PROKLETSTVO JERINE

Tvrđava je najranjivija iznutra

Ove godine navršava se osamdeset godina od tragedije koja se dogodila u Smederevu. U krugovima istoričara, hobista, pa i rodbine nastradalih, još uvek je aktuelan događaj koji je imao velike razmere i posledice. Ovim tekstom nemamo ambiciju da razrešimo dileme stare osam decenija ili navedemo sve poznate detalje, već da sažeto upoznamo čitaoce s tim događajem, ali i mukama naše istoriografije, čak i kada je reč o takoreći savremenom događaju (gledano očima istoričara). O ovom događaju napisano je mnogo radova i monografija, a u Smederevu se periodično priređuju prigodne izložbe na ovu temu.

Eksplozije
Eksplozije

Ovaj tekst je sročen s namerom da pobudi radoznalost čitalaca, kako bi i sami otkrili nešto više. I danas se lome koplja i vode žučne rasprave oko mnoštva detalja. Prepustimo to profesionalnim istoričarima. Ovde ćemo se upoznati s podacima koji nisu sporni, a daju opštu sliku te nesreće. Eksplozija minsko-eksplozivnih sredstava (u daljem tekstu MES), goriva i municije u krugu smederevske tvrđave je po snazi i posledicama bliska nesreći u kanadskom gradu Halifaksu koja se smatra najvećom eksplozijom koja nije izazvana ratnim dejstvima.

BEZ IKAKVE ZAŠTITE
BEZ IKAKVE ZAŠTITE

Šta se dogodilo u Smederevu? Petog juna 1941. godine u 14.14 sati, pod još nerazjašnjenim okolnostima, odletelo je u vazduh privremeno skladište MES i drugog plena u tvrđavi za čiju gradnju narod do danas nepravedno proklinje Jerinu, suprugu Đurđa Brankovića. Najvećoj ravničarskoj tvrđavi Evrope naneta su ogromna oštećenja koja se i danas vide. Paradoksalno je da izvesno vreme istoričari nisu mogli da utvrde čak ni tačan dan nesreće jer su arhivu odneli Nemci, ili je spaljena. Svedoci su lutali u datumima i danima u rasponu čak od nedelju do dve dana. Spominjana je i nedelja, kao neradni dan. U našoj Vojnoj enciklopediji (koja je inače vrlo temeljno i sistematično pisana) naveden je 5 jul (!). Тek su uvidom u potonju dnevnu štampu, autobiografske zapise i saslušanjima saradnika okupatora došli do tačnog podatka.

DEMOLIRAN VAGON
DEMOLIRAN VAGON

Smederevo je tada imalo oko jedanaest hiljada stanovnika. Četvrtak, 5 juni, bio je pijačni dan i grad je bio prepun prodavaca, ali i kupaca koji su žurili da potroše obezvređene dinare  pređašnje države. Neki su nosili džakove novca da bi ga zamenili za Nedićeve dinare. Tog dana đacima osnovnih i srednjih škola deljena su svedočanstva, što je inače uvek rađeno za Vidovdan. Između stanice i tvrđave bio je ringišpil, odlično posećen. U Smederevu je bilo oko pet hiljada pridošlica i sve su one nagrnule da se vrate kućama vozom koji je polazio u 14.12 sati.

DEO KOMPOZICIJE
DEO KOMPOZICIJE

Voz je kasnio dva kobna minuta, mada ni za ta tva minuta ne bi daleko odmakao onako spor i pretovaren. Samo na prostoru stanice, koju od tvrđave deli nekoliko koloseka, bilo je 1200 mrtvih i 16 njih koji su čudom preživeli eksplozije. U gradu je bilo bar još toliko mrtvih i oko pet hiljada povređenih. Trećina kuća sravnjena je sa zemljom, a stakla su pucala i u naseljima na obodu grada. Podrhtavanje tla osetilo se u obližnjim gradovima – Velikoj Plani, Beloj Crkvi, Vršcu i Beogradu.

