Bicikl u ratu

U večitoj borbi da pobede jedni druge, lјudi su, kao što smo više puta utvrdili,  koristili sva zamisliva, upotrebiva i raspoloživa sredstva, pa ni bicikl nije bio izuzetak. Kakva je bila uloga vojnika biciklista? Kako su osvajali položaje, pružali otpor, oslobađali gradove, pa i odbijali napade teorijski znatno superiornijeg protivnika, kakva je, recimo, konjica? Neko je morao prvi da počne.

Krajem devetnaestog veka najpoznatiji i najsmeliji vojni teoretičari i futuristi bili su Francuzi. Nјihovi radovi su citirani, ideje proveravane na manevrima, a čuveni Dejzem biro (Deuxime Bureau, II odelјenje, kontra-obaveštajna služba)  imao je veoma složen zadatak da sačuva, koliko je to moguće, one najtajnije i najdragocenije (kako su stratezi mislili) projekte i ideje.   Nisu, dabome, slutili koliko će dolazeći ratovi biti krvavi, obarajući mnoge predratne teorije i zamisli. Veliki rat je doneo sintagmu ”topovsko meso”, a Drugi svetski rat – logistiku kao prevagu i – atomsku bombu. Francuzi su tačno predviđali da će nove ratove voditi čelična čudovišta koja će zameniti do tada poznate dominantne trupe, ubrzati put ka pobedi i doneti prevlast. No, te ideje su se u osnovi naslanjale na ono što je bilo najočiglednije i najpoznatije – blisku borbenu tradiciju. Konjica dvadesetog veka u tadašnjim planovima i crtežima prikazivana je kao – vožnja biciklama! Odredi biciklista su dostizali brzinu pritiskajući pedale, jurišajući u napad i – isturajući koplјa. Na istovetan način su kirasiri i lenseri napadali u bliskim formacijama još u Napoleonovim ratovima.

Vojni dokumenti i enciklopedije pominju upotrebu ovoga sredstva već krajem devetnaestog veka. Prilikom opsade grada Belfora u nemačko-francuskom ratu 1870-1871 biciklisti su sporadično korišćeni za kurirsku službu. Na ratnom polјu prvi put je ovo sredstvo upotreblјeno u Francusko-pruskim ratovima. Dakle, primat pripada Francuzima koji su 1870. godine, za početak, organizovali male, pokretne odrede koji su mogli,  mnogo uspešnije i brže da  dostavlјaju kurirske izveštaje, tačnije i ažurnije od golubova (kojih se niko nije odrekao čak ni u Velikom ratu). Međutim, formacijski, prva četa formirana je u Velikoj Britaniji 1895. godine, a uskoro su usledile još dve čete. One su se pokazale vrlo uspešnim na manevrima 1889. prilikom izviđanja, osmatranja i rušenja važnih železničkih transportnih objekata – čvorova, raskrsnica, tunela, mostova. Poučeni tim iskustvom, britansko Ratno pravilo iz 1890 svrstava ih u borbene jedince sa opisom ratnih zadataka. Prve borbene jedinice biciklista zabeležene su tokom Drugog burskog rata 1899-1902. Bisikle su koristili kako Britanci, tako i vojnici Orange Free State i Južno-afričke Republike. Upamćeni su skautski reidi na biciklima pobunjenika Oranža pod vođstvom Daniel Therona u pozadini britanskih snaga. Ubrzo za njima bicikle u opremu uvode Francuska i Italija (1886), Rusija (1891), Nemačka (1892) i Austrougarska (1893).   

Srbija je imala u to vreme napredan i talentovan oficirski kadar koji je pratio dešavanja u svetu i bez obzira na privrednu zaostalost, vojska je učinila sve da bude ukorak sa potencijalnim neprijatelјima. Već 1893. godine na manevrima Pešadijske podoficiske škole koriste se bicikli za vezu i izviđanje. Uredba iz 1895. godine o Formaciji vojske predviđa odelјenja velosipedista pri inžinjeriji divizija. Manevarska i trupna praksa pokazala je da se biciklističke jedinice organski najbolјe vezuju za konjičke sastave pa su tako formacijski i raspoređivane.   Kako se približavao rat, tako su se države i ojačavale.  Italija je značajno razvila taj rod  formirajući 12 batalјona (u svakom po tri čete i jedan mitralјeski vod), Francuzi su u svakoj konjičkoj diviziji imali biciklističku grupu od 175 lјudi i pionirski vod od 35 lјudi. Nemci i Austrougari su po jednu četu lovačkih batalјona preformirali u biciklističku, dok su Belgijanci izdvajali iz karabinjerskih četa po jedan vod za te potrebe. Naoružanje je bilo svuda slično, samo prilagođeno bicikli – karabin umesto standardne puške, pelerine umesto šinjela, ranac ili treger boksovi oko zadnjeg točka.

