Kaćuša i Andrjuša

Ratoborni sestra i brat

Kinezi su izmislili rakete na barut, a Mongoli su ih u svojim pohodima proširili preko dva kontinenta. Rakete su korišćene u ranom Srednjem veku prilikom opsade gradova-tvrđava. Nisu, dakle, nikakva novost, ni one, ni barut, ni zakon akcije i reakcije. Zbog čega onda ovaj tekst? Zato što je put od pronalaska do vidljive i presudne koristi ovog izuma bio veoma dug i često ispunjen stranputicama.

Tek je Drugi svetski rat (i sve što je potom usledilo), definitivno ustoličio ovaj sistem korišćenja ubojnih sredstava, i ne samo njih. Istina je da je još pre Prvog svetskog rata Henri Koanda ustanovio zakonitosti reaktivnog kretanja letelica, no i to je ostalo dugo skrajnuto i nerazumljivo kako za vojnike, tako i za industriju koja je želela da materijalizuje neku ideju, a ne samo da joj se divi. A onda je stigao još jedan veliki rat koji je bio dramatičan izazov za većinu čovečanstva. Između ostalih, sukobila su se dva titana – Treći Rajh i Sovjetski Savez. Bila je to borba na istrebljenje, pa nije čudo što je taj rat velikom brzinom iznedrio i stalno inovirao sve ubistvenije pronalaske.

Tako je rođena i ” Kaćuša ”, odnosno višecevni raketni bacač BM-13 (боевая машина). Sredstvo za koje i danas istoričari kažu ”kako je toliko  jednostavno, da je neverovatno kako se niko toga ranije setio”. Prve eksperimentalne primerke (tada nazivane kriptovano ”lansirni uređaj”) proizveli su radnici u Voronježu u zavodu ”Kominterna” (dva komada) i šest u Moskvi u NII-3, NKB SSSR (Реактивный научно-исследовательский институт – РНИИ, reaktivni naučno-istraživački institut, od 1937. godine НИИ-3, pod jurisdikcijom Narodnog komesarijata za municiju, kako je nazvan od 1939. godine – Наркомат боеприпасов). Jedan primerak odmah je poslat u Sevastopolj radi poligonskih ispitivanja.

Posle toga je od preostalih sedam formirana prva eksperimentalna baterija u MVO (Moskovska vojna oblast). Naravno, nije ovo sredstvo nastalo preko noći. Već 1921. godine saradnici GDL (gasno-dinamičke laboratorije) Tihomirov i Artjomov počeli su da razvijaju reaktivnu municiju (RS) za avione. Posle velikih problema s tehnologijom materijala i brojnim nepoznanicama, Petrovpavlovski sa grupom saradnika počinje zvanična ispitivanja RS (реактивные снаряды – reaktivni projektili ) različitih kalibara i namena, kako za avijaciju, tako i za kopnene lansere. Isti Institut tokom 1937. i 1938. godine pod rukovodstvom Langemaka razradio je er-esove koji su uvedeni u naoružanje RKKVF (Рабоче-крестьянский Красный воздушный флот – radničko-seljačka vazdušna flota).

Er-esovi (kako su ih u dnevnom govoru uvek nazivali) u kalibru 82 mm našli su se ispod krila I-15, I-16 i I-153 u leto prilikom čuvenih bitaka na reci Haling-Hol kojom prilikom su Sovjeti  porazili Japance. Te, 1937. godine ni Institut nisu mimoišle čistke, jer je on bio osnovan po ideji Tuhačevskog, verovatno najtalentovanijeg vojskovođe posle Suvorova. Mnogi dragoceni saradnici su stradali, među njima i konstruktori er-esa. Osmogodišnju robiju na Kolimi, zamenu za streljanje, dobio je S.P. Karaljov (kod nas se izgovara Koroljev), budući otac sovjetskog kosmičkog programa.

Kako je nastao nadimak ” Kaćuša ”?

