Britanski WELROD

Nakon aneksije Austrije, uviđajući da rat sa Nemačkom postaje realnost, britansko ministarstvo spoljnih poslova je u martu 1938. formiralo Odeljenje ‘’EH’’  (Department EH, kasnije poznato kao ‘’Electra House’’) na čelu sa Stjuartom Kembelom (Campbell Stuart, 1885-1972).

Colin Gubbins, direktor britanskog SOE

Prema osnovnoj zamisli, ‘’EH’’ je bilo  zaduženo za propagandu. Istog meseca britnaska tajna obaveštajna služba MI6 (Secret Intelligence Service, SIS) je formirala ‘’Sekciju D’’ (Section D) pod komandom majora Daglasa Grenda (Lawrence Douglas Grand, 1898–1975), zaduženu  za sabotaže, propagandu i neregularne operacije iza neprijateljskih linija.  Konačno, u jesen iste godine, Ministarstvo rata je proširilo već postojeće ’’Odeljenje za istraživanja’’ (research department) ‘’GS(R)’’, inače pod komandom pukovnika Džona Holanda (John Charles Francis Holland), koje je bilo zaduženo za gerilsko ratovanje (od 1939. preimenovano u Military Intelligence Research, MI(R)). 

Najružniji i najkvalitetniji prigušeni pištolj
Dudley Newitt – Mister Q

Nakon početka rata, 22. jula 1940,  sekcije ‘’D’’ i ‘’MI(R)’’ su objedinjene u ‘’Upravu za specijalne operacije’’ (Special Operations Executive, SOE). Za organizaciju nove uprave  je bio zadužen ministar  za ekonomsko ratovanje Hju Dalton (Edward Hugh Dalton,  1887-1962), koji je kao uzor preuzeo organizaciju Irske Republikanske Armije (IRA). Odmah po osnivanju, MI6 je za direktora SOE  postavila  Frenka Nelsona (Frank Nelson, 1883- 1966), koga će kasnije zameniti čuveni Kolin Gibins (Colin McVean Gubbins, 1896-1976). Sedište organizacije prvo se nalazilo u prostorijama  ‘’Sekcije D’’u hotelu ‘’Sv. Ermin’’u centru Londona, potom u hotelu ‘’Metropol’’ (Metropol, Corinthia Hotel) na uglu Nortamberland avenije (Northumberland Avenue), da bi se 31. oktobra 1940. konačno smestilo u ulici Bejker br. 64 (64 Baker Street,  Baker Street Irregulars). SOE je imala poseban centar za pojektovanje specijalnog oružja za tajne operacije, ‘’Stanicu IX’’ (Station IX), prikrivenu pod nazivom ‘’Inter Services Research Bureau’’  (ISRB). ‘’Stanica IX’’ je locirana u vili –  bivšem hotelu ‘’Frajt’’ (The Frythe) kraj Uelin-Garden-Sitija (Welwyn Garden City, Hartfordšir), oko 32 km od centra Londona.

Frythe – sedište Stanice IX

Naučno-istraživačkim radovima na oružju i opremi za špijunažu i sabotaže rukovodili su hemičar Dadli Nvit (Dudley Maurice Newitt, 1894-1980, poznat i kao ‘’Q’’) i talentovani konstruktor, major Džon Dolfin (John Robert Vernon Dolphin, 1905-1973). 

Sleevegun – izgled

Tokom 1942. godine od ‘’Stanice IX’’ je zatraženo da konstruiše nečujni pištolj koji bi služio agentima SOE i pripadnicima pokreta otpora u okupiranim evropskim zemljama za atentate na visoko pozicionirane oficire Trećeg Rajha. Pri tome, izrada oružja je morala da bude podređena ratnoj tehnologiji i produkcij i- znači, jednostavna konstrukcija sa maksimalnom primenom delova od ‘’štampanog’’ lima.

