Koliko je bio dobar Ovenov automat?

S druge strane Zemljine kugle

Ovaj interesantni automat kod nas je gotovo nepoznat. Nije nikakvo čudo, s obzirom na to da je on korišćen, uglavnom, na drugoj strani Zemlje, ispod naših nogu takoreći. Ovenov automat na južnoj hemisferi bio je prilično popularan. Dovoljan razlog da se upoznamo s njim.

Automat je konstruisao Evelin Oven (Evelyn Owen). To je bio u potpunosti australijski proizvod; kada je službeno usvojen korišćen je tokom Drugog svetskog rata, pa sve do 1971. godine. Zamenio ga je automat F-1 iz iste fabrike (zasnovan na Sterlingovoj konstrukciji), pa M-16, a onda i  StG 58 (licenca FN FAL).

Posle nekoliko godina razvoja i prelaznih modela, razvijena je australijska varijanta poznatog bulpap automata Štajer AUG, pod nazivom AUG A1, u raznim modifikacijama za pešadiju, mornaricu i specijalne jedinice. Zahvaljujući svojoj jednostavnoj konstrukciji i popularnom kalibru, malim gabaritima pogodnim za skriveno nošenje, a i dugotrajnosti i kvalitetu, Ovenov automat ostao je do danas u rukama raznih korisnika. Ne treba posebno spominjati da je korišćen širom Indokine, kao i na prostoru koji se u svetskim razmerama zna kao Australija i Okeanija (Polinezija, Melanezija, Mikronezija, Novi Zeland), u raznim lokalnim ratovima.

Ravnopravno je nosio dva epiteta – jedan od najružnijih i jedan od najefikasnijih automata ikada napravljen. Po tome ga možemo porediti sa automatom Sudajeva. Toj ružnoći doprinosila je standardna zelena boja za uslove džungle, s kojom je on izgledao kao plastična igračka. Šta je doprinelo tome da ga smatraju izvanredno efikasnim i pre svega svrsishodnim automatom, upoznaćemo se u nastavku teksta.

Australija se u svemu oslanjala na britansku industriju oružja i njene izume, pa je pojava ovog koncepta imala mnogo prepreka da dospe u proizvodnju i službenu upotrebu. Da nije bilo privatne inicijative konstruktora i nekolicine entuzijasta koji su ga podržali, automat bi ostao mrtvo slovo na papiru. Oven je bio neka vrsta australijskog Mihaila Kalašnikova; bez posebnog tehničkog znanja, samouk, veliki ljubitelj oružja, umeo je talentovano i instinktivno da sagleda sve mogućnosti i stvori kompilatorsko oružje koje je u celini imalo svoju originalnost. Rad na ideji počeo je još 1931. godine, da bi 1938. imao gotov prototip u rukama. On je koristio municiju 22 LR.

Godinu dana kasnije, ohrabren potpuno privatnim testiranjem, javio se načelniku policijske službe u kasarni Viktorija u Sidneju. Uz savet da promeni kalibar, odmah mu je sugerisano da australijska vojska neće biti zainteresovana. Razlog je bio ”čerčilovski”: i oni su smatrali da je automat gangstersko oružje nedostojno džentlmena. Razočaran, Evelin se prijavljuje maja 1940. godine u dobrovoljne jedinice Australije (Second Australian Imperial Force – AIF), pošto primarne vojne i policijske jedinice nisu mogle da ratuju van teritorije Australije, osim ako nisu bile dobrovoljne. Rasporedili su ga u drugu četu 17. bataljona.

Ovde se gospodin Slučaj umešao u njegov životni put. Pre nego što se ukrcao na brod koji je australijske jedinice trebalo da prebaci na Bliski Istok, uspeo je da zainteresuje Vinsenta Vordela,  upravnika fabrike Lajsats Njukastl Works (Lysaght’s Newvastle Works) u Port Kemblu da pogleda uzorak. Austalija, kao smo već naveli, nije imala iskustva u razvoju masovne proizvodnje vatrenog oružja. Ambiciozni Vordel je verovao da bi se automat mogao proizvoditi u Australiji i o tome je razgovarao s vlasnikom fabrike, Esingtonom Luisom. Luis je dogovorio ono najvažnije – sastanak s kaperanom C.M. Dajerom, predstavnikom Centralnog vojnog odbora za pronalaske. On je već bio upućen u dramatična iskustva rata u Francuskoj; bilo mu je jasno, za razliku od konzervativnog vrha, koliko su Nemci bili dalekovidi uvodeći masovno malo, kompaktno automatsko oružje, pogodno za sve vrste neposrednog rata – u rovu, gradskoj borbi, pa zašto da ne – i u džungli. Dajer je isposlovao da se u fabričkim, ozbiljnim uslovima, napravi nekoliko uzoraka.

