Njegovo veličanstvo – Jeep Willys

Lako terensko vozilo za najteže ispite

Šta napisati o ovom malom džinu, a da ne pobudi nostalgiju ili zavist? Willys, tipičan proizvod američkog preduzetništva, pravi predstavnik njihove auto-industrije. Klasifikovan kao neborbeno terensko vozilo, učestvovao je u bezbroj bitaka i nadmašio zahteve svojih naručilaca, ali i maštu konstruktora. Svojim izgledom i neodoljivim šarmom osvojio je srca svih koji su ga videli ili se u njemu vozili. 

U poznatoj knjizi Morisa Rikarda ”Uspon i pad plakata” objavljen je  ubedljiv ratni plakat; Dizajnirao ga je Žan Karlu (Jean Carlu, 1900-1997). Na njemu je kratko i jasno pisalo: ”America’s answer: production! (američki odgovor: proizvodnja). Time je sve rečeno. Dete takvog načina razmišljanja je i ”Vilis”. Zvanično je svrstan u armijski automobil povećane prohodnosti, ”Kamion 1/4 tonski, 4×4” ( Truck, 1/4 ton, 4×4). Serijska proizvodnja počela je 1941. godine u fabrikama Willys ( Wyllis-Overland Motors) i Ford iz koga su izlazili modeli s oznakom GPW (G – Government, P-oznaka za međuosovinsko rastojanje, W-Wylis, pošto je ta kompanija vlasnik prava). Trajala je do 1945. godine. Međutim, popularnost i uspeh ovog koncepta bili su takvi i toliki da je odmah posle rata usledio razvoj varijante CJ (Civilian Jeep – građanski džip), ali i svih drugih, bezbrojnih modela.

Svaka država koja je mogla sebi da priušti samostalan razvoj opreme za svoje oružane snage stvorila je model koji je, kao rešenje, bio iznutra preslikan Willys, samo različit po izgledu i detaljima. On jeste obrazac koji je uticao na mnoštvo konstruktora, stvarajući tako generički model kao zasebnu klasu kako za vojno, tako i za građansko tržište. Kod takvog uzora niko nije mogao da zaluta. Kada je nastao, bio je bez premca. Jedino vojno vozilo koje se moglo porediti s njim bio je nemački ”Folksfagen kibelvagen” (Volkswagen Kübelwagen); ono je bilo na tragu te koncepcije, ali s vazdušnim hlađenjem i pogonom samo na zadnjim točkovima, značajno manje prohodnosti i prilično osetljivo. U Nemačkoj je postojao još jedan model. On je bio s pogonom na sva četiri točka i nosio je oznaku Tempo G1200. Imao je dva dvocilindrična motora po 19 ks koji su pogonili svoj par točkova. Korišćen je kao patrolni, izviđački i štabni automobil, ali nije doživeo širu primenu u Vermahtu.  

Ime i nadimak

Do danas nije utvrđeno autorstvo nad imenom ”džip” i to jeste bilo predmet sudskih sporova. Prema jednom tumačenju, u radionicama su tako zvali novoprimljene modele u koje nisu imali mnogo poverenja. Tumačenje je nađeno u analogiji sa imenom transportnog aviona Kertis Rajt AT 9 (Curtiss-Wright AT-9) koji je imao isti taj nadimak. Drugi tvrde da je nazvan po ”Judžinu Džipu”, izuzetno popularnom junaku crtanog filma o Popaju. Judžin je bio Popajev ljubimac iz džungle; bio je sitan, mogao je da se kreće svuda i da rešava gotovo nerešive probleme. Treću verziju prisvajao je Ford jer je svoje automobile označavao sa GP. Ova skraćenica speluje se ”dži-pi”, pa je Ford potraživao pravo na taj nadimak, ali je izgubio sudski spor na autorstvo. Vozilo je pratila velika reklamna kampanja.

