Nakon prve austrougarske ofanzive, u leto 1914, na delu Srbije kroz koji su protutnjale neprijatelјske snage, sela i gradovi potpuno su razoreni, masakrirani su civili, zaroblјenici i ranjenici, a na srpske trupe je, mimo svih međunarodnih konvencija, dejstvovano municijom sa strahovitim učinkom. Srbija je u to vreme bila svesna da mediji imaju moć da celom svetu obznane neprijatelјska nedela. Pri tome, Beograd je znao da pravi cilј ne postiže senzacionalistička propaganda nego utemelјeni nalazi uglednih stručnjaka. Tako je naš konzul u Lozani, Nikola Petović, stupio u vezu sa jednim od najpoznatijih evropskih kriminologa, profesorom i šefom laboratorije Lozanskog univerziteta, doktorom Rodolfom Rajsom. Rajs je pristao da kao nezavisni stručnjak, iz neutralne zemlјe, doputuje u Srbiju i izvrši istraživanja o počinjenim zločinima, te sastavi izveštaj koji bi se prezentovao svetskoj javnosti.
Nakon Rajsovog dolaska, o čemu je premijer Pašić obavešten 21. septembra 1914, srpska vlada je oformila komisiju za ispitivanje neprijatelјskih zločina. Komisiju su činili dr. Rajs, načelnik Šapca Živojin Lazić i bivši konzul u Francuskoj, Đorđe Barlovac. Komisija je do novembra 1914. obišla prostore obuhvaćene ratnim dejstvima i anketirala očevice, ratne zaroblјenike, ranjenike i osoblјe bolnica. Kao iskusan forenzičar, sa posebnim zanimanjem za balistiku, Rajs je posvetio posebnu pažnju municiji zabranjenoj Haškim konvencijama.
Rajs je prikupio dokaze da su zabranjeni tip municije koristili vojnici 16. varaždinskog puka ”Frajher fon Gizl”, 26. karlovačkog, 27. sisačkog i 28. osječkog domobranskog puka, 28. puka ”Viktor Emanuel”, 78. osječkog puka ”Gerba”, 78. karlovačkog puka ”Rumunski prestolonaslednik Ferdinand” i 100. pešadijskog puka ”Frajher fon Štajnberg”. Većina zaroblјenika je izjavila da je upotreba nehumane municije bila popularna među hrvatskim vojnicima – članovima Čiste partije prava Josipa Franka. Rajs je ustanovio da su u borbama kod Jadra, Crne Bare, Parašnice i na Ceru austrijski vojnici dejstvovali svim postojećim vrstama specijalne municije, inače zabranjenim za gađanje živih cilјeva.
Nakon što je izveštaj predao srpskoj vladi, Rajs je obavestio i stranu štampu, održao na pariskoj Sorboni nekoliko predavanja o austrijskim zločinima, a u Londonu je štampana bogato dokumentovana knjiga ”Austrougarska zverstva”. Zahvalјujući njegovom trudu, istina o zločinima počinjenim u Srbiji je obišla celu planetu.
No, Rajsov doprinos širenju istine o Srbiji i popularizaciji našeg naroda tokom Velikog rata dobro je poznat. Rajs je, naime, i nakon rata ostao u Srbiji, radeći na unapređenju naše forenzike i policijskih nauka uopšte. Ovaj velikan je i preminuo u Beogradu; sahranjen je na Topčiderskom groblјu, dobio je spomenik u Topčiderskom parku a srce mu je, po ličnoj želјi, preneto na Kajmakčalan. Ali, manje je poznato da čuveni forenzičar ne bi bio u stanju da sačini precizan i stručan izveštaj o austrougarskim zločinima da na raspolaganju nije imao nalaze hirurga Valјevske bolnice – holandskog lekara Arijusa van Tinhovena (1886-1965) i doktora ruske sanitetske ekipe Petrogradskog slovenskog komiteta, Nikolaja Ivanoviča Sičeva (1878-1954). Sičev je iz Irana u Srbiju stigao 24. septembra 1914. godine a treba reći da je i on preminuo u Beogradu te da počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblјu.
Trojica eksperata, kao i američki doktor Edvard Rajan, pripadali su grupi plemenitih lјudi koji su svoj avanuristički duh usmerili u humanitarne akcije, pomažući žrtvama ratnih sukoba na svim kontinentima. No, za nas je posebno značajan doprinos doktora Tinhovena, pomalo zasenjenog Rajsovom slavom; ovaj holandski ekspert je, naime, podelio sudbinu srpskog naroda u svim borbama na početku 20. veka – Prvom i Drugom balkanskom, te Velikom ratu.