 Ekatarina je veoma popularno ime na ruskom prostoru. Stiglo je iz Grčke i znači ”čista”, ”neporočna”. Ima ga i kod pravoslavaca i kod katolika. E, ovde počinju muke. Rusi su veoma privrženi davanju brojnih nadimaka za svako ime, a Ekatarina je, izgleda, rekorder. Nadimci su joj Kaća, Kaćuša, Ekatrinka, Katerinka, Ket, Keti, a uz to ide još desetak sinonimijskih oblika (Katrina, Rina, Katalina, Katalin, Trina itd, itd). Nije ni čudo što se poreklo nadimka za  sredstvo sa službenom oznakom BM-13 ni danas pouzdano ne zna. Pojavljuju se, najčešće, dve verzije: po jednoj, to je naslov Blanterove pesme, na reči Isakovskog,

” Kaćuša ”, veoma popularne između dva rata. Po drugoj, takođe ubedljivoj, sa jedne izrazite strmine koja je podsećala na obalu (kao u pesmi), baterija kapetana Flerova 14. jula 1941. godine dejstvovala je prvi put po trgovačkom centru grada Rudnje. O tome svedoči u svojim memoarima maršal Jerjomenko (branilac Staljingrada i posleratni glavni inspektor OS SSSR). Po trećoj verziji oružje je ”krstio” Andrej Sapronov, seržant štabne čete 217. samostalnog bataljona veze 144. streljačke divizije. Kada je njegov pratilac Kaširin video rezultate dejstva rekao je – ”Ovo je pesma!”. Na to je Sapronov dodao – ” Kaćuša ”! Nadimak se za samo nekoliko dana proširio širom velike države.

Neki, pak, istraživači smatraju da je nadimak nastao kao rezultat spelovanja indeksa ”K” koji se nalazio nalazio na trupu oruđa, kao znak da ga je proizvela fabrika ”Kominterna”. Dalje, manje verovatne teorije, granaju se od pretpostavke da je ime BM-13 dobio po hrabroj partizanki, do pretpostavke da su  avioni I- 153 sa er-esovima u Španiji imali nadimak ” Kaćuša ”. To je malo verovatno jer su avioni korišćeni u Španiji već imali svoje nadimke (”Iška”, ”Čajka”). Kad smo već kod nadimaka, nije BM-13 jedini koji je imao taj dodatak. Nemačku verziju Nb.W 41 Nebelwerfer zvali su ”Vanjuša”, a minobačače su zvali ”Marusja” (po skraćenici МАРС— миномётная артиллерия реактивных снарядов ). Naravno, u celom svetu ” Kaćuša ” je bila poznatija pod sintagmom ”Staljinove orgulje”. Za svoje dejstvo na ratištu samo sredstvo (a s njim i posade) dobilo je gardijsko zvanje.   

Konstrukcija  i funkcionisanje

Oružje je relativno jednostavno; sastoji se od šina-vođica i njihovog uređaja za navođenje. Za nišanjenje su obezbeđeni obrtni i podizni mehanizmi i artiljerijski nišan. Na zadnjem delu vozila nalazile su se dve hidraulične stope koje su obezbeđivale veću stabilnost pri dejstvu kao upornici. Jedno vozilo, u zavisnosti od varijante, moglo je da ponese od 14 do 48 projektila. Telo rakete predstavljalo je zavareni cilindar podeljen na tri odeljka – odeljak za bojevu glavu, motorni prostor (komora za sagorevanje sa gorivom) i mlaznicu.

Raketa M-13 predviđena za kopnenu instalaciju BM-13 imala je dužinu od 1,41 metar, prečnik (kalibar) 132 milimetra i masu od 42,3 kg. Operena raketa je pogonjena čvrstim gorivom, nitrocelulozom. Masa bojeve glave projektila M-13 bila je 22 kg, a sama eksplozivna masa projektila iznosila je 4,9 kg „kao šest protivtenkovskih granata“. Domet kopnene verzije bio  je do 8,4 km. Salva sa BM-13 (16 granata) ispaljivana je sukcesivno u roku od sedam do deset sekundi, a sa BM-8 (24-48 granata) za osam do deset sekundi sekundi; vreme popune – 5-10 minuta. Lansiranje je vršeno pomoću dinamo mašine (električnog namotaja povezanog sa baterijom i kontaktima na vođicama). Kada bi se ručica okretala, kontakti bi se naizmenično zatvarali, aktivirajući startne piropatrone. Izuzetno retko bi se koristila dva dinamo-kalema odjednom.

” Kaćuša ” je imala dvostruko veće punjenje od nemačkog pandana, Nebelverfera, pa je udarni efekat na neoklopljena vozila i živu silu bio mnogo jači. Ovo je postignuto značajnim povećanjem pritiska eksplodirajućeg gasa, izazvanog talasom detonacije. Detonacija je izvedena na dva ispusta (dužina detonatora bila je samo nešto manja od dužine komore za eksploziv), pa kad bi se dva detonirajuća talasa sudarila, pritisak na mestu eksplozije bi se višestruko povećao. Time su fragmenti fugase dobijali mnogo veću brzinu, a temperatura bi dosezala i do 800 stepeni celzijusa.

