Naslovna Istorija Ja ne ubijam ljude nego fašiste – Ljudmila Pavličenko i ‘amazonke’ Crvene...

Ja ne ubijam ljude nego fašiste – Ljudmila Pavličenko i ‘amazonke’ Crvene Armije

9
ljudmila pavlicenko
ljudmila pavlicenko
google news

Nedavno smo se bavili ulogom žena u Vermahtu (”Amazonke Vermahta”). Na predlog našeg čitaoca Filipa, pogledajmo i s druge strane fronta – šta su radile i čime su doprinosile ratnim naporima žene Sovjetskog Saveza? Posebno ćemo se baviti i najslavnijom heroinom – Ljudmilom Pavličenko, jednim od najpoznatijih snajpera svih vremena. 

Na našem portalu mogli ste pročitati vest da se Ukrajinci žale kako nema dovoljno žena u vojsci. Očigledno je da se bez njih ne može ni u savremenom ratu. Zato možda ovaj tekst treba započeti pozjamicom  naslova knjige ”Rat nema žensko lice” (”У войны́ не же́нское лицо́”).

Autor je Svetlana Aleksievič koja je za zbirku ispovesti žena-učesnica rata, dobila Nobelovu nagradu 2015. godine. No, i njen naslov nije originalan jer su to početni redovi iz romana beloruskog pisca Alesija Adamaoviča ”Rat pod krovovima”. Kao vojni obveznici od 1941. pa do kraja rata službeno je bilo mobilisano gotovo pola miliona žena, tačnije – 490.245.

U jedinice PVO poslato je 177.065 žena, u Ratno vazduhoplovstvo njih 40.209, u specijalne ženske jedinice i škole 14.460. Ni to nije sve. Praktično su sve oblasti bile pokrivene: u saobraćajno-transportnoj službi (kao vozači ili kao saobraćajci) služilo je 18.785, kao kuvari njih 28.500, a u sanitetskim jedinicama na frontu i u pozadini bilo ih je 41.224.

Ni mornarica nije ostala bez lepšeg pola – 20.889. žena, dok je na železnici službovalo 7.500 njih. U lokalnoj protivvazdušnoj odbrani bilo je angažovano 70.458 žena (kod nas se ta služba zvala pre rata PAZ – protivavionska zaštita), a u ostalim (frontovskim, okružnim i armijskim) ustanovama kao administrativni personal 29.259 službenica.

Prvog januara 1945. godine među ženama je bilo 70.647 oficira, 113.990 podoficira, 276.809 vojnika i kursanata raznih škola i smerova – 2.057.

Posebna evidencija o poginulim ženama nije vođena. Međutim, zna se da je a je od 800.000 do milion žena izvelo podvige za koje su nagrađene i odlikovane. Odakle razlika u brojci obveznika i nagrađenih? Mnoge žene, bez vojne obaveze, dobrovoljno su bile u partizanima ili su braneći kućni prag, sarađujući s partizanima, rizikovale svoje živote i živote svojih porodice u borbi protiv okrutnih okupatora. 

U tekstu o nemačkim amazonkama spomenuli smo ”Gretchen”, popularno ime za nemačku pomoćnu silu i naveli smo i to da je dolazilo i do njihove neumitne seksualne zloupotrebe, ono što bi se danas politički korektnim jezikom nazvalo ”seksualnim uznemiravanjem”, a ima svoje mnogo preciznije ime.

Kod Sovjeta je takođe bilo neizbežno da se, usled blizine, straha od smrti i fatalističke neizvesnosti svakog dana, razvijaju brze i nagle ljubavi i veze. Međutim, istina je i to da su visoki oficiri umeli često da pribegavaju ”seksualnoj eksploataciji”, pa je čak nekoliko maršala i generala po tome bio veoma poznato. Dovoljno je bilo zapretiti slanjem na prvu borbenu liniju. U RKKA za njih je postojao izraz ”trofejne žene”. Mnoge koje su stigle na front bile su vođene i praktičnim razlozima – brzo bi zatrudnele i bile bi vraćane u pozadinu.

