Neoprezno rukovanje nađenim roditeljskim oružjem i hvalisanje pred drugovima uz povlačenje okidača završi se izveštajem u crnoj hronici. Njih je u poslednje vreme sve više, zato da se podsetimo…
Sudeći po crnim hronikama koje često objavljuju izveštaje o tragičnom završetku dečjih „igara” roditeljskim oružjem, među vlasnicima ubojitih naprava primetna je krajnja nemarnost, neobrazovanost pa i nedostatak kulture čuvanja i rukovanja puškama i pištoljima. Zato i ne čude razmišljanja da se potpuno zabrani posedovanje oružja, mada ovaj krajnji represivni korak ne bi urodio plodom niti bi bitno uticao na bezbednost i smanjenje broja kriminalnih delikata počinjenih vatrenim oružjem. Posebno kritična situacija na našim prostorima nastala je nakon ratova devedestih giodina XX veka. Oružje je često deljeno neselektivno, bez pravilne evidencije, što je dovelo do toga da su povratnici sa ratišta masovno donosili oružje u svoju sredinu. Ovo je dovelo ne samo do nekontrolisanog poseda oružja nego i do procvata crnog tržišta.
I nakon verifikacije novih, rigoroznijih izmena i dopuna zakona o oružju Pr. br. 30 od 7. decembra 1998, kojim je nošenje oružja za ličnu odbranu praktično potpuno zabranjeno, broj surovih obračuna i žrtava na ulicama nije se smanjio. Poslednji Zakon o oružju i municiji od 24 februara 2015 pokušao je da uvede vise reda u ovu oblast ali je još uvek ostavio niz pitanja otvorenim. Konačno, ma koliko sam zakon bio dobar, uvek se dovodi u pitanje njegovog sprovođenja u delo, poštovanja i sprovođenja. Bili smo svedoci ovih meseci da je jedna kriminalna grupa posedovala pravi arsenal oružja vojni-policijskog porekla. Daleko pre zakona iz 2015, prodaja viškova vojnog i policijskog naoružanja bila je strogo i detaljno regulisana. Većina policijskog oružja je išla na uništenje a samo manji kontigent je puštan u promet. Poznat je slučaj kada je policija pištolje 7,62mmTT M57 zamenila pištoljima 9mm CZ-99. Očuvani primerci starih ‘’tetejaca’’ su pušteni u prodaju samo preko volaščenih prodavnica, pod strogo kontrolisanim uslovima. Oduvek se ovakvo, službeno oružje moglo ustupiti samo registrovanoj firmi; ukoliko je u pitanju bilo vojno oružje, ono se moglo prodati samo ino-kupcima uz niz zakonskih ograničenja, preko ovlašćenog posrednika sa ‘’endjuzerom’’. U svakom slučaju, za otuđenje vojno-policijskog oružja i ovlašćenoj firmi je bila potrebana saglasnost vise ministarstava. Ukoliko su se svi državni organi pridržavali propisa, trebalo bi da se veoma lako ustanovi na koji način je Belikvukova grupa došla do oružja tako senzacionalistički prikazivang u medijima.
Poznato je da kriminalci, pogotovo teroristi, u svojim akcijama sigurno neće koristiti legalno registrovano oružje. Mnogo je korisnije suzbiti crno tržište oružja i uvesti rigorozne kaznene mere za nepoštovanje već postojećeg zakona. Većina zagovornika potpunog razoružanja zaboravlja lekcije prošlosti. Još od osnivanja Narodne vojske Mustafa-paše, krajem 18. veka, pa sve do reorganizacije moderne srpske vojske sprovedene 1883-1884, svaki odrastao muškarac je zakonom bio obavezan da nabavi i drži oružje.