Na taj način dramatično je povećan požarni efekat. Pored proreza u trupu, isti takvi prorezi su postojali i na delu raketne komore, dodatno povećavajući temperaturu od unutrašnjeg sagorevanja baruta, pa je to povećalo fragmentaciju i do dva puta u odnosu na klasične artiljerijske granete tog kalibra. Zbog toga je nastala legenda o specijalnoj zapaljivoj smeši u er-esu. Istina je da je zapaljiva smeša bila testirana u Lenjingradu (zavod ”Karl Marks”) s proleća 1942. godine, no ona se pokazala suvišnom – posle salve er-esova, ovako pripremljenih, gorela je i zemlja. Kombinovana upotreba desetina projektila u veoma malom vremenskom razmaku stvarala je interferenciju talasa, dodatno povećavajući rušilački efekat.

Sada to više nije tajna. Međutim, tada je to bila vrhunska nepoznanica. Raketne višecevne lansere imale su sve zaraćene strane (američka mornarica ih je masovno koristila u protivpodmorničkoj borbi, ali i kod desantiranja ostrvlja u Pacifiku), ali nisu imali takav efekat. Nije legenda, već činjenica (koju danas mnogi revizionisti žele da ospore), da nijedan ceo primerak ”Kaćuše” nije pao u ruke neprijatelju jer je imao i mehanizam za samouništavanje. Pri tom nije zabeležen nijedan slučaj da je neki er-es ”slagao”; a i da jeste, plotun onih drugih koji su se aktivirali bi ga sigurno uništio. Svakako, tamo gde bi pao plotun iz ”Kaćuše”, nije bilo više svedoka koji bi potvrdio kako je to bilo.

”Kaćuša” u verziji sa kamionom-nosačem ZIL-6 imala je formacijski od pet do sedam članova posade: komandir, nišandžija, vozač i punioci (dva do četiri).

U početnoj fazi montaže, korišćene su čak i šasije tenka T-60, usled akutnog nedostatka odgovarajućih vozila. Do aprila 1943. godine montaža lansera M-13/16 (ova druga verzija bila je namenjena korišćenju er-esova kalibra 132 mm sa šesnaest šina) vršena je na svim dostupnim kamionima – nosačima. Od jula do 15. oktobra 1941. to su bili spomenuti ZIL-6 (372 primerka, uračunavajući i neveliki broj BM-8-36 sa dvoredim lanserima).

Posle toga prešlo se na gusenički artiljerijski tegljač STZ-5 (Staljingradski traktorski zavod) i  kamion ZIS-5. S početka 1942. godine počelo je montiranje lansera na vozila koja su stizala iz Lendliza ; to su bili Studebejker US6 (SAD), GMC 352 CCRW (SAD), International M-5H-6-318 (SAD), Ford Marmon Herrington HH6-COE4 (SAD), Ševrolet G7197 (SAD), Dodž T 203 (”tročetvrtinski”), Bedford OYD (Velika Britanija), Ford VOT-8 (”Fordzon”, kanadski) i troosovinski Ostin K-6A (Velika Britanija). Od aprila te, 1943. godine, pojavila se modifikacija BM-13 N (”normalizovana”), samo na šasiji Studebejkera US 6.

Za četiri godine rata od 3.374 šasija koje su korišćene za montažu, Studebejkeri predstavljaju više od polovine jedinica (54, 7%), ZIS-6 je zastupljen s 11%, a ostalih 17 tipova šasije (!) iznosili su 34,3%. Međutim, ti podaci izazivaju sumnju jer se u popisu jedinica nalazi preko 6.800 sredstava u raznim varijantama, što se može pripisati i računovodstvenoj igri sa zapadnim saveznicima pred kojima Sovjeti nisu prikazivali ukupan broj sredstava, sumnjajući (opravdano) da će ti podaci nekako stići i do neprijatelja. Podsetimo se još jednom podatka iz teksta o Lendlizu – da je , praktično, svako treće vozilo u RKKA bilo iz tog aranžmana.