Najslavnijom među njima, Ljudmili Mihajlovnoj Pavličenkovoj (devojačko Belova), to nije moglo da se dogodi. Rođena je je u Beloj Crkvi, u Kijevskoj guberniji Ruske imperije 1916. godine. Bila je snajper 25. Čapajevske divizije RKKA. Heroj SSSR postala je već 1943. godine.

Posle završetka rata do 1956. godine radila je kao oficir pri Glavnom štabu RM SSSR u zvanju majora obalske odbrane. Prerano je otišla – umrla je u Moskvi 27. oktobra 1974. godine sa samo 58 godina.    

Ovu telegrafski sročenu biografiju svakako treba proširiti. Ljudmila je, usled svoje slabe konstitucije teško stigla do prvih borbenih redova. Najpre su joj dozvoljavali da obavlja samo partizanske zadatke.

Međutim, na prvoj streljačkoj proveri kojoj je, na svu sreću, prisustvovao promućuran, talentovan frontovski oficir, ona je (ne govorivši nikom da se pre rata bavila, pored aktivnog studiranja i vrhunskim, takmičarskim streljaštvom), izazvala senzaciju! Posle nekoliko provera primljena je u RKKA s činom višeg poručnika (odgovara našem činu kapetana). Bila je tamo gde je najteže, ovladavajući frontovskom taktikom i dejstvujući najpre iz rova, odnosno stroja.

Rat ju je zatekao u odbrani Odese i Sevastopolja. U toku opsade Krima u proleće 1942. godine Pavličenko je, pre ranjavanja gelerom minobacačke vatre, imala u svojoj knjižici potvrđeno više od 300 likvidiranih fašista, tačnije  – 309, od toga 36 nemačkih snajpera od kojih je većina poslata sa zadatkom da je likvidira. Poređenja radi, legendarni Vasilij Zajcev ubio je 225 fašista. 

Spomenuto ranjavanje dogodilo se juna 1942. godine. Evakuisana je podmornicom, a zatim upućena na Kavkaz. Na najvišem vojnom vrhu odlučeno da se više ne vraća u prve borbene linije kako ne bi pala u ruke neprijatelju. Poslata je sa delegacijom Sovjetske omladine u Kanadu i u SAD. Tamo je bila i na prijemu kod predsednika Ruzvelta.

Na poziv prve dame, Eleonore koja se, metaforično rečeno, zaljubila u Ljudmilu (koja je inače odlično govorila engleski, jer joj je majka bila profesor engleskog jezika), izvesno vreme je bila smeštena u Beloj kući. Eleonora im je organizovala i ekskurzije da upoznaju američke znamenitosti. Amerikanci su joj poklonili pištolj ”Kolt”, a Kanađani pušku ”Vinčester”. Navedeni pištolj nalazi se u Centralnom muzeju OS RF u Moskvi. 

Amerikance je definitivno osvojila na jednoj konferenciji za štampu. Na njoj se našao i provokator, ruski emigrant-novinar koji ju je pitao: ”Kako se osećate kada ubijate ljude?”. Ona je   odogovorila da to nisu ljudi nego nacisti, a onda je dodala frazu koja se našla u mnogim knjigama, ali i u holovima vojnih škola i akademija: ”Meni je 25 godina, a na frontu sam uspela da likvidiram 309 nacističkih okupatora. Ne činili vam se, gospodo, da se previše dugo krijete iza mojih leđa?”.

Posle rata Ljudmila Mihajlovna je dovršila studije, diplomirala na Kijevskom univerzitetu i postala stariji naučni saradnik (rang magistra) Glavnog štaba RM SSSR. Godine 1956. godine prešla je da radi u opštevojnoj organizaciji ”Sovjetski komitet veterana rata”. Sudbina je htela da se još jednom, 1957. godine sretne sa Eleonorom Ruzvelt za vreme njene poslednje posete SSSR. I za taj susret vezana je angedota. Kada je neumoljivi protokol podsetio da se kasni i da ih čeka premier Bulganjin (Hruščov je u to vreme bio generalni sekretar KP SS) Eleonora je odgovorila – ”Ima i koga da čeka”. 

