Neće biti posebna novost, ako kažemo da je stanje u Avganistanu krajem 2021. i dalje rovito i da smo još daleko od stabilizacije na širem području tog regiona. Ipak, naslov ovog članka bi se nekom čitaocu, možda, učinio i preteranim. Reklo bi se da je, ipak, nakon avgustovskog preuzimanja Kabula od strane talibana i nakon američkog povlačenja, sam Avganistan postao teritorija u kojoj će protokom vremena doći do stabilne državne vlasti zasnovane na dva-tri stuba: to su specifično talibansko tumačenje šerijata, suverenistički državni protekcionizam i plemenski kodeksi (uz predvidljivu dominaciju kodeksa Paštuna Paštunvalija). Ta vlast bi iz faze izolacionizma, postepeno, uz prećutnu podršku Pakistana na primer, krenula i dobila međunarodno priznanje svih Velikih sila.
To bi bio neki master-plan i okvir u kome posmatramo uske interese nove vlasti. Međutim, da stvari nisu tako jednostavne, pokazala je hronologija događaja u Avganistanu od avgusta do decembra ove godine. Za ovu priliku, izvdojili bismo događaje koji imaju karakter signalnih situacija a koji delimično ili u potpunosti menjaju tu osnovnu zacrtanu trajektoriju.
Najpre, humanitarna situacija u Avganistanu se ubrzano pogoršava usled nestašice hrane, a za to su odgovorne, pre svega zemlje Zapada koje su blokirale državna sredstva Avganistana. Recimo, Svetska banka jeste odblokirala 500 miliona dolara avganistanskih rezervi, ali pre nekoliko sedmica isključila je lokalne banke iz SVIFT platnog sistema, uskraćujući im mogućnosti sklapanja međusobnih poslova. Time se ionako devastirana privreda dovodi do apsurdne situacije kolapsa i praktično je to guranje u „sivu zonu“ mnogih subjekata koji bi, inače, pokušali da urade nešto na polju privrede. Avganistan sa svojim privrednim resursima i preostalim kapacitetima inače ima kapacitet za visoki stepen samostalnosti u odnosu na inostranu privredu, i u tom smislu analogija sa Iranom ne bila hiperbola.
Humanitarna katastrofa bi predvidljivo proizvela i destabilizaciju šireg područja, a migrantski talas većih razmera bi mogao da zapljusne kako region Bliskog Istoka (u drugom koraku i Evropu), tako i Centralnu Aziju, gde su Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan posebno ranjivi.
Režim talibana se i danas prikazuje u zapadnim medijima na jedan vrlo indikativan način. Hjuman Rajts Voč je objavio, a CNN preneo, da su pripadnici talibana do 31. oktobra pogubili na desetine pripadnika bezbednosnih struktura bivše vlade, koji su očekivali amnestiju. Četvrti po veličini avganistanski grad Mazari Šarif – prestonica provincije Balh, koji je i kapija prema Uzbekistanu i Tadžikistanu, postaje posebno geopolitički važna tačka, gde se incidenti dešavaju, a u širem regionu te provincije javlja se nestabilnost. Na tom potezu važnu ulogu ima maršal Abdul Rašid Dostum, lider uzbekistanske zajednice u tom delu Avganistana (bio je i potpredsednik Avganistana u vreme Ganijeve vladavine), poznat po čestom menjanju strana, pa je zanimljivo kako će sudbina njegovih trupa uticati na ukupne avganistansko-uzbekistanske odnose.
Posebno je važno kako će se odvijati avganistansko-pakistanski odnosi, jer to su dve zemlje koje dele 2.400 kilometara granice, a u Pakistanu je i dalje minimalno milion i po avganistanskih izbeglica, iako se smatra da je taj broj i veći, zbog nepostojanja potpune kontrole pakistanske vlade nad područjem Vaziristana na primer. Za sada je upadljivo da se kontakti Kabula i Islamabada odvijaju veoma oprezno, ali ta izvesna zakočenost u odnosima, ne mora dugo trajati, pogotovo ako se podignu plemenske tenzije, a postoje signali u tom smeru.
