Britanski metak .303 (7,7 x 56 r)

Čuvajući granice svoje ogromne imperije u „Kojoj sunce nikad ne zalazi“ Velika Britanija je moderno naoružanje svoje vojske postavljala kao imperativ. 

Posle domaćeg zadatka koji je Francuska sa bezdimnim barutom i malim kalibrom, postavila svim evropskim silama, i V.Britanija je morala hitno da poradi na problemu puške i metka malog kalibra. Posle niza testova za naoružanje je usvojena konstrukcija amerikanca Dzemsa Parisa Lija u kombinaciji sa cevi Vilijama Metforda.

Puška i karabin Li-Metford M1888 konstruisani su oko metka kalibra .303 inča odnosno 7,69 mm. Sam metak konstruisan je na bazi istraživanja švajcarskog konstruktora Rubina i u svojoj konstrukciji sem malokalibarskog zrna u košuljici nije donosio ništa revolucionarno. Čaura je bila konična sa blagim“ramenima“ što je bila posledica tehnoloških mogućnosti u tom trenutku. Šta više, u momentu usvajanja 1889 godine, britanska hemijska industrija još nije rešila pitanje adekvatnog pogonskog punjena. Dok su ispitivanja još trajala, odlučeno je da se, kao privremeno rešenje, koristi i dalje crni barut. Doduše, usled male zapremine čaure, barut je morao biti u presovanoj formi.

Tipovi zrna 303 obična, pancirno i zapaljivo

Sve ovo je ukazivalo na žurbu britanaca i strah da ne zaostanu od ostalih sila, naročito Nemačke, koja je u isto vreme već uvodila u naoružanje vrlo moderan metak kalibra 8 mm (8×57) 

Kako god, novi metak sa dugačkim i komplikovanim službenim nazivom :“ Cartridge, S.A., Ball, Magazine Rifle, Mark I Solid Case, .303inch” Ili skraćeno .303 Mark I započeo je svoj dugi i uspešan život u britanskoj imperiji i njenim dominionima. Čaura dužine 56 mm. imala je staromodni obod na dnu i napunjena je 4,63 grama presovanog crnog baruta. Oživalno zrno sa olovnim jezgrom i košuljicom od legure bakar-nikl težilo je 13,9 grama i imalo početnu brzinu od 560 m/s.

Pored novih pušaka i karabina Li-Metford, stare jednometne puške kalibra .45 sistema Henri-Martini, takodje su prepravljane na novi, manji kalibar.

Posle dve godine uveden je i metak “Cartridge S.A. Ball, Magazine Rifle, Cordite Mark 1“ punjen bezdimnim barutom izradjenim na bazi nitroglicerina. Novo pogonsko punjenje dobilo je službeni naziv “Kordit” (Cord-žica, štap) jer je bilo izrađeno u formi dugačkih, žutih stapića. Početna brzina povećana je za svega 40 m/s (600 m/s) u odnosu na varijantu sa crnim barutom, ali nije bilo dima, a to je bilo najvažnije.

Male izmene na košuljici zrna uslovile su pojavu “Mark II” zrna, a metak je izradjivan u obe varijante punjenja – sa crnim presovanim barutom i bezdimnim korditom (Mark II C). Naime, sedam žlebova sa segmentnim profilom, kao i njihov korak uvijanja na Metfordovoj cevi, nije više odgovarao “Korditu” koji je imao visoku temperaturu gorenja i brzo trošio cevi. Rešenje je nađeno u novoj cevi, konstruisanoj u državnoj fabrici u Enfildu, koja je imala pet pravougaonih žlebova i nešto veci nominalni kalibar – 7,71 mm. to nije imalo uticaja na nekompatibilnost sa starijom municijom, koja se bez problema mogla koristiti i u oružju sa novim cevima.

Počev od 1895 godine, nove puške u karabini Li-Enfild počele su da stižu u britanske jedinice stacionirane po kolonijama u različitim delovima sveta. Međutim, ubrzo je otkriveno da novi metak u borbi sa fanatizovanim i divljim plemenima, nije ni blizu efikasan kao stara .45-tica sa teškim olovnim zrnom puške Henri-Martini. Tako je prilikom kampanje na severo-zapadnim granicama Indije 1897/98, arsenal u gradu Dum-Dum izvrsio modifikaciju na zrnu Mark II, tako što je odstranjen prednji deo košuljice i time otkriveno olovno jezgro, tako je sa ovim klasičnim  “Soft point” zrnom, efikasnost na cilju višestruko povećana. Međutim, pošto je ovo ipak bila improvizacija, kod koje košuljica nije pokrivala dno zrna, desavalo se da jezgro jos u cevi izleti iz košuljice. Tehnička služba britanske vojske odmah je reagovala i otklonila tu manu sa službeno usvojenim “Soft point” zrnom Cartridge S.A. Ball .303 inch Cordite Mark 3 kao i sa nekoliko tipova  ekspanzionih – “Hollow point” zrna koja su bila jos efikasnija – Mark 4 iz1897  i Mark 5 iz 1899 godine.

Prvu i vrlo uspešnu primenu, zrno Mark 4 imalo je u bitci kod Omdurmana u Sudanu, 2. septembra 1898 godine. Međutim, posle toga, nemačka vlada je uložila protest protiv primene zrna Mark 4 kao nehumanog, jer je proizvodilo teške rane. Tako je Haška konvencija iz 1899 zabranila vojnu opotrebu svih tipova ekspanzionih zrna. Preostala količina od preko 45.000.000 metaka, upotrebljena je za vežbu. 

