Smišljene da se nađu u rukama lovaca, „lupare” su u početku, iako „nedostojne poštenih građana i vojnika”, poslužile sicilijanskim kumovima i brzopoteznim pionirima Divljeg zapada. A onda su ubojitu dvocevku izabrali i šerifi, pratioci kočija
Glatkocevne puške-sačmarice su decenijama posle nastanka smatrane isključivo lovačkim rekvizitom. Međutim, od sredine 19. veka ljudi su ovo oružje sve češće koristili protiv – ljudi. U još puritanskoj evropskoj sredini ovakav gest je smatran nedostojnim poštenih građana i vojnika. Sačmaricu skraćenih cevi (zbog prikrivenog nošenja), tzv. „luparu”, u prvo vreme su koristili samo ‘vojnici’ sicilijanske ‘Koza Nostre’ prilikom egzekucije prekršilaca ‘omerte’.
Sa druge strane Atlantika, gde je kodeks časti bio ‘liberalniji’, isti tip puške prvo su počeli da koriste pioniri na Divljem zapadu. Među njima se uvrežilo mišljenje da je dvocevka kalibra 10 (19,5 mm) ili 12 (18,3 mm), sa cevima napunjenim sačmom br. 6 (prečnika 2,8 mm) i devet komada sečenog olova – ideapno sredstvo za borbu protiv Indijanaca. Ova teorija se zasnivala na iskustvu jednog Teksašanina koji je u leto 1856. zatekao grupu Indijanaca kako mu pljačkaju imanje; hicima iz dvocevke (napunjena sa 18 revolverskih kugli 9,1 mm i 60 „dramlija”), rančer je dva pljačkaša ubio a Jednog teško ranio. Pragmatični Amerikanci brzo su prihvatili i ideju mafiJe.
Lovačke sačmarice sa standardnim cevima (dužine 750-800 mm) bile su „neprimerene specijalnim taktičkim zahtevima”. Jedan starosedelac Kolorada je zabeležio da klasične sačmarice nisu bile pogodne za dejstvo na malim distancama i u zatvorenom prostoru, pa su im cevi skraćivane. „Za borbu u krčmi ili za dejstvo sa krova poštanskih kočija idealna je bila dvocevka sa cevima odsečenim na 300 mm od oroza” Ovako adaptirano oružje bilo je idealno i za čuvare zakona – jedino je sačmeni snop mogao da zaustavi (ili bar obeshrabri) grupu bandita ili rulju željnu linča. Skraćene sačmarice su postale obavezni rekvizit lokalnih šerifa i vozača i pratilaca kočija „Wells Fargo Kompanije”.
Da je ovo nepisano pravilo bilo opravdano, potvrdio je jedan događaj iz 1881. godine. U gradiću u državi Ajdaho za šerifa je izabran bivši armijski oficir. On je sačmaricu svog prethodnika zamenio snažnom vojničkom puškom .45 (11,43 mm) Springfield M.1873. Prilikom jedne pljačke banke, šerif je mecima .45-70-405 bukvalno prostrelio dva razbojnika Međutim, zrna su nastavila put, probila zid daščare udaljene 300 m i u njoj usmrtila dve žene! Šerif je posle pola sata linčovan a njegov naslednik Je brže-bolje nabavio novu sačmaricu.
„Delotvornost” dvocevki u borbi protiv Indijanaca zainteresovala je i vojsku. Još 1850. u Fort Junionu, Novi Meksiko, zabeleženo je „pet dvocevki-sačmara”. Uskoro je svaka pešadijska četa stacionirana na Zapadu zadužila no dve sačmare i dve kutije municije. Da bi zadovolšo potrebe vojnih postaja na Zapadu, ‘Springfild Arsenal’ je od 1881. do 1885. armiji isporučio 1300 sačmarica M.1881. U stvari, fabrika je iskoristila stare, spredpuneće jednometke M.1861, na koje je ugradila zatvarač alin M.68 a originalnu, žlebljenu cev kalibra .58 (14,7 mm) zamenila glatkom cevi kalibra 20 (15,8 mm). Ovo oružje je prihvatila i policija teritorije Oklahoma, kao i železnička policija Denver and Rio Grande Western Railroad”.
Sačmarice će pravu popularnost u vojsci i policiji steći tek nakon pojave višemetki sa tubularnim magacinom i repetiranjem kliznim potkundakom (tzv. „pumparice”). Prvu „pumparicu” patentirao je 21. aprila 1885. Sylvester Roper, kompanjon Christopher-a Spencer-a (pat. list br. 316.401). Spenser je na osnovu ovog rešenja odmah počeo proizvodnju „pumparica” M.1882 za potrebe policije države Ohajo.
Firma je, nažalost, 1889. zapala u finansijsku krizu, pa je patent br. 316.401 prodat Francis Bannermanu. Godinu dana ranije, čuveni John Browning je pod brojem 385.238, a 1890. i pod brojem 441.390, patentirao svoja rešenja „pumparica”. „Winchester” je na bazi ovih ideja razvio puške M.90 i M.93, a kao krajnje rešenje – čuvenu „pumparicu” kalibra 12 Winchester M.1897 (punila se sa sedam do devet patrona laborisanih „00 bak” sačmom, odnosno sa 6-9 kugli prečnika 8,4 mm). Banerman je pokušao da obori Brauningove patente, tvrdeći da je otkupljeno Roperovo rešenje starije.
Međutim, Brauning je u sudskom procesu odbranio svoja prava i time omogućio prodor oružja M.1897. Američka armija je istu puižu upotrebila u borbama na Filipinima i u Meksiku. Kada se američki Ekspedicioni korpus 1917. uključio u sukobe na evropskom Zapadnom frontu, pokazalo se da su sačmarice idealno oružje za borbu u rovovima. Generalštab je naručio vinčesterke M97 sa inovacijama kapetana Vilijama Igera (perforirana obloga cevi i nosač bajoneta) i, pod novom oznakom M.1917, podelio ih borcima u rovovima Nemci su upotrebu „rovovskih”, odnosno „Igerovih” sačmarica smatrali suprotnim međunarodnim konvencijama pa su streljali svakog zarobljenog Amerikanca koji je imao ovu pušku. Ali, uvođenje „pumparica” u oficijelnu upotrebu nije više moglo da se zaustavi. Krajem 19. veka i američka policija je naručila ‘Winchester riot gun M.1898’ – u stvari, model 1897. sa nešto kraćom cevi (510 mm). Ovo je predstavljalo prvi prototip prave policijske „pumlarice za suzbijanje nereda”, na osnovu koje će nastati savremeno oružje poput mosberga 500 „perslejder” („usmerivač”) ili mosberga M590.