Kao što se može videti, konstruktori su genijalno jednostavno osmislili raketni lanser pa se on, s veoma malo podešavanja prilagodljivih, kliznih delova, mogao staviti na svaki nosač koji je mogao da ponese tu težinu i izdrži vatrenu stihiju plotuna. Što je najvažnije, sovjetski konstruktori (vođeni sugestijama s terena), nisu se zadovoljili postignutim, pa su modifikacije er-esova bile veoma brojne.

Uporedo s tim rađene su i stalne modernizacije sredstva jer je frontovska praksa nudila nove situacije i tražila unapređena rešenja. Tako je BM-13 N, na bazi Studebejkera , uveden 1943. godine, imao svoju varijantu na ZIS-150, razrađenu 1948. godine. BM 13 NN (Indeks GRAU-52-U-941B) razrađen je na šasiji ZIS 151 i uveden u naoružanje 1949. godine. BM-13 NM (Indeks GRAU -2B7) na šasiji ZIL – 157 uveden je u naoružanje 1958. godine (to je bila druga kapitalna modernizacija).  Konačno, pre pojave ”Grada”, BM-13 NMM (indeks GRAU 2B7R), na šasiji ZIL – 131, uveden je, kao treća i poslednja modernizacija, 1966. godine u naoružanje. Inače, ”Indeks GRAU” označava Индекс Заказывающего Управления МО -Главное аартиллериское управление-ГАУ, сада ГРАУ. Reč je o vrlo složenom sistemu tajnog označavanja sredstava u OS SSSR i RF.

Kada su leta 1942. počele bitke na Kavkazu, pojavila se potreba za lake brdske lansere. U skučenim uslovima u Sočiju je konstruisana ”mlađa sestra” , M-8-8. Osam er-esova ispaljivani su praktično istovremeno. Težina jedne rakete bila je 68 kilograma i ovaj sistem pokazao se izvanredno u planinskim uslovima. Lanseri M-8 nalazili su se i na torpednim čamcima. Korišćeni  su na Maloj Zemlji (ruski propagandni naziv za okupiranu teritoriju; slobodni deo SSSR nazivan je Velika Zemlja), u borbama na Krimu, Karpatima, Mongoliji, Kini i Severnoj Koreji.

Borbena upotreba

Borbena upotreba u Drugom svetskom ratu zaslužuje više tomova zapisnika i knjiga, a podaci o dejstvima se, ponekad, graniče s legendom, pa i mitom. Istina je da je ovo oruđe, pre svega zbog svog poražavajućeg dejstva i visoke efikasnosti, bilo veoma omiljeno, pa se nije moglo mnogo preterati u opisivanju efekata. ”Kaćuša” je i za mnoge starešine i borce RKKA bila potpuno iznenađenje, pa je zabeležen slučaj dejstva kod Marojaloslaveca, na Varšavskom šase, oktobra 1941. godine; tada se dogodila čuvena epopeja s Podoljskim kursantima, polaznicima artiljerijskog i puškomitraljeskog učilišta, koji su (u letnjim uniformama) ”bačeni” u brešu da zaustave prodor Nemaca prema Tuli. Podoljsk je udaljen od centra Moskve 36 kilometara. Sticaj okolnosti je da sam bio na tom polju bitke, gde se još uvek nalaze tragovi rovova i dejstva ”Kaćuše”. Tek pred početak dejstva ”Kaćuša”, gardijski artiljerci su upozorili starešine i vojnike na prednjoj liniji da se ne prepadnu od zvuka i dejstva. Taj slučaj obrađen je i u filmovima ”Bitka za Moskvu” i ”Podoljski kursanti” i ne treba sumnjati u njegovu verodostojnost.

Kada su krenule jurišne borbe po nemačkim gradovima i utvrđenjima, postavilo se pitanje korišćenja , do tada svemoguće, univerzalne ”Kaćuše” u uslovima uličnih borbi. Nađeno je jednostavno rešenje, u skladu sa njenom istorijom – teški er-esovi M-31 su lansirani pravo iz transportnih sanduka sa rastojanja od dvadeset do trideset metara praveći pustoš pred sobom. Bilo je to oruđe od koga stvarno nije bilo odbrane, osim pravovremenog bekstva.