Uvrežena je legenda da je oružje pod nazivom Welrod konstruisao oficir po kodnim imenom “Major Dolphin”, odnosno, Džon Dolfin. No, prema sada dostupnoj dokumentaciji, autor prigušenog pištolja je bio inženjer-major Hju Rivz (Hugh Quentin Alleyne Reeves, 1909-1955).

Sleevegun – presek

Opitna verzija Rivzovog oružja, bazirana na popularnom i jeftinom metku 7,65x17mm Browning,  predstavljala je jednometno oružje valjčaste forme sa integrisanim prigušivačem zvuka, inče predviđeno za skriveno nošenje u rukavu odela rukovaoca (vezano oko ramena temnjakom). Ideja je bila da se iz njega i puca iz rukava, što je idealno prikrivalo oružje.  Prema ovoj zamisli, oruje je popularno i nazvano ‘’Sleeve gun’’, dok su oficijalno korišćeni termini “Hand Firing Device” ili “.32 Hand Firing Mechanism .” No, ovo nepraktično, jednometno oružje, nije zadovoljilo taktičkog nosioca pa je Rivz nastavio sa usavršavanjem.

Prvi zadovoljavajući pištolj,takođe u kalibru 7,65mm, bazirao se na klasičnom obrtno-čepnom zatvaraču (sličan mauzerovom) sa oborenom ručicom za rukovanje i dve bradavice za bravljenje. Ram i rukohvat su proizvedeni iz jednog dela od presovanog lima, pri čemu je rukohvat imao i funkciju fiksnog dvoredog okvira (punjenje kao kod pištolja Mauzer C-96) kapaciteta 5 metaka.

Delovi prigušivača za Sleevegun

Obarača je bila plasirana sa leve strane rukohvata, u vidu i na mestu uobičajenom za mehaničku kočnicu, a okidanje se vršilo jednostavnim pritiskom palca na polugu. Nakon svakog hica, operator je morao ponovo da repetira oružje, na način kao da rukuje standardnom vojničkom puškom. 

BSA tehnički crtež Welroda

Posle višestranih testova, u novembru 1942, na zahtev Zapovednika kombinovanih operacija (Chief of Combined Operations, CCO), lorda Mauntbatena, (Louis Mountbatten, 1900-1979), u ‘’Birmingham Smal Arms Co, Ltd’’ (BSA) u Small Heath-u na putu ‘’A45’’ (jugoistočni deo Biemingema),  izrađena je prva serija od 500 ‘’Welrod’’ pištolja pod oznakom “Model 1“. No, odmah se pokazalo da je kratki rukohvat-okvir nepogodan za vojničku šaku, da je punjenje sporo i nepraktično, da konstrukcija zatvarača sa ručicom nepotrebno uvećava gabarite, te da je način okidanja zbunjujući i neprihvatljiv, pa je u martu 1943. obustavljena proizvodnja ovog modela. Svestan pobrojanih mana, 1942. godine je Rivz  započeo razradu daleko praktičnije, kvalitetnije i sigurnije konstrukcije, kasnije označene kao “7.65mm Welrod Mark II’’. Prema nepouzdanim podacima, fabrika je izradila oko 2800 pištolja, nakon čega je prešla na produkciju neznatno modifikovanih ‘’7,65mm Welrod Mk. IIA’’.

Welrod Model 1 – Sleevegun

Novi pištolj je bio daleko praktičnije konstrukcije.

