Tokom proslog i ovog milenijuma napravljeno je mnoštvo različitih pištolja sa doskora nezamislivim svojstvima. Međutim, mnogi i dalje tvrde da M1911, koji je početkom veka konstruisao slavni Džon Brauning, i dalje nema premca
Jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji vojno-policijskih pištolja označilo je raspisivanje konkursa američke armije za novo ručno oružje. Tokom rata sa Španijom i sukoba sa fanatičnim Katipunanima na Filipinima, pokazalo se da revolversko zrno .38 Long Colt nema dovoljnu zaustavnu moć. Na zahtev vlade za jačom municijom, arsenal u Frankfordu je tokom 1909. godine ponudio prerađeni revolverski metak .45 (11,43 mm). Metak je laborisan bezdimnim barutom i opreman zrnom mase 16,5 grama, početne brzine 225 m/s i energije od 402 džula. S druge strane, firma „Kolt” je 1905. predložila metak .45ACP razvijen iz .38ACP (municija korišćena u pištoljima .38ASR M.1900 i M.1902 i .45ACP M.1905). Konačan izbor pao je na metak .45ACP „junion metalik kertridž” (Union Metallic Cartridge Co.) ca cilindričnom čaurom ca vencem. Čaura je laborisana sa 0,324 gr baruta i opremana zrnom sa punom metalnom košuljicom (FMJ) i zaobljenim vrhom, mase 14,9 grama. Maksimalni pritisak u čauri iznosio je 828 bara, početna brzina zrna 243,8 m/s a energija – 446,2 džula.
Artiljerijska uprava armije SAD (Ordnance Board) je istovremeno sa razvojem municije raspisala i konkurs za novi vojni pištolj. Na čelu komisije za izbor oružja, koja je započela sa radom 1906. godine, nalazile su se eminentne ličnosti poput pukovnika Džona Tompsona i Luisa la Garde. Poziv za učešće na konkursu SAD su uputile i već proslavljenom konstruktoru Džonu Brauningu. On se vratio iz Belgije i komisiji ponudio prve nacrte oružja zasnovanog na kompilaciji nekih svojih starijih ideja (povratna opruga smeštena oko vođice, u tunelu ispod cevi, spoljni oroz, inerciona igla u zatvaraču) i novih rešenja. Patentom 800.003 od 19. decembra 1905, Brauning je zaštitio novinu u vidu bravljenja pomoću tri (kasnije smanjio na dva) aksijalna rebra koja su zalazila u odgovarajuće žlebove na gornjem delu navlake. Patentom 984,519 od 14. februara 1911, konstruktor se opredelio samo za zadnju verižicu na ispustu cevi (prvobitno su bile predviđene dve verižice, od kojih se jedna nalazila na prednjem delu cevi). Kroz donji otvor verižice prolazila je osovina spojnice (kočnice zatvarača). Pod pritiskom barutnih gasova cev i zatvarač su se trzali unazad. Verižica se obrtala oko osovine i povlačila cev nadole, rebra su „ispadala” iz žlebova navlake i odbravljivala cev i zatvarač. Dopunom br. 984.519 od 14. februara 1911. (rešenje je prijavljeno još 17. februara 1907), na pištolju je, uz neposrednu (zadržanu na insistiranje armije), uvedena i mehanička kočnica. Sem toga, oroz se mogao postaviti u tri položaja: spušten na inercionu iglu koja nije dodirivala kapslu; spušten u međupoložaj (half-cock), odnosno na prvi ili „sigurnosni” zub, bez kontakta sa udarnom iglom, tako da se povlačenjem obarača nije morao osloboditi (opaliti) ali ni zakočiti mehaničkom kočnicom, konačno, mogao se zapeti (na drugi zub) i zakočiti mehaničkom kočnicom. Zahvaljujući odlično rešenoj kočnici, oružje se u položaju „3″ moglo nositi bezbedno i sa metkom u cevi (američki standardi).
Brauning je prototipove za vojne testove radio u „Koltovim” pogonima u Hartfordu, blisko sarađujući sa mladim inženjerom Fredom Murom, koji je bio zadužen za vrhunski kvalitet svakog delića. Ovo se pokazalo pametnim jer je kolt bez većih problema izdržao surove testove na 6 000 hitaca Iz prijavljenih pištolja prvo se bez pauze ispaljivalo 500 metaka nakon čega se oružje hladilo 5 minuta. Posle svakih 1 000 metaka pištolj se čistio i podmazivao. Nakon 6 000 hitaca, oružje se testiralo potapanjem u kiselinu (otpornost na koroziju) kao i u uslovima zaprljanosti peskom, blatom i prašinom. Konačno, iz oružja je ispaljivana defektna municija. Brauningov kolt je uspešno prebrodio sve testove i 20. marta 1911. usvojen je kao službeno oružje američke armije.
Prva i jedina „ozbiljnija” modifikacija na pištolju (M1911 A1) izvršena je 15. juna 1926; kućište udarne opruge je umesto ravnog poprimilo izbočen i narezan oblik; obarača je neznatno skraćena i uzdužno narezana; automatska kočnica je produžena; prednji nišan je proširen; ram je sa obe strane obarače bolje prilagođen ergonomiji prstiju (lučnim obaranjem ivica); konačno, oroz je sužen i ukinuta je nareckana „peta”. Praktično, kolt .45ACP M1911 i M1911A1 je prvi pištolj koji će prihvatiti i vojska i policija i oko koga će nastati niz kontroverzi. Neki ga i danas smatraju neprevaziđenim oružjem a neki potenciraju njegovu zastarelost. U svakom slučaju, to će biti prvi pištolj koji je uspeo da razbije američki mit o revolveru. Sem toga, Brauningov kolt M1911 postaće uzor mnogim konstruktorima, poput Tokareva (ništa manje slavni pištolj 7,62 mm TT M.1930/1933) ili stručnjaka iz kragujevačke „Zastave” (domaći pištolj 7,62 mm TT M1957 sa bezbroj kasnijih varijanti).
