Mali Golijat

U poznatoj trotomnoj slikovnici Bila Ganstona (možda preambiciozno svrstanoj u enciklopedije), jedan od tomova posvećen je vođenim raketama (taj tom u originalu se zove The Ilustrated Encyclopedia of the World’s Rocket and Missiles, odnosno ilustrovana enciklopedija raketa i projektila sveta). Knjige je objavio Salamander Books 1979. godine, a već sledeće godine zagrebačka ”Alfa” je priredila za naše tržište ovo izdanje. Za mnoge  to je bio bukvar. U navedenom tomu autor u samom uvodu navodi upravo ”Golijata” kao preteču svih vođenih raketa i projektila, mada je reč o kopnenoj, samohodnoj mini. Istina je da su i pre ”Golijata” Nemci pokušavali eksperimente sa vođenjem putem žice, no ovaj sistem je, po svoj prilici, prvi koji je ušao u operativnu upotrebu.

Junak ovog teksta je kopnena, gusenična samohodna mina (tenkić, tanketica) ”Golijat” (nem. Sonder Kraftfahrzeug), vođena putem kabla (žice) na rastojanju. Približne dimenzije ovog sredstva bile su 150 x 85 x 56 cm. Konstrukcija je mogla da ponese od 75 do 100 kilograma eksploziva i bila je namenjena uništavanju tenkova, grupisanih pešadijskih formacija i rušenju zgrada. Upotreba je bila jednokratna jer je ”Golijat” prilikom upotrebe uništavao i sam sebe. U početnoj fazi za pokretanje bio je korišćen elektromotor koji je bio skup i težak za servis; stoga su kasniji modeli koristili jednostavniji i pouzdaniji benzinski motor od 12 KS.

Proizvedeno je 7.564 primerka, ali, bez obzira na brojnost, sami korisnici ih nisu smatrali uspešnim. Razlozi su ležali u lošem odnosu cena/korisnost, brzini (svega 9,5 km/h), male mogućnosti prelaska preko ispresecanog terena, ranjivosti žice i tankog oklopa (10 mm). To mu je bila, reklo bi se, i najveća mana jer su ga teški mitraljezi i PT puške s lakoćom probijali i pri tom uništavali i dragoceni eksploziv u njemu. Najrazvijeniji modeli koštali su približno 3.000 rajsmaraka, dok je PT top, poznati PAK 40, koštao oko 12.000 rajhsmaraka.    

Počeci, lutanja, eksperimenti

Ideja nije bila originalna. Već tokom Prvog svetskog rata, a i kasnije, brojni pronalazači došli su do rešenja kako da stvore malo vozilo s gusenicama, pokretne mine. Za vreme rata Francuzi su osmislili dva vozila –  Crocodile Schneider Torpille Terrestre (zemaljski torpedo) koje je nosilo 40 kilograma eksplozivnog punjenja i Aubriot-Gabet Torpille Électrique (električni torpedo). Prvo vozilo uvedeno je u ograničenu upotrebu 1916. godine, ali su ga brzo potisnuli tenkovi. Drugo vozilo, ”električni torpedo”, pokretan je elektromotorom preko vučnog kabla. Pretpostavlja se da je se njime upravljalo putem sistema kvačila. The Wickersham Land Torpedo  patentirao je američki pronalazač Elmer Vikeršejm 1918. godine. No, ni to nije bilo sve.

Tridesetih godina slično vozilo razvio je francuski dizajner Adolf Kegres. Prezime je poznato svim ljubiteljima tenkova zbog modela gusenica koje su predstavljale i do danas predstavljalju osnovni model kretanja oklopnih vozila. Krajem 1940. godine Nemci su zaplenili Kegresov prototip i Kancelarija Vermahta za naoružanje smesta je naložila kompaniji  Karl F. V. Borgvard (Carl F.W. Borgward) u Bremenu da razvije slično vozilo, s mogućnošću nošenja 50 kilograma eksploziva.  Rezultat je ušao u istoriju pod  kodnim nazivom SdKfz. 302 (Sonderkraftfahrzeug – vozilo specijalne namene), a u pravilu službe nazvano je Leichter Ladungsträger(laki nosač tereta) – ”Golijat”. Nosio je 60 kilograma eksploziva i bio navođen preko kontrolne kutije džojstikom. Za tu svrhu korišćen je trožilni kabl dužine 650 metara. Njime se mogla kontrolisati snaga vozila, kao i smer kretanja. Dva dugmeta su korišćena za kretanje i upravljanje, a treće za detonaciju.

