Dobro poznati video i zvučni signal NO SMOKING danas je neprikosnovena zapovest u svim avionima. Ovo ”sveto” pravilo iz bezbednosnih razloga uvedeno je daleko pre opšte kampanje i borbe protiv pušenja iz zdravstvenih razloga. No, rat je menjao sva pravila, pa i ovo.
Mnogi pamte rat u Vijetnamu, kada su sva sredstva informisanja preplavili snimci američkih vojnika sa šlemovima M-1 na kojima se, uz prvi zavoj, obavezno nalazila i paklica Marlboro ili Lucky Strake cigareta. No, manje je poznato da se tokom Drugog svetskog rata u kokpitima borbenih aviona često širio duvanski dim.
Dok je Corsairs USMC leteo nad Pacifikom, poručnik Robert McClurg je pažljivo posmatrao kokpit aviona svog vođe. Gregori “Pappy” Boyington imao je potpuno spušteno sedište i pušio je kao i obično.
Nije bilo predviđeno da piloti puše cigarete u svojim lovcima. To je bila jasna i nedvosmislena opasnost od požara. Na kraju krajeva, ratni avion bio je tanka aluminijumska školjka omotana oko gomile stvari koje su prirodno bile lako zapaljive ili, još gore – eksplozivne – gorivo, hidraulična tečnost, ulje, kiseonik, oružje. Dodavanje upaljene cigarete u tu mešavinu bilo je i više nego opasno.
Ali Boyington nije baš bio tip koji je poštovao pravila iz knjiga iz kojih je učio. Na zemlji je bio žestok pijanac i, kako je opisao u svojoj autobiografiji, „neprestani pušač“. Dok je bio na poslu i lovio japanske avione, jedinu stvar koju Boyington nije ostavljao iza sebe – bile su cigarete.
U Boyington– ovoj knjizi „Baa Baa Black Sheep“ iz 1958. godine, McClurg je rekao da „uvek zna kada ide u borbu“. Pažljivo posmatrajući svog vođu, tražio je prekid u lancu. Kada se Boyington uspravio i bacio svoju polupopušenu cigaretu u okean, to je bio siguran znak da slede značajni trenuci.
„U to vreme su skoro svi su pušili’’, napisao je vojni pilot, poručnik James Alter u svojoj knjizi „Od kampusa do borbe“ iz 2011. godine, „a s obzirom na vrstu posla koji smo obavljali, niko nije bio previše zabrinut zbog raka pluća, čak i kada bismo znali da ga imamo. Ono što smo znali, to je da je Chesterfields bio zadovoljan; hodali bismo miljama samo da dođemo do „Kamile“ (Camel, brend cigareta); i, baš kao i mi, u rat je krenuo i Lucky Strike Green.”
Amerika je tokom Drugog svetskog rata isporučivala cigarete vojnicima u zapanjujućem broju. Philip Morris i drugi američki duvanski koncerni prijavili su da su 1943. napravili i prodali 290 milijardi cigareta! Da bi se umanjila dosada i poboljšao moral ljudi koji su išli u rat i bili na bojnim poljima, cigarete su standardno ulazile u kutije K-ration zajedno sa slatkišima i žvakama. Ako su mladi vojnici i mornari hteli više, cigarete su bile samo 50 centi u kartonskoj ili niklenoj kutiji. Kao rezultat toga, potrošnja duvana je tokom rata naglo porasla.
Početkom 1940-ih pušio je čak je i predsednik SAD, ali i glamurozne filmske zvezde poput Hemfrija Bogarta i Lauren Bacall. A mladićima, čiji je san bio da se bore na nebu, imali su svog idola i ugledali se na Edija Rikenbekera. Ovaj američki as iz Prvog svetskog rata pušio je cigarete od svoje pete godine!