pavlicenko i eleonora ruzvelt 1042. godine
pavlicenko i eleonora ruzvelt 1042. godine

Neki promućurni urednik Glavne redakcije naučno-popularnog i obrazovnog programa Centralne televizije SSSR dosetio se i napravio višečasovni razgovor s Ljudmilom, tako da je ostalo dovoljno dokumentarnog materijala da se prouči praktično svaki njen korak. A poslednji njen korak bio je 27. oktobra 1974. godine kada je snažni moždani udar, apoleksija, okončao njen život.

Urna s prahom nalazi se pored urni muža, majke i sina u kolumbarijumu čuvenog Novodevičjeg groblja koje je u Moskvi i svetu poznato kao i francuski Per Lašez, mesto gde se sahranjuju najzaslužniji. Kroz to groblje redovno se organizuju posete turista jer se tamo nalaze svetski poznata imena.

Čime je Ljudmila likvidirala svoje neprijatelje? Kratko vreme koristila je poznatu ”Mošinku” koja se sada nalazi u Centralnom muzeju OS u Moskvi. Posle toga je prešla na ”SVT-40”, čuvenu automatsku pušku koja je višestruko povećavala njene ubojne sposobnosti, pri tom ne ugrožavajući njeno maskiranje. Bila je spremna da satima leži u zasedi i da je zaveje sneg. Jedino što se tada kretalo bio je zatvarač na pušci. I ona se držala zlatnog pravila – „nikada jedan metak s istog mesta“. Pored brojnih sovjetskih i američkih priznanja, ordena, medalja i oružja, nosilac je i toge počasnog studenta Oksforda. 

Bio sam u prilici da kao član stručnog žirija odgledam i ocenim prvi film koji je bio njoj posvećen – ”Cilj vidim! – Цель вижу!” reditelja E. Sokurova, snimljen 2013. godine. Bilo je to na festivalu ’’Sergej Bondarčuk’’ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve. Pavličenkovu je igrala Aleksandra Buličova.

Preskočio sam protokolarnu obavezu da ne razgovaram sa učesnicima dok traje festival i pridružio im se ta večerom kada su se kolege razišle; u  razgovoru s autorima filma saznao sa da je naziv filma ustvari usmena potvrda strelca svom partneru (”vidim cilj!”), posle koje sledi dejstvo.

Inače, i sam reditelj, Sokurov, bio je snajper-instruktor pa mu nije bilo teško da napravi realistički, takoreći vaspitno-obrazovni film o dejstvu snajpera. Moja čast bila je još veća kada sam na istom festivalu 2015. godine odgledao film ”Bitka za Sevatopolj” koji je režirao Mokricki, a Pavličenkovu je igrala čuvena Julija Peresiljd.

U februaru 2016. krenuo je i serijal od četiri televizijske epizode. Po Ljudmili su nazvane ulice u Sevastopolju i Beloj Crkvi, kao i škola u kojoj je učila. Jedan brod je dobio njeno ime. 

Za one koji nisu gledali ovaj film, slobodan sam da ponudim moju kritiku koja je objavljena u zbirci prikaza i eseja ”Kalibar 35”, knjizi koja je posvećena kritikama, odnosno prikazima ratnog filma. Podsećam da je kritika pisana pre SVO, a posle početka bombardovanja Donbasa. 

Bitka za Sevastopolj, ili: kako odabrati najlošiji naslov?

U Rusiji, posebno u Moskovskoj oblasti koja je primila veliki talas izbeglica iz Donbasa i podnosi glavni udar njihovih problema, sve što je vezano za ovaj  rat izaziva drugu i drugačiju vrstu pažnje – pa i filmovi.

julija peresiljd kao ljudmila pavlicenko
julija peresiljd kao ljudmila pavlicenko

Sve se sada posmatra kroz drugačiji filter. Jedna ogromna zemlja, sa iskustvom viševekovnog ratovanja, prešla je na ”tihi hod”, odnosno ratni režim života i tako se ponaša u svim segmentima. Zato je snimanje ovoga filma u producentskom smislu podvig jer je rađeno u koprodukciji dveju strana koje su, praktično, u ratu. 

