Iz logora u logor, ili: kako ukloniti tragove rata i nezgodne svedoke?
Kako se otvaraju arhivi, tako se čovečanstvo sve više uverava u to da su bogovi rata imali planove za sve i to nekoliko godina unapred. Možda najveći posleratni problem, osim obnove srušenog, bilo je vraćanje ogromnih masa lјudi (zaroblјenika, izbeglica, prognanih, emigranata) na njihova pređašnja odredišta. Onako kako su ih najava rata i sam rat razvejali po svetu, tako ih je sada trebalo sanirati, prihvatiti, organizovati smeštaj (privremeni, tranzitni ili stalni), prehranu, odeću, medicinsku negu, vezu sa porodicama, itd, itd. U ovom tekst baviću se situacijom u Evropi, mada sam uveren da su slični problemi bili i na Dalekom istoku, gde su takođe stradali mali lјudi dok su se bogovi igrali rata. Opisaću, bar u crticama, tragediju posle tragedije.
Sve je počelo sa konferencijom na Jalti. Zapadni saveznici su se obavezali da će vratiti sve preživele građane SSSR koji su se našli u njihovim zonama posle rata, ili kako budu oslobađali deo po deo. To je prevashodno važilo za ratne zaroblјenike, da bi se zatim proširilo na sve sovjetske građane, hteli oni to ili ne. Kao znak dobre volјe, Stalјin je prihvatio obavezu da vrati nekoliko hilјada zapadnih ratnih zaroblјenika koje su zatekli u oslobođenim logorima.
To je bila pravna osnova za masovnu operaciju ”čišćenja” posledica najvećeg do tada rata u istoriji lјudskog roda. Operacije je dobila pomalo čudno ime (videće se po engleskom smislu za humor) – ”Kilhoul”. U osnovi je to ime za kobilicu broda, a sama operacija predstavlјa jednu od najtežih pomorskih kazni iz prošlih vremena – provlačenje ispod kobilice. Tako je nazvan skup mera i napora savezničkih država da održe dogovor iz Jalte i vrate sve ruske državlјane u SSSR – gastarbajtere, razne zaroblјenike, internirane, izbeglice, ali i emigrante carskog i postrevolucionarnog vremena. Tu se našlo mesta i za ilegalne emigrante u neutralnim zemlјama i sve ostale koji su vođeni kao ruski državlјani. Očigledno da je Stalјin žarko želeo da ih ponovo vidi pod svojom jurisdikcijom, a saveznici su u tome zdušno učestvovali. Ime „Kilhol“ je uobičajeni uopštavajući pojam u stranoj literaturi i periodici, a zapravo je to bilo nekoliko operacija i u svakoj zemlјi imala je ta zamašna operacija imala drugačiji kodni naziv.
Recipročne mere sprovođene su na teritorijama Jugoslavije, zemlјama istočne i srednje Evrope, odnosno svuda gde su stigle sovjetske trupe ili su Sovjeti imali ideološki uticaj. Ujedinjene nacije su ovu akciju nadgledale i koordinirale uz pomoć Uprave za obnovu i pomoć Ujedinjenih nacija. Pravno posmatrano (Ženevska konvencija) u velikom broju slučajeva kršena su osnovna lјudska prava, no dogovori jačih, sprovedeni na Jalti, nisu davali mnogo mogućnosti za intrevenciju ili ublažavanje često surovih mera. Najveći deo tog gigantskog posla obavlјen je u periodu od maja do juna 1945. godine, reklo bi se – neočekivano brzo i efikasno , uzimajući u obzir stanje komunikacija, logistiku, spiskove lјudi, itd, itd. Ta aktivnost je potrajala sve do 1951. godine, a Odelјenje za repatrijacuju pri Savetu ministara SSSR konačno je ukinuto prvog marta 1953. godine.
