Bitka za Kursk – Od istine do mita

Tenk je gvožđe. Ljudi su čelik
kursk

Kursk operaciji, kao najvećoj kopnenoj bici, posvećeni su brojni doktorati, stotine knjiga memoarske i stručne građe, pa sam siguran da mi čitaoci neće zameriti što ću se u ovom tekstu baviti osnovnim podacima i najvažnijim, proverenim saznanjima, ali i nekim zabludama, odnosno mitologizacijom ovog jedinstvenog događaja. Nemoguće je na nekoliko stranica opisati i pobrojati šta se sve tamo, tog žarkog leta 1943. godine dogodilo. Jedna od prekretnica u vojnoj istoriografiji Ruske Federacije bila je pojava autorskog tima generala Krivošejeva koji je naučno nepristrasno, bez pritiska političara, posle višegodišnjeg rada, 2009. godine  objavio zbornik radova ”Drugi svetski rat bez oznake poverlјivo – knjiga gubitaka”. Ona je dobro došla i smesta je prihvaćena kako od naučne javnosti, tako i od hobista. Teme o prvoj  (i ostalim) fazama ove grandiozne  bitke obrađene su u skladu sa metodologijom istraživanja društvenih pojava pa nema sumnje da se na nju možemo osloniti, onoliko koliko su autori imali dostupnih podataka. Mora se pri tom naglasiti da se većina hobista, pa čak i autora raznih naučno-popularnih emisija na ”Diskaveriju”, ”Histori čenelu” i drugim televizijama, prevashodno bavi samo onim delom koji zvanična istorija naziva Kurska strateška odbrambena operacija (nemačko računanje trajanja bitke) zanemarujući da je to samo jedna operacija u nizu zajednički planiranih i u jednu celinu povezanih dejstava koja su, sva zajedno, smeštena u taj istorijski događaj – Bitku za kursku izbočinu.

Kurska strateška odbrambena operacija

Pod tim imenom je zvanično zabeležena. Vođena je od 5. do 23. jula 1943. godine. Pokrenuta je od strane Nemaca. Cilј operacije bilo je stvaranje kapitalnih uslova za masovni kontranapad sa  namerom da se ”ispravi” front, a u dalјem toku povrati strateška inicijativa i krene ponovo u dubinu sovjetske teritorije i prema Moskvi. S druge strane, Sovjeti su imali suprotne planove – najpre da onemoguće ofanzivu, a zatim da pređu u strateški protivnapad sa cilјem da se olakša proterivanje neprijatelјskih snaga i stvori prostor za potpuno oslobođenje sa dalјim nastupanjem do konačnog poraza protivnika. U toj operaciji učestvovale su trupe Centralnog, Voronješkog i Stepskog fronta. U toku borbi Stepskom frontu su pridodate rezerve Stavke – četiri kompletne armije, kao i jedna tenkovska i jedna vazduhoplovna. U sklopu ove operacije najpre su vršena odbrambena dejstva na orlovsko-kurskom, kao i na belgorodsko-kurskom pravcu. Bitka je trajala 19 ”sutok” (period od 24 sata Rusi zovu ‘sutki’, dok mi  taj period, ali i vidlјivi deo, zovemo istom rečju – dan). Širina fronta bila je  550 kilometara, a dubina povlačenja sovjetskih trupa bila je od 17 do 35 kilometara.

