Čehoslovačka 1968 – Operacija ”Dunav”, kao povod za jednu analizu
Avgustovskih dana ”varljivog leta ’68” po Jugoslaviji je kružio vic iz naslova teksta. Na jednom spomeniku ruskim borcima u tadašnjoj ČSSR pisalo je ”Proleteri svih zemalja ujedinite se”. Neko je ujutru 21, avgusta dopisao: ”…Ili pucamo”. Bilo je to nenaručeno buđenje za koje se znalo u celom svetu, osim u Čehoslovačkoj. Kao sve drugo u istoriji, i ova operacija ima svoj vremenski i prostorni kontekst, pa pre nego što se pozabavimo samom operacijom, da vidimo šta je stvarno do nje dovelo. U ovom tekstu neću se baviti samo brojevima, rasporedima jedinica, nazivima, itd. jer o tome postoji već mnogo materijala, napisanih knjiga i članaka i mogu se lako pronaći i citirati. Želja mi je da rasvetlim uzroke, a ne samo posledice.
Neki sovjetski i ruski istoričari tvrde da Staljin nije želeo da napravi Varšavski ugovor i da mu je prioritet bilo da pacifikuje dotadašnje neprijatelje i kada to uradi da se povuče u granice SSSR kako bi se posvetio brojnim, kolosalnim problemima koje je rat izazvao. Reklo bi se – logično i državnički pragmatično. Da li je Staljin popustio svojim ”jastrebovima”? Sumnjam, jer je njegov autoritet i apsolutizam bio takav, da su čak i takvi maršali kakvi su bili Žukov, Rokosovski, Malinovski itd, morali da podviju rep kad on nešto reši. Pre će biti da je Zapad (da li namerno, ostaje da to istorija utvrdi), izazvao Sovjete na stvaranje Varšavskog ugovora (VU) i sve što je iz toga sledilo. Da li je osnivanje NATO u aprilu 1949. godine, uključivanje Zapadne Nemačke u njegov sastav i ubrzano naoružavanje dojučerašnjeg monstruoznog protivnika, tome doprinelo? Šta je sve pisalo u Pariskom sporazumu što je SSSR nateralo da predupredi proces kome, sa odlaganjem od pedeset godina, opet prisustvujemo? Kako zaustaviti NATO da ne dođe na granice SSSR?
Zadatak koji su Sovjeti sebi postavili jedan je od retkih u istoriji čovečanstva (u tom obliku i masovnosti): trebalo je od neprijatelja napraviti poslušne saveznike, dovoljno bezopasne i pod kontrolom, kako bi SSSR mogao ”na miru” da razvija svoju ideju proleterskog internacionalizma. Koliko god su se trudili da dokažu da im nije bio cilj da izvoze komunizam, slučajevi u Angoli, na Kubi, Vijetnamu, itd, itd, govore suprotno.
Staljinovi stratezi (vojni i privredni) smatrali su da su našli dva glavna načina da se suprotstave širenju NATO i kršenju ranijih dogovora. Jedan je bio klasičan – vojni: stvoriti savez, dovoljno moćan i odvraćajući u odnosu na NATO, a prijemčiv i savladiv za SSSR, za slučaj da stvari krenu naopako. Varšavski ugovor delovao je kao odgovor na osnivanje NATO. Osnovan je 14. maja 1955. godine, šest godina posle njega. Naravno, stvari su kretale polako i sigurno u neželjenom smeru, jer je taj ”nemogući brak” iz jednostranog interesa bio neodrživ. Njegova monolitnost (kako su voleli pompezno da ga opisuju Sovjeti i njihovi sateliti, dojučerašnji neprijatelji) imala je sve više pukotina. Osim opšteg društvenog ”gunđanja” od strane naroda koji su mislili da su dovoljno platili za iskupljenje greha što su bili pripadnici Sila osovine, strukturalni problemi su bili sve veći jer su sve te zemlje pre rata bile na suprotnoj ekonomskoj i socijalnoj strani – kapitalizmu, pa su pamtili drugačija i bolja vremena. Podsetimo da među članicama VU samo Poljska (s kojom Rusija još broji račune od Smutnih vremena iz 1612. godine) i Čehoslovačka (koja nije zaboravila Minhenski sporazum) nisu ratovale protiv SSSR, kao ni Albanija (nebitan grumen na vagi odnosa Kine i SSSR). Ostali – Bugarska, Rumunija, Mađarska i Nemačka bili su osvedočeni neprijatelji i nisu se mogli nadati brzom zaboravljanju prilikom preletanja iz Sila osovine u Istočni lager.