Van Tinhoven je rođen 1886. godine u holandskom gradu Goringhem. Nakon završetka gimnazije, jedno vreme je boravio u Holandskoj Indiji (današnjoj Indoneziji) a po povratku u zemlјu, 1912, diplomirao je na amsterdamskom Medicinskom fakultetu. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, Tinhoven se samoinicijativno uputio u Srbiju. Ubrzo mu se pridružila grupa stručnjaka iz Holandije a počela je da pristiže i finansijska pomoć. Tako je mladi lekar pružio dragocenu pomoć u zbrinjavanju i lečenju ranjenika i bolesnika. Svoju misiju je nastavio i tokom Drugog balkanskog rata a u Beogradu se, opet bez podrške sopstvene vlade, obreo i neposredno nakon početka neprijatelјstava sa Austro-Ugarskom, 1914. godine. Tinhoven je raspoređen za šefa hirurškog odelјenja u Valјevskoj bolnici, gde mu se, 24. septembra, pridružio ruski hirurg, dr. Sičev.
Pod utiskom zločina počinjenih nad ranjenicima, zaroblјenicima i civilnim stanovništvom od strane neprijatelјske vojske, dr Van Tinhoven je odlučio da prikupi materijalne dokaze o upotrebi nedozvolјene municije, ali i svedočanstva o konkretnim zverstvima počinjenim u Mačvi. Kao saradnik najznačajnije vojne bolnice, naime, Holanđanin je imao priliku da se lično upozna sa svim strahotama koje su austrougarske trupe počinile tokom leta 1914. godine, kršeći sve do tada postojeće konvencije o ratovanju. Tinhoven je metodično beležio i fotografisao sva zapažanja tokom hirurških intervencija. Odmah po okončanju većih sukoba, 21. avgusta, komandant Drinske divizijske oblasti naložio je Pavlu Đorđeviću, načelniku Valјevskog okružnog načelstva, da oformi komisiju i uputi je na teren radi utvrđivanja počinjenih zločina. Znajući da Tinhoven već raspolaže određenim materijalima, Ćorđević ga je postavio na čelo Komisije koju su činili načelnik Valјevskog sreza Janićije Krasojević, direktor mesne električne centrale, inženjer Julius (Žil) Šmit (inače švajcarski podanik francuskog porekla), dr Svetislav Nikolajević koji je 1906. godine iz Nove Gradiške prešao u Srbiju i do rata obavlјao privatnu praksu u Knez Mihailovoj ulici br. 8, službeni fotograf i neophodno pomoćno osoblјe. Ekipa je tokom 21. i 22. avgusta obišla prostore između Zavlake i Brezjaka a već 23. avgusta podnela detalјan izveštaj komandi Drinske vivizije. Isti dokument načelnik Valјevskog okruga je 29. avgusta uputio i ministru unutranjih dela Stojanu Protiću. Tinhoven se posebno zainteresovao za upotrebu nedozvolјene municije i njenom stravičnom učinku na žrtvama. Na početku istrage, kao civilni hirurg bez iskustva u balistici i vojnoj tehnici, iskazao je nevericu da je jedna ”civilizovana” armija kršila konvencije i čak sumnjao u postojanje ovakve vrste pešadijskih metaka. No, ubrzo se uverio u realnu situaciju; napravio je svojevrsnu zbirku municije i njenih delova izvađenih iz rana, izradio precizne crteže iste, te sav materijal fotografisao. Na osnovu ovog materijala, potvrdu o postojanju i upotrebi zabranjenih, nehumanih metaka dobio je i od nezavisnih vojnih eksperata iz domovine.
Bez obzira što je u suštini Tinhovenova komisija prva utvrdila i dokumentovala zločine a Tinhoven lično radio na širenju istine putem medija, njegova zapažanja će dobiti na težini tek nakon susreta sa dr. Rajsom, 21. septembra 1914. Holanđanin je, naime, nesebično sve svoje nalaze, skice i fotografije, kao i ispitivanja dr. Sičeva, ustupio Rajsu; ovaj materijal je čuvenom kriminologu poslužio za njegove dalјe radove pa čak postao i sastavni deo izveštaja i knjiga.
Obolevši od tifusa, Tinhoven je 16. marta 1915. godine morao da se vrati u Holandiju. No, u domovini je nastavio da objavlјuje istinu o Srbiji. Publikovanje njegovih dnevničkih beležaka u Hagu 1915. godine rezultat je izveštaja koje je slao holandskim dnevnim listovima ali i intervjua koji je dao novinaru Novih roterdamskih novina, M. J. Bruseu. Tako je i beogradska ”Politika” 21. marta 1915. godine donela vest kako je Tinhoven u Amsterdamu štampi obelodanio istinu o upotrebi ”dum-dum” metaka od strane Austrijanaca.
U uvodnoj reči svoga dnevnika, Tinhoven navodi da je ”u više tačaka oštro istupio protiv okrutnosti koje su počinile austrijske trupe. Nisu u pitanju pojedinci, već vlada koja je svoje vojnike opremila najokrutnijim rasprskavajućim mecima. Nadam se, osim toga, da će ova knjiga doprineti da se bolјe osvetli srpski narod. Trudio sam se da uvek na najobjektivniji način prikažem ono što sam video i zapažao”.