Ratni film deli sudbinu svog žanra pa i on služi kao oruđe – otvoreno ili prikriveno. Zato je i film ”Bitka za Sevastopolj” poneo potpuno netačan naslov. Već svi znaju da je originalni naziv filma ”Nesalomiva”, a posle projekcije  i poslednjem gledaocu je jasno da je ovo biografski film,  ratna drama-romansa, priča o ženi u kojoj je rat pobudio sve najbolje. Paradoks je da je film urađen u rusko-ukrajinskoj produkciji, ali, podsetimo se, film je sniman 2012/13. godine.

Nema, dakle, priče o sudaru titana, niti herojskih freski, masovnih juriša, itd. Sevastopoljska operacija jeste jedna od najvećih epopeja Drugog svetskog rata, a sam grad je jedan od malobrojnih nosilaca najvišeg priznanja Ruske Federacije – Grad ratničke slave (Город воинской славы).

Nije ni čudo što su se pravi filmofili i ljubitelji istorije Velikog otadžbinskog rata poradovali da će, konačno, videti film posvećen toj bici koja je, inače, segmentarno, obrađivana u mnogim filmovima i romanima, pa čak i u muzičkim delima. Ali…umesto ratne storije dobili smo (zasluženo snimljenu!) biografsku priču o devojci neverovatnog talenta, posvećenosti, energije i upornosti. 

Radnja filma počinje pred sam rat. Predratna atmosfera je gotovo idilična, studenti polažu ispite, ide se na plaže, brinu se obične brige. Samo upućeni znaju šta se sprema. A sprema se račun svima. Kada se sve računice svedu, plaćaju ih pojedinci. Mnogi to urade, ni krivi ni dužni, svojim životima. Ljudmila (Ljuda) je preživela.

Njena cena bila je pogibija tri čoveka koje je volela, iskušenja i prozivke pravovernih komesara, nadmudrivanje sa ideološkim neprijateljima i – najstrašniji račun: gledanje smrti u oči. Ona smrti u oči nije gledala figurativno i simbolično, već  kroz okular snajperske puške. Nijedan njen pogodak nije bio proizvod nasumičnog rešetanja ili rafalne paljbe. Svaki metak je stigao zlikovce kojima je ona odlično videla lice. Mnogi bi od toga poludeli. 

Ceo film je, dramaturški analizirano, jedan veliki flešbek, sa više dobro raspoređenih manjih segmenata. Svaki od tih manjih flešbekova (Amerika,  ratište, mirnodopske uspomene) pravilno su rapoređeni i ne dovode u zabludu gledaoce niti ih zbunjuju.

Film ne pati od boljki preterane digitalizacije, pa su efekti (napadi aviona, eksterijeri, itd) s merom urađeni. Samo u jednoj od prvih ratnih sekvenci upotrebljen je onaj beskrajno glup i izlizan efekat usporenog metka (isti onaj koji je upropastio film ”Snajper, oružje odmazde” i mnoge druge žanrovski srodne filmove) i više se nije pojavljivao. 

Pažljivijem gledaocu, naravno, ne treba prepričavati film (niti to ikada radim), stoga ću skrenuti vašu pažnju na neke interesantne detalje, karakteristične samo za ovaj film. Da nijedan reditelj nije savršen govori sledeća sekvenca: kod Borisa (lekara, njenog nesuđenog verenika), prijem u kući prekida komšinica koja utrčava uzbuđena i kaže zadihana – ”Zar vi niste čuli?”. Prilazi radiju, uključuje ga i čuju se delovi objave rata. U čemu je propust? Imao sam radio ”lampaš” i dobro se sećam da mu je bilo potrebno bar minut, ako ne i više, da se zagreje i nikada nije odmah počeo da emituje. To nas je posebno nerviralo kada bismo čuli kod komšije radio i požurili da uključimo naš. Eto, detalj je to, ali o detaljima najviše i treba brinuti.

