Puno peripetija je pratilo izbor oružja namenjenog američkim vojnim policajcima, agentima u civilu, vazduhoplovcima, tenkistima i višim oficirima.
Tokom 1935. godine francuska vojska je usvojila pištolj Mle 1935A, konstrukciju Šarla Petera iz „Societe Alsacienne de Construction Mechanique”, (SACM, Cholet). Otprilike u isto vreme „J. R. Sauer & Sohn” (Eckemfrde, Suhl) plasirao je na nemačko tržište M.38N – futuristički pištolj sa „dekokerom” i dvostrukim dejstvom obarače. Tokom 1937. švajcarska fabrika „Schweizerische Industrie – Gesellschaff (SIG – Neuhausen) preuzela je Peterov patent ali je njegovoj realizaciji pristupila tek 1946. godine. Tako je nastao švajcarski vojni pištolj 9mm SIG P210 (M.49)
Pohvale upućene na račun ovog kvalitetnog oružja kod SIG-a su probudile komercijalne ambicije. Međutim, rigorozni švajcarski zakoni o izvozu oružja sputavali su tim iz Nojhauzena. Da bi prebrodio ovu barijeru, SIG je 1972. sa nemačkim Sauerom osnovao kompaniju „Magemont Corp”. Ideja je bila da Švajcarci proizvode kvalitetno oružje a Nemci ga plasiraju širom sveta.’ Već krajem 1974. godine kao rezultat zajedničke saradnje nastao je prvi iz legendarne serije modernih borbenih pištolja – 9 mm SIG – Sauer P220 (švajcarski vojni M.75). Na njemu je bio primenjen niz revolucionarnih rešenja ali i neke stare Peterove ideje kao i elementi zauera 38N. Međutim, pravi impuls razvoju ovog oružja dao je konkurs Tehničke komisije AK-2 MUP Zapadne Nemačke za policijski pištolj (iniciran pojavom urbanog terorizma). SIG-Sauer se na konkursu nojavio sa standardnim P220 i usavršenim modelom P225 (redukovane dimenzije, kapacitet 9 metaka). Na testu u Libeku, u jakoj konkurenciji, samo je P225 (službena oznaka R-6) izdržao probu na 10.000 metaka.
Već smo videli da je američki Kongres, iritiran aferama oko novog vojnog pištolja, 1983. godine raspisao novi konkurs za izbor oružja HM9. Švajcarsko-nemački koncern jeu SAD poslao pištolj P226 – u stvari P225 kapaciteta povećanog na 15 metaka. Iako su na uporednim testovima Beretta 92 SB-F i SIG-Sauer P226 dobili isti broj poena, armija se italijansko oružje opredelila – zbog niže cene. Ignorišući ovu odluku, specijalci SEAL uporno su favorizovali SIG a nakon nekoliko udesa beretom izdejstvovali su i reviziju testova za pištolj HM9. Na ispitivanjima se opet pokazalo da bereta i P226 imaju iste kvalitete; što je još interesantnije, SIG-ova navlaka od presovanog čeličnog lima (ukoliko se pištolj nije redovno održavao) je POD uticajem morske vode brzo korodirala. Kako se u obuci SEAL timova održavanju oružja posvećuje posebna pažnja, specijalci su zaključili da ova mana nije presudna pa su 20. januara 1986. i oficijelno usvojili P226.
Švajcarsko-nemački inženjeri se nisu uspavali na lovorikama. Kombinujući navlaku P225 sa redukovanim ramom P226, do 1990. godine su razvili novi, kompaktniji model P228. Istovremeno, škola američke vojne policije iz Fort Meklilena razradila je taktičko-tehničke zahteve za pištolj HM11, namenjen vojnoj policiji, agentima u civilu, vazduhoplovcima, tenkistima i višim oficirima. Između ostalog, oružje je na 15.000 hitaca smelo imati najviše 17 zastoja. Ovi zahtevi su oktobra 1991. upućeni Rok Ajsland Arsenalu. Tokom januara naredne godine na strelištu u Aberdinu izvršeni su uporedni testovi prijavljenih pištolja. Kako je P228 ubedljivo pobedio sve konkurente (prvenstveno domaći „Smith & Wesson” i favorizovanu beretu), 23. aprila 1992. je usvojen kao službeni pištolj 9 mm M.11. Sem navedenih vojnih struktura, za P228 (M.11) se opredeljuju FBI, DEA (Agencija za borbu protiv droga), IRS (Služba poreske kontrole) i niz lokalnih policija. Međutim, izbor FBI iz 1992. godine brzo je deplasiran. Agencija je, navodno zbog mehaničkih nedostataka (zatajivanja”, ali i mape zaustavne moći municije 919), odlučila da se, bar delimično, vrati „starom, dobrom” kalibru .45 ASR. Na osnovu rezultata konkursa raspisanog 25. oktobra 1996. od Springfield Aplogu je za SWAT timove naručeno 5000 modifikovanih .45ASR koltova M.11 (Bureau Model). Koliko su Amerikanci neodlučni, ukazuje podatak da je FBI još sredinom 1991. odustao od 10mm FBI S&W1076 upravo zbog „mehaničkih nedostataka” (ne-zvanično; zvanično, zbog nepreciznosti) i naručio 2000 pištolja SIG-Sauer P226.
Na kraju, treba reći da je SIG-Sauer P226 kragujevačkoj „Zastavi” poslužio kao uzor za razvoj CZ-99.
