kako je rat odmicao M-1895 postaje dominantan sistem i glavno oružje vojnika austrougarske monarhije.

Bugarska pešadija je u Balkanskim ratovima i I svetskom ratu bila naoružana identičnim Manliherovim puškama kao i Austrougarska. S tim što je u početku stariji Manliherov sistem M-1888/90 bio sa svoje 2/3 dominantniji. U drugoj polovini rata zastuplјenost sistema M-1888/90 i M-1895 u jedinicama bio je uglavnom jednak.

U trenutku kada je krajem 19 veka, Austrougarska počela sa zamenom starijih modela Manliherki, Bugarska je uočila zgodnu priliku da zameni svoje jednometne Berdanke, brzometnom puškom. Bugari su vrlo povolјno kupili 140.000 pušaka Manliher M-1886/90 , M-1888/90 kao i 6000 karbina M-1890. Nešto kasnije, počev od 1903 godine, Bugari su naručivali izradu u “ÖEWG” i “F.G.GY”. i novih pušaka i karabina sistema Manliher M-1895. Ovo oružje bilo je prepoznatlјivo po bugarskom grbu na glavi sanduka, dok je sa leve strane sanduka utisnuto mesto proizvođača (STEYR ili BUDAPEST) sa godinom proizvodnje. Sve ostale puške i karabini, kupovani direktno iz depoa austrougarske vojske, imale su samo utisnut žig bugarske prijemne kontrole (stilizovan državni grb – na zadnjim nogama uspravlјen lav) utisnut na cevi iznad ležišta metka, dok su ostale oznake bile standardne austrougarske (na glavi sanduka natpis STEYR ili BUDAPEST sa oznakom modela M 95).  U toku I svetskog rata Bugarska je od svojih saveznica dobijala obilnu pomoć u ratnom materijalu. Između ostalog, isporučeno je nekoliko desetina hilјada pušaka sistema Manliher svih modela.

U Drugom balkanskom ratu, srpska vojska zaplenila je od Bugara oko 10.000 pušaka Manliher M-1888/90 i M-1895 kalibra 8x50mmR. Međutim, za njih je bio problem nedostatak veće količine municije, tako da su i ove puške, slično zaplenjenim turskim puškama, poslužile za naoružanje četničkih jedinica i “Trupa novih oblasti”.

Posle pobednosnih bitaka na Ceru i Kolubari, srpska vojska je zaplenila veliki broj pušaka kojima su bile naoružane austrougarske jedinice. Procenjuje se da je ratni plen u 1914 godini iznosio oko 60.000 komada. Ovo je omogućilo da se 1915 godine naoružaju sa sistemom Manliher sve “Trupe novih oblasti” uklјučujući i novoformirane divizije – Vardarsku, Bregalničku i Bitolјsku. Praktično, puške Manliher su postale dominantne u novooslobođenim krajevima.

Šta više, nemajući puno izbora, Srbija je od Rusije zatražila da joj iz ratnog plena ustupi puške ovog sistema. Tako je pukovnik Kiklić, delegat Ministarstva vojnog za nabavku municije, tražio od ruskog Generalštaba, početkom 1915 godine, između ostalog i 50.000 austrijskih pušaka sa 15-20 miliona metaka. Nešto kasnije, srpska vlada se obratila sa molbom da joj se iz ruskog plena kod Pšemisla pošalјe 10. miliona metaka za Manliherke. Ministarstvo vojno je 16. septembra telegrafisalo poslanstvu u Sankt Petersburgu da se ponovo zatraži “da što pre dobijemo bar najmanju količinu zaplenjene austrijske municije za Manliherovu pušku 8 mm.” Danas je teško utvrditi koliko je iz Rusije poslato, a koliko je tačno materijala iz ruskog ratnog plena i stiglo u Srbiju. Municije kalibra 8 x 50mmR. Manliher, isporučeno je više miliona, ali ne i dovolјno da zadovolјi potrebe. Ovo se jasno vidi iz izveštaja komandata “Trupa Nove Oblasti” od 10. novembra 1915 godine, gde navodi da “počinje sasvim nestajati municije naročito za Manliherovu pušku, sa kojom su većina poverenih mi trupa naoružane…”  U trenutku povlačenja srpske vojske preko Albanije, 15. decembra 1915 godine, iz Arhangelska je poslato za Drač i san Đovani di Medua 2 miliona metaka za Manliherke. Međutim, tada je već bilo kasno. Prema izveštaju generala Mondezira na albansku obalu je doneto nekoliko hilјada Manliherki sa 1.233.000 metaka. 

Za vreme dvogodišnjih borbi na Solunskom frontu, Srbi su od Bugara zarobili više hilјada Manliherki koje su deponovane u magacine u Solunu. Kulminacija je dostignuta prilikom proboja Solunskog fronta i kapitulacije Bugarske i zatim i Austrougarske, tada je zaroblјeno više desetina hilјada komada. Posle rata ove puške činiće okosnicu naoružanja vojske nove države – Kralјevine S.H.S.