Pušenje bi, zapravo, čak moglo pomoći potencijalnom pilotu da bude primljen u službu. „Kad sam išao na fizički pregled, krvni pritisak mi je bio prenizak“, izjavio je Calvin Sanders u intervjuu datom 2003. godine. To je bio razlog što „komisija nije htela da me prihvati. Uzela je moja tri druga, što me je, naravno, užasno razočaralo. ” Doktor mi je rekao: „Izađi i popuši cigaretu“, što sam i učinio, i to mi je podiglo krvni pritisak. Nakon toga, članovi komisije su mi rekli ”Dobro si” i – primili su me u službu”. Sanders je kasnije postao pilot B-17 i učestvovao u borbenim misijama iznad Nemačke.
Sobe za brifing pred let na aerodromima ili na nosačima aviona u kojima se čekalo poletanje od Bassingbourna do Tarave, gotovo uvek su bile ispunjene zagušljivim dimom cigareta. Mnogi od pilota nakon naredbe za poletanje nisu gasili svoju cigaretu – nastavili su da puše i u avionu.
Komentarišući temu štetnosti i smrtnosti od duvana o kojima se govorilo u prvim poglavljima „The Right Stuff“, pilot Lance Teillon je 2011. godine na Internetu napisao: „Iako pušenje očigledno nije od koristi, ipak je veliki broj nas pušio. Sećam se da sam jedne godine tokom medicinskog i fizičkog pregleda rekao lekaru da letim borbenim avionima i upitao ga da li će mi savetovati prekid pušenja. Lekar ga je pogledao i dogovorio: „Ne trudi se da prekineš.“
Logika je bila da su piloti u borbenim avionima nasilno i iznenada gubili živote, dok su cigaretama bile potrebne decenije da obave isti posao. Istaknuti član mornarice i dobitnik Medalje časti, Edvard “Butch” O’Hare bio je odan pušač brenda Camel. No, poginuo je pre svog 30. rođendana, kada je njegov Hellcat nestao u blizini Gilbertovih ostrva.
Neel Kearby, još jedna avijatičarka i nosilac Medalje časti, umrla je sa 32 godine. Jedan pilot-početnik se prisetio simulirane borbe sa slavnim asom pre nego što je Kearby izgubljena. Mahnito je činio sve što je mogao da uzdrma ovog virtuoza. No, kada je pogledao iza sebe, uočio je Kearbijev avion kako mu se približava sa repa, a u kokpitu je pilot iza nišanske sprave ležerno vukao dim iz svoje cigarete.
S obzirom na šanse, pušenje je bio beznačajan rizik. U svojoj knjizi „Pilot lovac“, američki vazduhoplovni as Robin Olds opisao je kako je pokušao da se smiri posle izbegnute pogibije. U borbi sa Bf 109, Olds je skoro ”zabio” svoj P-38 u zemlju. Tokom ”izvlačenja”, usled velike brzine istrgnuta je leva ploča kokpita. „Dok sam leteo dalje prema Engleskoj, ruke su mi se tresle tokom pokušaja da zapalim cigaretu”. ”Nema šanse, ne uz ovakav vetar. Prokletstvo, smrzavao sam se”!
Tokom 1940-ih godina mnogi divovi ratnog vazduhoplovstva bili su strasni pušači. Pomorski as Joe Foss leteo je sa cigarom, često i nezapaljenom, na rubu usana. Claire Lee Chennault je bila takav pušač da je svaki dan ”sagorevala” dve ili više paklica cigareta. Tako je i general Curtis LeMay nakon 1944. godine retko viđan bez svog zaštitnog znaka – zapaljene cigarete.
Potpukovnik Olin Gilbert, vođa 78. vazduhoplovne lovačke grupe (78th Fighter Group), nakon jedne misije se na visini od 1000 ft probijao kroz oblake na povratku u bazu. Misleći da je bezbedan, olabavio je pojaseve, posegnuo za kutijom i zapalio cigaretu. Baš tada je protivavionska baterija preko radara otkrila njegov avion i zasula ga kišom granata. “Nikada nisam uspeo da pronađem tu cigaretu”, rekao je kasnije Gilbert.
