”Sačuvaj me bože od prijatelja…od neprijatelja ću se sam sačuvati…”
Ova pojava je stara koliko i ratovanje, samo što joj je teško bilo pronaći univerzalno ime. Poginuti od svojih. Da li ima baksuznije pojave u ratu? Verovatno da ima, ali ju je teško pronaći. Nije dovoljno što se čuvate od neprijatelja. Treba se čuvati i od svojih. Ovde nije samo reč o slučajnom, zadesnom stradanju kakvih je uvek bilo i biće usled neopreznosti, pijanstva, gluposti, amaterizma, itd, itd. Na probi je sistemski vojnički postupak koji obezbeđuje niz mera na svim nivoima (taktičkom, operativnom i strateškom) kako bi se izbeglo da se ratnik nađe u zoni dejstva svojih saboraca i postane njihova žrtva.
Problem jeste sadržajan i ozbiljan i sve ozbiljniji kako se razvija i upotreba ”pametnih” uređaja i sistema, koje treba ”naučiti” (programirati) da razlikuju svoje od tuđih. Situacija je još kompleksnija kada je reč o sve češćim građanskim ratovima i nekonvencionalnim sukobima gde nema spasonosnog rova koji bi ukazao gde su naši, a gde njihovi, gde su uniforme i oružje isti, itd. No, krenimo redom.
Prijateljska vatra (u nedostatku bolje sintagme) je vojni izraz koji označava dejstvo ili napad koji je izvršio pojedinac ili jedinica protiv svojih trupa. U iružanim snagama SAD često se koristi izraz ”bratoubistvo”, doslovni prevod latinske imenice fratricidium. Da spomenem i to da su Amerikanci, kao mlada država, težili potvrdi svog građanskog statusa i kroz latinske izraze na novčanicama, dokumentima, grbovima, pompezne zgrade u antičkom stilu (Nešvil – Atina Juga), pa nije čudo da su za prijateljsku vatru koristili i koriste i ovaj izraz. Koriste i izraz ”plavi protiv plavih” (blue versus blue), slično britanskom blue-on-blue incident. Logično bi bilo pretpostaviti da je izraz dospeo iz manevarskog rečnika.
Prvi pokušaji da se trupe razlikuju od neprijatelja zabeleženi su još u antičko vreme. Međutim, osim grbova i zastava, vojnici se nisu mnogo razlikovali. Zapisano je da su Indijanci bili ti koji su prvi, svesno, koristili obeležavanje i slikanje po licu kako bi se razlikovali, a i sama uniforma nije uvedena kao modni detalj, već kao znak prepoznavanja. Fenomen prijateljske vatre pojavljivao se i pojavljuje u svim armijama sveta, bez obzira na opremljenost, veštinu, vrstu dejstava (manevri, pravi rat ili trupna praksa). Kod Rusa se prvi put spominje 1418. godine kada su kod grada Kirova (tada Ustjug) stanovnici napali saveznike, misleći da napadaju neprijatelja. U noćnom sukobu i metežu koji je nastao stradalo je pet hiljada ljudi! I danas, kako je već navedeno, dolazi do takvih incidenata jer je mogućnost identifikacije sve složenija. Ponekad takvi događaji prođu i bez žrtava, ali svakako ostavljaju veliki, negativni moralni efekat. On je uvećan i time što žrtve takvog incidenta ne stižu u hvalospeve i na naslovne stranice rezervisane za heroje, niti im se bučno dodeljuju ordeni i priznanja. Svi takvi slučajevi se pedantno istražuju, kako sa stanovišta vojne nauke, tako i forenzičkim pristupom. Ipak, časopis ”New Scientist” ukazuje na to da se istražitelji više bave konkretnim slučajem, nego što ispituju suštinske razloge incidenta, a oni su, najčešće, u organizaciji pokreta, koordinaciji i upotrebi trupa.