  Do početka 20. veka, tri hilјade bicikla korišćeno  je u francuskoj vojsci. Rusi, Britanci, Italijani i Nemci preuzeli su novo prevozno sredstvo od Francuza. Britanci su snajperskim strelcima iz Brajtona obezbedili pauke (bicikle sa velikim prednjim točkom) 1895. godine. Biciklisti su uspešno odbili napade burske konjice 1899-1902. u Africi. Biciklizam je imao neporecive prednosti. Vojni stručnjaci pripisali su biciklu velike  zasluge: – nema buke, niti potrošača – motora; – nema potrebe za stočnom hranom, veterinarima, pojilištima; Pored toga, velika brzina kretanja i mobilnost, lakoća transporta bile su dominantne. . Francuski oficir Anri Žerard (Henri Gérard) prvi je na svetu smislio kompaktni, sklopivi bicikl M1896 koji se mogao nositi na leđima. Kada bi zauzeo vatreni položaj, biciklista je mogao  da dejstvuje i pištolјem, ne skidajući teret koji je nosio. Bicikl 1896 Columbia Model 40, sa pričvršćenim mitralјezom Colt-Browning M1985, patentiran je u SAD. Inače, u SAD su vojne bicikle proizvodile kompanije Westfield Manufacturing Company, Massachusetts, Great Western Manufacturing Company of Laporte, Indiana, i Davis Sewing Machine Company of Dayton, Ohio. U Prvom svetskom ratu nisu zabeležni masovni napadi biciklista, ali su se ukorenili u svakodnevnoj frontovskoj upotrebi.

Bicikl je bio toliko popularan da su čak  parade  i ispraćaji  organizovani pre odlaska  na položaj. Generali koji su dobijali izveštaje komandanata, takođe su se vozili biciklima, držeći sablјe na boku. Do 25 biciklističkih četa borilo se u ruskoj vojsci u Velikom ratu. Nije bilo manje vojnika biciklista ni u vojskama Francuske, Nemačke i Engleske. Ubrzo se pokazalo da su bicikli nezaobilazno kompaktno sredstvo za prevoz ne samo vojnika, već i tereta i ranjenika. Počeli su da postavlјaju teške mitralјeze na  bicikle. Mitralјeske posade  s lakoćom su premeštale  zastrašujuće oružje preko bojnog polјa. Izviđači su na biciklama išli u patrolu, poštari i kuriri su dostavlјali izveštaje i pisma. Biciklisti ruske vojske koji su postali iskusniji, kako je primećeno, mogli su da ubrzaju do brzine od 20 vrsta na sat i putuju i do stotine vrsta dnevno.

 Od 1912. godine italijanska vojska je usvojila preklopni vojni bicikl Bianchi  M1912 (najviše namenjen bersaljerima – Nel 4º Reggimento bersaglieri) sa odličnim gumama (prvenstveno za oficire)  S.E.L.G 600 x 27 (24). Na ram je bio pričvršćen mitralјez i nekoliko pomoćnih ranaca s municijom. Postojala je i mogućnost montiranja bilo kog strelјačkog oružja duge cevi.  Biciklisti svih armija dobijali bi približno isti set oružja: Puška, granate, bajonet noževi, pištolјi. Nešto opreme i oružja bilo je pričvršćeno za okvir bicikla, kao što je to ranije bilo u konjici. Od 1913. godine ruski Generalštab počeo je da brine o centralizovanom snabdevanju jedinica biciklama. Za potrebe vojske, najveći proizvođači bicikala bili su moskovski zavod Dux Ю. А. Меллер, Фабрика Александра Александровича Лейтнера Россия u Rigi i fabrika istog vlasnika u Revelju (Taljinu) sa modelom Матадор. Pokušaj usvajanja bicikala francuske kompanije Peugeot završio se neuspehom. Nikada nisu mogli da se prilagode ruskim putevima, pa su morali da ih zamene  ruskim. Od najuspešnijih ruskih dizajna bicikala može se izdvojiti patent Sergeja Bazilevskog (Сергей Александрович Базилевский, 1900-1991) u prizvodnji moskovske firme Duks, koji se odlikovao velikom pouzdanošću i brzo se razvijao i unapređivao.  Godine 1916. godine pokrenuta je proizvodnja modernizovanih vojnih bicikala Дукс Боевой M1916. Do kraja 1917. godine u ruskoj vojsci je bilo korišćeno  preko 3.500 bicikala  ove marke.

