Narodna puška Tećeg rajha

Oružje očaja

Na našem sajtu mogli ste pročitati detaljan opis ”narodnih pištolja” Trećeg rajha, tekst iz arhive Branka B. Bogdanovića. Evo prilike da se upoznamo i sa ”narodnom puškom”. Oružja koja su ponela epitet narodni govore nam mnogo. Najpre o avanturizmu i nepromišljenosti jednog sistema za koji se obično (i s pravom) kaže da je nemački tačan. To je ilustracija zločinačkog pogleda na svet, čiji je osnov bio u nadmoći nadčoveka i njegovoj nepobedivosti; tako gledano, oružje očaja nije nikako moralo da se pojavi. Ono oslikava i licemerje partijskog vrha Rajha koji se  naroda setio tek kada je proglasio totalni rat i doveo neprijatelja pred vrata. Tada je bilo kasno. Tako su i ova oružja (a nisu jedina koja su se našla u toj porodici takvih pokušaja) ostala nedorečena: mogli smo da vidimo neka ingeniozna rešenja za koje Nemci više nisu imali ni vremena ni načina da ih realizuju. 

Pri kraju rata Hitler je sve više nade polagao u spas koji bi stigao s neslogom među saveznicima, ali i s famoznim ”čudotvornim oružjem”. Da bi jedan od tih faktora uspeo, bilo je potrebno vreme, a ono je isticalo čak i za takvo oruđe kakvo je bilo Fau-2, prvo u istoriji ljudskog roda za koje nije postojalo protivoružje. Stoga se okrenuo prozaičnijim rešenjima – mobilisao je sve raspoloživo ljudstvo s namerom da tako prikupljenu živu silu naoruža jevtinim i efikasnim oružjem, kakvo se moglo još napraviti.

Hitler je 18. oktobra 1944. godine, u susret godišnjici Bitke nacija kod Lajpciga, izdao dekret o formiranju Folkšturma (narodne milicije) kojim je ozakonjena mobilizacija muškaraca od 16 do 60 godina. Tako bi dobio još šest miliona ”bajoneta”…ali njih je trebalo naoružati! Pored trofeja iz tekućeg rata, pozadina je iz magacina izvlačila sve moguće trofeje (sve do francusko-pruskog rata!), sportska i lovačka oružja. Računalo se da je industrija još uvek sposobna da napravi pešadijsko ”erzac” oružje, jevtino i uprošćeno, a da odgovara konceptu lakog mitraljeza ili jurišne puške. Na posao su se bacili mnogi konstruktori, ali samo jedno oružje uspelo je da zaživi. Reč je o pušci folksšturmgever FG 45 (Volkssturmgewehr VG-45), narodnoj jurišnoj pušci.

Spomenimo konkurente: oni su bili razvijeni u sklopu programa Volkssturm-Mehrladegewehr (narodna brzometna puška). Najpre, Valterova konstrukcija VG-1 koja je koristila magacin i neka rešenja sa poznate puške Gevehr 43. Najbliži raspoloživi kapaciteti za izradu ovog modela bili su u fabrici u Brnu (Zbrojovka Brno), pa se od ovog obrasca odustalo, bez obzira na to što je reč o renomiranoj kompaniji i rešenjima koja su kasnije primenjivana na drugim oružjima.

Spreewerk Berlin  ponudio je model VG-2 koji je koristio kutijaste magacine za  Gevehr 43. Imao je primitivne, nepodesive nišane i bio vrlo grubo urađen. Treći model bio je predlog Štajerove fabrike, Volkssturmkarabiner VK 98, odnosno VG-5. Koristio je zatvarač sa Mauzerove K98, ali u vrlo gruboj obradi. Ličio je, tako osiromašen, na sportsko-rekreativnu pušku. 

Pobednik konkursa

Svi ovi modeli su odbačeni jer su i po izgledu i po tt osobinama podsećali na ručni rad. Međutim, pokazalo se da su brojne konstruktivne karakteristike i dosetke primenjene na pušci FG-45 vredne pažnje. Ovo oružje stiglo je iz fabrike kojoj oružje nije bilo osnovna delatnost i nije bila u potpunosti zauzeta drugim poslovima. Prvobitne oznake ovog modela bile su MP 507 i MP 508. GW (Gustloff werke) je uspela da ispuni zadatak, a on je, podsetimo se, bio – dizajnirati što jednostavnije oružje oko kalibra 7,92 mm. Dejstvo je bilo poluautomatsko, računajući s tim da se neobučen, rezervni sastav, bolje snalazi i manje troši municiju jedinačno, nego ispucavajući u panici ili strahu rafalno čitave zalihe municije. Traženo je da se koristi što više štanc-tehnologije koja je značajno štedela materijal, vreme i radnu snagu.

Na poligonu Kumersdorf sedmog novembra 1944. godine počelo je testiranje svih prispelih uzoraka. Na opšte iznenađenje, nadmoćno se nametnuo upravo  model FG-45 koji je dizajnirao Karl Barnicke ( Karl Barnitzke) iz fabrike  Gustloff-Werke! Zbog svoje male dužine (960mm) i mase (4,27 kg) ovaj model pre se mogao smatrati automatom nego puškom. No, pošto je Folkšturm trebalo da se iskaže u uličnim borbama, takve dimenzije smatrane su prednošću. Mehanika dejstva je postignuta poluslobodnim zatvaračem koji je usporavan gasovima ispaljenog metka. U trenutku pucnja, deo barutnih gasova stizao je u prostor između cevi i čaure amortizujući trzaj cevi. Dugačak magacin s 30 metaka davao joj je izgled automatske puške. To je bilo razumljivo jer je njen direktan uzor bila puška StG 44 koja je u serijsku proizvodnju ušla godinu dana ranije. VG 45 nema pištoljski rukohvat i generalno izgleda siromašno i neupadljivo u odnosu na StG-44, što je i logično.