Tipovi pištolja

Mehanizam za zapinjanje i okidanje zasnivao se na unutrašnem udaraču i omogućavao je pojedinačno dejstvo. Zatvarač je ostao istog tipa samo što je uklonjena ručica; na zadnjem jraju nalazio se sitno narezani, prošireni prsten. Strelac je prstima obuhvatao prsten, okretao ga ulevo za 90° i poblačio unazad; nakon podizanja metka u visinu ležišta, vraćao u prednji položaj i ponovo okretao u suprotnom smeru, čime je vršeno zabravljivanje. Rukohvat je produžen i obložen koricama od bakelita, tako da je prihvatao okvir pištolja ‘’Colt Model 1903 Pocket Hammerless’’ (al i okvire drugog oružja 7,65mm, koji su odgovarali usadniku na pištolju. Kapacitet Brauningovog okvira bio je 8 (M1903) ili 7 metaka (M1908) ali se kod Welroda punio sa 5, radi sigurnijeg punjenja i sprečavanja deformacije opruga donosača. Oružje je bilo opremljeno krajnje jednostavnom “automatskom“ kočnicom u vidu poluge na zadnjem delu rukohvata.

Welrod Mk I obe projekcije

“Kočnica je zubom zadržavala obaraču i zatvarač; nakon stiskanja dlanom rukohvata i kočnice, dvokraka poluga se obrtala i oslobađala zatvarač i obaraču. Obarača je bila jednostavne, konstrukcije, u vidu “L“ poluge, bez branika obarače. Pri tome, prigušivač je bio jednodelni. Predni deo sanduka je, naime, predstavljao ujedno i telo prigušivača. U njemu su bile smeštene naizmenične metalne i gumene pregrade, odvojene distancerima. Pri svakom hicu, zrno je probijalo gumene prstenove, tako da su se morali menjati nakon približno 15 opaljenja. No, ovo se nije smatralo velikom manom pošto Welrod nije bio predviđen za intenzivno dejstvo. Uz komplet oružja išao je i specijalni ključ za odvrtanje prednje kape prigučivača tako das u se prstenovi mogli zameniti relativno brzo i lako. Kasniji model, Mk. IIA, razlikovao se od Mk.II minimalnim izmenama u tehnologiji proizvodnje i poboljšanjem obrtno-čepnog zatvarača.

Welrod Mk II i Mk IIA a
Zadnji deo zatvarača (1) i automatska kočnica (2)

Krajem 1944. godine Britanci su započeli serijsku proizvodnju pištolja kalibra 9mm, koji je koristio municiju 9x19mm. Kao i kod automata STEN, naime, pošlo se od pretpostavke da operativci SOE, SAS i SBS mogu koristiti i zaplenjenu nemačku municiju. “Novo oružje, pod oznakom “Welrod Mk. I“, proizvdeno je, najverovatnije, u seiji od 14.000 komada. 

Pištolj 9mm Welrod je bio opremljen dvodelnim prigušivačem zvuka (na oružju u kalibru 7.65mm –  jednodelnim). Zadnja sekcija prigušivača se nalazila oko cevi. Cev je imala 16 radijalnih otvora, koji su služili da kretanje zrna svedu na podzvučnu brzinu. Sekcija se fiksirala za prednji deo cevi navojnom vezom a činla je ekspanzionu komoru u koju su, kroz otvore, doticali barutni gasovi. Prednja sekcija je u suštini predstavljala pravi prigušivač. U njoj se nalazio niz naizmeničnih bronzanih, filcanih i gumenih pstenova, međusobno odvojenih distancerima.  Gumeni i filcani prstenovi su se menjali nakon 10-15 hitaca. Kod prvih primeraka, prstenovi su izrađivani od nauljene kože. No, kako se tokom dejtva ulje zagrevalo, strelca je odavao dim. Prednji, demontažni deo prigušivača bio je dug 125mm, što je značilo da je ukupna dužina pištolja sa oba dela supresora iznosila  360mm. Prečnik prigušivača bio je 35,5mm, a ukupna masa pištolja iznosila je  1400 grama. 

