U Balkanskim ratovima a potom i u Prvom svetskom, komite su odigrale herojsku ulogu. Međutim, rovovske borbe na Solunskom frontu zahtevale su novu organizaciju i taktičku primenu specijalnih jedinica. To je podrazumevalo i adekvatno naoružanje.
Pred rat 1912. većina komitskih odreda povučena je u Srbiju, reorganizovana i pripremljena za sadejstva sa regularnom armijom. Samo je u oblasti Kozjaka ostao odred Vojina Popovića Vojvode Vuka i na desnoj obali Vardara – grupa poručnika Milana Đokića. Lapski odred kapetana Vojislava Tankosića, Lisički — Dušana Sekulića, Gnjilanski — Vojisava Simića i Lukavski – Pavla Blažarića, formirani su u Srbiji i pridodati III armiji Bože Jankovića. Ovi ljudi imali su težak zadatak; zauzeti granične fortifikacije (betonske karaule i prihvatnice, tzv. „merćeze”), prebaciti se u neprijatelsku pozadinu, uznemiravati Turke i sadejstvovati sa operativnim armijama. Komite su dobile isključivo vojno formacijsko oružje: puške 7mm mauzer M.99, kame, ručne bombe Vasić Kragujevac M.12 i pikrinske metke.
Ovih preteča komandosa najviše su se plašili Austrijanci. Krajem 1908. godine Beč je osnovao 11 „krstarećih odreda” „ili „štrafuna”, specijalno obučenih za protiv komitska dejstva. Odrede „štrafuna” činila su po tri oficira i 100 vojnika dobrovoljaca, odabranih među ljudima koji su odlično poznavali teren na srpsko-austrijskoj granici.
Kada je postalo izvesno da je rat sa Austrijom neizbežan, Direktivom br. 1 od 11. jula 1914. godine predviđeno je stvaranje Gornjačkog (Svilajnac), Zlatiborskog (Užice), Jadarskog (Valjevo) i Rudničkog (Beograd) četničkog (komitskog) odreda. Ministar vojni je 3. avgusta izdao uput za izvođenje četničke vojne, koji je u svemu imao karakteristike današnjeg specijalnog rata. Dan kasnije, Živojin Mišić je naredio formiranje Zlatiborskog (komandant major Kosta Todorović, 750 ljudi), Jadarskog (major Vojin Popović, 500 ljudi), Rudničkog (major Vojislav Tankosić, 500 ljudi) i Gornjačkog četničkog odreda (major Velimir Vemić, 500 ljudi). U nedostatku srpskih mauzerki, Todoroviću je na raspolaganju dato 2000 pušaka 8mm Mannlicher M.88 i 2000 ručnih bombi, a Vojvodi Vuku, Voji Tankosiću i Velimiru Vemiću – po 1000 manliherki M.88 i po 1000 bombi. Svaki drugi četnik dobio je i po jedan eksplozivni pikrinski metak sa kapislom, štapinom i upaljačem. Manliherke su u Drugom balkanskom ratu zaplenjene od Bugara. Naime, 60 odsto bugarske armije bilo je naoružano ovim zastarelim puškama, api četnicima su odgovarale zbog municije; u dubokoj neprijateljskoj pozadini, odsečeni od logističke baze, mogli su koristiti zaplenjene austrijske metke za manliher M.95.
Rudnički odred se u noći između 26. i 27. jula prikupio u Beogradu na Torlaku, gde je Tankosić trebalo da bude pritvoren. Sutradan (28. jula), odredu je ipak povereno osiguranje obala od Vidin kapije do železničkog mosta. Iste noći komite su osujetile austrijski pokušaj forsiranja Save u visini Carinarnice. Međutim, oko 22 sata Tankosić je dobio ponovno naređenje da se vrati u pritvor pri komandi Dunavske divizije I poziva na Torlaku. No, zbog tekućih borbi, u tom trenutku nije mogao da izvrši ovo naređenje. Oko ponoći, Tankosić je pomogao komandiru minerske čete I inženjerijskog bataljona, kapetanu Mihailu Aliću, da minira pet gvozdenih raspona železničkog mosta na Savi (izgradnju mosta je 1. avgusta 1884. završilo Societe de Fives из Лила).
