Poluautomatska snajperska puška Zastava M91

Snajperske puške činile su jedan od retkih segmenata domaćeg pešadijskog naoružanja koji, po kalibru, nije bio unifikovan sa “familijom automatskog oružja Zastava“. “Srednji” metak Jelizarova i Seminima, naime, nije odgovarao taktičko-tehničkim zahtevima snajpera, pa su naši konstruktori ovaj tip oružja razvijali za staru municiju 7,92×57 mm.  Diskontinuitet u kalibru domaćeg snajperskog oružja predstavlja jedino poluautomatska puška 7,62 mm M91. To je, nakon pola veka, označilo povratak starog ruskog metka, 7,62 x 54 mmR M1908/1930. Određeni uticaj na ovakav izbor imale su i informacije o izvrsnim performansama sovjetske snajperske puške Dragunova (SVD obr. 1963), koja je, takođe, koristila municiju 7,62×54 mmR .

Domaći snajper 7,92 mm M76, u konstruktivnom smislu, predstavljao je lakše rešenje jer se bazirao na municiji sa žlebom. Na njemu je, praktično, zadržano kompletno rešenje automatske puške M70, prilagođeno specifičnim, taktičko – tehničkim zahtevima za precizno oružje, te zahtevima koji su proizilazili iz impulsa metka 7,92 x 57 mm. Najveća pažnja usmerena je na iskorišćenje barutnih gasova i konstrukciju cevi. Kod standardnih pušaka, deo gasova, koji je potiskivao klip, napuštao je kanal cevi odmah nakon prolaska zrna preko baze otvora gasne komore. U cevi bi dolazilo do naglog pada pritiska, iako se zrno još uvek kretalo kanalom. Kod standardnog streljačkog oružja ovaj gubitak bio je zanemarljiv ali, kod snajperske puške, bitno je uticao na preciznost. Odvod gasova u regulator trebalo je odgoditi sve dok zrno potpuno ne napusti cev (kritično vreme odlaganja iznosilo je samo 0,5 mili-sekunde). Osim toga, konstrukciju same cevi, odnosno, koničnost, trebalo je prilagoditi krivoj pritisaka (rasporedu i visini amplituda).

Nakon više hiljada merenja, ustanovljeno je da optimalna koničnost iznosi svega 0,01 milimetar. Konačno, u gasnu komoru ugrađen je regulator gasova. Imao je tri otvora različitog prečnika i tri “prozora”, obeležena brojevima “1”, “2” i “3” (prema veličini prečnika otvora). Postavljanjem regulatora u određeni položaj, regulisala se količina protoka gasova. Položaj “2” koristio se prilikom gađanja pri normalnoj temperaturi vazduha, položaj “1” – za vreme visokih temperatura, a položaj “3” – do ispaljenja prvih 300 metaka i prilikom zaprljanosti gasne komore. Ako bi, tokom gađanja sa položaja “2”, došlo do prejakog izbacivanja ili smicanja venca čaure, zauzimao se položaj “1”. 

Kod oružja 7,62 mm M91, konstrukcija čaure diktirala je dodatne zahteve; morala se menjati konfiguracija čela ležišta metka (zbog oboda čaure) i rešiti problem izbacivanja čaura (obod je zapinjao za klip). “Zastavin” tim, predvođen Marinkom Petrovićem i Jovanom Maleševićem, uspešno je rešio sve probleme. Pri tome, novi snajper nije predstavljao prostu kopiju sistema Dragunova, odnosno, zadržana je većina rešenja primenjenih i na domaćem modelu iz 1976. godine. Za pušku M91 konstruisan je i prigušivač zvuka mase 900 g, koji nivo buke obara za 12 decibela.