Kursk
Nemački vojnik gleda tek pogodjeni T-34 tenk. Pokrovka, Bundesarchiv

Šta su Nemci, posle nekoliko teških poraza (ali i skupo plaćenih pobeda) primakli borbenoj prostoriji? Najiskusnijim nemačkim komandantima na raspolaganju je bila impresivna masa lјudi i sredstava: u sastav udarnih i jurišnih grupa ušlo je 50 divizija (uračunavajući 16 tenkovskih i motomehanizovanih); pored njih, više raznih delova ušlo je u sastav IX i II armije grupe ”Centar” kojom je komandovao general feldmaršal Kluge.  Tu je bila i IV tenkovska armija, ojačana  operativnom grupom ”Kempf”. Taj sastav bio je  pod komandom grupe armija ”Jug”  kojom  je komandovao  general feldmaršal  Majnštajn. Pored toga, na dohvat bojišta bilo je pridruženo još 20 divizija radi flankiranog obezbeđenja. Vazdušnu podršku obezbeđivale su IV i VI vazdušna flota. Ukupno je u toj borbenoj grupaciji bilo više od 900.000 lјudi, oko 10.000 artilјerijskih i minobacačkih cevi, oko 2700 tenkova i jurišnih samohodnih oruđa i oko 2050 aviona. Nemci su velike nade polagali u nova oruđa kao što su usavršeni modeli tenkova  Tigar i Panter, jurišni ”ubica tenkova” Ferdinand i nove, modifikovane vrste aviona. Operacija je nazvana ”Citadela”.

Kursk
Panzer IV i Sd. Kfz. 251. Kursk, Bundesarchiv

Stavka (jedinstveno vojno i državno-političko telo SSSR), posle velikih zimskih nastupanja tokom 1942. na 1943. godinu,  naredila je trupama da pređu u aktivnu odbranu kako bi se osnažile, kompletirale i pripremile za predstojeće događaje. Na pravcu prema  Orelu odbranu je držao Centralni front pod komandom generala armije Rokosovskog. Nјemu je bilo potčinjeno pet strelјačkih armija, jedna tenkovska i dva zasebna tenkovska korpusa. Za vazdušnu podršku bila je zadužena 16. vazduhoplovna armija.  Na pravcu Belgoroda neprijatelјa je čekao Voronješki front pod komandom generala armije Vatutina. Nјemu su na raspolaganju bile tri strelјačke i dve gardijsko-strelјačke armije, jedna tenkovska armija, jedan gardijski strelјački korpus i dva gardijska tenkovska korpusa.  Na početku operacije  u sastavu ova dva fronta bilo je 1.300.000 boraca, više od 19.000 artilјerijskih i minobacačkih cevi, 3444 tenka i samohodnih oruđa, kao i 2172 aviona. U pozadini borbene prostorije nalazio se Stepski vojni okrug koji je 9. jula preimenovan u Stepski front. Predvođene, s jedne strane, Majnštajnom, Klugeom, Hotom i Modelom, a s druge strane Žukovim, Rokosovskim, Vatutinom i Konjevim, dve armade su bile spremne (prema proceni OKV -Oberkommando der Wehrmacht , ali i  Stavke) da započnu bitku od koje je mnogo toga zavisilo.

Tok operacije

Na osnovu izveštajaobaveštajne službe, o čijem radu će biti nešto više reči u dalјem tekstu, Sovjeti su znali mnogo detalјa iz nemačkih planova, pa čak i tačno vreme početka operacije ”Citadela”. Stoga je odlučeno da se napad predupredi artilјerijskom pripremom, što je kasnije bila česta praksa u nastupanju RKKA. Priprema nije dala potpuni efekat jer je počela pet minuta ranije no što su jedinice izašle na početne položaje, gde bi bile znatno izloženije dejstvu vatre. Ipak,  Nemci su pretrpeli izvesne gubitke, planovi su bili poremećeni,  pa je napad odložen za gotovo tri sata. U nameri da kopnenim taranom (odlučnim, požrtvovanim napadom) napadnu odbranu protivnika, Nemci su već prvog dana uveli u borbu sve osnovne snage. To jeste bilo avanturistički, ali u skladu s nastalom situacijom, jer su nemački komandanti pravilno uvideli da su uleteli u zamku izuzetno dobro pripremlјenog sistema odbrane. U pojasu Centralnog fronta prvi udar prihvatila je XIII armija, na koju je krenulo više od 500 tenkova. Već sledećeg dana usledio je i prvi kontraudar snaga Centralnog fronta. Izvela ga je XIII armija, ojačana drugom tenkovskom armijom i devetim tenkovskim korpusom uz veliku pomoć delova šesnaeste vazduhoplovne armije. Nemačko nastupanje bilo je zadržano, a već  10. juna i slomlјeno. Za šest dana ogorčenih bitaka, ova nemačka grupacija uspela je da se uklini samo deset do dvanaest kilometara u poredak odbrane. Vojnički gledano, s obzirom na pedantno planiranje, ali i avanturističke zamisli OKV pod direktnim pritiskom Hitlera, ovo je bilo podvig jer su ruske armije čekale nemačku armadu nikada spremnije, sa dubokom, ešaloniranom odbranom u kojoj su presudnu ulogu odigrali mnogi elementi (planiranje, logistika, strateške rezerve), među kojima se značajno izdvajaju po obimu  do tada neviđeni inžinjerijski radovi.