Probni vozač ”Vilisa”, Irving ”Red” Hausman, koji je vozilo popeo uz stepenice Kapitola, čuo je da vojnici tako zovu vozilo, pa ga je i on tako nazvao. Na stranicama ”Vašington Dejli Njuza” izašao je tekst s fotografijom ispred Kapitola; u njemu novinarka Ketrin Hiler (u broju od 20. februara 1941) tako naziva ”Vilisov” model, pa je tako ime i ostalo u upotrebi. Iako Hausman nije izmislio to ime, dogodilo se da je on najviše uticao da se ono uvuče u svakodnevni govor. U svakodnevnom govoru korišćen je i nadimak (nick name) ”Toots”, što je tada označavalo mladu devojku, prema pesmi ”Toot Toot Tootsie Goodbye”. Danas je analog tom nadimku girl chick (pilence). 

Nastanak 

Specifikacija Armije SAD (objavljena maja 1940. godine) za lako štabno i izviđačko vozilo bila je presudna. Uslovi su bili izuzetno rigorozni, kako po tehničkim zahtevima, tako i s vremenskim rokovima, pa su se na konkurs javile samo firme ”Willys” (Willys Overland Motors) i ”American Bantam”. Ova druga je početkom septembra 1940. uspela da predstavi prvi prototip terenskog vozila pripremljenog za samo 49 dana! Imalo je oznaku BRC 40.

Automobil koji je razradila fabrička ekipa ”Vilisa” bio je teži od zadatih vrednosti. Iz fabrike su zatražili produženje roka za 75 dana, jer je nerealno bilo dobiti prototip po traženim specifikacijama.  ”Ford” je u trku ušao sa zakašnjenjem, nudeći model simboličnog imena ”Pigmej” i njime je pobedio u prvoj fazi testiranja. Pitanje izbora bilo je toliko važno, da je lično Ruzvelt predsedavao komisijom koja je početkom 1941. formirala konačnu listu specifikacija i odlučila da sve tri firme dobiju šansu tako što će proizvesti probne serije od 1.500 automobila. Willys je liniju pokrenuo već u junu 1941. godine, a ulazak SAD u rat primorao je nadležni odbor da izda naređenje za hitno povećanje masovne proizvodnje.

Pošto ”Bantam” nije imao te kapacitete, ali ni finansijsku moć, vlada je ohrabrila Willys i Ford da krenu s testiranjima. ”Bantamovo” vozilo je prošlo testove u periodu od 27. septembra do 16. oktobra pa je vlada napravila presedan: zvanično je omogućila konkurentima da steknu uvid u fabričke crteže ”Bantama” pravdajući to time što se kompanija ulaskom u trku odrekla prava u korist naručioca – države. Bez obzira što to nije bilo po zakonu, ”Bantam” se nije žalio jer nije imao ni kapacitete ni finansijskih mogućnosti da završi trku. Istine radi, mora se reći da je prototip te kompanije poslužio kao osnova za Willys koji je bio sposobniji da pokupi slavu. 

Probni modeli ”Villys Quad” i ”Ford Pygmy” bili su vrlo slični kako međusobno, tako i sa Bantamovim modelom BRC 60. Usvojen je predlog ”Vilisa” da se masa poveća na 980 kilograma. Bez obzira što je ”Bantam” znao da nema šanse u ovoj trci, revidirano vozilo je označio kao BRC 40. Willys je smanjio masu za oko 110 kilograma i promenio oznaku u MA (Military model A), dok je ”Fordov” model ušao u proizvodnju pod abrevijaturom GP (Government, a oznaka P, podsetimo, bila je standardna oznaka ”Fordovih” vozila za međuosovinsko rastojanje od 80 inča, odnosno 203,2 cm). Willys je počeo serijsku proizvodnju u Toledu, država Ohajo. Prva serija je bila od 16.000 vozila, a kompanija je, kako se kasnije ispostavilo, nominalno pobedila u trci jer je posedovala snažniji motor ”Go Devil” koji su Oružane snage hvalile ”na sva usta” zbog skladnih gabarita i jevtinije proizvodnje. Usled ogromnih potreba kako za lendliz, tako i za sopstvene snage, država je naknadno angažovala i ”Ford” koji je počeo 1942. godine da proizvodi svoj model GPW. 

