JURIŠ LAKE KONJICE

Kukavičluk od hrabrosti, ali i razboritost od uzaludne žrtve razdvaja „tanka crvena linija”. Ovaj izraz nastao je tokom sunčanoJ popodneva 25. oktobra 1854. godine. Evo kako…

Početkom oktobra 1854, u jeku Krimskog rata, savezničke snage su ozbiljno ugrozile Sevastopolj i počele da ga bombarduju. Rusi su odlučili da udarom na glavnu anglo-francusko-tursku bazu, lociranu u Balaklavi, olakšaju položaj branilaca tvrđave.

balaklava
Panoramski pogled na scenu napada teške brigade u bici za Balaclavu 25. oktobra 1854. u Krimskom ratu: akvarel potpukovnik Dawins iz garde Coldstream

Bojište ispred Balaklave činile su severna i južna dolina, međusobno razdvojene planinskom kosom. U osam časova ujutro, 25. oktobra 1854, ruski 45. Azovski, 46. Dnjeprovski i 47. Ukrajinski pešadijski puk krenuli su u napad prema Balaklavi. Brzo su razbili Turke kod Kamara i doprli do Kadikeja. Međutim, u južnoj dolini je 10. Ingermanlandski husarski puk Nikole Maksimilijanoviča rastrojen energičnim protivnapadom britanske teške konjičke brigade generala Skarlita, što je zaustavilo dalja ofanzivna dejstva. U ruskim rukama ostali su turski reduti 1. i 2, izgrađeni na severnim padinama planinskog venca, u kojima se nalazilo i 11 britanskih topova.

Evo neprijatelja, eno topova

Savezničkim snagama komandovao je Ficroj Somerset baron Reglan (1788-1855). Reglan je bio veteran Napoleonovih ratova i u bici kod Vaterloa izgubio je desnu ruku. Tom prilikom, sa tipično britanskom hladnokrvnošću, rekao je ađutantu: „Ne odnosite ruku dok sa nje ne skinem venčani prsten”. Da bi uprkos invalidnosti sačuvao elegantnu formu uniforme, naručio je specijalni mundir sa rukavima koji su polazili od korena kragne; tako su nastali i danas popularni „raglan rukavi”.

balaklava
Napad teške brigade u bici kod Balaklave 25. oktobra 1854. u Krimskom ratu: slika Stanley Berkeley

Lord Reglan ni 25. oktobra 1854. nije izgubio prisustvo duha. Odmah je napožio načelniku konjice, Džordžu Bingamu erlu Lukanu (1800-1888), da povrati izgubljene topove. Lukan je pozvao komandanta 11. husarskog puka, prepotentnog i ne posebno inteligentnog Džejmsa Tomasa erla Kardigena (1797-1868), neodređeno upro prst u pravcu severne doline i lakonski rekao: „Milorde, evo neprijatelja, a tamo su i naši topovi”. To je bio šlagvort u najslavniju epizodu Krimskog rata.

Na početku severne doline mirno je stajala britanska laka konjička brigada. Njenu prvu vrstu činili su eskadroni 13. lakog dragonskog, 17. ulanskog (kopljaničko) i 11. husarskog, a drugu — 8. husarskog i 4. lakog dragonskog puka. Kardigen je u galopu došao sa komandnog mesta, postavio se na čelo brigade i izdao komandu za pokret. Istog trenutka, uz reski zvuk čelika, na suncu je blesnulo 673 sečiva. Bojištem je zavladao muk. Utegnuta u svoje crvene dolame, u besprekornom poretku, kao da je na paradi usred Londona, brigada je poput tanke crvene linije krenule ka pogrešnom cilju. Umesto prema obližnjim redutima sa zaplenjenim topovima, Kardigen je poveo pravo prema ustima kompletne ruske artiljerije na kraju doline duge 3000 koraka!

Posle nekoliko stonina metara brigada je prešla u kas a potom u galop. Ova lavina prosto je pregazila Uralski kozački puk koji je pokušao da joj se suprotstavi i sručila se na 3. donsku i 2. bateriju 12. brigade. Rusi su do poslednjeg trenutka dejstvovali kartečom koji je pokosio prve redove husara, kopljanika i dragona, ali ih nije zaustavio.