Kursk
Panzer VI i Tiger I. Kursk, Bundesarchiv

Na južnom delu bojišta situacija je bila znatno komplikovanija. Ovde su Nemci nastupali iz dva pravca – Obojana i Korče. Glavni udar primile su na sebe šesta i 7. gardijska armija, kao i 1. i 69. tenkovska armija. Već prvog dana napadač uvodi u borbu 700 tenkova i jurišnih samohodnih oruđa, podržanih avijacijom. Međutim, u predveče, 9. jula, napad je počeo da jenjava. Nemci su krenuli  va bank, shvativši da neće moći da prodru kroz taj deo fronta; stoga su krenuli u pravcu Prohorovke, kako bi iz pravca jugozapada napali i osvojili Kursk. Odbrana je odgonetnula tu nameru i rešila da izvrši kontraudar na uklinjenu grupaciju. Voronješki front je u pravom trenutku osnažen odlukom Stavke snagama 5. gardijske tenkovske i 5. gardijske armije, kao i dvama tenkovskim korpusima. Prelomna bitka dogodila se 12. jula kod mesta Prohorovka i u njoj je, na obema stranama, učestvovalo 1200 tenkova i samohodnih oruđa. Obe strane su pretrpele velike gubitke, ali zahvalјujući premoći u rezervama i dobroj taktici, branioci su izvršili svoj zadatak (zadržali neprijatelјa), dok je glavna masa napadača iskrvarila tog dana. Nestajali su čitavi pukovi i divizije na obema stranama. Tog dana na pravcu glavnog udara nastupio je prelomni trenutak – branilac je završio odbrambeni deo Kurske bitke i krenuo u protivnapad, a napadač je morao da se pregrupiše i pokuša da konsoliduje liniju odbrane na polaznim položajima, s čime niko, pre same bitke, nije ni računao.  Od 13. do 15. jula nemačke trupe su nastavile sa sporadičnim napadima na delove 5. gardijske tenkovske armije, kao i 69. gardijske armije, ali južno od Prohorovke. Na ovom delu Nemci su prodrli 35 kilometara u dubinu odbrane, a zatim su vraćeni na početne položaje.

Ishod bitke

Po svom razmahu i složenosti Kurska strateška odbrambena operacija, prva etapa Kurske bitke, jeste jedna od najvećih bitaka Drugog svetskog rata. U toku odbrambenih bojeva ruske snage potpuno su osujetile planove napadača koji je tom prilikom značajno iskrvario. Tako su stvoreni uslovi za nastupanje na belgorodskom i na  harkovskom pravcu. Hitlerov plan da razbije sovjetsku moć i stvori uslove za ponovni napad prema dubini sovjetske teritorije, potpuno je slomlјen, a RKKA je stvorila uslove za uspeh Orlovske strateške napadne operacije ”Vojskovođa Kutuzov” i  Belgrodsko-harkovske strateške napadne operacije ”Vojskovođa Rumjancev” čime bi se Kurska bitka zaokružila kao operativna celina.

Kursk
Panzer III i IV. Operacija Citadel, RIA Novosti archive

Tako ruska istorijska nauka vidi Kursku odbrambenu operaciju. Reklo bi se – sažeto. Međutim, podsetimo da se u istoriografiji Velikog otadžbinskog rata nalazi još 51 strateška operacija. Sve su bile ogromnog intenziteta, a neke od njih, kao što je prodor u Nemačku, zbirom više operacija, bile su čak veće i od ove bitke kojom se bavimo. Istoričari su ostavili literatama, memoaristima, hobistima, pa i umetnicima, da proširuju ovo osnovno viđenje.