Uključivši se u armije saveznika džip je stekao vrlo brzo ogromnu popularnost. U SSSR su se našli već tokom leta 1942. godine. Uporedo s modelom Willys MB, odmah je preko Engleske dostavljena cela partija vilisa MA – 1.553 komada. Brzo su našli primenu kao komandantsko-štabni automobili i tegljači za PT topove od 45 mm. Do kraja rata Sovjetima je dostavljeno oko 52.000 primeraka. Od 20. maja do 10. jula 1943. godine tri ogledna vozila Willys MB ispitivani su na poligonu kod Kubinke (danas je tamo najveći svetski muzej oklopljene tehnike) i pokazali su se izvanredno.

Još oko 13.000 amfibijskih džipova je proizvedeno u „Fordu“ pod imenom ford GPA (amphibiosus). Ovaj model je nosio nadimak „Sip“, što je skraćenica od „morski džip“ (engl. Sea Jeep). Vozilo je bilo suviše teško, glomazno i sporo na kopnu, a nedovoljnog gaza u vodi. Uprkos uspešnom učešću u invaziji na Siciliju u julu 1943. godine većina modela GPA je poslata u SSSR. Ono što Amerikancima nije služilo, Sovjetima je bilo veoma korisno za forsiranje istočnoevropskih reka, pa su kupili od „Forda“ licencu za proizvodnju; ona je počela još pre kraja rata. GPA je u Sovjetskom Savezu proizvođen pod nazivom „GAZ 011“, a na osnovu njega je posle rata razvijena unapređena verzija pod imenom „GAZ 46“ . Skraćenica GAZ označava Горьковский Автомобильный Завод. 

Sličnosti i razlike 

Sve do sredine 1942. godine proizvođači su zbog sitnih razlika označavali svoja vozila bojom ili prege-drukom, odnosno suvim utiskivanjem (”žigosanjem”) na određenom delu karoserije. Tada ih je Ministarstvo odbrane upozorilo da to više ne čine, jer je reč o ratnom proizvodu koji pada u plen (kao i svako drugo oružje) pri tom otkrivajući put tehnologije i proizvodnje. Dugme na kutiji za alat kod ”Fordovih” džipova bilo je kvadratno, a kod ”Vilisa” okruglo. Dešavalo se da se delovi za jednog proizvođača pošalju drugom usled hitnosti, jer nijedna fabrika zapravo nije proizvodila noseću karoseriju. Ona je isporučivana od strane ”American Central Manufacturing co”.

Zaljubljenici u ovo vozilo lako će prepoznati gde je koji egzemplar sklapan na osnovu finih razlika, laicima neuočljivim: ”Fordovi” ramovi imaju pravougaonu, naopako okrenutu prednju poprečnu gredu sa C-kanalom, dok ”Vilisovi” imaju cevast i okrugao prednji poprečni nosač. Držači za amortizere kao i drugi nosači imali su slovo F (Ford) izliveno ili utisnuto u njih. Njih je bilo svuda – od delova karoserije do hladnjaka, pa čak i kućište menjača i osovine su imale utisnuto kurzivno F. ”Ford” je utiskivao svoj verzal gde god je stigao – od držača za amortizere do podloška na kućištu menjača ili na osovinama. 

Prvih 25.000 džipova sklopljenih u ”Vilisu” imalli su masku izrađivanu zavarivanjem od čeličnih profila. Prepoznatljiva maska od presovanog lima s devet vertikalnih proreza osmišljena je u ”Fordu”. Ona je bila lakša, s manjim utroškom materijala, pogodna za proizvodnju i jevtina. Stoga je ona, bez imalo sujete, prihvaćena i u ”Vilisu” koji ju je primenjivao od aprila 1942. godine. Kad već spominjemo maske, Willys je patentirao posle rata masku sa sedam proreza da bi se razlikovao od ”Fordovih” modela. Kroz razne transformacije i modifikacije i promene vlasnika posle rata, prava na ime Džip godine 1987. preuzela je kompanija ”Krajsler”.  

Interesantno je to da je cena vozila rasla tokom rata, umesto da se smanjuje. Prvi ugovor s ”Vilisom” vojska je potpisala na iznos od 648,74 $, a prvi ugovor s ”Fordom” potpisan je na 782, 59$.  Iako  jevtino vozilo, bilo je vrlo jednostavno za održavanje i upravljanje, kao i eksploataciju u svim mogućim uslovima. Od prašuma Indokine, pacifičkog ostrvlja, sibirskih uslova Azije, beskrajnih stepa Ukrajine i Rusije, svuda je pokazivao svoje prednosti. Podjednako su ga cenili i saveznici i neprijatelji.

