Univerzalni mitraljez Berezina

Slavan – a nepoznat

Malo koje oružje može da se pohvali ovakvim podnaslovom. Nezamenjivi UB (Универсальный Березина), avionski mitraljez kalibra 12.7mm, konstruktora M.E. Berezina, proizvođen je u Fabrici oružja Kirov (eksperimentalna serija), Tulskoj fabrici oružja i u Ižmašu (Iževskoj mašinogradnji). Proizvedeno je po godinama: 1941 – 6.300, 1943 – 43.690, 1944 – 38.340 i 1945 – 42.952 komada.  Ukupno – 131.282 primerka.

Iza ovih brojki nalazi se istorija oružja koje je bilo nezamenjivo za ono zašta je korišćeno, a medijski nepoznato, niti je spominjano, osim u stručnim, veoma uskim krugovima. Zašto je to tako, videćemo u tekstu koji sledi.

Kako je nastao UB?

Berezin, talentovani konstruktor radio je posle školovanja u fabričkim pogonima Tulskog zavoda od 1934. godine kao šef smene, da bi već 1935. godine bio  zapažen je po svojim idejama, kada  prelazi u biro za projektovanje. Tamo je razvio teški mitraljez u kalibru 12.7 mm. Na osnovu tog mitraljeza, Berezin je razvio univerzalni mitraljez (UB), prilagođen za razne vrste kupola, krila i za sinhrono dejstvo. Konstrukcija je stvarno bila toliko univerzalna i prilagodljiva da je godine 1944. jednostavnom zamenom cevi napravio avionski top kalibra 20 mm (B-20), za  standarnu granatu topa ŠVAK. Avionski mitraljez, za razliku od svog kopnenog pandana, morao je da ispuni tri uslova: da ima veliku brzinu paljbe, da se može puniti daljinski i da može da se   sinhronizuje s  elisom kako bi mogao (ako mu je na određenom tipu aviona tako određeno) da dejstvuje kroz njeno polje .

Da li je Berezin stvarno bio vanserijski talentovan pa mu je uspelo da napravi univerzalan, pri tom jednostavan mitraljez, ili je umeo da iskoristi i skladno ukomponuje sva poznata rešenja, možemo da pretpostavljamo; međutim, ono što nije u domenu pretpostavke jeste da je on za vrlo kratko vreme to učinio. Tokom 1937. i 1938. godine on je konstruisao sinhroni mitraljez za metak 12.7 x 108 mm, koji je sva fabrička i terenska ispitivanja prošao krajem 1938. godine. Dana 12. aprila 1939. godine, čak pre završetka svih poligonskih ispitivanja, on je ušao u masovnu proizvodnju odlukom nadležnog Narodnog komesarijata.

Nakon revizije i otklanjanja nedostataka koje poligonsko ispitivanje nije moglo da otkrije, inače neizbežnih pri svakom ovakvom projektu, evidentirani su: nedorađenost sistema punjenja, nedovoljna pouzdanost automatike, velika krutost metalnih redenika kao i početna gruba izrada, pa se moralo paziti kod rasklapanja i čišćenja da se delovi ne izmešaju. Na bazi BS ( «Березин Синхронный») razvijen je mitraljez UB u tri modifikacije: za ugradnju u krila, za instaliranje u kupolama različitog tipa i za sinhrono deljstvo kroz polje elise. Za prve dve modifikacije stvoren je i pneumatski sistem hranjenja, a za sinhroni mitraljez konstruktor G. I. Nikitin dizajnirao je ručicu za hranjenje u obliku poluge. U svim varijantama mitraljez je koristio redenik. Takav UB ponovo je prošao sva  poligonska i trupna ispitivanja u periodu od sedmog januara do 22. februara 1941. godine, a 22. aprila usvojena je njegova serijska proizvodnja.      

Proizvodnja

Proizvodnja je započela u Ižmašzavodu (istom onom u kome se kasnije proizvodio  AK 47). 

• UBS (sinhroni) instaliran je na lovcima I-15, I-153 BS, Jak-16, Jak-3, Jak-9, MiG-3 i LaGG-3. 
• UBK ( krilni) instaliran je na bombarderu Pe-2 i trenažnom avionu MiG-15.
• UBT (za turelu) ugrađen je na avionima SB, Pe-2, Er-2, Il-2, Tu-2, Il-4 i Pe-8. 

Godine 1942. razrađena je još jedna verzija za preouružavanje britanskih lovaca ”Hariken” koji su stigli iz Lendliza. Njihovo standardno naoružanje se sastojalo od 10 mitraljeza kalibra 7.71 mm što se pokazalo nedovoljnim u borbi sa novim nemačkim modelima. Gotovo svi sovjetski borbeni avioni bili su naoružani mitraljezima UB u različitim verzijama što je značajno olakšavalo logističke i radioničke procedure.