Tokom jednog veka koliko je važio zakon o naoružanom narodu, posedovanje oružja je postalo tradicija i garant ličnih i kolektivnih sloboda. Pokušaj ne razoružanja, nego samo oduzimanja državnog oružja, doveo je do poznate Timočke bune. Poznato je da ni drakonske sankcije u vidu smrtne kazne tokom okupacije 1941-1944. nisu dovele do razoružanja naroda i da je narodnooslobodilački rat upravo i započet oružjem skrivenim kod naroda. Dvovekovna tradicija čuvanja oružja ne može se iskoreniti jednostavnim potezom pera. Daleko je važnije suzbiti naš poznati javašluk, nehat, prepotentan stav da o oružju svi sve znamo i pristupiti ozbiljnoj edukaciji legalnih vlasnika, kako je i bilo predviđeno članom 8 dopuna i izmena starog zakona o oružju. Ovo je utoliko važnije što su najčešće žrtve nehata deca. Bez obzira da li je namenjeno sportu, lovu ili ličnoj odbrani, oružje može ubiti. Ukoliko ga se dočepa mlađarija a od dece, to je svima odlično poznato, ništa se ne može sakriti, tragedija je gotovo neminovna. Naime, oružje je ergonomski tako konstruisano da ga i najmanje dete ne samo logikom nego i iz praktičnih razloga – hvata za rukohvat. A od tog poteza do povlačenja obarače dele ga samo sekunde koje su ograničene inventivnošću i inteligencijom svakog deteta ponaosob. Još su gori adolescenti koji oružje namerno traže kako bi se pohvalili pred drugom ili istakli svoj „statusni simbol” (na žalost, osobinu najčešće preuzetu od roditelja). Zato se svi vlasnici oružja moraju pridržavati osnovnih načela o pravilnom čuvanju i obezbeđenju pištolja i pušaka. Uostalom, ova obaveza je bila propisana i 1 članom 12 starog Zakona o oružju i municiji.
Kao prvo, oružje uvek mora biti ispražnjeno a municija se mora čuvati odvojeno, na zasebnom mestu. I oružje i municija drže se uvek pod ključem, po mogućstvu u čeličnim kasama odgovarajuće veličine. Dalje: konstruisano je više različitih sigurnosnih brava koje sprečavaju zloupotrebu ubojnog sredstva. Pri tome, ne mislimo na sofisticirane američke elektronske novotarije u vidu kodiranih modela.
U najjednostavnija i najsigurnija sredstva spadaju čelične „sajle” (višestruko upletene žice), čiji krajevi se zaključavaju bravom. „Sajla” se provlači kroz rukohvat drške pištolja iz koga je izvađen okvir i kroz otvor za izbacivanje čahura, a oba kraja se zaključavaju specijalnom bravom. Ovaj sistem je sličan sredstvu za osiguranje bicikla od krađe a u svakom slučaju sprečava punjenje i funkcionalnost oružja. Na revolveru „sajla” se provlači kroz cev, jednu od komora doboša i vratanca za punjenje (oružje sa „prelamanjem” bloka cev-doboš u vertikalnoj ravni ili revolvera sa „izbacivanjem” doboša ustranu mora biti „poluotvoreno”) i oba kraja spajaju u bravi.
Ništa manje nije efikasna ni dvodelna brava koja potpuno prekriva i blokira obaraču a koja se proizvodi i kod nas. Bez obzira na sve mere sigurnosti, vlasnik mora povremeno proveriti stanje zaključang oružja i uveriti se da li ga je neko dirao. Isto tako, iako zaključanu, municiju mora povremeno prebrojati kako bi ustanovio da li neki metak „slučajno” nedostaje.
Posebno je pitanje edukacije dece kada je reč o oružju. Činjenica je da ona moraju biti upoznata sa svim opasnostima koje im prete od vatrenog oružja. Amerikanci svoju decu u najmlađem uzrastu upoznaju i obučavaju u rukovanju što smanjuje faktor rizika od nestručnog manipulisanja slučajno ili namerno pronađenim pištoljem ali razbija i radoznalost za „slatke, male tajne” – a činjenica je da svaka zabranjena i skrivena stvar budi radoznapost i maštu. S druge strane, upravo u Americi psihofizički labilni ili adolescenti u trenucima nervne rastrojenosti i frustracija ovo znanje mogu zloupotrebiti.
Poznati su pravi pokolji koje su pojedinci napravili po školama u SAD. Možda je najpravilnije da se mladi sa oružjem upoznaju kroz sport.
Na žalost, kod nas je odavno ukinuta osnovna predvojnička obuka koja je mlade od školskih dana upoznavala sa pravilnim rukovanjem oružjem. Što je još gore, kinut je i obavezan vojni rok tako da su mnoge generacije ostale potpuno uskraćene za savladavanje osnovnih znanja kada je u pitanju oružje. Konačno, kod nas se nedovoljno ili uopšte ne posvećuje pažnja juniorskom sportskom streljaštvu. Ono je ne samo jedan plemenit sport nego i idealna prilika da se mladi edukuju u pravilnom rukovanju oružjem. Ne zaboravimo da su Jugoslavija i Srbija dala niz svetskih šampiona u streljaštvu, za koje svi znamo, kojima se ponosimo i koji su ime naše zemlje proslavili širom planete. Svakako je bolje stvarati nove talente nego preživljavati nove tragedije.