Trenuci tragedije

Svedoci tvrde da se oko 14.12 sati iz tvrđave čulo najpre  prštanje municije, zatim pojedinačne eksplozije granata, da bi dva minuta kasnije došlo do ogromne, jedinstvene eksplozije. Ona je bila tako snažna da je srušila dve kule i deo tvrđavskog platna prema stanici, odnosno prema varoši. Od razletelog materijala i vazdušnog udara tri četvrtine kuća trenutno je bilo onesposobljeno.

DEO ZIDA TVR?AVE KOJI JE POD NEO NAJVEĆI UDARNI TALAS
DEO ZIDA TVRĐAVE KOJI JE PODNEO NAJVEĆI UDARNI TALAS

Tela poginulih nalažena su po nekoliko stotina metara od stanice, a neki su bili još uvek u ringišpilskim korpama. Od 2.393 kuće samo 25 je ostalo neoštećeno. Na jednoj od fotografija vidi se drveće bez ijednog lista.

Kako je tvrđava postala skladište?

Nemačka komanda odlučila je da kao privremeno pretovarno skladište (radi daljeg transporta) posluži smederevska tvrđava. Položaj je bio idealan. Tik  uz tvrđavu nalazila se železnička stanica;  Nemci su probili tvrđavsko platno prema reci i pored tog otvora napravili privremeni pristan preko kog je plen pretovarivan u šlepove i barže radi transporta u Austriju i Nemačku. U tvrđavi je bilo skladišteno mnogo različitog ratnog materijala, koji se nikada ne skladišti zajedno: burad s barutom (kojih je bilo na vagone), puščana municija, avionske bombe, granate, mine,  parafin, puške, mitraljezi, topovi, zaprežna vozila, pontonski čamci pa čak i vojnička odela. Osim toga, bilo je tu još i preko 1.000 dvestalitarskih buradi benzina. Nemcima se nije žurilo, a nije bilo ni dovoljno brodova za transport.

KRATER OD EKSPLOZIJE
KRATER OD EKSPLOZIJE

Pretovar je vršila nestručna i nemotivisana radna snaga, ratni zarobljenici. Po njihovim rečima, barut se često prosipao iz buradi, kao i benzin, te je zemlja u samoj tvrđavi bila praktično impregnirana zapaljivim materijalom. Maj i juni te godine bili su, inače, neočekivano topli, no to nikoga nije uzbuđivalo. Procenjuje se da je u trenutku eksplozije bilo lagerovano oko hiljadu vagona ratnog plena: 300 vagona eksploziva (ekrazita i štedita), 200.000 litara benzina i nepoznat broj mina, granata, avionskih bombi i streljačke municije. Kada je sve to eksplodiralo, udarni talas je krenuo brzinom od pet hiljada metara u sekundi i imao snagu od oko 10.000.000 KS.

Mogući uzroci i pretpostavke

Za mnoge je ovo bilo (i ostalo) neiscrpno polje teorija zavere. Pošlo se od toga da su Mustafa Golubić i Matija Vidaković, nezavisno od KPJ, rešili da to učine kao antifašistički čin i da je sve  urađeno po nalogu sovjetskog obaveštajnog centra. Međutim, posledice takve eksplozije uopšte nisu mogle ići na ruku partizanskom pokretu i komunistima. U prilog odbacivanju sovjetskog mešanja u ovu tragediju ide i to da su u tada Nemci i Sovjeti veoma striktno poštovali prethodno potpisane dogovore o saradnji i nenapadanju. Išlo se dotle u poštovanju potpisanog da je čak i poslednji voz sa ruskim ugljem otišao za Nemačku iz stanice Brest dan pre napada na SSSR.

