Razvoj standardne poluautomatske puške američkih vojnika u II svetskom ratu, M1 Garand, nije tekao glatko i brzo. John Garand je rad na konstrukciji započeo 1921 godine, model T1E1 pripremljen je za ispitivanja 1929, a serijska proizvodnja je startovala 1937 godine. Prvobitna verzija oružja imala je hvatač gasova na ustima cevi koji su omogućavali cikličan rad mehanizma. No, kako se ovo rešenje pokazalo nezadovoljavajućim, Garand je pušku adaptirao na pozajmicu barutnih gasova iz kanala cevi. Upoznat sa problemom (polu)automatike na bazi pozajmice barutnih gasova, Melvin Maynard Johnson Jr. (1909-1965) upustio se u iznalaženje alternativnog rešenja; prototip Džonsonovog oružja završen je 1936 godine.
Odbor američke armije (Army Ordnance Board) je u decembru 1939 zaključio da Džonsonovo oružje nije prikladno za službu; glavne zamerke su stavljene na problem funkcionisanja kada je postavljen bajonet i isuviše komplikovano hranjenje. Nasuprot tome, Marinski korpus (US Marine Corp) je na testovima sprovedenim u maju 1940 izneo stav da je Džonsonova poluautomatska puška superiorna u odnosu na M1 Garand po pitanju preciznosti i potencijalne efikasnosti. Konačno, na završnim ispitivanjima sprovedenim u novembru 1940 Garand je za dlaku pobedio Džonsona; njegovo rešenje je odbačeno a M1 Garand, koji se već nalazio u serijskoj proizvodnji, odabran je za standardno oružje američke vojske.
No, zato je Melvin Džonson uspeo da sklopi ugovor sa Komisijom za nabavku oružja za trupe Kraljrvske Holandske Istočno-Indijske Armije (Koninklijk Nederlands Indisch Leger, KNI) bez obzira što je njegova puška bila konstruisana za municiju .30-06 (standardna streljačka municija u holandskoj vojsci bila je 7.9×57 mm). Na žalost, brzi prodor Japanaca na Pacifiku onemogućio je holandske vojnike da koriste novo oružje u borbi. Tokom operacija na Pacifiku, malim delom Džonsonovih pušaka bili su naoružani pripadnici američkog Marinskog Korpusa. Primera radi, kapetan mornaričke pešadije, Robert Dunlap, koji se borio sa džonsonovom puškom M1941, nagrađen je Medaljom časti (Medal of Honor).
Posle Drugog svetskog rata, za Džonsono oružje je interesovanje izrazila Argentina; no, argentinska kopija pod nazivom poluautomatski karabin VF-1 (M1947) nikada nije počela da se proizvodi, a kompaniju Johnson Automatics, Inc je ubrzo preuzeo Winchester Repeating Arms Company. U vreme kada je Eugen Stoner počeo da radi na razvoju svoje famozne AR-10/15, Melvin Johnson se u komaniji Arma Lite nalazio na dužnosti stručnog savetnika.
Džonson se bazirao na principu kratkog trzanja cevi, sličan onom primenjenom kod poluautomatske sačmarice Browning A5 iz 1900 godine, gde se sila trzanja, umesto sile povratnih gasova, koristila za ciklični rad oružja. Princip rada je šematski bio prikazan u vojnom priručniku Military Handbook of the Johnson Semi-Automatic Rifle koji je izadala kompanija Johnson Automatic Trust. Naime, dok je zrno putovalo kroz cev, energija trzanja potiskivala je grupu nosač zatvarača – zatvarač unazad i sabijala povratnu oprugu cevi i oprugu sklopa nosač zatvarača-zatvarač. U trenutku kada bi se zrno našlo u visini usta, cev se pomerila unazad za 0,4 mm (korak I). Nakon što bi zrno napustilo cev, ekspanzija gasova predstavljala je osnovnu radnu silu za obavljalje ciklusa.
Kada je zrno bilo udaljeno 600 mm od usta, pritisak u cevi počinjao bi da opada; sama cev se pomerala unazad još za 3,2 mm a ispust na sanduku otključavao je vezu nosač zatvarača – zatvarač (korak II). U trenutku kada je projektil bio na 1524 mm od usta, cev je dostizala maksimalni hod unazad od 9,5 mm, pod silom svoje opruge počinjala da se vraća u prednji položaj a zatvarač bi se odbravio (korak III). Zatvaračka grupa izbacivala je praznu čahuru, zahvatala novi metak iz okvira a zatvarač se pod potiskom sile svoje povratne opruge vraćao u prednji položaj (korak IV). Konačno, novi metak bi bio ubačen u ležište, zatvarač se zabravljivao i oružje je bilo spremno za novi ciklus (korak V).
Nosač cevi činio je cilindar smešten u usadniku; cilindar je za cev bio vezan prstenom koji je istu obuhvatao oko sredine (ukupna dužina cevi 560 mm), nešto iza prednje pređice za remnik. U cilindru je bila smeštena povratna opruga cevi. Umesto klasične obloge, cev se slobodno kretala u metalnoj, perforiranoj oblozi koja je štitila ruku strelca i istovremeno služila za strujanje vazduha radi bržeg hlađenja cevi.
Princip kratkog trzanja cevi kod pušaka i karabina uslovljavao je vrlo precizno određivanje odnosa masa pojedinih delova oružja. U slučaju male mase (na primer, kod kratkih cevi), zatvarač je imao isuviše veliku brzinu kretanja; nasuprot tome, prevelika masa (na primer, kada je montiran bajonet), dovodila je do nedovoljnog trzanja zatvarača. Da bi uravnotežio mase, Džonson je predvideo lagani (230 g) bajonet trouglastog preseka sečiva umesto klasičnog, za M1 Garand, mase 900 grama.
Džonson se, inače, opredelio za obrtno-čepni zatvarač sa nosačem. No, za razliku od klasičnog Mauzerovog, sa 2 bradavice i uglom rotacije prilikom odbravljivanja od približno 90°, ili Garandovog, sa obrtanjem od oko 45°, Džonsonov zatvarač imao je 8 bradavica koje su, sa izvlakačem, bile ravnomerno raspoređene po obodu glave. Tako je za odbravljivanje bio potreban ugao od 20°, što je doprinosilo bržem radu automatike. Ovu ideju će kasnije preuzeti Stoner na AR-15, kod koga se zatvarač prilikom odbravljivanja obrtao za 22,5°.
Grupa za okidanje bila je fiksirana sa donje strane sanduka pomoću dva zavrtnja, kao kod mauzera M1898. No, Džonson je dobacio male, sigurnosne zavrtnje kao suvišne i podložne gubljenju prilikom rasklapanja. Udarač je bio udaljen od obarače 38 mm – više nego što je to uobičajeno kod sličnog tipa oružja. Rep obarače, sa 4,7 mm, nešto je bio širi od onoga kod standardne američke puške Garand M1 (5,1 mm). Osim toga, obarača je imala jedan, za raliku od Garandove, sa dva zuba.
No, svakako je bilo najzanimljivije rešenje magacina: Džonson je primenio kružni magacin, viđen na oružju Krag, ali najsličniji onom na oružju Ruger 10/22.
TT:
- Masa puške 4310 g.
- Dužina puške 1165 mm
- Dužina cevi 560 mm
- Municija .30-06
- Početna brzina zrna 866 m/s
- Kapacitet magacina – 10 metaka.