Nedoumice, zablude i razjašnjenja

Najveću zabunu izazivala je različita metodologija koju su mnogi autori prevideli prilikom bavlјenja brojčanim, odnosno statističkim podacima vezanim za Kursku bitku, ali i nedostatak originalnih podataka.   Nemci su računali da se bitka vodila od četvrtog do 20. jula, a Sovjeti  do 23. avgusta, uklјučno sa bitkama koje su se razvile iz Odbrambene operacije, a bile su planirane u isto vreme kada i ona! Dakle, nije reč o improvizaciji, već o dalekosežnom planiranju. Pred Kursku bitku, Nemci su nekako uspeli da dovedu u red i formacijsku brojnost  svojih  jedinica – raspoloživost tenkova na broju  bila je preko 90%. Posle Kurske bitke popunjenost je  pala ispod 50%. Već u septembru kola su polako i sve brže kretala nizbrdo jer je popunjenost bila svega jedna trećina od propisanog sastava.

Kursk
PTRD. RIA Novosti archiva

Kad je reč o uništenim tenkovima u ovoj bici, Nemci navode 250 izgublјenih, dok Sovjeti navode 900.  Nemci su najveće gubitke pretpeli tokom sovjetske ofanzive, a ne za vreme početnog napada. Na ovom mestu treba ponovo skrenuti pažnju na metodologiju obračuna gubitaka. Nemci su računali samo ono što je ostalo na bojnom polјu. Broj tenkova i drugih oklopnih sredstva,  koji je povučen kako bi bio opravlјen u polјskim radionicama ili u samoj Nemačkoj,  nikada se neće pouzdano saznati jer je mnogo toga posle izvesnog vremena potpuno otpisano. Važno je bilo da propaganda dobije svoj deo kolača, što manji ako je moguće. Rusi su, pak, brojali i uništene i oštećene tenkove. Rekao bih – moglo im se. To je u očima svetske javnosti stvaralo novu sliku o  ruskim  ratnim naporima i žrtvama, dok je iz zavoda iza Urala kulјalo bez prekida mnogo tehnike. Interesantno je da je  u ovoj bici, gde su goreli i nebo i zemlјa, bespovratnih gubitaka bilo svega 5,5 % ! Tek svaki dvadeseti poginuo je na samom poprištu. Ostali su stradali  od sanitarnih posledica. Inače je tokom rata na frontovskim putevima (sa fronta i na front) stradalo ni manje ni više već 12 % od ukupnog broja poginulih u ratu (umrlih, podleglih ranama, nestalih bez vesti). Glavni gubici u tehnici RKKA kod Kurska  nastali su od dejstva nemačke avijacije, a ne od tenkova i PT oruđa. Sovjetski lovci nisu bili tako uigrani da mogu rasejati glavne mase nemačkih bombardera, za razliku od ”štormovika” koji su taktiku rapidnog napada razvili maksimalno. Nemci su, pak, imali preteču kasetnih bombi, odnosno ”kofere” sa mnoštvom protivpešadijskih bombi SD-1/2 pa su i gubici pešadije bili srazmeno veliki.  