Za vreme Korejskog rata (1950-1953), kineski ”dobrovoljci” (kruži neproverena priča da je u kratkom roku na ratnu prostoriju privučeno oko milion boraca!), koristili su masovno ”Kaćuše”. Posebno je to došlo do izražaja u strateški kritičnom trenutku kontranapada  u  Bici za trouglastu kotu, koja je počela 30. oktobra 1952. godine. Tog dana je petnaesti kopus Narodnih dobrovoljaca u 12 sati počeo dejstvo po snagama UN iz 133 krupnokalibarskih oruđa, 22 BM-13 i 30 teških, 120 mm minobacača. To je bio i najžešći artiljerijski napad u toku tog rata. Vijetnamci su tokom dvadeset godina veoma često koristili ovo sredstvo , a korišćeno je i tokom Prvog i Drugog indokineskog sukoba. Ni Afganistan nije prošao bez ”Kaćuša”. Sovjeti su kraljevstvu dostavili izvesnu količinu BM-13 . Njih su koristile vladine snage u početnoj fazi rata, dok nisu zamenjene novim modelima BM-21. U Kambodži se još uvek nalazi u naoružanju nepoznata količina BM-13/16 ”Kaćuša”.

Da li je nešto sačuvano od originalnih ”Kaćuša”?

”Kaćuše” koje su bile montirane na ZIS-6 praktično su nestale, uništene su u ratu.Na tertizoriji Zajednice Nezavisnih Država  ostalo je samo nekoliko primeraka: u čuvenom Muzeju artiljerije, inžinjerije i veze u Sankt Peterburgu; na 116. kilometru puta Moskva-Sankt Peterburg, na skretanju za Konakovo,  postavljen je spomenik ”Kaćuša”  1965. godine. Na tom položaju počelo je nastupanje snaga Kalinjinskog fronta u decembru 1941. godine, kojom prilikom su vođene krvave borbe. U desetinama mesta širom ZND, bilo kao spomenici na otvorenom (najčešće na ulazu u grad, ili u prigodnom memorijalnom kopleksu u centru), bilo kao muzejski eksponati, nalaze se desetine ”Kaćuša”. Često se događa da na svim ulazima u neko mesto stoje različiti modeli oruđa. Tako na ulazu u Volokolamsk se mogu videti haubice, jurišni tenkovi, a u centru grada obavezni T-34.  

”Kaćuša” kao glumica

Ni ovom sredstvu nije odolelo tržište video igara, pa se može sresti u igrama ”Batterfield 1942”, ”Call of Duty: World at War”, ali i u brojnim strategijama: ”Company of Heroes 2”, ”War Front-Turning Point”, ”Total Tank Simulator”, ”Sudden Strike 2”, ”War Thunder” i drugi. Ko voli simulator za ”Štormovik”, može da dejstvuje po zemaljskim ciljevima među kojima se nalazi i ”Kaćuša”.

Međutim, pravu filmsku ulogu ”Kaćuša” je ostvarila u sjajnom ostvarenju ”Odred specijalne namene” iz 1978. godine , o kome sam pisao u mojoj knjizi ”Kalibar 35”. Prilikom povlačenja, jedno vozilo nailazi na most koji je tog momenta pogođen granatom, upada u duboku reku i tone. Nastaje trka između nemačkih i sovjetskih ”specijalaca” ko će se pre domoći ”Kaćuše” – Rusi da aktiviraju mehanizam za samouništenje, a Nemci – zna se zašto…Kao i što naslućujemo kako se ta trka završila.

”Andrjuša”

Mlađi i jači brat ”Kaćuše”

Vođeni uspehom ”Kaćuše”, konstruktori su napravili modifikaciju BM 31-12 (боевая машина). Mina M-31 bila je novost. Kalibra 300 mm (kao današnji ”Smerč”) već na prvi pogled je izazivala strahopoštovanje. Shodno tradiciji, ova modifikacija dobila je nadimak ”Andrjuša”. Međutim, ovo sredstvo imalo je još jedan nadimak, za koji se (ukoliko čuje neki starešina) dobijao ”štraf”, odnosno kazna. Reč je o nadimku ”Luka”. Zašto je smetao taj nadimak?

U ruskom narodu zapamćena je pornografska pesma (poskočica) ”Luka” iz XIX veka, nazvana po Luki Mudiščevu, izmišljenom liku. Bojeva glava ”Andrjuše” neodoljivo je podsećala (videti fotografiju) na često spominjanu reč u toj pesmi, pa su vojnici vrlo rado prihvatili taj nadimak – za razliku od zvaničnih novina i literature.  