Pozajmica barutnih gasova, bravljenje posebnim klinom, snažan metak, metalni redenik i  automatsko dejstvo (za jedinačnim nije bilo potrebe) obezbedili su mu veliku sigurnost rada s minimalnim brojem otkaza. U sovjetskom vazduhoplovstvu to je bio prvi mitraljez s penumatskim punjenjem, koje je obezbeđivalo da se punjenje i otklanjanje zastoja koji mogu nastati pri toj sekvenci, vrši komprimovanim vazduhom. Na taj način dramatično je poboljšan i olakšan rad pilota u najodlučnijim momentima bitke. Ovaj način rada izbacio je iz upotrebe klasične mehanizme punjenja koji su zahtevali velike fizičke napore pilota. 

Interesantno je kako je sve bilo na strani ovog oružja! Usvojen je, uz efikasno otklanjanje uočenih nedostatka samo dva meseca pred rat. Ratna zbilja je pokazala koliko je to bilo dobar potez, jer su smesta otkriveni nedostaci i neefikasnost avionskih mitraljeza kalibra 7.62 mm u vazdušnim borbama. Pred kraj rata, 1944. godine Berezin je na osnovi mitraljeza UB konstruisao  top od 20 mm s mogućnošću da bez prepravki bude instaliran na mesto topa ŠVAK. Taj top dobio je oznaku B-20. Zahvaljujući pristupačnoj konstrukciji, učinio je to jednostavnom zamenom cevi. Mitraljez UB je imao, pored standardnih delova za tu vrstu oružja i mehanizma, i regulator gasova u tri položaja, čime je strelac mogao da kontroliše, po želji, brzinu paljbe (time i utrošak municije)  i da je prilagođava dejstvu po vazdušnim ili kompnenim ciljevima.

Korisnici i upotreba

Glavni korisnici, kako je već navedeno, bili su avioni lovačke i jurišno-bombarderske avijacije. Do samog početka rata proizvođačima i mehaničarima je uspelo da na 650 aparata montiraju ovo obećavajuće oružje. Naravno, u prvim borbama, usled neiskustva, straha, loše izrade, dešavali su se zastoji. Međutim, rat jr vrlo brzo naterao i pilote i mehaničare u poljskim prifrontovskim radionicama da uoče nedostatke i reše probleme. S ovim mitraljezom  to je bilo vrlo lako jer je broj delova bio relativno mali, a sama konstrukcija (kao koncept) veoma jednostavna i pouzdana. Kada je pri tom i posebna državna komisija ”pritisnula” proizvođača, onda su se stvari uhodale i više tih problema (osim izdvojenih, neizbežnih izuzetaka) nije bilo. 

Jurišno-bomarderska (frontovska) avijacija vrlo lako je prihvatila UBT i on je brzo zauzeo mesto do tada popularnog ŠKASA koji je bio prvi sovjetski avionski mitraljez sa sinhronim dejstvom, ali, nažalost, u puščanom kalibru 7.62 mm. UBT je uspešno  korišćen kao odbrambeno oružje svih bombardera tokom celog rata.

Najveću slavu mu je donela upotreba na ”letećem tenku”, čuvenom ”štormoviku” Il-2, koji je, usled velikih početnih gubitaka, vrlo brzo dobio dvosedu varijantu sa mestom za strelca. Inače, ovaj mitraljez korišćen je i u svim drugim armijama koje su bile opremljene sovjetskim avionima.

Praksa je bila, kada avionu istekne resurs, da se puškomitraljez prepravi za posadni rat, odnosno upotrebu iz fortifikacijskih objekata. Tenkisti za njega nisu pokazali interesovanje jer su već imali svoј model, neprikosnoveni Degtarjev (Дегтярёва танковый, 56-П-322).

Tehničko-taktičke karakteristike

Pomenimo i karakteristike samog sredstava. Pored već navedenog kalibra s raznim vrstama municije (trasirajućom, fragmentarnom, probojnom, probojno-zapaljivom), znamo da je njegova opšta dužina bila 1.390 mm; dužina cevi 670 milimetara, a masa 21,5 kg. Tipična teorijska brzina gađanja za UBT i UBK bila je od 850 do 1050. metaka u minuti, a UBS od 700 do 800 metaka u minuti.

Očigledno je da su sva tehnička svojstva bila u službi taktičke upotrebe i svih drugih parametara (jednostavnost pri upotrebi, ekonomičnost i efikasnost, itd). Strpljivom čitaocu sada je jasnije zašto je članak naslovljen baš ovim rečima – proslavljen, a nepoznat. Nije to jedini slučaj u istoriji ratovanja da pravi ”radni konji” odrade svoj posao, a da drugi modeli poberu slavu.