NO PASARAN!

85 godina od Španskog građanskog rata

”Smrt dolazi i odlazi, dolazi i odlazi, ulicama Sevilje…”

Federiko Garsija Lorka

Ovih letnjih dana navršava se 85 godina od početka tragedije jednog velikog naroda (ustvari, konglomerata naciona, vera i porekla). Španski građanski rat bio је jedan od krvavijih građnskih ratova u istoriji. Taj prostor imao je nesreću da bude scena generalne probe neposredno dolazećeg, još jednog velikog rata. Narod koji je uspeo da nametne svoj jezik i kulturu čitavom jednom kontinentu, nije umeo da se odupre igrama moćnih, ali ni unutrašnjim sukobima,   i za to je platio veliku cenu. Inače, ova parola, kojom započinje tekst , prvi put je korišćena od strane Francuza za vreme Verdenske bitke (!). Pravu, svetsku slavu u budućim sukobima levice i desnice širom sveta, stekla je kao simbol odbrane Madrida i nije jedina izreka koju je izrodio ovaj rat.  Sintagma  Peta kolona je takođe rezultat ovog rata. Kada je Franko ušao u Madrid, kao odgovor na parolu no pasaran uskliknuo je: ”Hemos pasado” – prošli smo.   

Motivi za građanski rat i Druga španska republika

Nekada velika svetska sila, špansko kraljevstvo ušlo je u dvadeseti vek kao polufeudalna država, u stagnaciji, sa zaostalom ekonomijom. Takvo stanje pogoršano je međunacionalnim, klasnim i ideološkim neprijateljstvom. Većina stanovništva živela je ispod granice siromaštva: seljaci nisu imali dovoljno zemlje, a radnici su bili robski ugnjetavani. Nacionalne manjine (Baski, Katalonci, Galicijci) koji su predstavljali više od četvrtine ukupne populacije, odupirali su se centralizujućoj unutrašnjoj politici i organizaciji Madrida, tražeći autonomiju. Kada je reč o spoljnoj politici (koja je bila i uzročnik unutrašnjih nezadovoljstava), već u prvoj polovini XIX veka Španija je izgubila svoje kolonije u Centralnoj i Južnoj Americi. Već 1898. u ratu sa SAD gube Kubu, Portoriko i Filipine, a Marijanska ostrva predaju Nemačkoj i SAD, zadržavajući samo Kanarska ostrva i teritorije u Africi. Floridu , sa delovima Luizijane, prodali su Amerikancima i Francuzima. Vojska, kao država u državi, odavno je podlegla konzervatnivnim strujama, a rat u Maroku pokazao je kstinski odnos oficira i njihove aspiracije ka državotvorstvu. Na sve to, kao kost u grlu, stajale su velike privilegije rimokatoličke crkve, a kralj Alfons nije imao nameru da sprovede bilo kakve reforme, pa su njegove trupe i Civilna garda (poluvojna policija) brutalno suzbijali svaki protest.  

Reakcija je morala kad-tad da usledi. Godine 1923. general Miguel Primo de Rivera pokušava da stabilizuje prilike u zemlji tako što je 13. septembra izvršio državni udar, raspustio vladu, parlament i politike stranke, uveo cenzuru i vojnu diktaturu. Sve je to činjeno na temelju iskustva italijanskih fašista. Podstakao je domaće preduzetništvo uz niz ekonomskih uspeha koji su poništeni svetskom ekonomskom krizom. Pod pritiskom kralja i javnosti, 28. januara 1930. Rivera se povlači u Francusku gde ubrzo umire. Već sledeće godine, 12. aprila, pada monarhija i pod pritiskom republikanaca kralj Alfons dva dana kasnije emigrira . Španija je proglašena republikom.  U junu 1931. godine održani su vanredni izbori na kojima su pobedili socijalisti i levičarski  liberali koji su devetog decembra usvojili novi ustav. Prvi predsednik bio je konzervativni liberal Manuel Azna. Španija je, na zapepašćenje rigidnog Zapada u kome se sve više osećao duh fašizma (setimo se da je Hitler bio proglašen u SAD za ličnost godine 1938. godine) proglašena za ”Demokratsku republiku  radnih ljudi svih klasa”. Tako je postala parlamentarna republika sa ustavnim sudom, autonomnom Katalonijom i realnom mogućnošću da Baskija dobije samoupravu. Pokrenuta je ofanziva protiv bivše elite – sveštenstva, zemljoposednika, oficira. Likvidiran je konkordat sa Vatikanom. Međutim, problemi su i dalje bili ogromni i nisu mogli biti rešeni samo kompromisima i samo za dve godine. Paljene su crkve i podmetane glasine da crkva deli otrovne kolače deci. Za samo četiri godine, do 1936. bilo je 20 vladinih kriza.