Prijateljska vatra ostavila je posledice u mnogim sudbonosnim bitkama. U bici kod Vaterloa (jednoj od najpoznatijih u istoriji ratovanja), misleći da tuku po Napoleonovim trupama, pruski artiljerci su granatirali Engleze koji su im uzvratili iz svih oruđa. S jačanjem vatrene moći rasli su i gubici od dejstva po svojima. U Prvom svetskom ratu od 978.000 poginulih Francuza, 75.000 je poginulo od svoje artiljerije! To je približno pet divizija ratnog sastava. Gubici koji nastaju od prijateljske vatre često su veći i tragičniji od onih izazvanih neprijateljskim dejstvom jer dolaze s neočekivane strane. U toku operacije ”Morski lav”, 25. juna 1944. godine pod bombama američke avijacije kod Sent Loa u Francuskoj našle su se dve divizije koje su pretrpele takve gubitke da su morale biti povučene u pozadinu radi preformiranja i popune. Taj događaj je opisan i u romanu ”Mladi lavovi”, Irvina Šoa. Tom prilikom je stradao i general lajtant Meknejr, najviši oficir SAD koji je poginuo u Drugom svetskom ratu.
Najčešći uzroci dejstva po svojima su svrstani u dve grupe:
Greške u pozicioniranju:
Ove greške uzrokovane su nepreciznim oružjem, lošom municijom ili neznanjem, aljkavošću pa i neozbiljnošću onih koji dejstvuju. Dešavalo se i da se dejstvuje (ili ispuste bombe) u panici da bi se izbeglo ranjavanje ili smrt. Takve greške su bile veoma izražene tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Najčešće su to bili nenamerno granatiranje ili bombardovanje iz vazduha. S povećanjem tačnosti dejstva i kvalitetom obaveštajno-informacionog rada, pravilnog izviđanja i navođenja, te greške su umanjene.
Greške u identifikaciji:
Ove greške se često zovu ”maglom rata”, odnosno nedostatkom potpunih i pouzdanih informacija o lokaciji svojih i neprijateljskih jedinica. Razlozi su različiti (nenajavljeno premeštanje neke jedince, povlačenje ili prerani napad, iznenadno zauzimanje neprijateljskog položaja, itd). Razmere su, takođe , različite. Najpre stradaju oni koji naiđu na usamljeno stražarsko mesto (”mrtva straža”) ili na objavnicu (predstraža posebnog tipa). Gubici rapidno rastu ukoliko jedna grupa (odeljenje, vod, četa pa i bataljon) napadne na svoje drugove koji, pak, iz raznih razloga (često i zbog tajnosti zadatka) nisu javili pravac kretanja i cilj dejstva. To se može dogoditi i usled nerazlikovanja ili nedostatka identifikacionih oznaka, posebno po lošem vremenu ili noću, nedostatka (ili namernog ometanja) radio komunikacije, zbog površnog poznavanja sopstvenog borbenog poretka, neprecizne i zakasnele upotrebe dogovorenih lozinki, itd. Takve greške su posebno karakteristične za ofanzivno ratovanje kada se brzo menja položaj, a veoma su izražene u gerilskom ratovanju gde je stepen opreznosti i lakog dejstovanja izražen.
Pozabavimo se najupečatljivijim primerima koji su ušli u istoriju takvih grešaka. Pored navedenog incidenta kod Vaterloa, poznata je i Bitka kod Vagrama. Francuzi su, prilazeći ovom selu i ne znajući da su njihovi saveznici Saksonci već zauzeli naselje, dejstvovali po njima misleći da su to austrijske uniforme. Početkom maja 1864, jedinice generala Džemsa Longstreta i Majkla Dženkinsa doživele su masakr jer njihovi saborci, usled dima, nisu prepoznali boju uniformi. U Drugom svetskom ratu 28. juna 1940. avion komandanta italijanskih trupa u Severnoj Africi, maršala Balbe, oborili su italijanski protivavionci, a maršal je poginuo. Tokom desanta na Siciliju, 11. jula 1943, britnski protivavionci sa brodova bili su veoma efikasni: gađali su grupu od 144 američka transportna aviona C-47 koji su prevozili padobrance. Oborena su 23 aviona, 37 je oštećeno, a povređeno je 318 ljudi kod kojih je 83 poginulo. Čak 21% američkih gubitaka u Drugom svetskom ratu nastao je usled prijateljske vatre.
