Svi švajcarski vojnici su 1886. godine dobili praktični nožić na koji je kasnije dodat „šrafciger”. Bilo je to u Solingenu…
Devetnaesti vek obeležila je prava pomama za džepnim preklapajućim višenamenskim noževima. Ovaj tip oružja-alatke, koristan za vojnike, turiste, lovce, ribolovce i avanturiste, prvi su popularisali solingenski kovači. Između ostalih, kombinovane noževe proizvodili su „MERCATOR – Heinrich Kaufman Indianawerk, Heinrich Boker & Co. i BONSA – Weike – Bontgen & Sabin AG”. Međutim, pravu slavu će steći tek famozni švajcarski vojni noževi.
Svi švajcarski vojnici su 1886. dobili praktične preklapajuće džepne noževe – u suštini, običan „perorez” sa jednim sečivom. Tri godine kasnije, Švajcarci su usvojili puške 7,5 mm Schmidt–RubinM 1889, za čije rasklapanje je bio neophodan – odvijač. Pragmatični Švajcarci su u vojničke „peroreze” odmah dodali i „šrafciger”. Prvi višenamenski cepni noževi ovog tipa naručeni su u Solingenu.
Međutim, domaći industrijalci nisu želeli da ovako unosan posao prepuste strancima. Jedan od njih je bio i Karl, sin šeširdžije Baltazara Elsner-Ota. Karl Elzner je 1884. u Ibahu (Ibach) kraj Švica (Schwyz) otvorio radionicu za izradu džepnih noževa. Tokom 1891. osnovao je i „Švajcarski nožarski esnaf” a oktobra iste godine sklopio je prvi ugovor sa vojskom o izradi višenamenskih džepnih noževa. Pošto je vojnički nož sa drvenim koricama bio glomazan i težak, Elzner je 12. juna 1897. patentirao olakšanu i elegantniju „oficirsku” (sa belim, aluminijumskim) i „sportsku” varijantu (sa crvenim, plastičnim koricama) – u stvari, ono što danas smatramo „pravim švajcarcem”. Elzner je 1909, pod dedinim uticajem, firmu nazvao po upravo preminuloj majci – „Viktorija”. Iste godine stekao je i pravo da na koricama noža plasira švajcarski nacionalni beli krst. Kada je 1921. prešao na izradu sečiva od nerđajućeg čelika (Inoxydable), firmi je dao konačan naziv – kovanicu nastalu spojem majčinog imena i vrste materijala – „Victorinox”.
Proizvodnju vojnih noževa je 1893. godine u Courtetelle-u kraj Delemonta, započela i radionica „Paul Boechat & Cie”. Tokom 1895. ova firma se sa još 37 radionica udružila u zadrugu švajcarskih proizvođača noževa. Dve godine kasnije, na čelo zadruge stupio je Teodor Venger. Venger je bio sveštenički sin koji je u tastovoj tekstilnoj fabrici „ispekao” preduzetnički zanat. Po preuzimanju zadruge, prizvodni asortiman je proširio na escajg, potom je otvorio novu, „Fabrique Suisse de Courtetellerie et Services” (u koju je inkorporirao i zadrugu), da bi 1907. preduzeću nadenuo konačno ime – „Wenger”. Tako su se na malom tržištu sukobila dva moćna i kvalitetna proizvođača – „Viktorinoks” i „Venger”. Da bi izbegla protekcionizam i eventualne etničke probleme („Venger” se nalazio u kantonu Jura, na francuskom. a „Viktorinoks” – u kantonu Švic, na nemačkom govornom području), armija je narudžbine noževa ravnopravno podelila na obe firme. „Viktorinoks” je svoje proizvode nazvao „originalnim” (Original) a „Venger” – „pravim” (Genuine).
Već popularni „švajcarci” sa prepoznatljivim crvenim koricama i belim krstom pravu slavu će steći – zahvaljujući Amerikancima. Naime, američki vojnici su od 1945. do 1949. bukvalno bili opsednuti ovim džepnim noževima i masovno su ih kupovali u evropskim „RH” magacinima. Kada su Sovjeti 1960. oborili špijunski avion U-2, kod pilota Frensisa Gerija Pauersa zaplenjen je samo prigušeni malokalibarski pištolj „Haj Standard Duramatik” i – džepni „švajcarac”! Predsednik Lindon Džonson je lično naručio 4000 „švajcaraca” koje je delio zaslužnim sugrađanima, a NASA je isti nož uvela u standardnu opremu posade spejs-šatla „Kolumbija”. Sem toga, švajcarski vojni noževi ušli su u standardnu opremu mnogih armija, uključujući i nemački Bundesver.
Džepni preklapajući noževi su uživali veliku popularnost i imali dugu tradiciju među srpskim i jugoslovenskim lovcima, ribolovcima i turistima. U našim prodavnicama je postojao širok izbor proizvoda najpoznatijih solingenskih radionica. Međutim, potpuno je zaboravljen jedan interesantan detalj iz naše prošlosti. Još od 18. aprila 1864. (četvrt veka pre Švajcaraca) svaki borac srpske Narodne vojske morao je „jedan nožić za obične potrebe… nositi sa strane na pojasnom kaišu”. Tokom jednog veka ovaj propis je pao u zaborav. Tek od tridesetih godina vojska, a posebno mornarica, ponovo dobijaju preklapajuće noževe. U ovome su svoju šansu videla dva sposobna domaća industrijalca – Josip Petriček i Aron Levi. Oni su obezbedili ulog na glavnicu od 4 miliona dinara i u Zemunu otvorili izradu sitnih vojnih i džepnih noževa -„Fortuna” je 1945. „prekrštena” u „Partizan” a nešto kasnije je dobila naziv – „Impa”. ‘’Impe’’, na žalost, vise nema. Ako je „Fortuna” samo za domaće tržište godišnje isporučivala 3 do 4 vagona robe, pitamo se zašto domaći proizvođači danas ne posvete više pažnje džepnim kombinovanim noževima i, možda razviju domaći „švajcarac”.