Ovaj put oružje bilo je prilagođeno kalibrima 32 ACP i 45 ACP. Ispitivanja su bila veoma uspešna što je omogućilo Ovenu da formalno pređe stepenicu više i ”prodre” do general-majora Edvarda Milforda. Opet su Englezi bili posredno glavni kočničari jer se očekivalo da automat ”Sten” bude završen do kraja 1941. godine, pa je Milford savetovao Ovena da se strpi kako bi vojska videla šta će sa ”Stenom”.

Međutim, Australijanci tada nisu znali razočaravajuću činjenicu da je sten u međuvremenu maksimalno osiromašen, daleko od kvaliteta prototipa jer su Britanci žurili da po svaku cenu naoružaju svoje jedinice. Nastao je automat koji je mogla da napravi svaka vodoinstalaterska ili mašinbravarska radionica, o čemu je naš sajt opširno pisao. Interesantno je da je Ovenov automat verovatno jedino streljačko oružje koje je imalo savršen balans – kada bi ga na njegovoj geometrijskoj sredini stavili na neki stožer kao klackalicu, on bi ostao u ravnom položaju. Verovatno to nije imalo mnogo značaja kod dejstva, ali je bila osobina vredna pažnje.

Sve kreće nabolje

Na mestu ministra vojske sedeo je pravi čovek – Persi Spender koji je skinuo moratorijum s prototipa i naručio prvu seriju od 100 primeraka. Tada je obavljeno i testiranje obimnih razmera, onako kako i treba da bude. Ovena su premestili iz AIF direktno u fabriku. Na testiranju automat se pokazao superiorno! Tompson, sten i bergman nisu izdržali testove koje su Ovenovi primerci lako prošli – voda, blato, pesak. Pokazalo se da je gotovo nemoguće i namerno izazvati zastoj. Kao rezultat testova, početna narudžina od sto oglednih primeraka povećana je na 2.000 komada. Savladane su početne mane koje se mogu uočiti samo na ratištu, u realnim uslovima, pa je automat patentiran 1943. godine u najpristupačnijem kalibru – 9 mm Parabellum.

Preduzetnik pravog doseljeničkog duha, Evelin Oven, uspeo je da unovči svoj talenat i entuzijazam, pa je patent prodao Australiji (The Commonwealth of Australia). Već pri kraju 1942. godine automat je korišćen u najtežim mogućim uslovima – džungli, na moru, u uslovima velike vlage, olujnih kiša, blata, peska, rastinja. Njegovo dejstvo osetili su odlično Japanci u Novoj Gvineji. Uprkos razvoju australijske varijante stena, Ovenov automat je bio mnogo omiljeniji u samoj trupi. Više od 45.000 komada proizvedeno je tokom Drugog svetskog rata, pa je njegova upotreba produžena i u Koreji, Malaji i Vijetnamu. U varijanti Mark 1 proizvedeno je 12.000 komada, a u varijanti Mark 1 sa zvezdicom 33.000 komada. U osnovi, postojale su tri verzije: Mark 1-42, Mark 1-43 (isto što i Mark 1, samo s drvenim kundakom koji je bio i jedina razlika pa je dobio zvezdicu) i Mark 2 (kamuflažna varijanta).  

Kad nešto krene kako valja, to traje

Proizvodnja je tekla neometano. Fabrika Lajsats samo u martu i februaru 1943. godine proizvela je 28.000 primeraka. Ispostavilo se da početna serija municije nije bila dobra, pa je deset hiljada automata moralo da sačeka odgovarajuću municiju. Do greške je došlo u vojnoj administraciji, pa je Vlada uzela stvar u svoje ruke u pravom trenutku, u vreme borbi za Novu Gvineju. Osnovni trošak po jedinici proizvoda bio je samo osam australijskih funti, odnosno 24 US $. Neki američki izvori sugerišu da je koštao oko 30 dolara, odnosno 12 australijskih funti. Kako god, taj jevtini automat bio je neprocenjivo važan za trupe na terenu. Novozelanđani su u borbama na Gvadalkanalu i Solomonskim ostrvima odbacivali masovno tompsone i uzimali Ovensovo čedo. Dobio je i popularan nadimak – ”omiljeni rudar”, aludirajući na njegovu pouzdanost i  neuništivost u borbi. Mnogi borci su lično odlazili u fabriku posle rata da bi se zahvalili konstruktoru i radnicima što su proizveli automat koji je mnogo puta spasao život svojim vlasnicima.  Čak je i Daglas Mekartur razmišljao da pacifičke trupe marinaca naoruža ovim ružnim pačetom. 