Za pohvalu je  prikaz realističkog gađanja pancirnom municijom u vizir tenka. Ratna praksa potvrđuje da se to dešavalo. Odlična je sekvenca kada Ljuda upada sa ranjenim saborcem u jamu u kojoj zatiče ranjenog Nemca. Scena za trenutak podseća na najbolju takvu scenu svih vremena u filmu ”Na zapadu ništa novo”. Ovo se može smatrati sjajnom posvetom, pošto scena nije kompletno citirana (Nemac preživljava, izvlači se i otpuzi prema svojima).

Sekvenca u kojoj Ljudina drugarica umesto svadbe priređuje pomen, jer joj je verenik neposredno pre slavlja poginuo nije do sada, kao takva, viđena u ratnim filmovima, bar je ja nisam u ovom obliku video. Potresno, neobično i tačno. Sigurno je da su takve situacije bile relativno česte i da je mnogo dece rođeno kao posmrče, no ne sećam se da se neko setio da to ovako obradi.

sa omiljenom svt 40
sa omiljenom svt 40

Scenarista je od njene biografije odstupio u jednom značajnom delu (bez ikakave potrebe), time što joj je olako pridodao pogibiju troje nesuđenih verenika. U pravom životu Ljudmila Belova se udala 1932. godine, ponela prezime muža i rodila mu sina. Ne treba zaboraviti ni jednu sjajnu epizodu: u filmu se pojavljuje lik Vudija Gatrija! Zašto je on interesantan? Priznati naslednik Džoa Hila, rodonačelnika protesne pesme (u SAD su radnicima zabranjivali govore na skupovima, pa je Džo Hil pevao svoje govore!), posvetio je pesmu heroini.

Eto, to su neki moji, najkraći utisci. Nadam se da će vas podstaći da odgledate film. Ostaćete, kako rekoh, uskraćeni za priču o gradu-heroju, ali ćete zato videti filmsku biografiju istinske heroine. Nije ni to malo, naprotiv. I ne zaboravimo onaj lucidni naslov ”rat nema žensko lice”.

9 KOMENTARA

  1. Tu su još i slavni primjeri Lidije Litvjak i Jekatarine Budanove(služile u 586.lovačkom puku na Jak-1 i Jak-1b)i žene piloti(noćne vještice)iz 588.noćnog bombarderskog puka(kasnije 46.gardijskog Tamanskog puka)koje su letjele na Polikarpovima Po-2NLB.

  2. Искрено сумњам да било који режисер може битку за Крим “спаковати” у један филм а да то буде макар приближно добро.

    • Saglasan sam. Pošto sam redovno na njihovim festivalima, uočio sam da oni najpre snime seriju, pa onda proberu materijal za film. Inače, ako bi krenuli od Prvog krimskog rata, trebalo bi da nađu novog Bondarčuka…

      • Искрено, јако бих вол’о да се нешто тако сними.. макар комбинација документарног и играног филма.
        Овде сам мислијо на саме битке за Крим у ВОВ..
        Не може стати у један филм повлачење из Одесе и припрема одбране Крима, Ваздушне битке, Борбе на Црном мору, Бој за Сапун гору, Одсудна одбрана у рудницима..
        Сувише историје за целовечерњи филм.

        Фала на пажњи.

        • Сагласан. Кад се филм појавио на фестивалу (а то му је било прво фестивалско учешће), унапред су нам рекли да је наслов изабран из политичких побуда. Иначе, само одбрана Севастопоља је епопеја од које би се могла направити гигантска серија, да не причамо о о осталом.

        • Био сам у том легендарном каменолому ”Аџимушкај” где су совјетски борци и партизани готово осам месеци одолевали Немцима. Путеви, бараке, болница, електрана…само су имали проблем с водом. Од њих 13.000 остало је живо неких педесетак. То се не може речима описати, а снимити филм – то треба стварно велики професионалац да уради.

  3. Na početku teksta piše Ukri žale što nema žena u vojsci , šta će im žene oni su svi pederi o papa ih je blagoslovio….

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Exit mobile version