 AMERIČKI WELROD

Nakon izbijanja rata, septembra 1939, sve veze između britanskog MI5 i američkog FBI su, bar formalno, prekinute u duhu američke politike proklamovane Aktom o neutralnosti iz 1930 (Neutraliti Act). Kako bi se borio protiv nemačkih i italijanskih agenata u SAD, Vinston Čerčil je u SAD poslao iskusnog agenta, Vilijema Stefensona (William Samuel Stephenson, 1897- 1989), koji je na Novom kontinentu delovao pod pseudonimom „Intrepid„.

Američki Welrod

Stefenson je imao neoficijelnu podršku šefa FBI, Edgara Huvera (John Edgar Hoover, 1895-1972). Huver nije želeo da radi protiv odluka sopstvene vlade i predsednika Ruzvelta, ali je bio svestan opasnosti koje su pretile od sila Trojnog pakta, odnosno, u tom trenutku, od  špijuna i sabotera iz redova italijanskih, nemačkih i japanskih migranata.

Ključ za poklopac prigušivača i poklopac

Britanski agent se 10 dana nakon dolaska u Njujork smestio  u sobu br.3603 Rokfelerovog centra. Stefenson je 21. juna 1940. uspeo da u zvanično registruje ‘’Britansku kancelariju za kontrolu pasoša’’ (British Passport Control Office), koja je, u suštini, sprečavala sabotaže i radila na pridobijanju američke javnosti za ulazak u rat. No, njegov cilj je bio da na tlu SAD organizuje domaću obaveštajnu agenciju koja bi radila sa britanskim službama, takozvani ‘’Office of the Coordinator of Information’’ (COI). Britanci su se trudili da na čelo organizacije postave osvedočenog prijatelja Londona i čoveka svesnog od opasnosti bliskog izbijanja rata, Bila Donovana (William Joseph Donovan, 1883-1959). Ova organizacija je neoficijelno započela sa radom 18. juna a ozvaničena je aktom predsednika Ruzvelta od 11. jula 1941 godine. Na njeno čelo je postavljen Bil Donovan. Konačno, predsedničkim ukazom od 13. juna 1942,  COI  je prerastao u ‘’Kancelariju za strateške usluge’’ (Office of Strategic Services), poznatiju po skraćenici OSS. 

Prigusivač za Welrod

Opremanje i organizacija OSS u početku je vršena po uzoru na Britance. Prema većini merodavnih izvora, prvi primerci Welroda doneti su u SAD početkom aprila 1943. godine a tokom jula je započeto njihovo testiranje u ‘’Henri Pakard Vajt Ispitnoj Laboratoriji’’ (H.P White’s Research Laboratory (Henry Packard White’s (1909-1974) Research Laboratory) kraj Абердин Прувa (Aberdeen Proving) u Merilendu. 

No, Ruzvelt je još  aktom od 27.  juna 1940. ozvaničio ‘’Nacionalni komitet za istraživanja odbranbenih metoda’’ (National Defense Research Committee, NDRC), zadužen da koordinira, vrši superviziju i prati naučna ispitivanja problema razvoja i proivodnje sredstava neophodnih za ratovanje’’. Većinu nadležnosti NDRC je 28. juna 1941. preuzeo ‘’Office of Scientific Research and Development’’ (OSRD), ali Komitet je i dalje radio na pitanjima važnim za odbranu. U okviru OSRD je u decembru 1942. formirano ‘’Odeljenje za različite tipove oružja’’  (Division 19, Miscellaneous Weapons), na čelu sa dr Harisom Čedvelom (Harris M. Chadwell), koje je bilo nadležno da ispita Welrod i odluči da li odgovara potrebam agenata OSS.Oružje je u SAD doneo famozni major Vilijam Fajbern (William Ewart Fairbairn, 1885-1960), koji je sa Erikom Sajksom (Eric Anthony Sykes, 1883-1945) obučavao agente SOE i komandose a najviše je ostao zapamćen po konstrukciji F-S komando bodeža. Na prvim, nezvaničnim testovima, Fajbern i američki komanir Bird zaključili su da prigušivač pištolja obara nivo zvuka za 35 dB. No, odluka o nabavci Welroda zavisila je od mišljenja ‘’Odeljenja 19’’ OSRD, odnosno, od dr Harisa Čedvela (dr Harris M. Chadwell), direktora zaduženog za specijalno naoružanje. U ‘’Vajt Ispitnoj Laboratoriji’’ je 16 avgusta 1943. održan sastanak britanskih i američkih stručnjaka na kome su razmatrana sva tehnička i taktička pitanja vezana za Welrod, kao i mogućnost da se oružje proizvodi i u SAD. Problem praktične razrade prigušenog pištolja poverno je Venaveru Bušu (Vannevar Bush, 1890-1974), dr Stenliju Louelu (Stanley Platt Lovell, 1890-1976) i pukovniku Stadleru (René R. Studler, 1890-1980).