Na istočnom frontu, 13. avgusta 1943. godine, 233. tenkovska brigada Srvene Armije, opremljena britanskim tenkovima Matilda, našla se pod flankiranim udarom jedne protivtenkovske baterije. Tri tenka su uništena, ali i dve artiljerijske posade, uzvratnom vatrom. Tokom operacije Korsun-Ševčenko, 28. januara 1944, istu brigadu, ovom prilikom preoružanu ”Šermanima”, napale su ”tridesetčetvorke” (T-34) 20. tenkovskog korpusa. U oba slučaja razlog prijateljske vatre je bilo neprepoznavanje modela tenkova koji su stigli iz lend-liza. Naravno da je na tom frontu bilo i najviše slučajeva prijateljske vatre, no navodim samo one najpoznatije.
Ni posle Drugog svetskog rata situacija se nije mnogo promenila, samo što žrtve nisu bile toliko masovne jer ni sukobi nisu bili tog obima, ali su srazmerno stradanja bila uvećana. Tokom Šestodnevnog rata izraelski avioni i torpedni čamci napali su američki izviđački brod ”Liberti” koji je pratio tok borbi. Poginula su 34 američka mornara. U julu 1974. godine, tokom tajnog pokušaja iskrcavanja grčkih komandosa na Kipar, jedan transportni avion grčkih vazdušnih snaga oboren je prijateljskom vatrom, kojom prilikom je poginulo 30 ljudi. Između 9 i 11 juna 1982. godine Izraelci su izgubili devet tenkova kada je poginulo najmanje 25 tenkista.
Zalivski rat je priča za sebe. Jurišni helikopter AH-64 je 17. februara 1991. godine greškom napao borbeno vozilo pešadije M3 Bredli i oklopni transporter M-113. Dva vojnika su poginula, a šest je ranjeno. Nešto kasnije, 26. februara, američki jurišni avion A-10 napao je dva britanska BMP ”Vorior” smatrajući ih iračkim. Ubijeno je devet Britanaca, koliko ih je tokom čitavog rata poginulo od iračke vatre! Američki lovci F-15 su 14. aprila oborili dva helikoptera UH 60 iznad severnog Iraka, zamenivši ih za iračke helikoptere Mil-24. Poginulo je 26 vojnika. Razlog nesreće? Pilotima aviona rečeno je da u vazduhu nema prijateljskih aviona, a istraga je otkrila da USAF ne klasifikuje helikoptere kao avijaciju (!). SAM sistem ”Patriot” je dokazao svoju ”vrednost” time što su njime bila oborena dva aviona – britanski ”Tornado” i američki F- 16.
Agonija u Iraku je nastavljena Drugim zalivskim ratom, a obeležena je ”prijateljskim” gubicima. Američki kontrolni punkt u blizini aerodroma u Bagdadu je isuviše revnosno reagovao u martu 2005. godine, granatirajući automobil šefa italijanske obaveštajne misije, Nikole Kaliparija, koji je tom prilikom poginuo. Lista ovakvih nesreća ni izbliza nije konačna. Stradao je i petrohemijski pogon, rafinerija u Abadanu, Iran. Razlog? Odlutala tzv. ”pametna” bomba. Dva ”tomohavka” sa nosača ”Teodor Ruzvelt”, promašivši ciljeve, završili su u Turskoj. Jedna američka raketa je 24. marta raznela autobus u Siriji, ubivši pet i ranivši više od deset ljudi. Pentagon se izvinio porodicama stradalih. U Basri je britanska tenkovska brigada spalila svoj ”čelenčer 2”. Slučajno. Ličio im je na T-72. Marinci su kod En Nasirije upali u prijateljsku vatru. Ranjeno je 37 vojnika, a šest oklopnih vozila je uništeno. Jedan F-15 je napao kolonu od deset vozila grupe američkih i kurdskih specijalaca. Poginulo je 30, a ranjeno 50 boraca. Jedan ”Patriot” se takođe ”pokazao” time što je oborio F/A 18 ”Hornet” sa nosača aviona ”Kiti Houk”. U aprilu su Amerikanci gađali kolonu ruskih diplomata u Bagdadu. Reklo bi se da su se neki sistemi pokazali kao ”specijalisti” za vatru po svojima: jurišnik A-10 se ”proslavio” uništivši u tri različite situacije dva tenka i šest oklopnih vozila, kojom prilikom je poginulo preko 50 pripadnika Koalicije. Paradoksalno je da je relativni nivo žrtava ovakvog dejstva povećan prelaskom na ratove visoke tehnologije. Brojke govore za sebe: približno 23% od ukupnog broja poginulih Amerikanaca u Pustinjskoj oluji bilo je žrtva prijateljske vatre. Pentagon je preduzeo niz mera za sprečavanje ovakvih incidenata, ali se situacija i tokom invazije u martu i aprilu 2003. godine nije značajno promenila. Operaciju je obeležio niz trapavih odluka, konfuzija, grešaka artiljerije, avijacije i tenkova, kao da su se utrkivali ko će više štete naneti.
