Misteriozna „kragujevka”

Slušaj ovaj članak

Svi do sada poznati trenažni mitraljezi M.1938 bili su bukvalno sklepani varenjem gvozdenih limova i cevi, pa su pre ličili na deo vodovodnih instalacija ili delo seoskog kovača – osim dva primerka, kombinovana sa jugoslovenskom puškom „mauzer” M.1924

yugo ubung

Stručnjacima iz oblasti streljačkog naoružanja malo je poznato da su Nemci pred sam rat razvili jednostavno automatsko oružje koje je korišćeno za simuliranje što realnijih borbenih uslova na poligonima za obuku vojnika. Tokom 1938. godine, naime, Ured za naoružanje naložio je fabrici „C. G. Hajnel” iz Sula (tada u sklopu koncerna Udruženih zavoda za proizvodnju oružja Sul-Cela-Melis) da konstruiše automatsko oružje standardnog kalibra 7,92 mm sa slobodnim zatvaračem. Tako su nastali pešadijski i tenkovski trenažni mitraljez M.1938 (Zf.Ger.38 i Zf.Ger.38.Pz).

Prvobitna verzija oružja imala je glatku cev sa hvatačem iverja na ustima pošto je koristila samo manevarsku municiju M.1933 sa drvenim zrnima. Mitraljez se punio iz lučnog okvira kapaciteta 70 ili 50 metaka (dva spojena okvira mitraljeza MG.13), a opaljivanje je vršeno sa daljine, potezanjem žice vezane za jednu vrstu prstenaste obarače. U suštini, trenažni mitraljez je trebalo samo da simulira buku koja je vladala na bojnom polju. No, uskoro je uređaj opremljen žlebljenim cevima i dugom, snažnom oprugom smeštenom u kućištu – produžetku sanduka. Cilj ove modifikacije je bio da oružje može dejstvovati i bojevom municijom pa je opruga kompenzovalajaktrzaj relativno lakog zatvarača, jer su Nemci zaključili da se ovakvo oružje može koristiti za odbranu fortifikacija: daljinskim potezanjem žice istovremeno se, iz sigurnog zaklona, moglo aktivirati više mitraljeza.

Osim toga, uređaj su zamislili i kao neku vrstu mine iznenađenja. Dobro zamaskirano oružje bi se usmerilo ka očekivanoj zoni nailaska neprijatelja, a potezna žica bila bi razapeta preko mogućih prolaza. Vojnik bi nogom zakačio žicu i tako aktivirao mitraljez koji bi čitavu zonu zasuo nasumičnom ali ubitačnom vatrom.

No, svi do sada poznati Hajnelovi uređaji M1938,u cilju što jeftinije proizvodnje, bili su bukvalno sklepani varenjem gvozdenih limova i cevi, tako da su pre ličili na deo vodovodnih instalacija ili delo seoskog kovača. Pravo iznenađenje predstavljaju dva primerka koja se čuvaju u Vojnom muzeju u Pragu, a nastali su adaptacijom jedne nemačke puške „mauzer” K.98k (proizvedene 1938. godine u Fabrici mašina Bernhard Berhaus i Ko, Berlin-Libeker) i jedne jugoslovenske puške, „mauzer“ M.1924, proizvedene u Vojnotehničkom Zavodu u Kragujevcu između 1934. i 1941. godine.

Na oba primerka cev je skraćena a dodat je prednji dvonožac sa puškomitraljeza „zbrojovka” M.1937 kao i dvonožac na glavi kundaka, što je omogućavalo da se oružje usmeri u željenom smeru i čvrsto fiksira za tle. Sa zatvarača su uklonjene bradavice za zabravljivanje a sanduk je dobio produžnu cev sa povratnom oprugom. Celom dužinom cevi nalazio se prorez duž kojeg se slobodno kretala ručica zatvarača. Standardna obarača je uklonjena, a dodat je prsten za koji se vezivala žica za daljinsko okidanje. Konačno, puška se punila odozdo, kutijastim okvirom puškomitraljeza M.1937 kapaciteta 20 metaka. Konstrukcija ukazuje da se radilo o „oružju iznenađenja” (danas popularnom po američkom izrazu „bubi trap”) ili oružju za odbranu fortifikacija iz skrivenih zaklona.

Komplikovana i skupa adaptacija puške u mitraljez sa slobodnim zatvaračem svakako se nije uklapala u koncepciju nemačkog Ureda za naoružanje. Osim toga, očito nije planirana izrada značajnije serije jer zatvarač nemačke mauzerke nije bio kompatibilan sa zatvaračem jugoslovenskog modela iz 1924. godine. Tako ostaje zagonetka kada i gde je domaća puška adaptirana na automatsko dejstvo za posebnu namenu. U svakom slučaju, šteta je što se ovaj unikat ne nalazi u našim zbirkama.

Ostavite Vaš Komentar: