Zahtev za novim ručnim bacačem i minom, Uprava pešadije (UP) uputila je, 1952. godine, beogradskom Vojnotehničkom institutu, i vaLjevskom Krušiku; za izradu dokumentacije, prototipova i nulte serije, te osvajanje serijske proizvodnje, zadužena je kragujevačka Crvena zastava. Komisiji Uprave pešadije dostavLjena su tri rešenja. Prvom, zasnovanom na uprošćenoj Mešičekovoj konstrukciji, nakon detaLjnog ispitivanja, data je pozitivna ocena.
Zastava je izradila tehnološku dokumentaciju i „0” seriju, te pristupila osvajanju serijske proizvodnje. UstanovLjeno je, međutim, da rešenje ima iste nedostatke u proizvodnji (komplikovana konstrukcija) i eksploataciji, kao i raniji M49. Uprava pešadije je kragujevačkom preduzeću naložila da izradi probnu partiju drugog ponuđenog rešenja, sa mehanizmom za opaLjenje na principu obrtnog doboša (revolving), kapaciteta 6 inicijalnih metkića. Uskoro se pokazalo da i ovo oruđe ne ispunjava postavLjene taktičko-tehničke zahteve, pa se definitivno odustalo od komplikovanih konstrukcija sa okvirom za više inicijalnih kapisli.
Komisija je, konačno, u razmatranje uzela konstrukciju kapetana I klase Todora Cvetića iz Instituta Naoružanja (u osvajanju proizvodnje i ispitivanju 44 mm RB M57, ispred IN, učestvovao i major, dipl ing Milan Vasilјević. Todor Cvetić je i konstruktor signalnog pištolјa 26 mm M57. Crvena Zastava je proizvodnju pištolјa osvojila još 1953, a proizvodnja je započeta 1954, kada je izrađeno 20 primeraka. Rekonstruisani model proizvodi se od 1957. Prve godine taktičkom korisniku isporučeno je 104, a 1968 – 2046 primeraka. Do 1959, proizvedeno je 4170 pištolјa M57. Arhiv muzeja Stara topolivnica, Kragujevac). Cvetić je pošao od ideje da kao pogonsko sredstvo iskoristi 93 g malodimnog, nitroceluloznog (NC) baruta, a da inicijalnu kapislu smesti u zadnji deo stabilizatora mine (veća početna brzina, brža priprema oruđa za dejstvo).
Nova mina je u zadnjem delu, praktično, imala dve kapisle, postavlјene radijalno u odnosu na osu stabilizatora, pod međusobnim uglom od 180° (sigurnije dovođenje jedne od kapisli u osu udarne igle, okretanje mine za 180° u slučaju laganja jedne od kapisli). Projektil je opremlјen sa 4 krilca, koja su se, pre uvlačenja u bacač, sklapala u aksijalne kanale duž cevi stabilizatora, a kumulativna glava, prečnika 90 mm, opremana je trenutnim neosiguranim udarnim upalјačem UTI M57 (kasnije, trenutno/inercionim neosiguranim udarnim upalјačem UTI M61). Pogonski, NC barut pakovan je, zajedno sa pripalom od crnog baruta i peskom (u funkciji otpornika), u kartonske kutije (sa otvorom na poklopcu u smeru pripale).
Mehanizam za okidanje konstruisan je na principu dvostrukog dejstva obarače (Double Action, DA, zapinjanje i okidanje udarača), tako da je uvek bio spreman za dejstvo. Povlačenjem obarače, napinjao se te otpuštao udarač (postavlјen radijalno u odnosu na osu mine, u pravcu specijalnog otvora i inicijalne kapisle); udarna igla inicirala je kapislu, plamen je palio pripalu od crnog baruta a ova je aktivirala pogonsko, NC punjenje.