Situacija dalje eskalira posle parlamentarnih izbora 16. februara 1936. godine kada blok levičarskih partija, Narodni front, odnosi minimalnu pobedu.

Strela je odapeta i leti prema cilju

  Vojska počinje pripreme za prevrat kako bi oslobodila Španiju od ”crvene pretnje”. Zaveru je formalno vodio Sanjurjo iz Portugala, ali je glavni organizator bio general Emilio Mola, koji je oteran u udaljenu provinciju Navaru. On je za kratko vreme uspeo da koordinira monarhiste, falangiste i druge protivnike levičara, obezbedi finansijsku podršku i privuče materijalnu pomoć crkve. Plan je bilo da se podignu trupe, preuzmu najveći gradovi i svrgnu republičke vlasti. Mola petog juna objavljuje dokument s planom budućeg ustanka (”Ciljevi, metode i načini”) i postavlja datum prevrata – 17. jul u 17 sati. Puč je započeo 16. jula 1936. godine u španskom Maroku, pa su ubrzo i druge kolonije pale pod kontrolu pobunjenika: Kanarska ostrva, Španska (Zapadna) Sahara, Španska (Ekvatorijalna ) Gvineija. Radio-lozinka za pobunu 18. jula bila je ”Nebo bez oblaka nad celom Španijom”. U Sevilji počinju ogorčene borbe koje predvodi pobunjenički general Gonzalo Kapeo de Lano. Usledila je prilična konfuzija na obema stranama, ali pre svega na pobunjeničkoj jer su međusobne omraze, sujeta i kritizerstvo ometale donošenje racionalnih pollitičkih i vojnih odluka. Međutim, posle svega, stvoreno je stabilno uporište u delovima Andaluzije i Aragona. U drugim delovima Španije puč nije imao uspeh, a potpun neuspeh doživeo je u dva najveća grada u zemlji – Madridu i Barseloni; Narodni front je odneo pobedu i većina pobunjenika je streljana. U Barseloni su dva dana kasnije takođe potučeni pobunjenici, a vođe Mola i Goded su izgubili život. Vladu je podržala gotovo kompletna španska mornarica. Nacionalisti (pobunjenici) krenuli su bez jasnog ideološkog i političkog cilja, nespremni da ponude nova, bolja rešenja, već samo želju da se vrate na staro, pa je puč propao u početku. Kao revanšistički odgovor levičarske pristalice masakrirale su sveštenike, zemljoposednike i industrijalce, ali i pripadnike desnih frakcija.