Zatvač Welroda

Sredinom  septembra 1943. u merilendskoj laboratoriji je sproveden niz testova britanskog oružja. Jedine primedbe koje su stavili američki oficiri, odnosile su se na činjenicu da se pištolj, tokom gađanja na mete udaljene više od 9 metara, morao držati obema rukama, kao i sporo punjenje i repetiranje. Louvel im je odgovorio da moraju uzeti u obzir kakvim misijama je pištolj namenjen i na kojim distancama je predviđen za upotrebu. To nije bilo obično borbeno oružje već pištolj namenjen posebnim misijama, kod kojih su određena ograničenja bila uslovljena  uspešnim izvršenjem osnovnog zadatka. Znači, o Welrodu je trebalo razmišljati sa operativnog stanovišta. Buš je bio direktniji i manje taktičan; jednostavno je odgovorio: ‘’Welrod je odlično oružje za gangstere. Toliko o tome’’.  Time je hteo da objasni kak je to oružje za atentate i ubistva a ne za borbu.

Punjenje i zapinjanje Welroda

 Buš, Čadvel i Louvel su mislili ‘’da nema smisla gubiti vreme i ulagati napore (na razradi američkog prigušenog pištolja), jer Britanci očito već  imaju vrhunsku konstrukciju’’ Umesto toga, ‘’predla(gali) su da je praktičnije  obezbediti sredstva za dodatne  eksperimente na (američkim)  prigušenim pištoljima  kalibra .22 i modelu automata’’. Doktor Buš je 18. septembra 1943 nadležnima podneo i zvanični izveštaj u kome je naveo da je ‘’Welrod sasvim zadovoljavajući prigušeni pištolj’’ te je predložio da se odmah naruči 200 pištolja sa mesečnom isporukom od po 50 primeraka. Nadležnim organima je predložio da, ako se proizvodnja pokrene i u SAD, pištolj treba prilagoditi i metku .45 (11,43mm). No, ukoliko je to isplativije, istu modifikaciju treba naručiti u Britaniji. 

Welrod sa i bez prednjeg poklopca prigušivača

 Britanski oficir za koordinaciju, major Foks (W.M. Fox), 8. oktobra 1943. je lično na ruke Bušu i Čadvelu  predao kopiju ‘’opisa i uputstva za rukovanje pištoljem Welrod .32 MkII’’; podatak da je oficir bezbednosti lično preneo instrukcije i predao ih na ruke Amerikancima, ukazuje koliko su Britanci štitili i brinuli za tajnost konstrukcije Welroda. U Opisu se tvrdilo da je pištolj na dnevnom svetlu precizan do 27, a u uslovima slabe vidljivosti i noću (zahvaljujući fosforecentnim obeležjima na nišanima) – do 18 metara. No, oružje je bilo najefikasnije (sa preporukom da se tako i koristi) ukoliko se prisloni na telo žtve.