Kursk
T-34

Pošto su Krivošejev i saradnici imali najpreciznije i najdostupnije podatke iz sovjetskih (ruskih) arhiva, oni su sa naučnom sigurnošću utvrdili činjenično stanje gubitaka u lјudstvu. Centralni front imao je 33.897 (15.336 bespovratnih i 18.561 sanitarnih) gubitaka. Na dnevnom nivou to je bilo 4842 borca. Voronješki i Stepski front imali su znatno veće gubitke, gotovo dvostruke. Ukupno su Sovjeti izgubili 177.847  boraca (od tog broja 70.330 bespovratnih i 107.517 sanitarnih), odnosno 9360 na dnevnom nivou. Nemački gubici ”rasuti” su po raznim arhivama i memoarima pa se ne mogu ovako precizno navoditi, no u proseku se došlo do gubitaka od oko pola miliona pripadnika Vermahta (poginulih, zaroblјenih, nestalih).  Isto važi i za procene gubitaka u materijalno-tehničkim sredstvima, rezervama, gorivu, itd. Može se videti, čak i letimičnim uvidom u ”Vikipediju”, koliko su, do otvaranja sovjetskih arhiva, istraživači lutali, igrajući se brojkama (na jednom mestu se spominje 6000 uništenih ruskih tenkova, što je dvaput više od angažovanih u samoj bici!). Ovom prilikom  nisam se bavio modelima i vrstama oruđa koja su učestvovala u bici jer bi to moralo da bude, zbog svog obima,  posebna tema, uzimajući u obzir i to da su na ruskoj strani bili i tenkovi iz lend liza, s različitim modifikacijama u odnosu na osnovne modele.  

T-34

Spomenuo sam već  koliko su Rusi bili sigurni u svoju pobedu. Oni su još pre razvoja cele situacije imali pripremlјene dve strateške kontraofanzive pod imenom ”Vojskovođa Kutuzov” i ”Vojskovođa Rumjancev”.   One su odmah nastavlјene prema Orelu, Belgorodu i Harkovu i trajale su od 3. do 23. avgusta.  Treba reći i to da je bitka kod Kurska bila uvod za još jednu dalekosežnu operaciju, čuvenu ”Operaciju Bagration” kojom su Sovjeti praktično proterali okupatore sa svoje teritorije i stvorili stratešku osnovicu za potpuni poraz sila Osovine. Ona se često zaobilazi ili ignoriše, a radi se o suštinski kolosalnoj operaciji koja je takođe bila veliki poraz Nemaca, svakako u rangu Stalјingrada i Kurska.

Posebno veliku pobedu odneli su lјudi ”bez prava na slavu”. Kao nikad do tada, ruska strana tačno je znala kada će je, i s koliko snaga,  napasti i izvela do tada jedinstvenu kontra-pripremu. Već smo pisali o izvanredno razvijenoj frontovskoj (i ne samo frontovskoj) ”razvetki”, odnosno radu obaveštajaca;  legendarni sovjetski obaveštajac Kuznjecov saznao je pravovremeno od samog nemačkog zapovednika u Ukrajini (Eriha Koha) precizan plan, pa čak i datum napada kod Kurska. Koliko je to legenda, a koliko istina, saznaćemo kada se sa svih dokumenata skine oznaka poverlјivosti. Ostaje nepobitna činjenica da je nemačka obaveštajna služba svoj prvi veliki poraz doživela kod Stalјingrada, kada nisu mogli da otkriju ni to  koji sovjetski komandanti, odnosno jedinice, predvode napad. Od tog poraza nemačka frontovska obaveštajna služba nije se ni oporavila i to se vidi i na toku operacija kod Kurske izbočine. Iznenađenja su samo pristizala. Nikada Nemci nisu ni na jednom frontu u toku rata naišli na tako duboko ešeloniranu odbranu. Milioni kubnih metara zemlјe, kilometri eksarpi i kontraeskarpi su izkopani i uređeni, pripremlјena su dva rezervna fronta. Ruske strateške rezerve su se neprimetno privlačile posle dugih marševa borbenoj prostoriji , a da nisu otkrivane.  Jedan od mitova ove bitke je da je to bila nemačka izgublјena pobeda, da su kod Prohorovke imali znatno manje gubitke i da je malo nedostajalo da okruže Sovjete i dobiju bitku, te da su se povukli zbog američkog iskrcavanja na Siciliju.  

Zašto se podaci razlikuju (i tumačenja s njima)?