Počinje pravi rat

Međutim, ono što je izgledalo kao propali puč, počinje da se regeneriše iz raznih razloga. Uprkos uspešnom suzbijanju pobune na većem delu, Španska republika se brzo suočila sa velikim teškoćama. Njene punopravne oružane snage su gotovo nestale jer je većina kopnenih snaga podržavala puč, tako da je borbu protiv pobunjenika vodila Narodna milicija sastavljena od jedinica vojske lojalnim vlastima i paravojnih formacija Narodnog fronta. Tu nije bilo mnogo discipline, strogog komandnog sistema i centralizovanog, jedinstvenog rukovodstva. Državni aparat je prestao da funkcioniše u onom klasičnom smislu reči, a sama vlada je imala samo nominalnu moć. I dok je u Baskiji vladao kakav-takav red jer je od Narodnog fronta dobila autonomiju, u mnogim drugim područjima vlast je brzo pala pod kontrolu Federacije anarhista Iberije. Njihov uticaj je posebno bio jak u Kataloniji. Anarhisti su, uz podršku stanovništva, na kontrolisanim teritorijama izvodili eksperimente za izgradnju ”slobodarskog komunizma” uvodeći ”ekonomiju poklona” koja je u Aragonu delovala prilično uspešno. Levičarski socijalisti, anarhisti i trockisti su bili protiv obnove regularne vojske i državnog aparata tražeći da se smesta pređe na komunističku verziju anrahizma.

 Stvari počinju da se usložnjavaju međunarodnom reakcijom jer je većina evropskih država bila oprezna prema Španskoj republici, videći je kao potencijalnog saveznika SSSR. Pod pritiskom Velike Britanije, 25. jula 1936. godine Francuska neočekivano objavljuje ”nemešanje u španske poslove” i prekinula sabdevanje Republike oružjem, najavljujući embargo osmog avgusta, da bi 24. avgusta vrlo sumnjiv sporazum o ”nemešanju” potpisale sve evropske države. Liga naroda je devetog septembra iste godine pokrenula rad ”Komiteta za nemešanje u španske poslove”. Međutim, kao u svakom ratu, niko ozbiljno nije držao do dogovora pa je susedna Portugalija počela da pruža ogromnu pomoć pobunjenicima, da bi već krajem jula  Franko  počeo pregovore sa Nemačkom i Italijom. U pregovorima, uz izvesno oklevanje, Hitler i Musolini, uz učešće Kanarisa i grofa Ćana (Musolinijevog ministra inostranih poslova i zeta), postiže se dogovor oko pomoći. Razlog je bio jednostavan: Hitler je ovaj sukob smatrao idealnim poligonom za testiranje nemačkih mogućnosti, a Duče je imao megalomanske ideje o ulasku Španije u italijansko kraljevstvo.

Ministarstvo vazduhoplovstva Trećeg rajha 26. jula 1936. godine stvara ”Specijalno sedište B” i prvi avioni su počeli da pristižu iz Nemačke i Italije. Za samo nedelju dana očišćen je Giblartarski moreuz od republikanske mornarice pa su trupe iz Maroka (Afrička nacionalana armija) mogle da krenu za Španiju. Kreće i morska intervencija prilikom preuzimanja Majorke, a već krajem godine manje-više neskriveno u avionima se nalaze posade Nemačke i Italije.  Počinju da padaju gradovi jedan za drugim, a Frankove trupe, besne zbog velikog otpora, u tim gradovima izvode masakre genocidnih razmera.  Republikanska vlada nije sedela skrštenih ruku; sprovela je reformu državnog aparata radi uspostavljanja reda u pozadini, dala je zemlju seljacima, a Largo Kabalero, novi predsedavajući, najavljujući 16. oktobra stvaranje regularne Narodne armije, stupa u kontakt sa SSSR i sovjetska pomoć uskoro počinje da stiže kako u materijalnom obliku, tako i kroz stručnu pomoć u obuci. Posle dugog spora sa komunistima, Largo Kabalero dozvoljava formiranje Interbrigada, nezavisnih jedinica stranih dobrovljaca (članova komunističkih ili socijalističkih partija, pa anarhista). Prva grupa je stigla već 14. oktobra, a 22. oktobra zvanično je potpisan dekret o formiranju prva četiri međunarodna bataljona. Prvu brigadu vodio je državljanin SSSR austrijskog porekla Manfred ”Emil Kleber” Štern. Drugu (pod kodnim brojem 12) vodio je državljanin SSSR mađarskog porekla  Vilhelm ”Gomes” Zajsner, a treću (14. interbrigada) takođe državljanin Sovjetskog Saveza, Poljak Karol ”Valter” Sverševski. Iduće godine formirane su još tri brigade (15, 129. i 150.) . U međuvremenu, pobunjenici napreduju ka Madridu, a osvajaju i Toledo.