Komandi divizije javio se tek 29. jula oko 22 časa ali, uskoro je pušten iz pritvora. O čemu je zapravo, reč? U tački 7 austrijskog ultimatuma od 23. jula, zahtevalo se Tankosićevo hapšenje zbog umešanosti u Sarajevski atentat. U želji da izbegne rat, Vlada je prihvatila ovaj uslov. Međutim, pukovnik Anđelković je 24. jula u 7.10 časova izvestio Vrhovnu komandu da komite neće da se odvoje od svog vođe i da je njegovo hapšenje nemoguće bez prolivanja krvi. Tako je Tankosić 28. jula i uspeo da napusti štab na Torlaku. Na Ministarskoj sednici održanoj 26. jula u 15.10, zaključeno je da Beč nije podneo nikakve dokaze protiv Tankosića; kako je u međuvremenu objavljen rat, njegovo hapšenje postalo je bespredmetno.
Tako je major nastavio borbu sve do herojske smrti (ranjen 31. oktobra, umro 2. novembra 1915. u Trsteniku). Kosta Todorović je 27. septembra 1914. na Karadžića brdu, u Bosni, opkoljen od Austrijanaca i živ spaljen u plastu sena; Vojislav Simić je 20. oktobra 1915. poginuo kod Prizrena a vojvoda Vuk je pokošen rafalom na Gruništu, 28. novembra 1916. godine Komitski odredi prošli su sve slavne bitke 1914-1915. godine; ovo važi i za Sremski dobrovoljački odred, formiran nakon tragičnog forsiranja Save kod Čevrntije, koji je 1915. godine skoro ceo izginuo braneći Beograd.
Komitski odredi su do Kolubarske bitke u tom stepenu desetkovani da su praktično prestali da postoje. Međutim, Vojin Popović je 21. juna 1915. dao kritičku ocenu ovih jedinica, pogotovo po pitanju discipline. Na njegov predlog formirani su novi 1. i 2. dobrovoljački bataljoni, kasnije inkorporirani u Dobrovoljački odred, koji je činio operativnu jedinicu regularne armije. Odred je prošao albansku golgotu a posebno se iskazao na Solunskom frontu. Nakon teških borbi na Gruništu, gde je poginuo i Vojin Popović, odred je spao na samo 450 ljudi pa je definitivno rasformiran.
U to vreme zbog taktičkih zahteva rovovskog rata, u srpskoj vojsci je nastao novi tip specijalnih jedinica, sličan italijanskim Arditima ili austrijskim Sturmtruppen. Krajem 1916. godine u svakom puku su formirana po dva dobrovoljačka bombaška odeljenja. Sredinom 1917. ona su preuređena u jurišne čete, sastavljene od dobrovoljaca, uglavnom podoficira i oficira sa specijalnim psihofizičkim predispozicijama. Ovi „komandosi” naoružani su francuskim bombama OF M.15 i F1 M.15 sa automatskim upaljačima „allumeur automatique Billant modele 1916”, pištoljima 7,66 mm Ruby M15, dvoseklim kamama ili francuskim bodežima M.1bis i, po potrebi, musketonima 8mm lebel M.1892. Svaki vojnik dobio je specijalne platnene navlake za cipele (radi nečujnog hoda) i navlake za laktove i kolena (zaštita uniforme pri puzanju).
Pripadnici jurišnih četa su po specijapnim zadacima avionom prebacivani u duboku pozadinu (na okupiranu srpsku teritoriju). Slične operacije postale su češće pred proboj Solunskog fronta, kada su prikupljane informacije za II biro komande francuske Istočne vojske. Prebacivanje je uglavnom poveravano eskadrili Brege 510. Tako je 27. jula 1916. godine avionom njepor na planinu Solunicu prebačen Vasilije Trbić a 15. septembra, njeporom No. 734 (eskadrila No. 87), u rejon sela Mehana spušten je Kosta Pećanac. Specijalci su za ovakve akcije opremani francuskim ručnim bombama OFM. 15i F1M.15, eksplozivom i američkim petometnim poluautomatskim karabinima kapibra ’351 Winchester M.1907 (Francuska je naručila izvestan broj vinčesterki za svoje pilote). Očito, i pre više od osam decenija pripadnici specijapnih snaga opremani su i – specijalnim oružjem.