U Drugom čečenskom ratu, usled izdaje, ali i provokacije čečenskih paravojnih formacija, došlo je do razmene vatre između sverdlovske i podoljske jedinice OMON (отряд милиции особого назначения – jedinica milicije posebne namene) s jedne strane i itnerventne jedinice Sergejevog Pasada s druge strane. Poginula su 22 policajca, a 54 je ranjeno. Prvog januara 1995. godine prilikom napada na Grozni, dva SU-25 bombardovali su kolonu 104. tulske divizije VDV (desantnjika). Ubijeno je i ranjeno 50 ljudi. Kasnije, 10. septembra 1999. godine 15. odred Specnaza iz Armavira dvaput je bio napadnut! Ujutru je po njemu dejstvovao Mil-24 (jedan poginuli i sedam ranjenih), a u 15 sati dva ”grača”, SU-25 su ga takođe napala, pri čemu je poginulo osam, a ranjeno 29 vojnika. Glupa slučajnost ili kriminalni nemar? Istraga je bila duga i zamršena, ali jedan od razloga je tipičan:odsustvo uzajamne saradnje borbenih jedinica s avijacijom.
Afganistan nije bio izuzetak – jedan američki F-16 je 18. aprila 2002. godine napao kanadsku jedinicu na vežbi; poginuli su narednik Marc Leger, kaplar Ainsworth Dyer i redovi Richard Green i Nathan Smith; 4 septembra 2006. redov Mark Graham poginuo kada su dva NATO aviona greškom bombardovala kanadske snage uPanjwaii distriktu u Afganistanu; 6 februara 2015. narednik kanadskog puka za specijalne operacije (Canadian Special Operations Regiment) Andrew Joseph Doiron je ubijen a tri redova su ranjena u Iraku, kada su Kurdi na čekpointu greškom otvorili vatru na njih. Zvezda američkog fudbala, Patrik Tilman, ubijen je od strane svojih drugova. O pojedinačnim slučajevima (pogibija na straži, ulaženje u svoje minsko polje, itd), nije navedena precizna evidencija.
Ni u Gazi nije bilo mnogo bolje: tokom operacije Kast Lid, Izraelci su postigli još jedan krvavi ”autogol”; svemoćni tenkisti dejstovavali su po zgradi u kojoj su bili pripadnici pešadijske brigade Golani. Tri vojnika su poginula, a ranjeno je više od 20, uključujući i komandanta, pukovnika Peleda. Nekoliko sati kasnije dogodio se sličan incident, kada je jedan oficir poginuo. U oba slučaja tenkisti nisu koristil tačne koordinate. Pokazalo se da i najsavremeniji SUV i obučena posada ne mogu odoleti uslovima pustinjskog rata jer je vidljivost i procenjivanje elemenata bilo ograničeno na 300 metara u pokretu i 800 metara u stajanju, što je za tenkove veoma malo rastojanje.