Borbena primena

Već početkom 1942. godine ovo vozilo prolazi vatreno krštenje. Crnu slavu je stekao prilikom gušenja Varšavskog ustanka kada je vrlo efikasno korišćen za rušenje zgrada i ”čišćenje” kanala i rovova. Protiv Crvene armije prvi put je korišćen u Kurskoj bici. Tom prilikom je zarobljen je primerak i smesta poslat u Moskvu da zauzme mesto u izložbenom salonu zarobljenog oružja. Tamo je vođen pod imenom ”nemačka tanketica – torpedo za borbu s tenkovima”.  Golijat je, naravno, korišćen na svim frontovima gde je bio raspoređen u oklopne i inžinjerijske jedinice. Amerikanci su se s njim sreli u aprilu 1944. godine kod Ancija u Italiji, ali i na plažama Normandije tokom Dana D. Takođe je korišćen u južnoj Francuskoj u avgustu 1944. godine, kada je pokazao odlične rezultate protiv 509. padobranskog bataljona, kome je ”Golijat” , očigledno, bio iznenađujuća pojava. Veliki broj ”Golijata” bio je zaplenjen od strane savezničkih trupa. Posle temeljnog ispitivanja zaključeno je da za njih on nema veliku upotrebnu vrednost. Neke od njih vazduhoplovstvo SAD je koristilo kao tegljače aviona, ali su se ta vozila brzo kvarila jer nisu bila konstruisana za dugotrajnu upotebu. Činjenica je da je ”Golijat” svakako, svojim inovativnim rešenjima, doprineo mnogo razvoju tehnologije vozila s daljinskim upravljanjem. 

Šta su o njemu rekli Sovjeti?     

Na naučno-istraživačkom poligonu oklopne tehnike Državnog oklopno-tenkovskog učilišta godine 1943. ispitana je samohodna mina, koju su Sovjeti jednostavno zvali ”nemačka tanketica – torpedo”. Pri tom su istraživači smatrali da je ovo sredstvo specijalno razrađeno samo za borbu s tenkovima.  Konstatovali su da je opšta težina tanketice s eksplozivom oko 200 kilograma, dužina gusenica na zemlji 800 mm, što je stvaralo pritisak na tle 0,1 kg po centrimetru kvadratnom. Samo telo napravljeno je od čeličnih listova debljine od jednog do dva milimetra, a svaka gusenica sastoji se od 48 segmenata štancovanih od dvomilimetarskog čelika. Ranije verzije su imale izlivene segmente gusenica od aluminijumske legure. Potrošnja struje bila je 170 ampera, a prenos od elektromotora do gusenica bio je u razmeri 1:4. Primerak koji su Sovjeti zarobili nije imao kod sebe komandnu tablu (očigledno se operater na vreme sklonio), pa su je oni sami napravili. Pored izučavanja električne sheme vozila, eksperti su smatrali da ovom sredstvu nedostaje nekoliko poboljšanja i ponudili su svoju, uprošćenu električnu shemu upravljanja. 

U časopisu ”Glasnik tenkovske industrije” jedan od istraživača daje sledeću ocenu, imajući u vidu da je reč o zaplenjenom sredstvu, delom nekompletnom, pa neke ocene mogu biti i pogrešne kao, recimo, to da ”Golijat” ima ograničen resurs dometa i snage :” Tanketke – torpeda mogu se primenjivati u zasednim borbama, pre svega na putevima. Svejedno, efikasnost se pokazala niskom. Klirens od svega 160 milimetara ometao je kretanje po kamenjaru, ispresecanom zemljištu, preko balvana i sličnih prepreka. Rezerva energije omogućuje autonomnost od svega pet do osam minuta kretanja. Poturiti takvo torpedo pod tenk bilo je teško i na bliskim rastojanjima od 100 do 150 metara, čak i da nema pešadijske ili bilo koje druge zaštite tenka”. Sovjeti su ovde klirens merili od kutija s eksplozivom, a osnovno telo ”Golijata” bilo je još niže.        