Chuck Yeager nije bio pušač i, vredi napomenuti, doživeo je 97 godina. U sesiji pitanja i odgovora 2013. na Facebook-u otkrio je mogući razlog zašto nije pušio: „Moj vođa leta pušio je na lulu. Prilikom povratka sa misija, pri paljenju lule, leteo je veoma nisko. I jednom, dok je tako leteo … oboren je. “
Mnogi piloti su bili dovoljno razumni da se uzdrže od pušenja dok udišu kiseonik. Međutim, bilo je i izuzetaka. U zbirci usmene istorije koju je objavio Smithsonian Institution Press 1993. godine, vrhunski mornarički as David McCampbell opisao je kako su čekali grupu japanskih bombardera dok su leteli na velikoj nadmorskoj visini. Ubijajući vreme, podigao je svoju pušačku igru na viši nivo: „Raspitivali su se o tome da li pušim cigaretu na 18.000 stopa“, rekao je. „Vi to možete, jer smo to uradili i ja i moj pomoćnik! Sasvim je jednostavno. Samo odvojite masku za kiseonik sa lica, stavite cigaretu i zapalite je. Zapalite cigaretu, ponovo stavite masku i povremeno je skidate, uzimate dim cigarete, a zatim ponovo stavljate masku. To radite sve dok ne popušite cigaretu, a zatim opušak bacite kroz prozor. Malo otvorite prozor pilotske kabine pa će i dim nestati.” Pilot Osmog vazduhoplovnog B-24, Warren BloWer, dodaje još neke “tehničke detalje” kako pušiti cigarete na velikoj nadmorskoj visini: „Mogli biste da udahnete kiseonik, a zatim skinete masku, povučete cigaretu i još jednom povučete kiseonik. Tako možete da pušite cigaretu pola sata, a da tako uopšte i ne izgori, jer je kiseonik veoma redak u vazduhu. Ali ako vam je dosadilo pušenje i niste hteli više da pušite, mogli ste duboko udahnuti kiseonik i izduvati cigaretu.“
U dobru i zlu, većina žestoko nezavisnih pilota lovaca se složila da su članovi posade bombardera jednostavno drugačija rasa. A za posade bombardera osećaj je bio isti. Što se tiče pilota višemotornih bombardera, oni su svoje avione tretirali kao – velike leteće salone za pušenje.
Neki proizvođači aviona su pretpostavili da će se pušiti u avionu (posada bombardera) pa su napravili priručnike i postavili osnovna pravila. U pododseku „Pušenje“, Konsolidovanog priručnika za obuku pilota B-24, kaže se:
- Zabranjeno pušenje u avionu na nadmorskoj visini manjoj od 1.000 ft.
- Zabranjeno pušenje tokom prenosa goriva.
- Nikada ne nosite upaljenu cigaretu kroz skladište bombi.
- Nikada ne pokušavajte da bacite upaljenu cigaretu iz aviona. Prvo je ugasite.
„Lark Morgan, naš repni tobdžija, pušio je sa maskom za kiseonik“, prisetio se nišandžija Bud Guillot na veb stranici B-24. „Pomerio bi masku na jednu stranu lica i zabio cigaretu u ugao usta, a zatim povukao malo maske preko usne koja drži cigaretu. Morganova repna kupola definitivno je pružala pravu sliku o težini svake misije prema broju opušaka na podu.
U nekim delovima aviona, posada nije morala ni da koristi pod za bacanje opušaka. Proizvođači su, imajući u vidu dugotrajne letove sa više članova posade, opremili mnoge avione pepeljarama. Kako ne bi uzaludno trošili vreme na sopstveni dizajn, pepeljare su često naručivali od automobilskih kompanija.
Prednji deo Flak-Bait-a (Martin B-26B Marauder koji je decenijama bio izložen u Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemira (koji je u fazi restauracije i biće ponovo izložen 2022), opremljen pepeljarama iz pikapa Dodge iz 1939. godine. Posmatrač je mogao jasno videti kako su instalirali pepeljare pored stola radio-operatera. Ali nije svaki opušak stigao na svoje mesto. Dok su službenici Muzeja čistili avion za izlaganje, pronašli su brojne odbačene pikavce, zajedno sa omotima žvaka, delovima i osiguračima bombi i čaurama mitraljeza.