303 Šaržer

Naredno .303 zrno koje je britanska vojska usvojila 1904 godine, bilo je Mark 6 , slično zrnu Mark 2 ali sa tanjom košuljicom u nadi da ce prilikom pogotka ipak doći do izvesne ekspanzije. 

Francuski i nemački eksperimenti sa šiljatim zrnima, povoljnijeg aerodinamičkog oblika sa većom početnom brzinom, reflektovali su se u britanskoj varijanti Mark 7 iz 1910 godine. Ovo zrno bilo je teško 11,3 grama, sa početnom brzinom od 740 m/s.

 Namera konstruktora bila je da, olakšavajući prednji, šiljati deo zrna, dobiju duže, balistički povoljnije zrno sa većim poprečnim presekom, međutim težište zrna je time pomereno  ka zadnjem kraju, pa je ono postalo nestabilno prilikom pogotka u tkivo, tako što je zadnji, teži deo, zahvaljujući inerciji, izazivao prevrtanje zrna.

To je postignuto na taj način što je umesto olovnog u prednji kraj postavljeno aluminijumsko, kasnije i bakelitno ili drveno jezgro. Sto se tiče efikasnosti na cilju usled destabilizacije, ona je više bila teoretska nego praktična, jer ne postoje podaci o tome da su britanske i trupe komnovelta opremljene municijom .303 sa zrnom Mark 7 imale smrtonosnije oružje od ostalih zaraćenih strana. 

Metak .303 Mk 7 bio je odličnih balistički osobina i zadržao se u naoružanju britanske armije do kraja vojne upotrebe krajem pedesetih. U toku prvog svetskog rata počela je upotreba i uobičajenog nitroceluloznog baruta paralelno sa Korditom. Ova municija imala je oznaku “Z” na dancetu čaure. Nitrocelulozni barut imao je manju temperaturu sagorevanja i time manje kvario cevi oružja. Ali, po mišljenju britanaca, bio je manje stabilan u tropskim predelima od Kordita čija je primena nastavljena i dalje.

Poslednje zrno opšte namene Mark 8 usvojeno je 1938. Ovo zrno imalo je vrlo povoljan aerodinamički oblik sa koničnim zadnjim delom i nešto povećanim barutnim punjenjem i bilo je namenjeno prvenstveno upotrebi iz teških mitraljeza “Vickers” kako bi ovima bio povećan domet. Mada se moglo koristiti i iz pušaka i puškomitraljeza, koničan zadnji kraj stvarao je vrlo destruktivno kovitlanje vrlo vrelih gasova “Kordita” što je izazivalo brzu eroziju cevi. Iz tog razloga ova municija je izrađivana kasnije isključivo u “Z” varijanti, odnosno punjena je samo nitroceluloznim barutom.

Sem običnog zrna, za metak .303 razvijeno je, počev od I svetskog rata, mnogo tipova specijalnih zrna  kao i  njihovih varijanti. Sva ta municija, po britanskom običaju žigosana je posebnim oznakama na dancetu čaure,. Tako je metak sa obeležavajućim zrnom na dnu čaure, izmedju osnovnih oznaka, imao slovo “G”, sa zapaljivim zrnom “B” , sa pancirnim “W” itd.

Popularnost ovoga metka proširila se i van granica britanskog carstva, i država koje su koristile pešadijsko oružje britanske konstrukcije, najviše zahvaljujući vazduhoplovstvu, odnosno avionskim mitraljezima. Tako je ovu municiju sa običnim i specijalnim zrnima sopstvene konstrukcije, imala Francuska, Italija, Japan itd. Takođe, američke farbrike W.R.A. (Winchester Reapiting Arms  co.) i REM-UMC (Remington Arms) proizvodile su municiju .303 u okviru američke pomoći za V.Britaniji.  Američka municija imala je zrna konvencionalne konstrukcije i punjena je američkim nitroceluloznim loptastim barutom. 

Danas se ovaj metak nalazi još u ograničenoj vojnoj upotrebi, uglavnom u bivšim britanskim kolonijama. Dok se lovačka varijanta nalazi na spisku svih ozbiljnijih prozvođača municije.

Municija kalibra .303 na našem prostoru

Municija 7,7 x 56 r (.303) bila je i u naoružanju Kraljevine Jugoslavije, tačnije u njenom vazduhoplovstvu. Za mitraljeze Darne, Browning, Vickers i Lewis, upotrebljavana je Britanska i Francuska municija kalibra 7,7 mm.

Tokom II svetskog rata  britanci su dostavljali pomoć ustaničkim pokretima u Jugoslaviji, pa su i četnici i partizani koristili puške Li-Enfild i puškomitraljeze Bren. 

Dugo posle rata puškomitraljezi Bren, sa originalnom municijom, nalazili su se u formalnom naoružanju JNA, tačnije u ratnim rezervama. Šta više, fabrika Prvi Partizan iz Užica otpočela je krajem šezdesetih proizvodnju ove municije za potrebe JNA. i proizvodila je do osamdesetih godina. Meci iz ovog perioda nosili su oznake na dancetu čaure po ugledu na originalnu municiju i imali su zrno Mark 8. koje je imalo drugačiji profil od originalnog, a bilo je najsličnije našem zrnu za sovjetski tenkovski mitraljez PKT. Naime, u RV i PVO, ova  municija upotrebljavana je za mitraljez Browing Mk II , kojim su bili naoružani avioni Kraguj.

Branislav V. Stanković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.