Prva pukotina krenula je u DDR, u junu 1953. godine, neposredno posle Staljinove smrti, Izbili su socijalni nemiri velikog obima, s vidljivom tendencijom da se otrgnu kontroli, a usput su zdušno potpirivani od stane RIAS (američke radio stanice velike moći) i drugih medija. Berija je to surovo rešio, uz pomoć tenkovskih divizija, pri čemu mu niko u SSSR nije mogao ništa da zameri (to je samo nepunih osam godina nakon završetka krvavog rata)… ali mu je to zamerio Hruščov koji je, uz pomoć Žukova, organizovao njegovo hapšenje i likvidaciju. Hruščov mu je pripisao i neuspeh rezolucije IB, kad već spominjemo Berinije grehe. Posle toga DDR je pristupila VU, a 1972. godine postala je i članica UN! Usledili su nemiri i u Poljskoj, a najveći i najkontroverzniji zbili su se u Mađarskoj, kada je, praktično, došlo do otvorenog ratnog sukoba, a mnoge strane (uključujući i FNRJ) ne mogu da se pohvale da su se časno ponele u ovom sukobu. Kasnije i Albanija je ”promenila dres”, a svi ovi problemi bili su, u suštini, guranje činjenica pod tepih. Nije od značaja za ovu priču, ali treba podsetiti da je VU raspušten u julu 1991. godine. Rusi, inače, kod ovih intervencija , nisu menjali obrazac. Može se reći da su u ovim sukobima bile poražene i SAD. Osim retoričke podrške 1952. godine, one ništa nisu uradile (osim simboličnih, subverzivnih obaveštajnih akcija) da podsete Sovjete da su dogovori iz Teherana i Jalte bili drugačiji. Međutim, istina je da se NATO i VU nikada nisu sukobili, pa je Gorbačov predložio 1988. godine takozvanu Sinatrinu doktrinu kojom je formalno odbacio Brežnjevljevu teoriju ograničenog suvereniteta i otvorio put ka raspadu SSSR i VU.
Drugi mehanizam bio je, već pomalo zaboravljeni, SEV. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (Совет экономической взаимопомощи) bio je ekonomska organizacija čiji su članovi bile zemlje Istočnog bloka i neke socijalističke zemlje van njega. On je (kao i VU) bio odgovor na osnivanje Organizacije za ekonomsku saradjnju i razvoj u Zapadnoj Evropi. On nikada nije bio zvanično raspušten, ali je njegova poslednja sednica održana 28. juna 1991. godine u Budimpešti. Bio je to još jedan obrazac dirigovane ekonomije, gde su klirinško plaćanje i kompenzacija bili jedno od glavnih sredstava poslovanja. Formalno-pravno gledano (a na to ukazuje i vremenski redosled), obe organizacije (VU i SEV) bile su iznuđene potezima Zapada, o čemu se ni danas ne priča previše. U jednom doktoratu mog kolege, srednjoškolskog profesora, opisana je i kolateralna dobit ove organizacije: ogromna železnička mreža i vozni park korišćeni su po principu taksi servisa; za prevoz tereta bili su korišćeni najbliži pozicionirani vagoni, tako da nikakvo čudo nije bilo videti, npr. poljske vagone u blizini Vladivostoka, i sl.