LAGER NA OTVORENOM
LAGER NA OTVORENOM

Pored niza drugih pretpostavki, od kojih nijedna ne seže dalje od diverzije, anarhističkog čina pojedinca ili grupice, nemara i slučajnosti, na videlo je izbila veoma interesantna teorija, potkrepljena forenzičkim eksperimentom. Već početkom sedamdesetih godina  jedan smederevski novinar je ustvrdio (na osnovu iskaza svedoka), da je ekplozija rezultat odsustva kontole, nemara i pristupa zvanog “neće valjda“. Međutim, on je otišao korak dalje i opisao zašto i kako se dogodilo da nemar naplati punu cenu. Primećeno je od strane radne snage koja je obavljala pretovar, da je u tvrđavi bilo mnogo primamljivog materijala za iznošenje, bez neke posebne zaštite ili uklanjanja na sigurno mesto: uniforme, cokule, drvena ambalaža, ekseri, neborbena oprema, itd.  Moglo se izneti mnogo toga što bi koristilo za razmenu, crnu berzu, itd. Sa nekih od topova nisu bili skinuti nišanski uređaji i oni su takođe bili  meta krađe. Neko je s jednog  topa pokušao da skine optički nišan i ne uspevši, ostavio ga u položaju koji je omogućio da sunčevi zraci stvore žižu koja je dalje uradila to što je uradila. Da je to moguće, odavno je poznato jer su grčki branioci velikim , sfernim ogledalima, s lakoćom palili neprijateljska jedra, a mnogima od nas je to, kao deci, bila i zabava (zapaliti nešto uz pomoć lupe).  

ŽRTVE
ŽRTVE

Istina je da su MES i druge opasne materije skladištena nepravilno i mimo svih propisa koje inžinjerci odlično znaju: razdvojiti  materijal najpre po vrstama, zatim  na veće  i manje grupe; između njih napraviti zaštitne bedeme, a po mogućnosti, ukopati u neku vrstu laguma i rovova kako bi se umanjio efekat eksplozije i izbegla lančana reakcija. Sam eksploziv nije se mogao zapaliti od prirodne toplote (vrućine) jer se znaju njegove termičke tolerancije. Izgleda da je teorija o neodgovornim ilegalcima koja je najduže kružila (sumnja se da je tu legendu smislilo Odeljenje za zaštitu naroda – OZN) posle nekog vremena pala u vodu i ućutkana, jer u Smederevu nema nikavih posrednih i neposrednih dokaza o postojanju organizovanog komunističkog pokreta, niti njegovih pripadnika koji bi svakako istakli svoj ilegalni rad u korist beneficija u novoj državi. Činjenica je da je Smederevo bilo leglo Ljotićevog “Zbora“, pa i to ukazuje da je ova teorija bila nerealna jer je ovakva akcija tražila složenu organizaciju s većim brojem učesnika; to ne bi prošlo neprimećeno, bez obzira na nivo konspirativnosti. Konačno je ta verzija odbačena kada je postalo jasno da bi nova vlast morala da prihvati odgvornost za nevine ljudske žrtve i neverovatnu štetu.  

PRETRAGA ZA NESTALIMA
PRETRAGA ZA NESTALIMA

Logično je pitanje – zašto se o ovome ćutalo? S ove distance posmatrano, jasno je da nikome nije odgovaralo da prihvati odgovornost. Nemci su to pravdali nemarom koji je nastao usled pregrupisavanja jedinica, a pri tom ništa nisu uradili da fizički preduprede opasnost; Sovjeti nisu želeli da stanu iza ove diverzije jer bi tada priznali da nisu odoleli iskušenjima nemačkih provokacija da započnu rat (o čemu je ogorčeno pisao frustrirani ambasador Trećeg rajha u Moskvi, F. Šulenburg). Komunisti takođe nisu imali nikakav interes da priznaju, kao antifašističku, akciju koja je donela toliko žrtava, a nikakvu korist; naprotiv – Ljotić je samo ojačao i učvrstio svoj položaj, zdušno poradivši na obnovi Smedereva, u čemu je i uspeo. Mnogo pitanja, malo odgovora. Možda je najlakše bilo naći krivca u optičkoj spravi. Ne bi bilo prvi put da neka sitnica proizvede gigantske posledice. Istorija je takvih primera puna.

