Konjička sablja M1895

U drugoj polovini XIX veka globalno preoružanje srpske konjice jedinstvenim modelom sablje ograničavao je hronični deficit vojnog budžeta. Zato je nađeno kompromisno rešenje: nabaviti jednoobrazni, savremeni tip sablje za konjičku diviziju (samostalnu konjicu), a postojećim oružjem opremiti divizijsku konjicu, sve niže činove poljskih baterija, gradsko-artiljerijskog polubataljona, vozarskog eskadrona i narednike brdskih baterija i pirotehničke čete (znači, organsku konjicu i sve ostale koji su dužili konjički tip sablje). Ovu drugu liniju prvenstveno je trebalo naoružati austrijskom sabljom M1869, a po iscrpljivanju ovog fundusa – ostalim zatečenim modelima. Prema računici baziranoj na 150 sečiva po eskadronu, odlučeno je da se nabavi 3000 novih sabalja.

Artiljerijski komitet je analizirao aktuelne evropske konstrukcije i najpovoljnijom ocenio sablju solingenske firme Weyersberg, Kirschbaum & Co. U pitanju je bilo oružje koje je 1889. godine u verziji palaša (rukobran sablje sa pravim sečivom) uvedeno u naoružanje Pruske, Badena, Braunšvajga, Bavarske, Hesena, Maklenburga i Oldenburga (M1882), a 1891. godine – u verziji sablje – u naoružanje Saksonije (M1892). Obe verzije mogle su se nabaviti i na komercijalnom tržištu po cenama od 18-28 maraka (22-35 din.). Vejersberg je u Beogradu konkurisao sa saksonskom verzijom sablje na kojoj su izvedene minimalne intervencije: kanije su dobile dva beočuga sa nepokretnim alkama, a na korpi je na mestu saksonskog – apliciran srpski grb. Ministarstvo vojno se opredelilo za ovo rešenje iz više razloga. Vejersberg je bio provereni poslovni partner koji je već isporučivao sve verzije oficirskih sablji; cena je bila ispod tržišne; konačno, oružje je zadovoljavalo sve postavljene taktičko-tehničke zahteve.

Poštujući mišljenje Artiljerijskog komiteta, Izmenama propisa za odelo i spremu celokupne vojske srpske F/Đ No. 254 od 13. januara 1895. godine, u naoružanje podoficira, značara i redova konjice uvedena je sablja novog propisa.

Prema Ugovoru između solingenske firme i Ministarstva vojnog, jedinična cena sablje bila je 18,09 dinara, odnosno, 3 000 sablji vredelo je 54.270 dinara. Oružje je trebalo isporučiti do kraja 1985. godine u tri jednake partije, s tim da se isplata vrši gotovinski i sukcesivno, po prijemu pojedinih partija.

Ministarstvo vojno je 6. maja 1895. godine zatražilo od Ministarstva finansija da na vreme obezbedi i deponuje novac za isplatu oružja. Međutim, između dva ministarstva došlo je do nesporazuma oko načina isplate pa je general M. Pavlović 3. juna upozorio da Vejersberg traži gotovinska sredstva i da ne postoji bilo koja mogućnost kreditiranja. Nakon toga, iz Oružnog fonda u depozit je prebačeno 54.270 dinara. Do 19. septembra 1895. godine isporučeno je 1000 sablji za čiju isplatu je vojni ministar zatražio 20 000 dinara. Njegovom zahtevu nije udovoljeno do 28. oktobra, kada je iz Solingena stiglo još 1000 sablji. Time je dug Vejersbergu narastao na 36 180 dinara. Bez obzira na to, do 1. decembra 1895. godine iz depozita nije oslobođen ni jedan dinar. General Pavlović je bio primoran da urgira da se sporna suma obezbedi u roku od dva dana. Pet dana kasnije, iz depozita je oslobođeno 20 000 dinara, što je pokrivalo vrednost samo prvih 1 000 sablji. U međuvremenu, u Beograd je stigla i poslednja partija oružja pa je dug ponovo narastao na 36.180 dinara. Ministar vojni se našao u neugodnoj situaciji. Pokušavajući da pronađe kompromisno rešenje, 14. decembra je zatražio 20 000 dinara, s tim da se ostatak duga (16180 din) izmiri u narednih 15 dana. Na žalost, njegovim zahtevima nije udovoljeno sve do 12. februara 1896. godine; toga dana vojnom ministru stigao je lakonski odgovor da će novac biti obezbeđen u bolja vremena.