Brežnjevljeva doktrina ograničenog suvereniteta, politički trapava i lišena temelja u međunarodnom javnom pravu , počela je da daje negativne rezultate – najpre u samom SSSR , a zatim i u članicama Istočnog lagera. U zemlji koja je prva poslala satelit i čoveka u kosmos, prednjačila u tehnologiji naoružanja, nije se mogao kupiti pristojan automobil, žvakaća guma, solidne cipele, itd, itd. Nabujala želja za slobodom i napretkom (u stilu ”valjda smo do sada okajali svoje grehove”) počela je da podriva zvaničnu socijalističku opredeljenost u svim zemljama lagera! Česi su to pokušali da reše na svoj način. Predistorija intervencije bila je, naoko, bezazlena. RKKA , koja je oslobodila veliki Čehoslovačke, povukla se već tokom 1945. godine s njene teritorije. Posleratna podela sveta uslovila je da sve do 1989. godine čehoslovačka spoljna politika i izgradnja oružanih snaga budu usko povezane sa sovjetskom vojnom doktrinom. Sovjetsko rukovodstvo se ubrzo osililo i počelo da diktira nerealne zahteve u odnosu na izgradnju ČSNA i njenu upotrebu. Česi su šezdesetih godina redukovali svoju armiju (kao velikog i skupog potrošača), što je izazvalo gnev Sovjeta koji su vrebali , po svaku cenu, mogućnost da rasporede svoje trupe na teritoriji ove zemlje. Već je operacija ”Vltava” bila mogućnost da se velika vazdušna flota SSSR nađe u češkim bazama . Uz niz manjih vežbi tipa ”družba” koordiniranih na trupnom nivou, izvestan broj sovjetskih aviona bi odletao, a neosetno veći bi se vraćao u Čehoslovačku. Saradnja je tekla između 24. vazduhoplovne armije u DDR i 56. VA iz Prikarpatske vojne oblasti.
Najava i priprema intervencije
Ovakva aktivnost nije mogla proći nezapaženo, pa je general pukovnik Vaclav Prčlik javno optužio VU da stvara neravnopravan i asimetričan savez, te da će ČSNA biti spremna da brani svoj suverenitet i oružanom silom, ako zatreba. To je ohrabrilo talas političke aktivnosti koja je kasnije postala poznata kao Praško proleće, ili ”socijalizam s ljudskim likom” kako ga je nazvao Aleksandar Dubček, tada prvi čovek Čehoslovačke. Sovjeti nisu , i prvom trenutku, želeli vojnu intervenciju, bez obzira što je Generalštab već u aprilu počeo sa nominalnim planiranjem. Uzdali su se u politički uticaj i precenili su taj metod jer je pritisak na sovjetsko rukovodstvo (i spolja i iznutra) bio veoma jak. Prvi pokušaj stalnog postavljanja sovjetskih (VU) trupa u Čehoslovačkoj bio je u maju te, ”varljive” 1968. godine, prilikom proslave pobede na Nemačkom. Akcija je, međutim, loše planirana pa ju je maršal Jakubovski (glavnokomandujući OS VU) otkazao. Naučivši lekciju (a pod pritiskom sve većih političkih nemira u Čehoslovačkoj), počinju ozbiljne pripreme oličene u vežbama oko Čehoslovačke! ”Mistično leto” u Poljskoj, ”Nebeski štit” u SSSR, mornarička vežba ”Sever” u SSSR , Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj, zatim i krovne vežbe ”Nejmen” održane u Ukrajini i Poljskoj i ”Horizont” u Mađarskoj služile su za strateške, logističke i sve druge provere buduće akcije. U samoj Čehoslovačkoj održana je komandno-štabna vežba ”Šumava”. Usledio je izrežirani problem s raseljavanjem, odlaskom kući trupa SSSR koje su, nakon vežbe, sporo i nerado napuštale vežbovne prostorije. Na oštru intervenciju Čehoslovačke, njihov (sada se može reći – privremeni) odlazak realizovan je od 13. jula do trećeg avgusta. ”Šumava” je bila ozbiljna vežba. Učestvovao je 23.721. vojnik (od toga 17. 693. saveznička), gotovo šest i po hiljada transportera, 79 tenkova i 87 aviona ( naravno, većinom savezničkih). Sovjetske vazduhoplovne snage bile su raspoređene na aerodromima Časlav, Hradčani, Mlada i Parubovice.