POMEN ŽRTVAMA
POMEN ŽRTVAMA

Istraživače zaista zbunjuje jačina najsnažnije eksplozije. Navodi se da su njoj neposredno prethodile dve manje detonacije. Imamo zabeležene izjave svedoka kao i bogatu fotodokumentaciju stepena razaranja. Jačina eksplozije se poredi sa nuklearnom. Kako se došlo do tog mišljenja? Spomenuta eksplozija u Halifaksu, Kanada, koja se vodi kao najjača ljudskom rukom izazvana konvencionalna eksplozija, jeste parametar za poređenje. Prilikom sudara u luci brod “Monblan“ je  6. XII 1917 eksplodirao. Bio je natovaren eksplozivom za francuske fabrike municije i računica kaže da se radilo o ekvivalentu snage eksplozije od 2,9 KT, ukupno oslobođene energije 12000 GJ. Dakle, brod je bio natovaren samo eksplozivom, a ne i municijom. Poredimo li ova dva razorna čina nepobitno je jasno da smederevska eksplozija ne zaostaje mnogo za onom u Halifaksu. Ne zna se tačna količina goriva, municije i MES, što je neobično za pedanteriju Vermahta. Ako čak i prepolovimo snagu te eksplozije (u poređenju sa Halifaksom) dobićemo brojku od 1,45 KT. Detonirala je eksplozivna masa ekvivalentna količini od 1.450 tona TNT. Slikovito predstavljeno, to je 290 kamiona nosivosti pet tona natovarenih čistim trotilom na jednom mestu. Činjenica da su ceo sledeći dan odjekivale pojedinačne eksplozije materijala koji je (kako?)  odoleo primarnoj eksploziji takođe izaziva dileme i nepoznanice.

Šta o tome govori nemačka strana?

Poznat je i dostupan dokument koji se nalazi u nastavku teksta. On nosi br. 61 (delovodnik vojnoupravnog komandanta) i naslovljen je kao Izveštaj vojnoupravnog komandanta u Srbiji od 10. juna 1941. komandi kopnene vojske o velikoj eksploziji u skladištu municije u Smederevu.

Prepis

VOJNOUPRAVNI KOMANDANT U SRBIJI

Komandni štab Beograd, 10. 6. 41. Načelnik štaba.

Predmet: Katastrofalna eksplozija u skladištu ratnog plena u Smederevu.

KOMANDI KOPNENE VOJSKE

U četvrtak 5. juna 1941. oko 14.10 časova eksplodirale su znatne količine srpske municije i eksplozivnog materijala raznih vrsta u skladištu ratnog plena smeštenog u citadeli Smederevo (40 km južno od Beograda). Glavnoj eksploziji navodno su neposredno prethodile dve manje eksplozije. Glavni udar nastalog vazdušnog pritiska bio je usmeren prema gradu, srušio je zidove koji opasuju citadelu i razorio je železničku stanicu koja se nalazi neposredno ispred citadele. Mase krša pale su na jedan teretni voz, koji su ga zasule zajedno sa prepunim putničkim vozom, koji je baš tada trebalo da krene. Pored ostalog, 70% svih kuća ovog mesta od 14.000 stanovnika više-manje je uništeno. Kuće u unutrašnjosti grada su potpuno onesposobljene za stanovanje. Džinovski visok plamen i mnoga žarišta požara izazvana eksplozijom granata dovršili su razaranje.