Golijat u brojkama

”Golijat” je proizvođen u dve osnovne vrste i dve podvrste. Varijantu ”Golijat E” (Sd.Kfz. 302 Gerät 67)  od aprila 1942. do januara 1944. godine proizvela je pomenuta firma ”Borgvard” u broju od 2.650 primeraka, po ceni oko 3.000 rahjsmaraka. Ovu varijantu pokretala su dva elektromotora ”Boš”.  Radijus je bio od 800 do 1.500 metara. Mogao je da savlada rov širine do 60 centrimetara, a klirens mu je bio samo 11 centimetara. Brzina kretanja bila je 10 km /h. Prednji oklop samo pet milimetara. 

Druga modifikacije zvala se ”Golijat V” i imala je dve podmodifikacije: Sd. Kfz 303a Gerät 671 i  Sd. Kfz 303b Gerät 672. Proizvodili su ga Borgvard, Cindap (poznati proizvođač kamiona i motorcikala) i Caherc. Pogonjeni su dvocilindričnim, dvotaktnim motorom od 703 kubna centrimetra i potrošnjom od 12,5 litara. Klirens je bio nešto veći (16 cm), a radijus dejstva je bio i do 16 kilometara (!) po putu, odnosno do osam kilometara na ispresecanom zemljištu. Mogao je da pređe rov širine i do jednog metra, sa dvostruko debljim prednjim oklopom u odnosu na E varijantu.

Rumunski ”Golijat”   

Tokom 1944. godine Rumunija je napravila svoju verziju daljinski upravljanog sredstva, pod nazivom ”Rumunski Golijat” (ne zna se originalno rumunsko ime, niti oznaka). On se znatno razlikovao od nemačkog starijeg brata. Nije imao oklop, a ne zna se da li je uopšte korišćen u borbi.

Međutim, zna se da je imao neka logistička poboljšanja jer je mnogo brže prelazio kratere i rovove. Bio je težak oko dve tone (?).

”Golijat” kao pop-junak

Najpoznatija umetnička pojava je svakako u filmu ”Kanal” koji je 1957. godine snimio Vajda. To je i prvo pojavljivanje ”Golijata” kao rekvizite u jednom umetničkom filmu. Ruski reditelj Jurij Azjerov (Ю. Озеров), autor čuvenog serijala dugometražnih umetničkih filmova ”Oslobođenje”,  koristio je ”Golijata” u filmu ”Vojnici slobode”, posvećenom ustanku u varšavskom getu. U filmu ”Grad 44”  poljskog reditelja Jana Komase takođe se mogu videti kadrovi u kojima dejstvuje ”Golijat”. I u video igrama  ”Company of Heroes” srećemo ovu tanketicu, ali i u strategiji realnog vremena ”U pozadini neprijatelja: Juriš 3”. Ni to nije sve: u ”pucačinama” Depo, Golijat i Snajperska elita 4 jedan od zadataka je uništiti prototip tog vozila. U strateškoj igri War Selection ”Goliat” ovaj mališa može se proizvoditi ako uspete da pređete na nivo Druge industrijske revolucije u Nemačkoj. 

Kad već spomenuh Rumune, a nije reč o pop kulturi već o kuriozitetu: ti isti Rumuni koji su našim buvljacima dali ime ”Rumunski pijac”, čiji smo benzin prodavali i kupovali od njih sve i svašta za male pare, 2012. lansirali su sa kosmodroma u Francuskoj Gvajani svoj prvi veštački satelit koji je u orbiti bio preko hiljadu dana. Satelit se zvao – ”Golijat”…