Ovo rešenje povećalo je brzinu dejstva (4 mine u minuti), početnu brzinu mine (Vo = 147 m/s), efikasni domet (200 m na pokretne i 400 m na nepokretne cilјeve), te probojnu moć (270–320 mm specijalnog čelika). Samo oruđe, mase 8.200 g, sastojalo se od cevi (kalibra 44 mm i dužine 960 mm), mehaničkog nišana, nosača za optički nišan ON M59 (uveličanje 3,8×, polјe vida 12°), bipoda, te zavarenog oslonca za rame (naramenjak) i pređica za remnik. Inače, balistiku bacača rešili su pukovnici Jovan Marinković i Jovan Trivunac iz Vojnotehničkog instituta (pukovnik Jovan Trivunac je na Katedri za vojno mašinstvo Mašinskog fakulteta držao predavanja iz spolјne, a pukovnik Jovan Marinković – iz unutrašnje balistike).
Nakon rigoroznih testova, Uprava pešadije je Cvetićevom bacaču dala prelaznu ocenu. Preduzeće Crvena zastava pripremilo je kompletnu tehnološku dokumentaciju za osvajanje proizvodnje a 1956. godine je izradilo probnu partiju od 15 bacača. Ovi primerci prošli su niz ispitivanja, nakona čega su, ponovo, dobili pozitivnu ocenu. Nulta serija od 50 oruđa, izrađena 1958, upućena je na trupna ispitivanja, koja su, takođe, zadovolјila sve taktičko-tehničke zahteve. Konačno, Cvetićeva konstrukcija je, pod oznakom RB 44 mm M57, uvedena u standardno naoružanje JNA, te je data saglasnost za serijsku proizvodnju. U Zastavi su, u međuvremenu, postavlјeni zajednički kapaciteti za puškomitralјez 7,92 mm M53, automat 7,62 mm M56, pištolј 7,62 mm M57, te ručni bacač 44 mm M57.
Do 1966, na zajedničkoj liniji proizvedeno je 26.000 bacača izvorne konstrukcije, kada je došlo do zastoja. Prilikom redovne kontrole tormentacijom, 1964. godine, zabeležena su dva prskanja cevi na zadnjem delu, odnosno na mestu gde je pređica remnika varena za plašt. Pretpostavlјa se da je do slablјenja materijala došlo usled neujednačenog tehnološkog postupka zavarivanja. Zbog sigurnosti, međutim, Zastavi je naloženo da konstruktivno otkloni ovu manu. Jedno od prelaznih rešenja ogledalo se u ojačavanju zadnjeg dela cevi već izrađenih bacača, namotavanjem pocinkovane, čelične žice, prečnika 1,5 mm, preko koje su navlačene novokonstruisane grivne za naramenjak i pređice remnika (tzv. RB remontovani). Na ovom zadatu istakao se posebno tehnolog Jevrosim Popović.
Nove serije bacača konstruktivno su izmenjene utoliko što je deblјina zidova zadnjeg dela cevi povećana, a grivne za naramenjak i pređice remnika potpuno su zamenile dotadašnji proces varenja (RB M57A1). Konačna verzija oruđa, M57A2, odlikovala se zadeblјanim zidovima zadnjeg dela cevi, utvrđivanjem naramenjaka pomoću grivni, te uvođenjem specijalnih ležišta – udublјenja sličnih onom za dvonožac – za grivne pređica remnika. Na razrešenju tehnoloških problema angažovan je i kasniji direktor FNP, inž. Slobodan Mitrović. Mitrović je svoju ideju otklanjanja uočene mane izneo nemačkim stručnjacima u Ramštatu, koji su ga u potpunosti podržali. Zastava je, od 1965. do 1. aprila 1967, izradila 4.331 popravlјenih bacača, sa tim da je, do 1975, planirana izrada još 12.600 RB M57. Do 1970, kragujevačka fabrika ukupno je proizvela 47.751 bacač M57 u svim varijantama. Ovo oruđe predstavlјalo je jednu od najuspešnijih konstrukcija domaće vojne industrije; u naoružanju se zadržalo pola veka, a predstavlјalo je i važan izvozni artikal. Ujedno, ovo je poslednji ručni bacač proizvođen u Crvenoj zastavi.