Ratovi za oslobođenje Srbije od 1876. do 1878. godine privukli su u Beograd veliki broj inostranih oficira. Neki od njih su bili Slovenofili a neki – samo želјni avanture i slave. Kod nas se najviše pisalo o Amerikancu škotskog porekla, konjičkom pukovniku Henriju Ronaldu Daglasu Mekajveru – ”bivšem kralјevsko-engleskom pukovniku Enriku Ronaldu Honslop Mak-Ivoru, koji je 27. avgusta 1876 primlјen u srpsku vojsku kao kontraktualni konjički pukovnik”.
Daglas Mekajver u srpskoj uniformi Daglas Mekajver u srpskoj uniformi
Mekajver je stekao popularnost prvenstveno zahvalјujući knjizi kapetana Lestranža ”Pod 14 zastava – život i avanture vojnika sreće, brigadnog generala Mekajvera” iz 1884, u kojoj je prvi put publikovana biografija ovog avanturiste. Mekajver je ubrzo lično izdao reprint knjige ali je broj povećao na 18 zastava. Ovu verziju je prihvatio i Harding Dejvisu svojim ”Pravim vojnicima sreće” iz 1906, a 18 zastava se spominje i u nekrologu povodom Mekajverove smrti, objavlјenom u ”Nјujork Tajmsu”, 7. maja 1907. godine.
No, malo je poznata sudbina načelnika štaba Zapadno-moravske divizije, potpukovnika Valјdemara Bekera, koji se borio u istim ratovima i zemlјama kao i Mekajver a u Srbiji je imao značajniji položaj.
Valјdemar Beker je rođen 1840. godine u Helsinkiju, u tadašnjem ruskom Velikom finskom vojvodstvu. Beker je 1858. završio školovanje u Finskom kadetskom korpusu u Fridrihshajmu i u činu potporučnika je raspoređen u Lajb-gardijski finski strelјački batalјon. Nakon kraćeg boravka u Sankt Peterburgu, uzeo je neplaćeni odmor i otišao u Afriku kako bi u sastavu španskog Ekspedicionog korpusa generala O’Donela učestvovao u ratu protiv Maroka.
U bici kod Vad Rasa, 23. marta 1860, teško je ranjen i odlikovan Krstom Sv. Ferdinanda.Po povratku u Sankt Peterburg raspoređen je u Grodnjenski gardijski husarski puk a pohađao je i Nikolajevsku generalštabnu akademiju. No, 1862, navodno zbog otkrivene veze sa suprugom komandanta puka, dezertirao je iz ruske vojske i, preko Švedske, emigrirao u SAD.
Iz Nјujorka, gde se privremeno nastanio, prešao je u Meksiko i pridružio se francuskim trupama koje su pokušavale da uspostave Drugo Meksičko Carstvo na čelu sa Maksimilijanom Habsburškim. Neposredno po dolasku u Meksiko, 1868, oženio se Marijom Koncepcion Adorno i prešao u katoličanstvo. Nakon početka vojnih operacija protiv meksičkih pobunjenika, zaroblјen je od trupa generala Visente Palasia ali je ubrzo razmenjen. Drugi put je zaroblјen pred kraj rata i osuđen na smrt strelјanjem; preživeo je zahvalјujući pomilovanju dobijenom od strane Benita Huareza. Posle povratka u Evropu, od avgusta 1868 do februara 1869, služio je u Papskoj gardi u Rimu, nakon čega je prešao u Kralјevinu Grčku na položaj vojnog savetnika. Nјegovi stavovi u Atini nisu prihvaćeni pa se 1871. pridružio armiji egipatskog kediva Ismail paše. Ovde je i dobio nadimak Beker-Bej, koji je koristio sve do smrti. U Egiptu ga je, još uvek u ”meksičkoj” uniformi, snimio ”dvorski fotograf”, Mađar Oto Šeft. Tokom jedne posete Carigradu, povezao se ruskim poslanikom Nikolajem Ignatjevim, koji ga je 1875. uputio u Srbiju. Beker je 3. novembra 1875. primlјen u državnu službu kao đeneralštabni podpukovnik pod ugovorom, a prema uslovima uobičajenim za strance.
Dva dana kasnije, dozvolјeno mu je da nosi do tada stečene dekoracije: španski ”Krst Sv Ferdinanda za vojničke zasluge, špansku Medalјu za uspomenu rata marokanskog, Oficirski krst sv. Deve Gvadelupske, Viteški krst meksičkog orla, Dekoraciju za vojničke zasluge u Meksici i Francusku medalјu za uspomenu vojne meksikanske”.
U ”dejstvitelnog” (aktivnog) generalštabnog potpukovnika proizveden je 4. marta 1876. i raspoređen u Opšte vojno odelјenje Ministarstva vojnog. Zanačelnika štaba Zapadno-moravske divizije generala Černjajevapostavlјen je 22 februara 1876, a Ukazom od 27 maja iste godine razrešen je ove dužnosti i raspoređen u Glavni đeneralštab. U đeneralštabnog pukovnika je unapređen 16. marta 1877. ali istog dana mu je uvažena i ostavka na državnu službu. Istini za volјu, u Srbiji nisu bili oduševlјeni ulogom ovog pustolova. Lično Černjajev ga je smatrao ”svetskom protuvom” a ništa bolјe mišlјenje nije imao ni dr Vladan Đorđević.
Iz Beograda je prešao u Pariz, odakle 1880. godine ponovo odlazi u Španiju. Bio je blizak sa španskim dvorom i cenjen od strane kralјa Alfonsa II. Šta više, 1882. je objavio zapaženu publikaciju o reorganizaciji španske armije a rad je potpisao kao ”generalštabni pukovnik srpske vojske”. Priča se da je tokom boravka u Madridu, 1881, imao burnu vezu sa jednom plemkinjom a bio je u prisnim odnosima i sa kralјicom Marijom Kristinom. U tom periodu Beker počinje da se bavi književnošću ali i politikom, zalažući se sa oslobođenje rodne Finske od Rusije.
Ponovo se oženio u Halkidonu, Bitinija, 17 avgusta 1889 Angelijom Pandeli Kalvokorezi, udovicom Žana Mihogloua (preminuo 1888), bogatog preduzetnika, koji je dragocenostima trgovao od Londona i Marseja do Male Azije. Angelija je bila ćerka Paraskeve Komnen i carigradskog bankara Pandeli Kalvokorezija. Pozivajući se na majčino devojačko prezime, Angelija je tvrdila da je potomak dinastije Komnena, koja je, sa kraćim prekidom, vladala Vizanzijom od 1057 do 1185, a jedan ogranak je bio na čelu Trapezuntskog carstva od 1204-1466 godine. Zahvalјujući ženinom nasleđu, do 1892. su živeli u luksuznom delu Napulјa Sirinjano da bi izgradili liksuznu vilu u ulici Ćiara, neposredno uz rivijeru. Beker je preminuo 1907 i sahranjen je u Napulјu a urna sa prahom je 1931. godine preneta u Finsku.