Put ovog oruđa, za koje Rusi tvrde bez dvoumljenja da je bio bolji od ”Kaćuše” (ali u njenoj medijskoj senci) bio je neobičan. Sovjeti su tražili nešto slično, ali mnogo opasnije za protivnika. Najpre je napravljeno jedno saće iz kog je ispaljivan jedan er-es kalibra 300 mm. Potom je napravljeno saće od osam spojenih ćelija (četiri + četiri, jedna iznad druge). Ono je moglo da se vozi kao priključno sredstvo i dobilo je oznaku BUM 31. Put do ”Kaćušine” konfiguracije bio je relativno kratak, a nametnula ga je ratna situacija. Nije bilo vremena za tegljenje lansera koji su pri tom, zbog nestabilne platforme (videti ilustraciju Andrjuša-prelazno rešenje) davalo mali domet i efekat, a ispaljivao je osam mina. Frontovski rat tražio je sve jača, ubojitija i mobilnija sredstva i to nije bilo ništa novo. Zašlo se na teritoriju Nemačke, Sovjeti su hrlili da poraze Nemačku i da se osvete; predstojeće ulične borbe tražile su još efikasnije sredstvo. U svojoj standardnoj verziji saćasti lanser montiran je na šasiju Studebejkera. Prva borbena upotreba zabeležena je 17. jula 1944. godine u reonu sela Naljuči, plotunom od 144 rakete od 300 mm. Rezultat je bio demorališući i pustošeći. Ukupno, do kraja rata, isporučeno je 1.800 sistema, od kojih je 100 izgubljeno u borbama, havarijama, itd. Ovo oruđe imalo je strahovito dejstvo, a njihova zasićenost na ratištu činila je čak petinu svih ispaljenih granata i mina. Raketni projektili M-13 i M-8 ispaljivani su na ciljeve koji su se nalazili na dva do četiri kilometra od prednjeg kraja odbrane, dok su projektili M-30 ispaljivani direktno na najjače otporne tačke i čvorišta. Od jedne do tri divizije pokrivale su armijski sektor. Međutim, ovo sredstvo je s lakoćom učestvovalo u odvraćanju kontranapada, tuklo je kolone, sprečavalo koncentraciju rezervi, kontrabatiralo baterije i divizione neprijatelja. Kada bi se naspram ovih raketa našla neka tenkovska kolona mogla je da računa na potpuno uništenje.

Projektili M-31 lansirani su iz vođica u obliku rama saćaste strukture i po tome se razlikovao ”Andrjuša” od ”Kaćuše”.  Uređaj je koristio sve tekovine ”Kaćuše” pa je bio opremljen kugličnim transporterom, nabijačem i čepom koji je sprečavao spontano lansiranje. Sam projektil bio je težak 92,4 kilograma i imao je 28, 9 kg. eksploziva. Domet je bio šest kilometara, a vreme za ispaljivanje salve je bilo od sedam do deset sekundi. Vreme za ponovno punjenje kod uigrane posade bilo je od deset do petnaest minuta. Rakete (mine) mogle su se lansirati iz kabine, ali i daljinski. Operativna sposobnost i brzina reakcije dramatično je povećana, uzevši u obzir veličinu i težinu mine. Sredstvo je uvedeno u operativnu upotrebu Uredbom Državnog komiteta za odbranu br. 6029cc od devetog juna 1944. godine. Posle rata BM 31-12 instaliran je na šasije domaćeg kamiona ZIS 151.

Tehničke karakteristike, pored već navedenih (domet i vreme plotuna) bile su impresivne. Maksimalni ugao elevacije bio je 50 stepeni, a težina vozila 5.310 kilograma. U borbenom položaju bilo je teško 6.400 kilograma, pa je moglo da prođe i loše ili neuređene puteve, mostove i manje prepreke. U saće je stajalo 12 mina (raketnih projektila). Nepravedno medijski skrajnut, ”Andrjuša” je maksimalno iskoristio svoje vreme, našavši se na putu razvoja između ”Kaćuše” i taktičkih projektila malog dometa. Pri tom je posebno dobro potvrdio svoju upotrebljivost i na minimalnim odstojanjima, što je problem s mnogim sredstvima. Bio je dete ratne prakse i dokaz da da se samo njena ocena priznaje. Tek nekoliko decenija kasnije dobio je pravog naslednika u sistemu ”Smerč” koji uspešno zamenjuje nevođene balističke rakete pokrivajući razdaljine koje su klasičnoj artiljeriji nedostupne.