Sve ove vežbe, na kojima ČSNA praktično nije ni učestovovala, a i sama ”Šumava” je, praktično, bila generalna proba operacije ”Dunav”. Krajem jula, sovjetskom rukovodstvu bilo je jasno da je jedini mogući način (tako su oni mislili) da se zaustave politički procesi u Čehoslovačkoj – oružana intervencija. S obzirom na to da su Sovjeti imali velike i odlično razrađene logističke kapacitete (dvaput godišnje oni su u roku od jednog dana vršili smenu i do 150.000 pripadnika OS na teritoriji DDR), To nije trebalo da bude problem. Za početak invazije, 20. avgust , armada od 23 sovjetske divizije punog ratnog sastava, bila je spremna da okupira Čehoslovačku. Priključile su se i jedna mađarska, dve istočnonemačke i dve poljske divizije, uz jednu bugarsku brigadu. Rumunija je odbila da pošalje trupe.
Pripreme nisu bile samo vojne, tačnije, najlakše je bilo podići vojsku na noge i izdati joj odgovarajuća naređenja. Pre toga je bilo potrebno, zbog javnosti i međunarodnog javnog i ratnog prava, pribaviti formalni razlog za invaziju. Najpraktičnije bi se pokazao neki poziv, pismo od članova CK KSČ (s takozvanog konzervativnog, proruskog krila), kojom bi se članicama VU stavilo do znanja da je socijalistički , pa time i državni, poredak u Čehoslovačkoj ugrožen , a da oni (pozivari), to ne mogu sami da reše, te stoga pozivaju bratske članice, itd, itd. Pismo je poslato trećeg avgusta 1968. godine, neposredno posle neuspelih pregovora u mestu Čierna. Pismo je potpisalo pet članova KSČ i time su (kako se sada može videti i oceniti) potpisali doživotnu ljagu i sebi i svojim porodicama i potomcima. Glavne pripreme su počele znatno ranije, osmog aprila i operacija je dobila kodno ime ”Dunav” jer su sve zemlje, osim Poljske , bile vezane tom rekom. O detaljima (naziv frontova, komandi, jedinica, itd) postoji mnogo dokumenata (shodno velikom štabnom iskustvu Oružanih snaga SSSR) pa se time neću baviti jer bi oduzelo mnogo prostora. Uglavnom, podela je vršena prema stranama sveta i prema zadacima. Plan je bio jasan i sa dva cilja: političkim (da se okonča reformatorski proces i uspostavi podobna , radničko-seljačka vlada sastavljena ”od zdravog jezgra partije”) i vojno – strateškim, da se obezbedi dugoročni razmeštaj vojnika SA i ojača prisustvo u Srednjoj Evropi. Zvanični razlog je glasio drugačije: sprečavanje pokušaja kontrarevolucije.
Tok operacije i gubici
Stvari su se ubrzavale. Grečko je održao sastanak sa glavnokomandujućima u operaciji ”Dunav”. Nešto kasnije, 18. avgusta u Moskvi je održan nenajavljen sastanak Varšavske petorke. Pripreme su obavljene temeljno. Međunarodni aerodrom Prag-Ruzine bio temeljno proučen , a kopnenoj vojsci naloženo je da svoju tehniku obeleži s dve bele pruge u krstu, dok su letelice obeležavane dvama vertikalnim štraftama. Sve je bilo spemno za desant. Svi aerodromi i važni objekti (centri veze, komande, itd) zaposednuti su od strane desantnika uz vazdušnu podršku, kao i uz učešće veoma probrane pete kolone. Na sve aerodrome u dogovoreno vreme (20.52) u utorak, 20. avgusta (prvobitno je trebalo da to bude u 18.30) sleteli su sovjetski An-12 specijali i ostajali na stajankama. Unutra su bili civili u uniformama Aeroflota. Svi ti avioni, bili su , naravno, komandno-koordinacioni centri. Zaposedanje kontrolnih tornjeva, mozga i srca svakog aerodroma bez kojih nema ni poletanja ni sletanja, bilo je posle toga rutina. Česi nisu imali stvarno nikakve šanse i pravilno su postupali ne pružajući ”herojski otpor”. To je, tehnički gledano, bila besprekorno izvedena vežba s bojevom municijom. Rusima je bilo lako da okupiraju Čehoslovačku jer su je znali uzduž i popreko, jer su svi sistemi bili upareni sa VU, itd. Uspeh ove operacije mogao se porediti sa klađenjem na trku od juče. Tom intervencijom, što je za Sovjete paradoksalno, počeo je proces raspada i SSSR, ali i tvorevina koje su pod njim nastale.