Mnogi avioni Vega i letelice drugog tipa, bile su opremljene sa kupolastim „pepeljarama“. Boeing je, naime, nekako otkupio ogromnu zalihu Fordovih pepeljara za putničke automobile iz 1935-1936, te je iste montirao u kabinama aviona B-17, B-29, B-47…. U velikim bombarderima svetlo za pušenje nije uvek bilo uključeno. Warren Blower je raspravljao o događaju od „koga mu se digla kosa na glavi“. Radilo se o slučaju kada su dve od tri strane klasičnog ”vatrenog trougla” – toplota, gorivo i kiseonik – ušle u trup aviona B-24. Pojava otvorenog plamena u svakom momentu je mogla dovesti do katastrofe. „Pumpa za gorivo nalazila se u delu aviona gde su se skladištile bombe. Zatvarač pumpe je bio raznet i gorivo je počelo da prska po celom skladištu. Posada aviona je bila u procesu otvaranja vrata bombardera i provetravanja kada ispari kiseonik. Tako smo neko vreme bili puni benzina i kiseonika. Da bi mogli da udahnemo malo vazduha, spustili smo stajni trap. Kad smo jedva izvukli živu glavu, dohvatio sam interfon i rekao: „Pretpostavljam da nikome ne moram da kažem da ne puši.“
S vremena na vreme, američki ratni avioni su neobjašnjivo detonirali i rušili se u vidu plamene kugle. Mali broj posada je preživeo ove slučajeve kako bi mogao da svedoči o uzrocima nesreće. Razorna eksplozija koju izaziva upaljač ili cigareta i dalje je jedna od vodećih teorija koja objašnjava sudbinu hidroaviona Martin Mariner poslatog u potragu za letom 19 iznad Bermudskog trougla 1945. godine. Zatim, tu je i jedan zastrašujući zapis iz Biroa arhive avionskih nesreća, koji se odnosi na sudbinu C-47 nad Burmom iste godine. Prema dokumentima, uzrok je objašnjen na sledeći način: „Kapetan je palio cigaretu držeći cev sa kiseonikom. Plamen upaljača Zippo izazvao je eksploziju benzina u upaljaču. Vatrena kugla je zapalila C-47. Sva tri člana posade uspešno su se katapultirala iznad doline Hukawng.
Neki piloti su se pakleno borili da spreče pušače da ne zapale cigarete tokom leta. U Kongresnoj biblioteci se čuva priča pilota teretnog aviona, Donald Krambeck-a. Pred let na liniji Kina-Burma-Indija, dok je avion napunjen gorivom tražio svoje mesto na kraju piste, Krambeck je najavio: „Sada moramo odvojiti minut i po vremena za molitvu da niko ne puši u ovom avionu jer bi, usled isparenja, odleteli u vazduh.”
Krstareći ka nekoj udaljenoj bazi u Kini, Krambeck je nastavio priču: „U avionu smo imali burad iz kojih je po podu iscurelo gorivo od 100 oktana. Kopilotu sam rekao: „Drži kurs, a ja idem u zadnji deo da otkrijem da li neko puši. Ugledao sam momka koji je, čučeći iza bureta od 55 galona, pušio cigaretu. Rekao sam mu:„ Da li želiš da pogineš? Da li želiš da je poginem? Da li želiš da kopilot pogine? Želiš li da izgubimo ovaj avion? Momak je ćutao i samo se tresao. Viknuo sam mu „pa, ne gasi cigaretu u gorivu!“ On je pikavac ugasio na dlanu.”
No, nisu svi imali taj stepen budnosti. Tako je radarista Anthoni Adams opisao prinudno sletanje B-29 u Saipanu. “Pa, u redu”, rekao je kad se letilica konačno zaustavila i kada su izlili preostalo gorivo preko piste, “Nije bilo tako loše”. Svi smo izašli iz aviona i svi smo palili cigarete kao idioti.