Dizajn Ovenovog automata bio je veoma jednostavan. Dejstvovao je slobodnim zatvaračem, a mogao je da se koristi s ramena, kuka, pa čak i jednom rukom. Vrlo lako ga je prepoznati jer ima nekonvencionalni izgled. Dvoredni magacin nalazi se vertikalno iznad ose oružja, blago nagnut napred, a  nišan i mušica postavljeni su bočno, nagnuti pod uglom od 45 stepeni u odnosu na vertikaklnu osu cevi, omogućavali su lakše dejstvo strelcu. Položaj umetanja odozgo omogućio je i lakšu oprugu magacina jer je gravitacija činila svoje, pa su i zastoji bili minimalni. Magacin se mogao rasklopiti kao i većina drugih, jednostavnim skidanjem poklopca s dna magacina. Još po nečemu se izdvajao: nosač zatvarača na čijem kraju se nalazila ručica za zapinjanje, bio je nešto manjeg prečnika nego sam zatvarač, što je u zadnjem delu sanduka pravilo značajan prostor. Tu se nalazila i jedna  pregrada na poslednjoj trećini dužine; ona je onemogućavala da prljavština, sakupljena u zadnjem delu cevastog sanduka prodre do ležišta zatvarača i prijemnika metka.

Prostim odvrtanjem čepa na kraju sanduka sva prljavština (pesak, trava, itd) lako se mogla istresti; to je oružje činilo praktično imunim na prljavštinu svake vrste, uključujući čak i blato. Taj prazan prostor u kome se nalazio produžetak nosača zatvarača s ručicom, služio je kao deponija za nečistoću koja bi prodrla kroz prorez ručice zatvarača bilo kojim povodom (kiša, pad u blato, pesak, itd). Dejstvovao je jedinačnom i automatskom paljbom uz pomoć jednostavnog regulatora kod kog su koraci bili veoma jasno vidljivi i s dovoljnim rastojanjem da strelac ne pogreši kod izbora režima vatre. U gornjem položaju  bio je zakočen, daljim polulučnim pokretanjem na dole, na sredini – poluautomatski, a u položaju suprotnom od zakočenog, za nešto više od 180 stepeni, dejstvovao je automatski. Tako bi strelac, kada se ukaže potreba za rafalnom paljbom, prirodnim pokretom, spuštanjem regulatora nadole, u trenutku promenio režim paljbe. Prostim uklanjanjem cevi ošrafljivanjem posebnog zavrtnja rasklapanje je teklo vrlo lako.

Cev je imala i kompenzator trzaja. Automat je imao nesklopivi metalni kundak kao sten, ali i pištoljske ruhovate koji su bili u prvoj varijanti drveni, a potom od crne plastike. I kundak se jednim potezom, oslobađanjem njegovog utvrđivača, mogao skinuti u deliću sekunde. U kasnijoj varijanti na kundak je dodavana drvena obloga.Sve je na ovom automatu bilo ekstremno jednostavno i svrsishodno. Eksperimentisalo se s dva magacina od 60 i 72 metka, ali nema podataka da je to rađeno s uspehom. Prvobitni automat u kalibru 22. LR imao je doboš, pa je to možda ohrabrilo vojni vrh da pokušaju isto to u većem kalibru. 

Ovaj automat doživeo je još potvrdu i na ”tržištu” koje se može smatrati čak surovijim od ratnog – kriminalnom. Godine 2004. u Melburnu je otkrivena podzemna fabrika u kojoj su pravljene kopije. Razlikovale su se od originala položajem magacina koji je bio smešten suprotno, ispod sanduka, kao na većini automata. Primerci su bili namenjeni za zaštitu ilegalnog tržišta droge. Pored Australije, ovaj automat koristili su Laos, Indonezija, Holandija, Novi Zeland, Rodezija i Velika Britanija. Kao plen koristile su ga sve zaraćene strane gde se zatekao.

Taktičko-tehničke karakteristike:

• Masa: 4,23 kg prazan, 4.86 kg. pun.
• Dužina: 813 mm.
• Dužina cevi: 250 mm.
• Metak: 9 x 18 mm Parabellum.
• Brzina paljbe: 700 metaka u minuti.
• Brzina metka: 366 m/sec.
• Efektivni domet: 123 metra.
• Maksimalni domet: 200 metara.
• Punjenje: odvojivi magacin s 33 metka.
• Nišani: fiksni, čelični. Zbog specifičnog položaja magacina bili su zaokrenuti u odnosu na poprečnu osu cevi za 45 stepeni udesno, kako bi se mogli koristiti bez smetnje.   

Tako je izgledao put ovog interesantnog automata, još jedne od drsko jednostavnih amaterskih konstrukcija kojoj se posrećilo da zadovolji i vojni vrh i trupu. Zato se zasluženo našao i u ulozi filmskog glumca.