Diplomatski i zakonski preduslovi
Ono što je odlučeno na Jalti bilo je pažlјivo smišlјeno i potkreplјeno tadašnjim međunarodnim javnim i privatnim pravom. Ta odluka ticala se i lica koji su 1939. godine bili građani SSSR, bez obzira na to da li su želeli da se vrate ili ne. Pravni osnov za povratak je postojao. Izručeni su bivši pripadnici Imperije, čak i oni bez sovjetskog državlјanstva, oni koji su rođeni u inostranstvu u mešovitom ili ruskom braku, pa i oni koji su prihvatili strano državlјanstvo. Reč je o nekoliko miliona lјudi. Franklin Delano Ruzvelt podržao je sovjetske zahteve iz svojih razloga za koje možemo lako pretpostaviti kakvi su bili. Britanci (Entoni Idn) smatrali su ovo neumesnim i neprijatnim potezom, ali su pragmatično zaklјučili da to neće uticati na zaoštravanje odnosa sa Stalјinom. Međutim, i on je bio praktičar jer mu je živa radna snaga, posle ogromnih gubitaka (29,3 miliona lјudi, uklјučujući demografske gubitke) bila nasušno potrebna. S druge strane, enormni i bespovratni troškovi na račun smeštaja, prehrane, zdravstvene zaštite, itd, izbeglica i zaroblјenika svojom računicom su pokazali da je lakše vratiti ih sve Stalјinu nego za dugo vremena brinuti se o neproduktivnom živlјu koga je trebalo uklopiti u zapadni civilizacijski sitem, naći im posao (a posleratna recesija se s pravom očekivala) i prihvatiti ih sociološki i ekonomski. Zapad se, jednostavno, bojao takvog ”razvodnjavanja” svoje etničke slike (setimo se Francuza koji nisu uspeli da se odupru permanentnom prilivu stanovništva iz bivših kolonija). U tom smislu, sve diplomatsko-pravne radnje su preduzete kako bi se pripremila validna dokumentacija (formulari, privremeni pasoši, posebne prevozne karte, bonovi za prehranu u toku puta, itd, itd). Sve to je trebalo biti upareno sa sovjetskim administrativnim sistemom, što je i učinjeno.
Izvršenje dogovorenog
Predmet repatrijacije bilo je nekoliko miliona sovjetskih ratnih zaroblјenika, ostarbajtera (popularan naziv za prinudnu radnu snagu s istoka), izbeglica, lјudi koji su dobrovolјno živeli na teritoriji Trećeg rajha (V. N. Zemskov tvrdi da ih je bilo najmanje pet miliona). Odnos prisilno dovedenih i dobrovolјno pristiglih bio je pola-pola (!). Broj prebega, onih koji su želeli po svaku cenu da ostanu na Zapadu iznosio je između 1,2 i 1,5 milion lјudi, a u tu brojku nisu uklјučeni oni koji nisu odbili zvanično da se vrate, ali nisu ništa ni radili na tome da se vrate, nastavlјajući normalan život u Zapadnoj Evropi. Vrlo mali broj lјudi je žurio da se vrati, a njima niko nije stvarao prepreke da se slobodno dokopaju sovjetske zone i da se vrate u SSSR. Ipak, glavninu raselјenih činili su zatvorenici koncentracionih logora koji su jednostavno prebačeni u sovjetske filtracione logore. Naravno, savezničke okupacione komande smesta su se suočile sa ogromnim logističkim problemima – obezbeđivanjem stana, prehranom, lečenjem, paketima prve pomoći, Pri tom treba imati na umu i to da su bili okruženi nemačkim živlјem koje je imalo iste takve probleme i nije blagonaklono gledalo na nove ”potrošače” Unrinih i ostalih paketa pomoći.
Saveznici su odlučili da se oslobode tereta koji ih je opterećivao, nazvanog „DP“ (displaced person – raselјeno lice) vraćajući Rusima sve one koji nisu bili bezbednosno interesantni. Takvih je u američkoj zoni okupacije bilo najviše. Na isti način rešeno je pitanje osoba koje nikada nisu bile sovjetski državlјani ili su promenile državlјanstvo – sovjetske vlasti su tražile njihovo izručenje na opštim osnovama, što je i sprovedeno. Pored toga, decembra 1945. izdati su posebni dekreti o repatrijaciji u SSSR dece ruskih emigranata rođenih u inostranstvu. Kao što se vidi, Sovjeti su bili vrlo temelјni, ”grebući po dnu bačve” za svima onima koje mogu da vrate u svoju jurisdikciju. Neki su uspeli da se prikriju, izbegnu otkrivanje i proterivanje, nekoga su lokalni stanovnici uspešno krili, a nekima je uspevalo da napuste područje operacije pre nego što je ona započela i da se dokopaju Britanije, Kanade, Australije, SAD, Belgije, Francuske, krećući se do njih kroz neutralne zemlјe. S obzirom na to da se nikome nije žurilo s povratkom, iz sovjetske komisije za reparaciju Sovjeti su poslali specijalne grupe za uočavanje DP, i ubrzavanje tog procesa. Predsedavajući sovjetske komisije za repatrijaciju, general-pukovnik Golikov, objavio je septembra 1945. da je nakon završetka rata više od dva miliona lјudi upućeno u svoju domovinu iz zemalјa izvan sovjetske zone okupacije. Prema britanskim podacima, u tek nešto više od mesec dana. 4. jula 1945. prebačeno je najmanje 1,5 miliona, a u prve dve nedelјe pre 10. juna najmanje milion lјudi. Koliko je onih koji su stigli nakon prolaska kroz filtracione logore strelјano, poslato u logore ili oštećeno u svojim pravima, a koliko se vratilo u svoja bivša mesta prebivališta, a da nisu osuđeni po jednom ili drugom članu, i nisu pali “ na olovci “ (odnosno na posebnim spiskovima agencija državne bezbednosti), diskutabilno je pitanje. Među raselјenim licima bilo je brojnih pokušaja samoubistava kada im je postalo poznato da će biti predati sovjetskim vlastima; organizovani su štrajkovi glađu i štrajkovi po drugim osnovama, pokušaji bekstva tokom transporta, itd .