Haris Chadwell, direktor američkog Odeljenja 19

U svakom slučaju, Ameriknci su odlučili da Welrod proizvode i u zemlji. Produkcija je poverena ‘’Mornaričkoj fabrici oružja’’ (U.S. Naval Gun Factory, do decembra 1945. poznatoj kao Washington Navy Yard) i privatnoj ‘’Jugozapadnoj pumpnoj kompaniji’’ (Southwest Pump Company, ex Catron Manufacturing Co., Inc.“) u Bonhamu, Teksas.

‘’Američki’’ pištolji su u suštini predstavljali vernu kopiju .32 (7.65mm) Mk. I. Za razliku od Britanaca koji na oružju, zbog tajnosti, nisu utiskivali nikakve oznake niti znake kontrole, američko oružje je na prigućivaču nosilo natpis ‘’U.S. NAVY —– BU. OF ORD. / .32 HAND FIRING MECHANISM / MK 1. MOD. / SERIAL NO…. (serijski broj kombinovan sa mornaričkim sidrom) / SOUTHWEST PUMP COMPANY ili inicijale Naval Gun Factory, kombinovane sa serijskim brojem (NGF – 12345).

Kako je upotreba Welroda bila pod strogim plaštom tahnosti, nisu zabeležene akcije tokom rata u kojima je korišćen. No, da se rafilo o zaista kvalitetnom oružju potvrđuju i izveštaji da je od strane SAS i američkih specijalnih snaga korišćen u Korejskom, ratu u Vijetnamu, tokom invazije na Folklande, u akcijama protiv IRA, pa čak i tokom Zalivskog rata 1990-1991. godine.

Welrod u JNA ?

Za nas je posebno zanimljivo da su Welrod koristili pripadnici SOE, SAS, Raiding Support Regiment, 1st S.A.S i S  tokom Drugog svetskog rata u  svojim operacijama na teritoriji Jugoslavije. Prema dokumentaciji JNA, izgleda da su ovi pištolji činili i deo savezničke pomoći NOVJ (kasnije JA, JNA).

U ‘’Imeniku naoružanja Kopnene vojske JNA’’, još 1965. godine, naime, pod rednim brojem 32, naveden je ‘’PIŠTOLJ 7,65mm, nečujni (e) (‘’e’’ od engleski) sa skladišnim brojem 1007-1023-1134. Isto oružje se još uvek, pod istim nazivom, u nomenklaturama JNA vodilo i 1984. godine. Prema šturom opisu, to je mogao biti jedino 7,65 mm Welrod Mk.II koji na sebi nije imao nikakvih oznaka i žigova pa i nije mogao biti zabeležen sa konkretnim nazivom.

U prilog ovome ide i zbunjenost inostranih istraživača istorije Welroda. Naime, na tržištu se našlo nekoliko britanskih pištolja koji su bili žigosani petokrakom i trapezom. Britanski i amrički autori su poslali upit BSA i amričkim proizvođačima, no svi su im odgovorili da nikada nisu koristili slične žigove. Međutim, ako obratimo pažnju na reparirano pa i novo oružje iz naoružanja, ovakve ispitne oznake se sreću često. To, praktično, znači, das u Welrodi na skladištima JNA, zaostali još iz sredine XX veka, bili kontrolisani i reparirani i, nakon toga, žigosani od strane kontrole. No, Welrod nikada nije ušao u naoružanje JNA ili MUP niti je imao praktičnu namenu pa je moguće da je putem tendera prodat na međunarodnom tržištu, unoseći zabunu kod stručnjaka.

 Model: Welrod Mk.II Welrod Mk.I
Sistem rada SA, ručno repetiranje, obrtno-čepni zatvarač
Kalibar (mm) 7.65 9
 Municija 7.65×17mm / .32 ACP 9×19mm
Masa praznog oružja (g) 1090 1500
Dužina oružja (mm) 310 360
Dužina cevi (mm) 95 (bez prigušivača)  
Broj žlebova: 5, uvijanje ulevo 5, uvijanje ulevo
Kapacitet okvira (metaka) 8 6

 

 

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!