Nakon oporavka, polovinom avgusta 1915, Tinhoven je otišao u Francusku i priklјučio se njenom Crvenom Krstu. U prvim mesecima 1916. određeno vreme je proveo u Albaniji, odakle je izveštavao za holandske novine. Kako je u to vreme u Draču i okolini bilo stacionirano 130.000 Srba, Tinhoven se ponovo našao među prijatelјima. Holađanin je ponovo upozoravao svetsku javnost na neodržive prilike u kojima se nalazila srpska vojska, gotovo bez odeće, hrane i medicinske pomoći.
Tinhoven se 30. septembra 1916. oženio svojom dugogodišnjom saradnicom i bolničarkom, Jakobom Martom de Hrote, koja ga je pratila na svim misijama u Srbiji. Zaboravlјen od srpske javnosti, preminuo je 8. septembra 1965, a danas počiva kraj verne saradnice i supruge na groblјu Novi Valkenven u Nardenu.
Centralne sile su bile zatečene iznošenjem istine o sopstvenim surovostima. Austrijanci su čak pokušali da rezultate Tinhovenovih i Rajsovih izveštaja iskoriste u sopstvenoj propagandi; tako su se u nizu austrougarskih i nemačkih novina pojavili optužujući članci kako iste, rasprskavajuće metke koriste Britanci, Francuzi, Rusi, Italijani i Rumuni. Kada ova providna propaganda nije urodila plodom, propagandna mašinerija Centralnih sila pokušala je da diskriminiše Tinhovena i Rajsa. U nizu nemačkih listova pojavili su se napisi kako je Tinhoven praktično prognan iz Srbije. Kada je Holanđanin lično demantovao ove vesti, štampa se okrenula Rajsu. Još 24. avgusta 1914, austrougarski ministar spolјnih poslova grof Berthold je predstavnicima neutralnih zemalјa uputio brošuru u kojoj je pravdao postupke sopstvene soldateske samo kao ”pokušaj odbrane od neprijatelјski raspoloženih civila u Mačvi”. Šta više, okupatorske ”Beogradske novine” su 1. marta 1917. godine štampale obiman članak o ”lažima kolumniste Rajsa”; Austrijanci su ponovo tvrdili da su represalije nad civilnim stanovništvom bile opravdane zbog ”neprijatelјskog držanja staraca, žena i dece te kao odgovor na zločine srpske vojske nad zaroblјenicima”!
Municija koja je šokirala Arijusa van Tinhovena
Austrijanci su krajem 19. i početkom 20. veka razvili više vrsta pešadijske municije ”posebne namene” za puške sistema Manliher i mitralјeze Švarcloze.
Austrougarska vojska je 1893. godine usvojila bojevi metak M93, koji je bio u skladu sa tadašnjim međunarodnim ratnim pravom. No, klasični metak nije bio pogodan za mirnodopsku stražarsku službu, za uvežbavanje vojnika u gađanju, te nije pružao mogućnost ocene odstojanja i korekture vatre. Tako su u bečkim zavodima ”Fabrika hemijskih preparata Viktora Aldera” i ”C. i k. fabrika municije Velersdorf” konstruisana zrna M1910 i M1912, namenjena za ocenu odstojanja i reglažu vatre na dalјinama od 1200 do 3500 metara. Municija sa ovim zrnima uvedena je u naoružanje pod nevinim nazivom ”reglažnih metaka” (Übungs ili Einschusspatrone). Municija sa zrnom M1910 imala je oblik standardnog bojevog metka, s punom čeličnom košulјicom. Unutrašnja građa, međutim, podsećala je na malu granatu: u sredini zrna nalazio se cilindrični ”kontejner” ispunjen smešom crnog baruta i aluminijumskog praha. Donji deo spremišta bio je zatvoren inicijalnom kapslom a ispod je bila čelična udarna igla. Kad bi tane pogodilo cilј, udarna igla bi usled inercije palila kapslu a ova punjenje u ”kontejneru”. ”Reglažni” metak M1912, razlikovao se po bakarisanoj košulјici, ispupčenju (”sisici”) na vrhu, te eksplozivnom punjenju koje je činila mešavina kalijum-hlorata i antimonsulfida. Zrna bi pri pogotku u ”metu” eksplodirala uz prasak i blesak, ispuštajući beličast dim. Ovo bi strelcu ukazivalo na rastojanje do cilјa i omogućavalo popravku ili grupisanje vatre. No, ako bi pogodila živo biće, ovakva zrna su pravila velike, nehumane rane.
Osim ovih mini-granata, Austrijanci su proizvodili ”stražarske” metke (Wachtpatrone) M1893 s dvodelnim, te M1913 s razrezanom košulјicom i petodelnim jezgrom. Zamisao je bila da se zrno na 15 metara od usta cevi razleti na više delova koji, navodno, nisu bili smrtonosni. Konačno, za obuku vojnika projektovani su ”vežbovni” meci (Scheibenschusspatrone) sa delimičnom košulјicom ili punom košulјicom i četvorodelnim jezgrom. Ova zrna imala su učinak sličan zrnima stražarskih patrona. No, pokazalo se da je učinak olovne parčadi odgovarao krupnoj sačmi ispalјenoj iz lovačke puške, te da su pri pogotku humanog bića imala efekat pravog ”dum-duma”, što se kosilo sa međunarodnim ratnim pravom!