Repatrijaciona tela u savezničkoj okupacionoj zoni intenzivno su delovala do proleća 1948. Zaposleni u sovjetskim telima za repatrijaciju, poslati u savezničku okupacionu zonu, takođe su pokušavali da se ne vrate nazad pod raznim izgovorima, što je rezultiralo time da je i sama sovjetska repatrijaciona misija u Frankfurtu na Majni bila podvrgnuta proceduri prisilne repatrijacije . Glavnina repatrijanata stigla je 1945. godine. Od 1. marta 1946. u SSSR je vraćeno 4.199.488 lјudi iz svih zemalјa . Od 1946. godine protok repatrijanata počeo je opadati, situacija se stabilizovala, više nisu bile potrebne radikalne mere za raselјavanje stotina hilјada lјudi u roku od nekoliko nedelјa. Statistika posleratnih godina je sledeća: 1946 – 195273, 1947 – 30346, 1948 – 14272, 1949 – 6542, 1950 – 4527, 1951-2297. Međutim, većina povratnika iz 1946. godine stigla je u SSSR u prva dva meseca te godine. To se vidi iz sledećih slika. Od 1. jula 1952. u SSSR je vraćeno 4.305.035 lјudi . Tako je od 1. marta 1946. do 1. jula 1952. u SSSR vraćeno 105.547 lјudi. Iz ovih podataka sledi da je 97,5% sovjetskih repatrijanata stiglo u SSSR između kraja 1944. i prvog . marta 1946. Pre rata, SSSR se nije pridružio Ženevskoj konvenciji koja je, uprkos proširenju konvencija na ratne zaroblјenike bilo koje zemlјe . NSDAP je tako dobila pseudo razlog da opravda razliku u odnosu prema Britancima : Američki zatvorenici s jedne i sovjetski zatvorenici s druge strane. Ali, carska Rusija se pridružila Haškoj konvenciji, a sovjetska Rusija 1918. godine prepoznala je obaveze koje je nametnula ova konvencija, nasleđena od carskog režima. Zvanični stav SSSR-a bio je da su u Haškoj konvenciji sve glavne stvari već formulisane – tako je sovjetska strana našla rupu u međunarodnim dogovorima i izbegla obavezne inspekcije na teritoriji logora i mesta repatrijacije (što je predviđala Ženevska konvencija).
Izručenje kozaka i Jugoslovena
Poštujući dogovre iz Jalte, u junu 1945. kozaci koji su učestvovali na nemačkoj strani predati su u nekoliko faza. To su uradile britanske okupacione vlasti. Predaja je izvršena u austrijskim gradovima Linc i Judenburg. Pored sovjetskih građana i ruskojezičnog stanovništva, deportaciji su podlegali i predstavnici nacionalnosti koje su naselјavale Jugoslaviju (Srbi, Hrvati, Slovenci, Bosanci, Crnogorci, Šiptari, itd.), Oni su prebačeni na raspolaganje specijalnoj misiji koju je poslao maršal Tito. Reakcija jugoslovenskih repatrijanata bila je ista kao i tokom proterivanja kozaka, bilo je slučajeva samoubistva itd. Neki učesnici sovjetskih misija u ovom poslu opisivali su to slikovito: ”Kao da smo celu Nemačku uhapsili i doveli kod nas”. Činilo se da je ceo Sovjetski Savez prepun logora, no mesta je u toj zemlјi bilo mnogo: duž Jeniseja, uz Lenu i dalјe prema Sibiru, Kolimi, Kamčatki, bilo ih je sasvim dovolјno za razne vrste lagera (od otvorenog, do strogo zatvoenog tipa). Čitava područja su bila, unutar svoje teritorije, praktično slobodna da se stanovništvo kreće i radi, ali nikuda dalјe nisu mogli. Današnjim jezikom ih možemo nazvati slobodnjacima, ali nevidlјiva ograda u obliku raznih provera, zatim sibirska klima, itd, odlično su ih držala na okupu na tačno zadatom mestu. U veličanstvenoj zbirci crtica Vaalama Šalamova ”Priče sa Kolime” , pa i kod Štajnera (”Sedam hilјada dana u Sibiru”) sve je to odlično opisano. Da bi stigli do odredišta, povratnici su imali pravo na ručni prtlјag, a tranzit je osiguravan tako što su duž trase postojala sabirna mesta i logori za pregrupisavanje, selekciju i preusmeravanje. Sovjetskoj vladi bilo je jasno kakav je negativan efekat izazivao sam spomen gulaga i koliko je on loše uticao na repatrijaciju.