PRETOVAR MUNICIJE
PRETOVAR MUNICIJE

Uzrok eksploziji do sada još nije utvrđena. Za sada nema znakova sabotaže; nemarnost nije isključena. Pored mera čije je preduzimanje naredila K-da 2. A, po naređenju vojnoupravnog komandanta, koji je odmah avionom odleteo na mesto nesreće, izvršeno je i sve ono što se još moglo preduzeti. Oficiri koje je uputio alarmirali su Crveni krst u Beogradu, blagovremeno su zaustavili vozove koji su bili na putu za Smederevo i prema situaciji utvrdili su sve dalje mere koje je trebalo preduzeti. Sanitetsko odeljenje ubrzo je pristiglo s velikim transportom zavoja i lekova, tako da su se ranjeni delom mogli preuzeti za transportovanje u Beograd, a delom im se neposredno ukazala lekarska pomoć. Sve mere za ukazivanje pomoći koje je u međuvremenu zahtevala Feldkomandantura sprovedene su. Gubici oružanih snaga, do kojih je došlo, bili bi daleko veći da ljudstvo brdske divizije nije bilo odvedeno na vežbu i da se ostali pripadnici oružanih snaga u ovom mestu u podnevnoj pauzi nisu razišli i većim delom nalazili van grada. Stvarno, izgleda da ni na jednom mestu nije bilo nagomilanog ljudstva. Koliko je do sada utvrđeno, gubici iznose: Vermaht : mrtvih šest, nestalih devet, povređenih 110, od toga oko 30 teško. Civilnih lica poginulo je oko 500 (do sada sahranjeno 346). Povređenih najmanje 1.100. Potpuni izveštaj dostaviće se čim se bude raspolagalo konačnim brojkama. S obzirom na visoku dnevnu temperaturu, uklanjanje i sahranjivanje leševa vršilo se s velikom užurbanošću. Preživeli su se delom sklonili u udaljenim kućama, a delom su smešteni u susednim mestima. Namirnice i voda su obezbeđeni. Mere su preduzimane sporazumno sa organima srpske vlade, koji se, sem toga, sa 100 pripadnika srpske policije staraju o održanju reda. Sudska i kontraobaveštajna istraga je u rukama K-de 2. A, jer je skladište bilo pod Vojno tehničkim štabom 5.

Za vojnoupravnog komandanta u Srbiji

načelnik Komandnog štaba

Grafenhorst, generalštabni pukovnik

F. d. R. d. A. operava:

kapetan (potpis nejasan).

(Izvor : Zbornik dokumenata Vojnoistorijskog instituta, tom XII – dokumenti jedinica, komandi i ustanova nemačkog rajha 1941, knjiga prva).

Prema jednom ruskom dokumentu, smatra se da je poginulo deset Nemaca, a da je 110 njih ranjeno. Pri tom se navodi podatak da je srpska policija najpre posumnjala na englesku diverziju. Kada jednog dana u CAMO bude skinuta oznaka tajnosti s ovog događaja, svakao ćemo biti u prilici da kompletiramo sliku. Jasno je da su i Sovjeti imali jasan uvid u ovu tragediju.

Glavna ulica
Glavna ulica

Nemački izveštaj je tako napisan da bi se aljkavost i ogromna materijalna šteta (pre svega u zaplenjenom materijalu, pošto Nemci nisu mnogo patili za civilnim žrtvama i srušenom gradu) prikrila pred nadređenima. Nesporno je da su sredstva čuvana na nepropisan i neodgovoran način, a zataškavanju je pomogla i smena okupacionih jedinica.  

Zašto baš Smederevo?

Naša mreža železnica bila je vrlo skromna, a Smederevo se nalazilo na idealnom mestu. Pravac Beograd – Solun preko centralne i jugoistočne Srbije bila je praktično jedina linija normalnog koloseka na Balkanu, a jedini železnički most u Beogradu je srušen. Vozovi su se prebacivali pomoću dve skele; jedna je bila u Smederevu, druga u Giurgiju, na granici Rumunije i Bugarske. One su bile kapaciteta oko četiri kompozicije dnevno, dok se preko mosta moglo prebaciti i do 48 kompozicija za isto vreme. Nemci su stoga imali veliki problem kako da vrše smenu svojih jedinica u Grčkoj, ali i da pristupe sistematskoj pljački dobara, na čemu se insistiralo i od strane organizacije Tot i od strane samog Hitlera. Jedna mogućnost je bila da se železnicom vozi do Beograda, pretovari, pređe pontonom Sava i ponovo da se obavi ukrcavanje u Zemunu. Skele su takođe razmatrane kao mogućnost. Kao poslednja mera, ostao je brodski transport preko luka u Beogradu, Smederevu i Prahovu, što je takođe izazivalo dodatne pretovare i prekrcavanja. Interesatno je da Nemci u ovom slučaju nisu koristili nijednu od tih mogućnosti, već su velike količine MES gomilali u tvrđavi , iako su u samom Smederevu imali i feribot i luku. Potom su iz tvrđave preko improzivovane rampe, koju smo već pomenuli, pretovarivali teret na brodove i slali Dunavom. Pri tom je prenošenje materijala vršeno isključivo ljudskom snagom. Stoga je pretovar kasnio, a zaplenjeni materijal se samo gomilao.