Dug prema Vejersbergu izmiren je tek početkom aprila 1896. godine. Da bi se komande i nadleštva znale upravljati pri naplaćivanju… konjičkih sablji novog propisa… kad se (koja) upropasti,19. aprila je doneto Rešenje A/TNo.1683, po kome je oružje procenjeno na 18,09 dinara (bez procenta, znači, po nabavnoj ceni), odnosno, na 19 dinara (sa procentom).

Pet godina kasnije, isto oružje vredelo je 26,82 dinara, odnosno 28,22 dinara. Na povećanje od oko 70 % uticala je deficitarnost sablji M1895 (porudžbina više nije obnavljana), ali i sve izraženija inflacija u zemlji.

U vreme zatvaranja finansijske konstrukcije za nabavku sablji M1895 postavilo se pitanje unifikacije novog vojničkog sa oficirskim oružjem (oficiri su nosili austrijski model 1861/1869). Vejersberg je munjevito reagovao sjajnim marketinškim potezom; kralju Aleksandru I Obrenoviću poklonio je olakšanu i redizajniranu sablju M1895, koja se po svim karakteristikama nametala kao jedina varijanta oficirskog oružja. Na osnovu Rešenja ministra vojnog ASNo.2426, 30. maja 1895. godine, u Solingenu je po uzoru na darovano oružje naručeno 15 opitnih oficirskih konjičkih sabalja. Jedinična vrednost sablje iznosila je 60,8 dinara, pa je kompletna narudžbina blagajnu Ministarstva vojnog opteretila za 912,5 dinara u zlatu. Pošto Ministarstvo vojno u svojoj blagajni za ovu isplatu nije imalo potreban novac, načelnik Blagajničkog odeljenja je 1. juna 1895, zamolio za naređenje Glavnoj blagajni (Ministarstva finansija) da označenu sumu što pre izda blagajni Ministarstva vojnog, kako bi se isplata izvršila na vreme. Međutim, ovaj tip sablje do 1914. godine nije oficijelno uveden u naoružanje. U Propisu o odeći celokupne vojske FANo.10.158 od 15. decembra 1900, artiljerija i konjica zadržale su austrijski tip oficirske sablje M.61/69. De facto, oficiri su Vejersbergovu sablju mogli privatno da nabave kod Oficirske zadruge sa pravom da je nose mimo propisa.

Zanimljivo je da su se neposredno nakon Srbije, i neke susedne zemlje opredelile za ovaj tip konjičke sablje. Tako je Bugarska usvojila kao M1889, Rumunija kao M1895 (za žandarmeriju) i M1906 (za konjicu) a Grčka – tek 1926, za konjičke podoficire (M1926)!

Prema formaciji srpske vojske iz 1902. godine, ratni sastav Konjičke divizije činilo je 4555 ljudi, a broj sablji u divizionima organske konjice kretao se od 302 do 775. Prema pregledu Pov. br. DO Br. 179 od 1. aprila 1902. godine, I poziv je po formaciji trebalo da ima 10 986, II – 3 986 a III – 210 sablji (ukupno 15 182). Međutim, II pozivu nedostajalo je 2 674, a III – svih 210 sablji (ukupno 2 884 sablje); znači, armija je, računajući potrebe konjice i artiljerije, raspolagala sa 13 760 sablji. Na dan 31. marta 1904. godine I poziv trebalo je da ima 8 930, II – 2 001 a treći -1 760 sablji. Zahvaljujući novoj formaciji, armija je umesto potrebnih 12 691 sablju imala 13 249 (iskazao se višak od 558 sablji). Za rat 1912. godine u samostalnoj konjici angažovano je 5 504 konjanika, a u organskoj konjici -153 oficira, 3 581 konjanik I i 2 595 konjanika II poziva. Kompletan I i II poziv raspolagali su sa 9178, a III– sa 850 sablji. Od toga je samo u sastavu I armije (Moravska I, Dunavska I, Timočka II, Dunavska II i Konjička divizija) bilo angažovano oko 5 000 sablji.