General Franko biva konačno postavljen za vođu pobunjenika 28. septembra. Dobio je čin generalisimusa i titulu kaudiljo (vođa). Uz ogromnu pomoć Nemaca i Italijana, kao i pete kolone,  počeli su masovni napadi i bombardovanja Madrida;  pa ipak, grad do samog kraja rata nije pao u ruke nacionalistima, odnosno trupama ”Kaudilja”. Sovjeti odlučuju (29. septembra 1936. godine)  da pojačaju pomoć i sredinom oktobra stižu prve serije lovaca I-15, bombardera ANT-40 i tenkova T-26 sa posadama, pa se ratna sreća menja u korist Druge republike. Međutim, Italija i Nemačka povećavaju pomoć nacionalistima, tako da je preko 6.500 pilota uključeno u dejstva vazduhoplovne legije ”Kondor” (Kampfgeschwader 53 “Legion Condor”, KG 53). Sada vaga uspeha prelazi na stranu pobunjenika koji su , zauzevši grad Hetafe (samo 13 kilometara od Madrida) bili ubeđeni da je pad glavnog grada neizbežan. Deset hiljada nacionalista napalo je branitelje Madrida (njih 40.000) koji su, bez obzira na iscrpljenost, imali prednost u ličnom naoružanju i opremi. U periodu  od sedmog do 12. novembra vođene su i najžeće bitke, već na samoj periferiji grada. Ulične borbe (u kojima su ogromnu ulogu odigrale i interbrigade, ali i sovjetski piloti i posade tenkova) postepeno su jenjavale, a masovni napadi legije ”Kondor” izazvali su vrlo negativnu reakciju u svetu prema frankstima. Vojni neuspeh hunta je nadoknadila diplomatijom – priznale su je Portugal i brojne latinoameričke zemlje, a  18. novembra zvanično i Italija i Nemačka.

Posle uspešne odbrane Madrida republikanci nisu uspeli da eksploatišu zamah pobede, a popustila je, usled euforije, disciplina i koordinacija u komandovanju. Dolazilo je i do prebega i izdajničkih poteza mnogih oficira, a pozadina je takođe imala velike probleme jer je potencijalno moćna republikanska industrija bila paralisana, obezbeđujući samo petinu potreba Narodnog fronta. Takva situacija vladala je i u poljoprivredi. Nacionalisti su se brzo opravili od poraza u Madridu i sproveli su uspešnu mobilizaciju. Dolazak italijanskih dobrovoljaca Republika je smatrala intervencijom, pa je pitanje stranog uplitanja pokrenuto u Ligi naroda 10. decembra, osuđujući intervenciju, ali bez imenovanja učesnika, a Britanija i Francuska predložile su Španskoj republici da prekine rat i krene u pregovore, što su republikanci odbili. Republikanske snage, uz značajnu pomoć sovjetskih intervencionista učinili su izvesne prodore u delove zemlje koje su držali nacionalisti, ali nisu mogli više od toga. Druga bitka za Madrid , poznata kao ”Maglovita bitka”  ponovo je pripala republikancima. Italijani , koje je predvodio general Roata (kasnije, u Drugom svetskom ratu, komandant italijanske vojske za Sloveniju i Dalmaciju) pokazali su se kao izuzetno arogantan, ali vojnički nesposoban protivnik, pa ni njihova pomoć nije ništa značila. Linija fronta se stabilizovala, a Franko se spremio za ključnu ofanzivu, koristeći sve slabosti Druge republike (loša povezanost teritorija, nedostatak opreme i hrane, itd).  Krajem marta pala je Baskija, a  posebnu tragediju doživela je Gernika, postavši simbol stradanja civila u ratu. Krajem juna pada i Barselona, a za njom i Kantabrija, Asturija, Bruneta i Saragoza.