Konjanici su sabljama sasekli topovske posade, isprevrtali i polomili kare i lafete i uleteli u 9. husarski Kijevski i 10. husarski Ingermanlandski puk. U krvavo klupko britanskih i ruskih konjanika i preživelih artiljeraca koji su panično bežali, sa boka su udarila 3 eskadrona Vajmarskog ulanskog puka pukovnika Jeropkina. Ruski ulani su počeli nemilosrdno da seku već posustale Britance koje je od potpunog uništenja spasao samo hrabri ispad francuskog puka konjičkih lovaca. Francuze je pomoć saveznicima skupo koštala; većina ih je tradapa pod udarcima bajoneta ava bataljona 61. Vladimirskog puka. Međutim, i ovaj kratki intermeco bio je dovoljan da se 401. pripadnik lake brigade, uglavnom bez konja, povuče pod zaštitu 93. hajlenderskog (škotskog) puka Kolina Kempbela barona Klajda.

Vojnici 13. lakog dragonskog puka: Bitka kod Balaclave 25. oktobra 1854. u Krimskom ratu: fotografija Fenton

Okupani u znoju i krvi, izranjavljeni i krajnje iscrpljeni, preživeli husari, dragoni i kopljanici na polaznom položaju su se okupili oko Kardigena, uzvikujući: „Ser, hoćemo li ponovo u napad?” No, bio je to kraj „najbolje konjice na svetu” – čuvene lake brigade u čiju opremu i obuku su uložene godine napora i gomile novca. U Britaniju se nikad nije vratilo 272 pripadnika brigade.

Veličanstveno, ali nije rat

Juriš lake konjice kod Balaklave ostaće zabeležen kao trajni spomenik ljudske gluposti, uzaludne hrabrosti i besmislenosti rata. Tanka, crvena linija lake brigade od tada će simbolizovati granicu između dve krajnosti. Posmatrajući napad sabljama na topove, francuski maršal Basket je uzviknuo: „Ovo je veličanstveno, ali, to nije rat!”

Iako je 25. oktobra 1854. godine bio dan kolektivne uzaludne žrtve, u severnoj dolini su zabeleženi i primeri individualne hrabrosti. Rotmistr (kapetan) Hitrov, komandir 1. eskadrona ruskog ulanskog puka, našao se okružen britanskim konjanicima. Iako na više mesta ranjen pištoljskim zrnima i sečivima sabalja, hrabro se borio protiv nadmoćnog protivnika. Videvši u kakvom je položaju, ruski ulani, koji su se povlačili pred francuskim šaserima, obrnuli su konje i pohitali mu u pomoć. Međutim, Hitrov je bio svestan bezizlaznosti situacije; da 6i spasao svoje ljude od besmislene pogibije, odsečno im je naredio da nastave povlačenje. Uskoro mu je pao konj, ali rotmistr se i pešice branio sabljom sve dok ga Britanci nisu potpuno sasekli.

Preživeli iz napada lake brigade u bici kod Balaklave 25. oktobra 1854. u Krimskom ratu: slika Lady Butler

Samo nekoliko trenutaka ranije i nekoliko metara dalje, britanski pukovnik Viljem Dženins imao je više sreće (ili pameti?). U trenutku kada je sjahao sa ranjenog konja, na njega su naletela tri ruska ulana. U nemogućnosti da im parira sabljom, Dženins je potegao revolver, preciznim hicima oborio dvojicu Rusa a trećeg naterao u bekstvo. Ma koliko pragmatičan, ovaj gest se kosio ne samo sa teatralnim činom lake brigade nego i sa kodeksom časti britanskih oficira. Sve do kraja 19. veka britanski oficiri su u ratu uglavnom nosili samo sablju.

Setimo se epizode iz Burskog rata kada je Vinston Čerčil bukvalno prokrijumčario privatni desetometni pištolj mauzer C-96 i tako sebi spasao glavu. Istina, već i u Krimskom ratu mnogi oficiri su o svom trošku nabavljali tada poslednju reč tehnike u vidu koltovih ili adamsovih perkusionih revolvera i nosili ih mimo propisa. Međutim, Dženins je jedan od prvih konjanika koji je i praktično dokazao opravdanost uvođenja ovog oružja u svoj rod.

Neopterećeni tradicijom i sa potpuno drugačijim poimanjem časti, američki oficiri će samo sedam godina kasnije, u Građanskom ratu, revolver smatrati primarnim oružjem konjice a sablju tretirati kao suvišan i beskoristan atribut ovog roda.

Branko Bogdanović

Branko Bogdanović

Branko Bogdanović

autor za oruzjeonline.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.