Naš teren takođe ima primere prijateljske vatre. U ”Srpskoj trilogiji” Stevan Jakovljević navodi slučaj kako su srpski pešadinci u nekom rovu podizali gredu u koju je, pukim slučajem, udarila granata iz pozadine. Poginulo je pet vojnika. Događaj je istinit. U Drugom svetskom ratu sigurno je bilo slučajeva prijateljske vatre, ali svakako je najpoznatiji sukob američkih i sovjetskih aviona iznad Niša, novembra 1944. godine. Počelo je tako što su američki avioni (slučajno?) napali kolonu kamiona i drugih sovjetskih vozila generala Kotova, koja se kretala prema Aleksincu. Dok se za to dejstvo eventualno može pomisliti da je rezultat prijateljske vatre, za bombardovanje Niša, kojom prilikom je poginulo više ljudi jer je upravo u to vreme održavana parada u čast Oktobarske revolucije, to se nikako ne može reći. O vazdušnom delu ovog incidenta pisano je mnogo i nesumnjivo je da taj sukob na nebu nije bio prijateljski jer su obe strane dobro videle oznake na avionima. Američki lovci su napadali ruske lovce već u poletanju s niškog aerodroma. Prvi ruski lovac koji je stigao do američke grupe čak je i učinio jasan zaokret kako bi piloti videli veliku zvezdu na krilima. Srušena su po tri aviona na obema stranama, uz pogibiju po dva pilota. Amerikanci su bombardovanje kolone objasnili nepreglednim terenom (zamenili su dolinu Ibra za dolinu Morave, kako je izjavio general Vilson, kada je morao da ode u Sofiju ”na noge” Tolbuhinu i da se izvini). Rusi u to nisu poverovali jer prema svedočenju jednog pilota (Borisa Smirnova) u jednom od oborenih aviona pronađena je karta sa uctanim položajem Niša koji je bio označen kao meta. Američki piloti su sahranjeni u blizini ruskih.
I u ratovima devedesetih na našem prostoru, bilo je više slučajeva prijateljske vatre, no o njima, shodno usvojenoj politici da se o tome ne raspravlja na vojno-istorijskim i stručnim forumima, ni ja neću pisati.
Kako to rešavaju ”plavci”?
Reklo bi se da je oblast RV i PVO najzaštićenija od prijateljske vatre jer je reč o vrlo skupim, čak dragocenim sistemima za čiju se upotrebu posade obučavaju godinama. I piloti, kao i raketaši, jesu skupi profesionalci pa je zaštiti u toj oblasti posvećena srazmerno velika pažnja. Sam avion u letu trebalo bi da bude zaštićen upotrebom sistema ”svoj-tuđ” (friend or foe). To je veoma važan uređaj od životnog značaja za svaki avion i on je, takođe, predmet protivelektronskog dejstva i programerskog nadmudrivanja. Dovesti ga u zabludu jeste već pola obavljenog posla u zbunjivanju pilota. Taj sistem je tako važan da pojedine zemlje (kao Velika Britanija u slučaju neobavljene prodaje aviona F/A 50 Argentini), odbijaju da uđu u posao i isporuče avione, jer je reč o originalnim komponentama čije bi dešifrovanje ugrozilo ceo bezbednosni vazdušni sistem te zemlje.