Do kraja 1937. godine superiornost nacionalista bila je sve očiglednija. Franko je imao već dobro obučenu i organizovanu silu od 350.000 ljudi. To su bile disciplinovane jedinice koje nisu (za razliku od republikanaca) potresali politički i partijski sukobi. Zabranjeni su štrajkovi i neovlašćeni skupovi pod pretnjom smrtne kazne, a cene i plate su bile zamrznute. Više od 20 država priznalo je Kaudilja, a položaj republikanaca bio je sve gori, pre svega u funkcionisanju privrede i industrije. Glavni saveznik, SSSR, značajno je smanjio svoju pomoć (i sam se spremajući za dolazeći rat), a  mnogi stručnjaci i diplomate su opozvani. Prolećna ofanziva u martu 1938. godine, a zatim i bitka na Ebru dodatno su iscple Republiku. Krajem novembra odigrava se odlučujuća operacija celog rata – bitka za Kataloniju. Ofanziva počinje 23. decembra  i u januaru 1939. godine počinje sunovrat.  Barselona pada 26. januara, a više od  460.000 republikanca prelazi u Francusku gde biva internirano. Ishod rata bio je izvestan. Dana 28. marta nacionalisti su ušli u Madrid,  a Frankov režim je  prvog aprila proglasio kraj rata.

Gubici i posledice

Frankova diktatura trajala je do novembra 1975. godine. Za vreme Španskog građanskog rata poginulo je 450.000 ljudi (pet procenata predratnog stanovništva). Ubijeno je oko 320.000 republikanaca i 130.000 nacionalista. Svaka peta žrtva pala je usled političke represije ili osvete. Oko 600.000 Španaca napustilo je zemlju, uz veliki broj intelektualaca. Godine 1969.  u Španiji ostareli Franko objavljuje zakon kojim se ukida krivična odgovornost za zločine načinjene pre prvog aprila 1939. godine, pa su se neki od izbeglih i vratili u domovinu. Nanesena je ogromna materijalna šteta jer su mnogi veliki gradovi bili temeljno uništeni. O tome kako je Španija ostala poslednja država fašizma, bez (praktično) ikakvih međunarodnih posledica, treba posebno pisati.

Pomoć saveznika

Franku su najveću pomoć pružili Nemačka i Italija. Oko 150.000 Italijana, 50.000 Nemaca, 20.000 Portugalaca, nacista i fašista, borilo se na Frankovoj strani. Po sporazumu od 18. novembra 1936. godine kojim je Italija priznala Frankov pokret, Italija je poslala brodove u teritorijalne vode Španije radi blokade dotura. Italijanski piloti izvršili su 82.420 letova i bacili 11.585 tona bombi. Isporučili su frankistima 1.000 aviona, 950 jedinica oklopnih vozila, 7.633 transportna vozila svih vrsta, 2.000 aritiljerijskih cevi, 241.000 pušaka, 7,5 miliona granata, 17.000 avionskih bombi, dve podmornice, četiri razarača i drugu borbenu i neborbenu opremu. Nemačka legija ”Kondor” imala je 5.500 vojnika, a isporučila je 27 različitih tipova aviona, oko 180 tenkova i nepoznat broj drugog naoružanja i sredstava veze. Daleko veća bila je nematerijalna pomoć jer je preko 30 pripadnika Abvera aktivno radilo na prikupljanju dragocenih podataka.  Vatikan je finansijski pomagao frankiste, a SAD su najpre objavile neutralnost, a osmog januara 1937. objavile embargo na isporuku oružja Španiji. Međutim, tokom rata SAD su prodavale robu frankistima pri čemu su prednjačile kompanije Standard oil, Ford i Dženeral Motors.  Američki dobrovoljci (ruski beli emigranti) su rat smatrali krstaškim pohodom protiv komunizma i odlazili su u Španiju da se bore.