Sve je u tim sabirnim centrima ličilo na nemačke koncentracione logore. Stoga su lica koja su prolazila kroz filtracione centre imala već nešto drugačiji tretman koji je podrazumevao kontraobaveštajne provere. Sledila je zatim odluka: mera izdržavanja kazne, nastanjivanje u udalјenim oblastima, ograničenje prava putovanja po zemlјi, ili su (oni najsrećniji) odvođeni u svoja prebivališta. Umesto čuvenog plakata ”Majka te čeka”, štampani su plakati ”Majka te čeka, kopile!”, a proces prilagođavanja i prihvatanja u novoj sredini bio je dug i često surov.
Izuzeci
Pojedinci koji su dobrovolјno izrazili želјu za saradnjom sa američko-britanskom administracijom i bili su od interesa za strane obaveštajne agencije (profesionalni vojnici značajnih specijalnosti, naučnici, pisci i publicisti, kao i antisovjetski elementi) izbegli su prinudnu repatrijaciju. Od njih je stvoreno nekoliko organizacija koje su se aktivno bavile antisovjetskim aktivnostima, delimično reanimirale ili „zaustavile“ projekte; pokrenute su radio stanice koje su emitovale na ruskom jeziku i jezicima naroda SSSR-a, časopisi, štampane su knjige i brošure antisovjetskog sadržaja. Proces privikavanja na novonastale okolnosti trajao je decenijama i, praktično, nije još završen. U mnogim velikim gradovima sveta postoje ruske četvrti, kao što i kod Rusa i danas postoji otpor (ali i razumevanje) za sudbinu svojih sunarodnika.
Smirivanje tla
Izuzetak koji je otvorio mogućnost rehabilitacije mnogih povratnika dogodio se 11. decembra 1956. godine kada je plenum Vrhovnog suda SSSR-a obustavio je krivični postupak protiv bivšeg ratnog zaroblјenika P. Okhotina, zbog nedostatka dokaza krivičnog dela. Kada se slučaj preispitao, ispostavilo se da je Okhotin, koji je u nemačkom logoru obavlјao dužnost kuvara, postao žrtva klevete da je premlaćivao zaroblјenike koji su remetili red u kuhinji (zbog ove klevete bio je osuđen 16. jula 1948. od strane tribunala Lenjingradske vojne oblasti na 25 godina logora). Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a 20. septembra 1956. godine dekretom o amnestiji od 17. septembra 1955. godine za bivše ratne zaroblјenike kazna je svedena na stvarno odsluženo i podložni su oslobađanju. Slučajevi preminulih (pogublјenih) bivših ratnih zaroblјenika nisu proveravani (!)
Nemačke vlasti dugo nisu isplaćivale nikakvu odštetu sovjetskim ratnim zaroblјenicima. Samo u 2015. godini, Bundestag je u nemački budžet stavio 10 miliona evra odštete za bivše sovjetske ratne zaroblјenike, nadajući se da će potencijalnim podnosiocima zahteva dati 4 hilјade preživelih za po 2,5 hilјade evra. Uslovi kompenzacije utvrđeni su Uputstvom nemačkog Ministarstva finansija od 30. septembra 2015. Primaoci odštete su bivši službenici Crvene armije zaroblјeni od strane Vermahta između 22. juna 1941. i 8. maja 1945; Iznos odštete je 2.500 evra za svakog ratnog zaroblјenika koji se lično prijavio u periodu od 20. maja 2015. do 30. septembra 2017. godine.