Bez obzira što je zamišljen kao lako terensko vozilo za izviđanje i komandno-štabne potrebe, gotovo trenutno se pokazao kao zlata vredna mazga. Bio je platforma za teški mitraljez M2, cal. 050, sanitetski automobil, dostavno vozilo za hranu i municiju, a u SSSR varijacije su bile ograničene samo maštom korisnika. Mogao je da ponese PT puške, vuče PT topove, nosi PA mitraljeze, lake minobacače, itd, itd. Ravna hauba bila je idealna platforma za čitanje karata, trpezarijski i operacioni sto, krevet nad čijim toplim motorom se moglo malo i odmoriti, itd.  

Konstruktori su bili veoma praktični: kada bi se podigao poklopac motora (”hauba”) bilo je moguće osloboditi farove i zaokrenuti ih za 180 stepeni, ukoliko je moralo nešto da se popravi po mraku. Vetrobransko staklo se obaralo i fiksiralo na poklopcu motora, što je omogućavalo dejstvo u pokretu. Poseban cevasti nosač koji se lako montirao na prednji deo vozila (kao neka vrsta rolbana) omogućavao je da se nose dva nosila s ranjenicima. Naravno, uz sve to postojao je i niz prikolica raznih proizvođača kapaciteta do jedne četvrtine tone, a najpoznatije su bile american Bantam T3  i Willys MBT. Pri tom nije imao kontakt bravu, pa je startovan prekidačem i pritiskom na papučicu smeštenu pored papučice gasa. To je imalo velikih prednosti u vanrednim situacijama, ali su u mirnim periodima vozači morali lancem da vezuju vozilo za drvo, banderu ili ogradu, što je najčešće bilo slaba zaštita, znajući o kako se snažnom motoru radi. 

Taktičko-tehnički podaci:

• Proizvođači: ”Willys Overlan Motors” i ”Ford Motor Comapny”.
• Godine prozivodnje: 1941-1945. 
• Alternativna oznaka: ford GPW.
• Razmeštaj motora i snage: motor napred, pogon na sva četiri točka.
• Motor: willys L134.
• Menjač: trostepeni, mehanički.
• Dužina: 3335 mm.
• Širina 1585 mm.
• Visina: 1830 mm.
• Klirens: 220 mm.
• Međuosovinsko rastojanje: 2032 mm.
• Rastojanje tragova prednjih i zadnjih točkova: 1230 mm.
• Masa: 1220 kg.
• Masa tereta: 250 kg.
• Kapacitet rezervoara: 57 litara.

Proizvodnja po godinama:

• ”Bantam” prototip (1940) – 1.
• ”Bantam” model II BRC-60 (1940) – 70.
• ”Ford Pigmej” prototip (1940) -1.
• ”Ford Bad” prototip (1940) -1.
• ”Vilis Kvod” prototip (1940) -2.
• ”Bantam” BRC 40 (1941) – 2.605.
• ”Ford Gp” (1941) -4.456.
• ”Willys MA” probna serija (1941) -1.553.
• ”Willys MB” (1942.1945) – 361.339 (335.531+25.808 šasija).
• ”Ford GPV” (1942-1945)-277.896.

Ukupno proizvedeno u toku rata 647.925 vozila. Na ovu brojku dodajemo i 12.778 spomenutih modela ford GPA ”Sip”. Posle rata, zaključno sa 1964. godinom, ‘Willys je u četiri nove varijante proizveo još 155.494 džipa koje se ne računaju statistku proizvodnje Drugog sv. rata. S obzirom na to da je mir posle Drugog svetskog rata potrajao samo tri varljive nedelje, jasno je da je se za džip rat nije završio. Tako su posleratni modeli sklapani u Toledu (Ohajo), Mejfordu (Kalifornija), Bramtonu (Ontario, Kanada), Teheranu (pod imenom Pars Kodro) i Kairu (AAV). Najveću popularnost stekao je model M151 MUTT (Military Utility Tactical Truck) koji je nasledio modele korišćene u Koreji, M38 i M38A1. Proizvođen je od 1959. do 1982. Korišćen je u preko 60 zemalja (!), a učestvovao je, naravno, i u Vijetnamskom ratu. 