Spomene li se Pakistan, red je da se spomene i ”lik u ogledalu”, odnosno Indija. Idija je bila sigurno najveći regionalni gubitnik od dolaska talibana, a kasnije je i indirektno podržavala ”lavove Pančira” poput Ahmada Masudija juniora ili Amrulah Saleha, što se vidi po afirmativnim tekstovima o njima.
Ahmad Massoud Junior Amrullah Saleh
Na međunarodnom planu talibani pokušavaju da uspostave prihvatljivost novonastale situacije, ali su daleko od toga da dobiju punu afirmaciju, pa su i kontakti sa Pekingom, Rijadom, Ankarom ili Moskvom, iako vidljivi, veoma oprezni. Novi momenat, koji se može na različite načine tumačiti, jeste slanje humanitarne pomoći Kabulu, koja je početkom decembra usledila iz pravca Moskve.
Ni Vašington ne sedi skrštenih ruku, naravno. Talibanski režim je prve ozbiljnije razgovore sa SAD vodio u Kataru 29. i 30. novembra. Iz vrlo šturog saopštenja Stejt Departmenta, znamo da je američka delegacija, predvođena specijalnim predstavnikom za Avganistan Tomasom Vestom, (Thomas West), razgovarala sa visokim predstavnicima avganistanskih talibana. Iz saopštenja su jasni američki stavovi, ali ne i talibanski odgovori na predloge u oblasti poštovanja ljudskih prava.
Nije poznato koliko je američkog i drugog zapadnog oružja završilo kod talibana, ali je činjenica da su talibani dobili ”na tacni” i ono što nisu imali, poput helikoptera Black Hawk (Crni soko) i bespilotnih letilica. Mimo toga, dvadesetogodišnji projekat jačanja avganistanskih snaga bezbednosti Amerikance je koštao 83 milijarde dolara, od čega je između 18 i 28 milijardi potrošeno za vojnu opremu. Sigurno je da talibani već sada imaju u rukama zavidnu sofisticiranu vojnu opremu, a i sami su bili solidno opremljeni i pre avgusta ove godine. Bez toga, ne bi mogli da savldaju provladine snage, koje su zapravo pale, ne usled bojevih dejstava, nego usled psihološko-propagandne pobede talibana nad demoralisanim snagama Ganija i iznenadnog američkog povlačenja.
Sadašnje stanje u Avganistanu bismo mogli opisati kao zatišje pred (humanitarnu) buru, iako se intenzitet otpora prema talibanima iz meseca u mesec, sudeći po incidentima, ipak smanjuje. Može se reći da će Zapad, umesto primene klasične tvrde moći, u narednom periodu pokušati indirektnim mehanizmima da ostvaruje uticaj u regionu šire Centralne Azije. U tom pogledu, Kirgizija je već postala meta hibridnih operacija. Uostalom, uskoro ćemo objaviti članak posvećen samo kirgistanskoj problematici, koja se nekako nadovezuje na avganistanski narativ.
Lepeza vojno-strateških mogućnosti, plemenskih sukoba, preformatiranja unutar heterogenih talibana mora da prođe kroz ovaj uzak zimski koridor, da bi se različite mogućnosti za talibanski režim ocrtale jasnije. Faktor vremena u ovom slučaju radi za talibane, ali će domete i snagu novonastale vlasti odrediti, pre svega, ekonomski i socijalni faktori u periodu od nekoliko meseci. Naravno, Avganistan ne bi bio Avganistan da uvek ne krije nove nepoznate u geopolitičkoj jednačini, pa je nepredvidljivost događaja još uvek konstanta, što ne znači da jedna iskra ne bi mogla da zapali i širi prostor. Plemenska netrpeljivost, koju je lako prepoznati, ali teško izmeriti, verovatno će kulminirati u uslovima očekivane humanitarne katastrofe.
Naša procena je da je u tom pogledu veoma ranjiva zajednica šiitskih Hazara, ali i klanovski podeljenih Uzbekistanaca. Biće uspeh za Uzbekistan, ako se konflikt iz Avganistana ne prelije u njihovo dvorište. U temporalnom smislu, ne govorimo o godinama, već o narednih šest do dvanaest meseci. Kao zaključak ovog članka možemo reći da se Avganistan kreće jednom vrstom makadama, puno je na tom putu i nepoznanica, ali kritična tačka za režim talibana sledi upravo u narednih nekoliko zimskih meseci.