Tokom albanske epopeje, Konjička divizija vršila je obezbedenje sve do 22. marta 1916. godine. Ovaj podatak značajan je utoliko pre što je prvi ešalon srpskih trupa iskrcan na Krf 19. januara, a poslednji – 20. februara 1916. godine. Znači, konjica se u borbenom kontaktu sa neprijateljem nalazila mesec dana nakon što je i poslednji pešak smešten na Krfu. Zbog iscrpljujućeg angažovanja, ali i nedostatka konja i adekvatne opreme, ovaj rod nije reorganizovan ni 23. maja 1916. godine. Opštim osnovama za reorganizaciju srpske vojske (No. 5077), francuska Vrhovna komanda je 22. marta 1916. predvidela osnivanje (samo) divizijske konjice. Međutim, srpska komanda držala se Ukaza o promeni formacije od 27. februara, po kome je ovaj rod i dalje činila (samostalna) konjička divizija sa dve brigade ili 12 eskadrona (1 800 sabalja) i 6 eskadrona (900 sabalja) divizijske (organske) konjice. Da bi prevazišla problem nedostatka adekvatne opreme i konja, Vrhovna komanda je 20. aprila 1916. naredila da se i samostalna i organska konjica naoružaju pešadijskim puškama M. 1907/15. Konjička divizija je izašla na front tek 15. avgusta 1916. godine. Na konjima je bila samo prva brigada, druga se borila u pešačkom stroju a drugi puk je upotrebljen za obezbedenje pruge Solun – Lerin. Dakle, Konjička divizija je za puno (i adekvatno) borbeno dejstvo osposobljena tek pred jesenju ofanzivu 1918. godine.

Dileme oko reorganizacije konjice odrazile su se i na hladno oružje. Naime, preko Albanije je preneto samo 707 domaćih sablji M1895, koje su upućene na reparaciju i transformaciju u francuski zavod Šatelroa. Prema francuskim Osnovama No. 5077, ove srpske sablje bile su dovoljne za naoružanje divizijskih eskadrona. Nešto slično navodi se i u dokumentu O prijemu materijala do 14. jula 1916. godine: naoružanje sabljama izvršeno je našim (srpskim), koje su bile na opravci u Francuskoj. Međutim, reparirane sablje nisu mogle da zadovolje potrebe i organske konjice i prve konjičke brigade (druga se borila kao pešadija). Da bi se osposobio ovako okrnjen sastav srpske konjice, Francuska je bila prinuđena da do 1. oktobra 1916. godine isporuči 1 400 (po domaćim izvorima 1 000) svojih sablji. Druga brigada je hladnim oružjem opremljena tek krajem iste i početkom 1917. godine.

Francusku pomoć činile su sabre de cavalerie legere modele 1822 a un bracelet. Praktično, radilo se o sabljama lake konjice M1822 (osnovni model usvojen 9. jula 1822). Kako se, međutim, po francuskim propisima od 23. jula 1884, 19. maja 1886. i 5. septembra 1887, sablja nosila isključivo o sedlu, 31. januara 1887. je sa kanija uklonjen originalni donji beočug sa pokretnom alkom (Model 1822 imao je dva beočuga sa pokretnim alkama). Ovo oružje je 2. septembra 1887. godine dodeljeno spahijama, a 2. februara 1888. artiljeriji i komori. Tokom Velikog rata, međutim, nose je i sve ostale linijske konjičke jedinice francuske vojske.

Tokom reparacija u zavodima Manufacture d’Armes de Châtellerault, srpske sablje M1895 unificirane su sa francuskim oružjem; sa kanija je uklonjen donji beočug sa nepokretnom alkom. Tako je konjica iz rata izašla opremljena sabljama M1895 i M1822, koje su imale kanije sa jednom alkom, odnosno sa oružjem koje je po svim propisima treblo nositi samo o sedlu. Ovaj vizuelni detalj biće usvojen kao opšta karakteristika hladnog oružja nove države – Jugoslavije. S druge strane, propis koji je diktirao navedenu konstruktivnu izmenu, nikada do kraja nije poštovan. Sablje su i dalje nošene o kajasu na opasaču, iako je to bilo nepraktično. U periodu od 1921 do 1941, sablje M1895 sa jednom alkom, u znak tradicije, nosila je samo konjička Garda.

Isto oružje poslužiće kao uzor za oficirsku sablju svih rodova M1920, KoV JNA i, konačno, nagradnu sablju današnje Vojske Srbije.