Posle rata, podizanjem ”gvozdene zavese”, a posebno za vreme vlade Konrada Adenauera, kada su mnogi nemački generali odslužili simbolične kazne, počelo je prekrajanje istorije i prekrajanje biografija kroz razne memoare, simpozijume, felјtone… Po ko zna koji put ispostavilo se da su posle boja svi generali pametni. General Anatolij Harkov, dugogodišnji načelnik vojne filmske kompanije ”Frunze”, to je slikovitije opisao na jednom seminaru u Volokolamsku: ”Samo poraženi ima potrebu da nešto stalno objašnjava”. Ni Hot, ni Majnštajn, pa ni mnogi drugi, ne mogu promeniti činjenice – nije iskrcavanje na Siciliji bilo presudno. Presudno je bilo planiranje, logistika, izvanredan obaveštajni rad, ali i to što je za Nemce rat bio izgublјen onog trenutka kad su ga započeli. Teorijski gledano, kada bismo posmatrali samo brojeve, samu bitku kod Prohorovke (čiji se značaj bez potrebe preuveličava) Sovjeti nisu dobili, ali dok je iza njih stajala masa rezervi, iza Nemaca nije stajalo , bar za ovu operaciju, više ništa. Ništa pod rukom i brzo dostupno. Stoga je Manštajn, inače dugo vatreni pobornik produžetka operacije, morao, vojnički profesionalno, da prizna kako je svaka dalјa borba na ovom sektoru sipanje vode u bure bez dna.   

Tiger

Ni Rusi se nisu u prvim decenijama posle rata proslavili potpunim pristupom istini. Tek sa otvaranjem arhiva devedesetih godina mogli smo da utvrdimo cenu slave i pobede, a ona je bila izuzetno visoka. Neki istoričari smatraju da su Nemci kod Prohorovke naneli veliki poraz trupama Pavela Rotmistrova, maršala oklopnih jedinica, proverenog heroja iz mnogih bitaka, posebno kod Kotelјnikovske operacije kada je razbio pokušaj otvaranja obruča od strane grupe Hot-Majnštajn. Smatrali su da su to Sovjeti prećutali.  Špekulacije su išle dotle da je Rotmistrovu pripisano kako ga je od Stalјinovog gneva spasao Vatutin , a da posle toga nije dobio nijedno komandno mesto, što ne odgovara istini. Istina je da su trupe Rotmistrova bačene u neravnopravnu borbu sa najmodernijim nemačkim tenkovima, nadmoćnim u odnosu na tadašnje sovjetske modele, pa je prvog dana izgublјeno polovina sastava pete gardijske tenkovske armije. Međutim, ogromnim požrtvovanjem Rusi su uspeli da se održe na bojnom polјu i dalјi ishod znamo. Kao što znamo da su nemački generali posle rata u svojim memoarima insinuirali, pa i direktno teretili slavnog vojskovođu da je u Stavku slao netačne izveštaje. Svako ko poznaje situaciju tog vremena zna da bi to bilo samoubilački potez, jer su informacije do Stavke stizale iz različitih izvora i raznim kanalima, tako da se nije nikako isplatilo falsifikovati brojke.

Na osnovu svega onoga što danas znamo, to i nije bila samo najveća tenkovska bitka. Istoričari i vojnici su saglasni u tome da je to bila i najveća protivtenkovska bitka! Pokazalo se da kombinacijom pasivnih i aktivnih mera, ukopavanjem, miniranjem, hrabrim dejstvom pešadije uz podršku artilјerije, tenkova i avijacije , tenk više nije bauk. Na kurskoj izbočini nisu samo stradali lјudi, tehnika, sredstva. U prašini stepa oko  Prohorovke našla se i teorija blickriga. Sovjeti nisu srlјali. Sačekali su da Nemci , po oprobanom receptu, jurnu na položaje RKKA, a tamo ih je čekalo ono što je već opisano. Samoj operaciji posvećeno je relativno malo pažnje u filmskoj umetnosti. Naravno, najvrednije ostvarenje jeste ”Kurska izbočina” iz poznatog serijala Jurija Azjerova, ali ne treba zaboraviti ni neke odlične dokumentarne serije koje su snimane poslednje decenije.

Sudbina Georgija Žukova – Kako uništiti jednog maršala

Dragi Ivić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.