Interesantno je da sistem ”svoj ili tuđ” nije dete kompjutera i informatičke tehnologije jer je nastao već tokom Drugog svetskog rata. Pošto su u oružanim snagama SAD i Velike Britanije početni gubici iznosili 20-25% ukupnih gubitaka, pristupilo se razvoju ovog odbrambenog sistema. Posle njih, sličan sistem razvijen je i u Sovjetskom Savezu. Međutim, nije sve išlo lako, naprotiv. Svaka grana vojske ima svoje frekvencije i kodove koji su kriptovani na različite načine. Doći do univerzalnog ključa za sve bilo je teško, ali i opasno – a neophodno. Do 1950. godine iz primitivnih sistema koje su Rusi koristili, razvijen je projekat ”Silicijum 2”, sa ozbiljnim nedostatkom – malim brojem kodova koji su se presretanjem poruka mogli lako i rano otkriti. Ako bi neki aparat i pao u ruke protivnika, posao je bio još lakši. Svake tri godine, dok se sistem ”svoj-tuđ” ne kontaminira u opasnoj meri, menjan je sistem kodova, a za to vreme identifikacioni postupak je bio slep! Sve je to dovodilo do više opasnosti – da dođe do prijateljske vatre, da obaveštajna služba još kod proizvođača uđe u trag odgovarajućim lozinkama, itd. SSSR koji je imao najveću konvencionalnu vojsku na svetu, daleko je zaostajao u razvoju sistema identifikacije. Godine 1961. jedan kompletno opremljen avion dospeo je u ruke NATO i to je bila kap koja je prelila čašu. Naređeno je da se ujedine snage i sredstva i reši problem. I dok su konstruktori sistema ”Silicijum” predlagali da se unese milion, umesto trideset kodova, OKB 294 je predložio radikalno nov sistem zasnovan na tehnikama kriptografskog kodiranja koji nije mogao biti dešifrovan čak i da padne u protivničke ruke, što sa ”Silicijumom” nije bilo slučaj. Sistem je nazvan ”Parol” (na ruskom – lozinka).
Protivvazdušna odbrana ima još teži zadatak jer su mogućnosti prikazivanja lažnih ciljeva i ”bagova” u računarskom operativnim sistemima vrlo velike,pa se može dogoditi da PVO dejstvuje po fantomskim ciljevima ili po svojim avionima. Kruži neproverena priča da se to prvi put dogodilo u toku prvog Zalivskog rata, kada su u kompjuterima Iračana (čije su komponente nabavljane u Francuskoj) proradili ”uspavani” bagovi koji su posadama PVO sistema davali lažnu sliku o stanju u VaP. To se ranije dogodilo i u napadu na Libiju, kada su libijski raketaši ispaljivali rakete obala-more na nepostojećeg neprijatelja. Na sve te mere i urođenu opreznost i pilota i posada, ipak se događaju slučajevi prijateljske vatre. To je i najskriveniji deo vojnih tajni jer niko ne izvodi tačnu evidenciju, već se navode samo očigledni primeri kakvi su već spomenuti (dejstvo ”Patriota” po svojim, odnosno savezničkim avionima, ili obaranje jednog SU-9 prilikom presretanja špijunskog aviona U-2, sa Gerijem Pauersom).
Prijateljska vatra očima umetnika
Pošto je dobro poznato da je ratna tematika veoma popularno i zahvalno područje i za stvaraoce i za publiku, evo kraćeg osvrta i na njeno viđenje ove teme. U filmovima je ona prikazivana često i temeljno. Navedimo samo neke – ”U boj idu samo veterani”, ”Normandija-Njemen”, ”Vod”, ” Brdo hamburgera”, ”Marinci”, ”Bili smo vojnici” (kod nas preveden kao ”Bili smo ponosni ratnici”), ”Forest Gamp”, ”Rođen četvrtog jula”, ”Nestali”, itd, itd. Mnoge video igrice (FPS) imaju opciju koja sprečava prijateljsku vatru (”Call of Duty’‘, ”Counter Strike’‘, itd). Pesma Aleksandra Mežirova ”Artiljerijski udar na prijatelje” doživela je muzičku verziju i postala je jedna od borbenih pesama artiljerijskih jedinica OS Rusije. Na albumu ”On Air” Alana Parsonsa nalazi se pesma ”Brother up in Heaven”. Posvetio ju je svome bratu koji je poginuo od prijateljske vatre tokom Zalivskog rata. U filmu ”Sin puka”, rađenom prema romanu Valentina Katajeva, kapetan Jenakijev, suočen sa nadmoćnijim neprijateljskim snagama poziva svoju artiljeriju da tuče po njemu. To, naravno, nije klasična prijateljska vatra, već svesno, ciljano žrtvovanje, kakvih je bilo u Drugom svetskom ratu.