Prvi svetski rat je u potpunosti dokazao ideju i napor oko formiranja biciklističkih jedinica čiji se broj stalno povećavao i značajno učestvovao u borbenim i neborbenim operacijama , što može biti tema zasebnog članka.

Upotreba bicikla u ratu nije prestala ni posle Prvog svetskog rata. Međutim, i u ovom rodu je došlo do euforičnog previda. Nošeni na krilima uspešnih dejstava ovih jedinica, armije su sebi dale na volјu da ih na razne načine ojačavaju, kombinujući ih čak i sa oklopnim jedinicama, stalno povećavajući njihov broj. Međutim, Drugi svetski rat pokazao je da je zlatno doba biciklističkih jedinica prošlo i da se hitno mora obaviti reorganizacija i preoružavanje tog oblika. Da bi se povećala mobilnost, preklopnim modelima duženi su britanski i nemački padobranci. Tokom zauzimanja ostrva Krit, Hitlerovi padobranci su koristili bicikle, lako i nečujno zaobilazeći neprijatelјske položaje.  Bicikli su takođe pomogli Japancima da lakše zauzmu Kinu. U napadu na Kinu korišćeno je  preko 50 hilјada japanskih bicikala.  Finske trupe su uspešno koristile bicikle za prevoz grupa snajpera tokom Zimskog rata sa Sovjetskim Savezom. Polјski biciklisti iz 25. Velikopolјske ulanske pukovnije pokazali su hrabrost   u odbijanju napada Nemaca na Krasnobrud u jesen 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata u Crvenoj armiji  nisu formirane specijalizovane biciklističke jedinice. Sovjetski vojni vrh  smatrao je bicikle zastarelim i neefikasnim.

 Između dva rata jugoslovenska vojska imala je tri velosipedska batalјona jačine 650 vojnika, po jedan na svaku konjičku diviziju. Čete su imale četvornu formaciju –  jedan vod lakih mitralјeza i tri strelјačka voda. Mitralјeske čete trojnu: tri   voda sa po tri odelјenja. Batalјon je imao i 4 kamiona, mehaničarsku radionicu i automobil-sanitet.

Posle Drugog svetskog rata ove jedinice ukinute su u gotovo svim armijama. Najduže ih je zadržala neutralna Švajcarska (!). Zbog nepovolјnog zemlјišta za razvoj i nastupanje oklopnih i mehanizovanih snaga, od 1952. godine u sastav lakih  divizija za teritorijalnu odbranu ulaze   po jedan biciklistički puk sa po tri batalјona sastava: tri biciklističke čete (tri voda i jedan prateći), minobacačka četa i prateće jedinice. Takav sastav zadržale su sve do početka šezdesetih godina.

Vojni bicikli stalno  nalaze novu primenu. Koriste ih razne paravojne jedinice u gerilskim ratovima i sukobima manjeg intenziteta širom sveta. Bicikl  postaje popularno narodno oružje . Jedan  od poznatijih primera je tzv. Ho Ši Minov put koji se tokom Vijetnamskog rata protezao od Severnog Vijetnama prema Južnom Vijetnamu i služio za dotur materijala snagama Vijetkonga u Južnom Vijetnamu. Bila je to kompleksna mreža putova, od relativno uređenih koji su omogućavali i upotrebu kamiona, pa do običnih šumskih staza po kojima se dostava ratnog materijala odvijala pešice i na biciklu. Bicikl je bio mnogo poželјniji izbor, jer je omogućavao veću masu tereta koju je jedan čovek mogao prebaciti u jednoj turi,  a povećavao je i brzinu transporta. Jedan od poslednjih primera masovnije upotrebe bicikala je bio građanski rat u Šri Lanki. Tamilski tigrovi  koristili su biciklističke jedinice kao brzu pešadiju.

Oružane snage SAD i Švedske i danas imaju određen oblik biciklističkih jedinica. Američka vojska je posebno koristila bicikle sa ojačanim okvirima u iračkoj kampanji.  iako ne u klasičnom smislu. Poznati  su po svom vrhunskom kvalitetu švedske bicikle ”Monark”, koje u Evropi još zovu i ”Olandeze”, po uzoru na holandske gradske bicikle.  Tamilski tigrovi, vojska Šri Lanke i vojska Finske još uvek imaju biciklističke jedinice u svojim sastavima. Pri tom ne treba zaboraviti ni njihovu utilitarnu vrednost. Na aerodromima, velikim kasarnama i magacinima često se mogu videti ovi dvotočkaši, mehanički prijatelјi čoveka.