Cela operacija imala je i neizbežne gubitke. Najveće je iskazalo RV jer je i naprezanje bilo ogromno. Svakih 120 sekundi sletali su avioni An-12 na piste aerodroma. Oni koji su imali nezgodno prizemljenje ili bili u žurbi havarisani, parkirani su na kraj piste i popravljani po završetku operacije. Stradalo je i nekoliko helikoptera, bilo je i izvrnutih, pa i spaljenih, tenkova i druge borbene tehnike, saobraćajnih nesreća, itd. Poginulo je i nešto ljudstva, U odnosu na ukupno angažovanje i obim operacije, može se reći da su gubici bili ispod svakog minimuma. Već posle dva dana, od 23. do 26. avgusta, u Moskvi su vođeni pregovori o što bržem odlasku intervencionističkih jedinica, smatrajući da je situacija razrešena. U septembru sovjetske jedinice su se povukle iz gradova u logorske uslove stana. Uporedo s tim, započeti su pregovori o prezimljavanju udarne grupe koja je bila stacionirana prema Zapadnoj Nemačkoj. Česi su se nadali da će iduće, 1969. godine Sovjeti otići zbog ”normalizacije situacije” no oni više svoj odlazak nisu ni pominjali. Štaviše, posebnim ugovorom od 16. oktobra 1968. godine koji su potpisali predsednik vlade ČSSR Oldrih Černik i premijer SSSR Andrej Kosigin, i formalno pravno je regulisan ostanak sovjetskih trupa u Čehoslovačkoj. Tim ugovorom na teritoriji ove zemlje ostalo je pet divizija KoV i jedna vazduhoplovna divizija. Legalno je prisustvo 75.000 ljudi i 200 aviona i helikoptera. Za potrebe komande stana Čehoslovačka je ovim trupama ustupila 33 kasarne, četiri aerodroma, 19 skladišta, šest skladišta državnih materijalnih rezervi i pet poligona. Česi su morali u roku od najviše dve nedelje da napuste objekte, premeste preko 1.200 tenkova, 700 oklopnih transportera i 1.100 topova. U druge objekte moralo je da se odseli oko 5.000 starešina i 24.000 vojnika. Time je to postala, de fakto i de iure, strana teritorija za Čehoslovačku.
O tamnoj strani te medalje isto treba napisati nekoliko reči. Lokalne vlasti su koliko-toliko uspešno prikrivale brojne slučajeve siledžijstva, arogancije, napijanja, maltretiranja stanovništva i drugih vrsta nasilja nad građanima. Konačno, kada su poslednje jedinice 30. juna 1991. godine napustile Čehoslovačku, strpljivi Česi su mogli da odahnu i da sa Praškog proleća pređu na Plišanu revoluciju. Iz svoje zemlje ispratili su 73.500 vojnika i 39.000 članova njihovih porodica, 1.220 tenkova, 2.500 borbenih vozila i oklopljenih vozila pešadije, 105 aviona i 175 helikoptera, kao i 95.000 tona municije i UBS.
SFRJ i operacija ”Dunav”
Šta se sve tada dešavalo u SFRJ koja je, polako, ali sigurno (zahvaljujući pokretu nesvrstanih) uspela da se nametne kao mirotvorac, ali i da se , makar formalno, za mnogo toga pita? Pošto su Česi naš sistem posmatrali kao ”model i uzor koji treba pratiti”, i naš vrh je blagonaklono gledao na Praško proleće. Tito je u aprilu posetio Moskvu gde je branio taj pokret, a na samo dve nedelje pre početka invazije, devetog i desetog avgusta, bio je u zvaničnoj poseti Pragu gde mu je priređen veličanstven doček. Taj pragmatični političar smesta je osudio invaziju, ali se pre toga potrudio, kao VK, da uzbuni kompletne oružane snage naše zemlje i još malo dobije na inače visokom kredibilitetu u zemlji, znajući, naravno, da večih posledica neće biti za tu vrstu ”zveckanja oružjem”. Nije mu to ni bilo teško jer je uz njega bio Koča Popović, raniji načelnik generalštaba i dugogodišnji ministranih poslova. On je nadglasao Iva Gošnjaka koji je većinu trupa želeo da vidi u zapadnom delu zemlje. Koča je tražio suprotno i Tito je stao na njegovu stranu. Podignuta je borbena gotovost na najviši stepen, ali bez medijske pompe i galame. Naravno, bilo je sve vreme provokacija u obliku ”zaletanja” velikih grupa aviona iz pravca Mađarske, no naši generali, pre svega Viktor Bubanj reagovali su smireno.