Priča o vilisu nikako ne bi bila celovita da nema i nas u njoj. Tito i američki ambasador u Beogradu Džordž Alen potpisali su 14. XI 1951. ugovor o vojno-tehničkoj pomoći i saradnji, šire poznat pod skraćenicom MDAP (Mutual Defence Aid Programme). Bojan Dimitrijević je u knjizi ”JNA i NATO” naveo podatak da je naša armija, između ostalog, primila oko 15.000 raznih vozila (džipova, kamiona GMC, dodževa, artiljerijskih tegljača – taktora, terenskih radionica, vozila veze, itd). Prema drugim izvorima taj broj se kretao oko 12.000. 

Napravimo ovde zanimljivu digresiju: u Kragujevcu su već 1935. godine proizvodili kardanske osovine i diferencijale za kompanije Faun Nirnberg, Štajer i Pragu. U martu 1940. za potrebe Armije sklopljeno je 250 kamiona Ševrolet. Kragujevac je s Rakovicom ujedinio napore da dođu do sopstvenog bloka motora po licenci Prage, pa je druga serija kamiona sklapana u Rakovici. Nemci su, okupiravši Jugoslaviju, odneli sve mašine za Nemačku. 

Posle rata, na čelo automobilskih pogona ”Crvene Zastave” dolazi Vojislav Radić koji je rešio da počne sklapanje automobila za potrebe JNA. Izbor je pao na Willys-Overlend, pa je 18. maja 1953. godine iz SAD poslato dvanaest kompleta serije MB. Amerikanci su odobrili sklapanje vilisa, ali nisu hteli da ulažu u izgranju pogona, pa je posle sklapanja još 150 automobila ugovor sa Willys-Overlendom raskinut.

Ovim isporukama značajno je podignuta borbena spremnost, ali i transportne mogućnosti JNA. Izvestan broj džipova stigao je s korejskog ratišta, a varijante su bile brojne, što nije uticalo na njihovu upotrebu jer suštinske razlike (motor i transmisija) nisu postojale.

Dobijeni su sledeći modeli:

• Ford GPW i willys MB, 6V 4×4
• Ford GPW i willys MB, 12V 4×4
• Jeep CJ-3B, 6V (Indija)
• Jeep CJ-3B, 6V sa zatvorenom limenom karoserijom za jedince veze(Indija)
• Willys CJ-2A, 6V
• Willys CJ-3A, 6V
• Willys CJ-3A, 12V
• Willys CJ-3B, 6V
• Willys CJ-3B, 12V
• Willys MC-38, 24V
• Willys 75 SW, 6V

Odakle kod nas indijski vilis? Englezi su 1945. godine su u Indiji pokrenuli liniju za proizvodnju ovog džipa. Posle osam godina uhodavanja i osvajanja tehnologija, 1953. godine, ovo vozilo je proizvođeno isključivo od indijskih komponenti, a proizvodnja je završena 1986. godine. Sopstvene konstrukcije ”Mahindra” je počela da radi tek sredinom sedamdesetih godina.

Kod nas je stigao model SJ 500 kog su vozači zvali ”Indira”. Izuzetno lošeg kvaliteta, služio je za vozikanje visokih oficira, a uzet je u skladu s politikom Nesvrstanih. Imao je američki motor ”International Harvester”, a kasnije i motor fabrike ”Pežo”. Postoje brojni očevici, oficiri pozadinske službe koji pamte prijem vilisa koji su stizali najpre u Rijeku, kao centralnu tehničku bazu. Sva sredstva su dovožena iz SAD po principu pola/pola (pola su vozili američki brodovi, pola jugoslovenski). Naše komisije bile su zadivljene kvalitetom transportnog pakovanja i pedantnošću pošiljaoca. Zabeležen je slučaj kada je jedan brod potonuo (”seo”) u samoj luci koja je bila plitka. U njemu je bilo 5.000 novih motora. Kada su ih izvadili, u pakovanjima nisu našli ni kap vode. Eto, i to je Willys.