S druge strane, ukupna pomoć u naoružanju od strane SSSR iznosila je tada (u obliku zajma) 85 miliona dolara, a Kaganovič je po Staljinovom nalogu proučavao mogućnost da se ruski avioni dopremaju u Španiju preko Meksika. Međutim, ne samo u novcu, iz SSSR je morskim putem stizala materijalna pomoć (borbena i neborbena oprema) u vrednosti od 171.236.083 dolara. Španija je, zauzvrat, većinu svojih zlatnih rezervi (510 tona) prenela u SSSR. Sovjetsko oružje stizalo je u Kataloniju čak i preko Francuske. U hrani se pomoć takođe merila u hiljadama tona žita, 100.000 komada konzervi i pet tona šećera. U celini, pomoć frankistima bila je pet puta veća nego što je SSSR mogao da priušti šaljući Drugoj republici, jer se i sam spremao za rat.  Jedina zemlja koja je mogla , zbog svoje udaljenosti, da otvoreno pomogne Španiji bila je Meksiko. Predsednik Kardenas to nije ni krio. Međutim, Meksiko nije proizvodio savremeno oružje, već je bio samo formalni posrednik za tajnu isporuku oružja iz SSSR. U avgustu 1936. godine Španija je uspela da kupi rezervne delove za avione ”Potez”. Deo humanitarne pomoći (sedam kamiona s lekovima), sakupljena u Švajcarskoj, zadržana je po nalogu švajcarske vlade.

U pomoć Španskoj republici (koja je, očigledno , podelila svet) priskočilo je 42.000 stranaca iz 54 zemlje! S obzirom na nivo i stanje saobraćaja, kao i brojne carinsko-policijske prepreke, to je bilo neusmnjivi podvig. Ogroman broj prispelih dobrovoljaca, njih 35.000, učestvovalo je u borbama, svrstani u sedam interbrigada i tri odvojena međunarodna bataljona. Jedan deo služio je u oružanim snagama Španije, a drugi kao medicinsko osoblje. Iz SSSR stiglo je 2.065 građana (772 pilota, 351 tenkista, 100 artiljeraca, 77 mornara, 222 opšta vojna savetnika i 204 prevodioca). Značajan broj ruskih emigranata (od kojih je 480 bilo članova Unije za povratak u domovinu), kao i mnogi beli emigranti borili su se na strani republike. Ne treba zaboraviti ni pomoć sa Kube koja je bila materijalna, ljudska i politička. Više od 850 kubanskih građana (uključujući 50 profesionalnih oficira) borilo se na strani Španske republike. Ukupan broj Kubanaca, interbrigadista bio je 1225 ljudi koji su bili državljani Španije, SAD, Meksika i drugih zemalja Latinske Amerike. Po završetku rata, 26. marta 1939. godine, Politbiro CK SKP (boljševika) dozvolio je ulazak 500 Španaca koji su bili internirani u Francuskoj.