Posledice
Posledice ovakvog jednog zemljotresa i ”svađe u kući” bile su kapitalne i nepopravljive, sa stanovišta inicijatora. Pre svega, definitivno se pokazalo da u Istočnom bloku (lageru) nije baš sve kako se predstavlja. Iz Čehoslovačke je izbeglo 300.000 ljudi, brojni naučnici i umetnici. Najupečatljiviji primer ogorčenja je samospaljivanje studenta Jana Palaha koje je potreslo svet. U to vreme često su nam stizale slike s Dalekog istoka, iz Vijetnama, Laosa , Kambože, koje su prikazivale samospaljivanja budističkih sveštenika. Ovo je bilo nešto drugo. Očajnički, samoubilački protest u jednoj od najstarijih i najcivilizovanijih država Evrope. Moramo se podsetiti da je to bila, po svoj prilici, najturbulentnija godina posle drugog svetskog rata , kao da je za sobom povukla usud 1848. godine. Praškom proleću prethodilo je parisko, pa i beogradsko proleće, kada su studenti izašli u velikom broju na ulice i demonstrirali iz mnogo razloga. Počinje s delovanjem ultralevičarska, anarhistička grupa ”Bader-Majnhof” koja inicira pojavu i drugih grupa (dve godine kasnije pojavljuje se i najjača grupa – Crvene brigade). Ni SAD nisu bile pošteđene nemira zbog rasne segregacije. Ubijen je Martin Luter King, ali i Robert Kenedi. U bioskopu ”20. oktobar” podmetnuta je bomba, a ustaški ekstremisti su pokušali i sa miniranjem plaža u velikim turističkim mestima. Međutim, operacija ”Dunav” je, kao što već naglasih, bila stvarni početak kraja Istočnog lagera. On je potrajao do rušenja berlinskog zida, ali već 1968. godine, usled arogantne i nepromišljene politike Leonida Brežnjeva, njegove nesposobnosti i odsustva želje da realno sagleda istorijske tokove, taj sistem se polako , ali sigurno, urušavao. Od njega su najveću štetu, što je i logično, imali sami Sovjeti. Dok su njihovi ”saveznici” iz VU kako-tako stoički trpeli bahatost ”velikog brata”, u državi koja zauzima šestinu Zemljine kugle, život je bio sve, samo ne lep i dostojan čoveka.
Kultura i umetnost takođe su progovorile o ovoj temi. Miloš Forman (jedan od autora Pisma Sovjetskom Savezu) sa Jiržijem Škvoreckim prebegao u Kanadu i tamo osnovao izdavačku kuću ”Sixtyeight Publishers”; odande su glasno, na sve načine, protestovali protiv intervencije. To je radio i Kundera, posebno kroz svoje romane ”Nepodnošljiva lakoća postojanja” i ”Šala”. Orijana Falači, novinar, italijanska partizanka, dvaput ranjena, izluđuje moćnike celog sveta upirući prst u sve ove anomalije. Američki filmovi ”O jagodama i krvi” i ”Kota Zabriski” govorili su o studentskim protestima u SAD, ali i o građanskoj neposlušnosti. Kod nas je snimljen veoma popularan film ”Varljivo leto ’68”, a u filmu ”Tajvanska kanasta”, blago se podseća na naše ”šezdesetosmaše”. Film ”Oklopni bataljon”, po romanu Škvoreckog” na duhovit, ali bolan češki način, prikazao je odnose iz tog vremena. Ako na sve to dodamo i uzavreli Vijetnam, decu cveća, Vudstok i druge, sada već istorijske, a svakako kultne pojave, jasno je da je najvidljiviji početak raskola u Istočnom lageru bio logična posledica unutrašnjih odnosa. Kao i svuda, kao i uvek.