PANORAMA SMEDEREVA
PANORAMA SMEDEREVA

Očigledno je da smederevska tvrđava nije bila skladište, već mesto za pretovar, što je od ključne važnosti prilikom odgonetanja zbog čega u samoj tvrđavi nisu preduzete sve standardne inžinjerijske i fortifikacijske mere.                                                        

Obnova

Nedićeva vlada obrazovala je komisiju za obnovu koja je ogromnim naporima  obnovila grad do 1943. godine. Čak su štampane i marke od koje se prihodovalo za obnovu. Nacrt marke uradio je  Sreten Grujić, a štampa je obavljena u Državnoj markarnici u Beogradu. Motiv na markama bili su smederevski grad gledan s Dunava i grupa izbeglica. Na spomen-ploči na starom smederevskom groblju nalaze se imena 485 lica. Ploča je postavljena 20. avgusta 1942. godine. Uvidom u matične knjige umrlih, utvrđeno je da je upisano samo 135 muških i 87 ženskih lica, sa vremenom smrti u 14.15 sati.   

SPOMEN KOSTURNICA
SPOMEN KOSTURNICA

  Za obnovu je direktno bio zadužen Dimitrije Ljotić, inače Smederevac, vođa “Zbora“. Za zamenika je određen Andrija Ljolja. Komandant Srbije, Ludvig fon Šreder je Ljotiću   već 17. juna uručio milion dinara kao pomoć, a Ljotić je mobilisao svoje članstvo i dobrovoljce. Formirao je grupu od 350 omladinaca, a komandant logora gde je bila smeštena ta grupa bio je Vladimir Lenac, starešina omladine “Zbora“. Zahvaljujući Ljotićevim vezama, u tome se mnogi slažu, grad je do kraja rata u celosti obnovljen.  Izgrađena su čitava naselja na Carini, Papazovcu, Starom Gradu, Senjaku i Kasarni, po planovima Aleksandra Deroka. On je novo Smederevo projektovao “kao letovalište Beograda koje će se otvoriti prema Dunavu i iskoristiti njegovu lepotu“.  

Post festum

Isti komesarijat doneo je odluku o izgradnji spomen kosturnice na starom groblju. Planirano je da ona bude završena na godišnjicu eksplozije, 1942. godine. Projektovao ju je Deroko. Na sednici savetodavnog odbora pridodat mu je Branko Kojić radi pomoći u obnovi celog grada. Kosturnica je izgrađena u srpsko-vizantijskom stilu, zasnovanom na poštovanju nacionalnog srednjovekovnog graditeljstva. Ona i danas stoji na centralnom delu starog groblja, u ambijentalnoj, harmoničnoj celini s crkvom Uspenja presvete Bogorodice iz XV veka, sa kojom formira jednokraki trougao. Na taj način ovekovečen je ovaj neverovatni presedan u istoriji ratovanja i okupacije, gde je okupator izdašno pomogao da se grad obnovi. Narod, koji je vekovima proklinjao Jerinu (a ona je samo godinu dana bila na vlasti posle čega se zamonašila), mogao bi i da joj se zahvali. Da nije bilo tvrđave (umanjene kopije carigradske citadele), za koju narod tvrdi da ju je ona sagradila, a istorija kaže da je radove vodio njen brat Kantakuzen, Smederevo bi bilo zbrisano s lica zemlje i verovatno ga niko nikada više ne bi ni obnovio.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.