Borbi koja je poprimila globalne razmere kada je reč o involviranosti raznih država, priključili su se i brojni intelektualci – Anri Marlo, Džordž Orvel, Ernest Hemingvej, Antoan de Sent Ekziperi, Ilja Erenburg, Džon Dos Pasos. Robert Kapa (Capa) proslavio se svojim fotografijama s ratišta . Oktavio Paz, budući nobelovac, bio je dopisnik na strani Republike.   Kultura, posebno film i književnost, do danas ne prestaju da se bave tom temom. Filmovi kao što su ”Španska zemlja”, ”Momak iz našeg grada”, ”Za kim zvono zvoni”, ”Pet čaura”, ”Nokturno”, ”Oficiri”, ”Za zemlju i slobodu” i mnogi drugi , zauvek su u svesti čovečanstva ucrtali sliku o večitoj ljudskoj želji za slobodom i ravnopravnošću. Isto se može reći i za književnike koji su svojim delima ostavili dubok trag na istu temu. Ernest Hemingvej (čije srce je sahranjeno kraj ulaza koride u Rondi, Malaga), Antoan de Sent Egziperi, Žan Pol Sartr, Miloš Crnjanski, podigli su trajan spomenik ovom tragičnom događaju. Ipak, poseban, upečatljiv doprinos dali su slikari Pablo Pikaso i Salvador Dali.

 Jugoslovenski ”Španci”

U ovom ratu učestvovalo je  1.664 Jugoslovena. Preko njih 700 je poginulo, a veliki broj je bio interniran u Francuskoj odakle su , na razne načine stizali u Jugoslaviju da nastave svoj revolucionarni zadatak boreći se u NOR i revoluciji. Među njima bilo je 16 žena (tri lekarke, dve medicinske sestre, šest radnica, dve studentkinje, jedna službenica i dve bez zanimanja). KPJ je bila jedini organizator , a pošto je bila zabranjena zakonom, svi dobrovoljci su u Španiju stigli ilegalno. Jugoslovenska vlada trudila se na sve načine da zaustavi taj proces, mada bez uspeha. Svoje prvo vatreno krštenje imali su u novembru 1936. godine u odbrani Madrida, kada su u sastavu jedanaeste brigade učestvovali kao mađarsko-jugoslovenska četa.

Blagoje Parović
Blagoje Parović

Treba podsetiti i na tamnu stranu ove priče, još u potpunosti nerasvetljenu. Nepotvrđene priče (zasnovane na raznim privatnim memoarima) govore o tome da je Tito iskoristio dešavanja u Španiji da se reši svojih glavnih konkurenata – Blagoja Parovića i Gorkića. Međutim, sa ”Špancima” se nije moglo tako lako kao sa drugim članovima partije. U romanu ”Udri bandu” Milosav Popović, obrađujući na fascinantan način sudbinu logoraša na Golom otoku, jezgrovito je opisao dilemu države: ”Lako je bilo otresti se običnih članova SKJ. Ali, šta raditi sa ”Špancima”? Ako su obični članovi bili vernici, ”Španci” su bili apostoli komunizma!”. Vredi podsetiti da su na kraju rata NOV i POJ imali četiri armije i sve četiri su predvodili ”Španci”: Peko Dapčević, Koča Popović, Kosta Nađ i Petar Drapšin.  Godine 1972. kada su u Jugoslaviji počele lukave i podmukle pripreme za postavljanje pravnog osnova za destrukciju države (reč je o Ustavu iz 1974. godine i potonjem Jedanaestom kongresu SKJ), kojom prilikom je JNA praktično postala sedma federalna jedinica, a SDB rasparčana na republičke filijale, ”Španci” su nepogrešivo osetili kuda to vodi i digli su svoj glas. Taj glas je bio tako snažan, da je čak i Tito morao vrlo oprezno, ”gazeći po jajima” da napiše čuveno ”Pismo” partijskim organizacijama, pokušavajući da ezopovski objasni odakle nesklad u stavovima tadašnjeg rukovodstva i istinskih legendi komunističkog pokreta. Rezultat znamo. Bilo je kasno za novi Goli otok, ali i za Jugoslaviju. To je potvrdila i skupština španskih dobrovoljaca, održana u Sarajevu 22. oktobra 1984. godine , kada se pismom obratila CK SKJ, ponovo upozoravajući na posledice politike koja se tada vodila. Da li su oni bili u pravu ili ne, neka sudi istorija. Jedno je sigurno; za razliku od mnogih drugih, oni su ostali verni idejama svoje mladosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.