Jurišna puška je prvo stigla u elitne jedinice SS, a VG-45 je trebalo da završi u rukama golobradih mladića i ostarelih rezervista. Obe puške su koristile isti magacin i municiju, inovativni skraćeni metak 7,92 x 33 mm. Tada je ovaj metak smatran prelaznim rešenjem jer je bio pozicioniran između pištoljskog metka 9 mm Parabellum i puščano-mitraljeskog metka 7,9 mm. Taj pristup poslužio je Sovjetima za stvaranje lakog skraćenog metka 7,62 mm. Kasnije su se tom talasu pridružili Finci, Francuzi, Švajcarci, Čehoslovaci, Rumuni, tražeći zamenu za nepotrebno jaku municiju nasleđenu iz vremena statičnog frontovskog rata i borbe protiv konjice.Ta municija proizvođena je za potrebe Vermahta u fabrikama Čehoslovačke i Poljske.

Ko je bio Karl Barnicke? Gotovo ništa se ne zna o njemu, ali njegovo ime figurira u zvanju jedne od konstrukcija poluslobodnog zatvarača. Smatra se da je inspirisao svojim zatvaračem takve veličine kakve su bili konstruktori Švarclozea, ali i Degtarjev i Kalašnikov. 

Pogledajmo šta je to još krasilo VG-45. U njemu je maksimalno korišćen jevtin materijal i tehnologija štancovanja lima, zavarivanja i zakivaka (nitovanja). Ukupno je imao 33 dela od kojih je 12 urađeno glodanjem, a 21 štancovanjem. Cilindrični zatvarač bio je u krutoj vezi sa šupljim cevastim kućištem tubularnog preseka, pokrivajući cev najvećim delom njene dužine. Barutni gasovi ispuštani su u cilindar koji se nalazio oko sanduka i zatvarača kroz četiri radijalne rupice koje su se nalazile oko četiri centimetra od usta cevi. Nakon što bi gasovi, akumulirani u cilindru odradili kao amortizer i pritisak pao na nulu, zatvarač se s kućištem slobodno inercijalno vraćao u zadnji položaj, započinjući novi ciklus punjenja. Otvoreni nišani su tu bili radi približne orijentacije i bili su krajnje jednostavni. Zastoji usled zasićenosti barutnim gasovima i čađi bili su uobičajeni, ali generalno gledajući, uzevši u obzir jednostavnost i ekstremno nisku cenu, zahtev kupca je s ovom puškom potpuno ispunjen. 

Jedan veoma interesantan detalj vezan je za ciklus izbacivanja čaure, a koji bi promakao i veoma iskusnom posmatraču: izbacivač čaure usmerava čauru na desnu stranu oružja, ali ona ne izleće odmah kroz otvor, već udara najpre u njegovu pretnju ivicu (kao da se tetura ili kao da je otvor tesan!) i tek onda završava van oružja. Pretpostavka je da je to urađeno da bi otvor za izbacivanje čaura po dužini bio uparen s putem zatvarača kako ne bi ometao amortizacioni efekat gasova. Iskren da budem, prvi put sam video ovako nešto, ali to je funkcionisalo.

Taj prelazni metak imao je slabiji trzaj od klasičnog puščano-mitraljeskog zrna, a efikasnost u bliskoj borbi bila je vrlo visoka. To su rekli glavni protivnici. Kada su testirani zarobljeni primerci u odeljenju Glavne uprave artiljerije SSSR konstatovani su impresivni rezultati: na daljini od 100 metara, slika pogodaka rafalne paljbe nije odstupala iz kruga prečnika 400 milimetara, a polovina pogodaka stizala je i dvostruko manji krug. Nije, na sreću sovjetskih vojnika, bilo mnogo prilika da na svojoj koži osete dejstvo ovog obećavajućeg oružja. Čak i tako pojednostavljena VG-45 je sve teže silazila s proizvodne trake jer su uslovi za rad bili nepodnošljivi – nedostatak energije, materijala, ljudi, itd. Zato je Vermaht u proizvodnju ubacio gubitničke modele VG-1 i VG -2 s ručnim punjenjem.

Pripadnici folkšturma koji su imali sreću da dobiju VG-45 (koji je bio daleko iza standardnih nemačkih oružja iz ”srećnih vremena”)  mogli su se smatrati aristokratama u odnosu na svoje borbene kolege sa modelima 1 i 2, a i to vrlo kratko vreme. Kada je sa istoka naišao zastrašujući talas Crvene Armije, ništa nije moglo da ga zaustavi, pa ni narodno oružje.

Po čemu će ovaj konstruktor, ipak, biti najviše zapamćen? Princip amortizacije povratnog udara s odlaganjem dela gasova nazvan je Batnicke sistem i primenjen je  na savremenom pištolju P7 Hekler i Koh i tako je nastavio da živi novi život.