Načelnik Štaba Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, 23. septembra/6. oktobra 1914. je zatražio od vlade Velike Britanije, kao do tada i od Rusije i Francuske, pomoć u obalskim topovima, minama i torpedima sa pratećim ljudstvom za odbranu Beograda i tokova Save i Dunava od dejstava austrougarske rečne flotile.
Britanski Admiralitet je odlučio da u Beograd uputi načelnika britanske vojne misije u Grčkoj, kapetana fregate (počasnog grčkog kontraadmirala) Hjuberta Kardejla (Commander Hubert Searle Cardale, 1875–1940) i narednika Kraljevske mornarice Prinsa (Petty OfficerPrince), sa zadatkom da prouče situaciju na terenu i odrede vrstu neophodne pomoći. Srpski poslanik u Atini, Živojin Balugdžić (1868-1941), 2/15. oktobra 1914. izvestio je Ministarstvo inostranih dela da radi odbrane Beograda ”dolazi marinski oficir Kardel u teritorijalnom odelu engleskih oficira i (da) ne treba da se zna da je marinski oficir”. Pri tome, Kardejl je tražio obaveštenje da li austrougarski monitori operišu i tokom Save, gde se nalazi baza za njihovo snabdevanje te da li su Srbi zarobili topove kalibra 80 mm kako bi znao da li da ponese odgovarajuću pancirnu municiju.
Vračar. Oficiri određuju daljinu pomoću horizontalnog daljinomera od 9 stopa FQ-2 na postolju MN.2.
Zanimljivo je da je kapetan dolazio u uniformi britanske Teritorijalne Armije (Territorial Army), skrivajući da je profesionallni mornarički oficir, iako su nemačka i austrougarska obaveštajna služba u Grčkoj odlično znače o kome se radi.Nakon dolaska u Beograd, 17/30. oktobra, Kardejl i Prins su ustanovili da Srbi ne raspolažu nikakvim sredstvima za borbu na rekama – izuzimajući mine i torpeda koje je donela ruska misija. No, kako Rusi još uvek nisu imali uređaje za lansiranje, britanski mornarički oficir je predložio da se odmah, od priručnih sredstava, izradi nekoliko rampi za spuštanje mina i brodski nadvodni lanseri torpeda u vidu sohe sa kleštima, koji bi se montirali na male motorne čamce i jedan stari remorker deplasmana 30 t. i brzine sedam čvorova. Prvi improvizovani aparat dovršen je do 13/26. novembra 1914; no, usled austrougarskog prodora u Beograd, Kardejl je 17/30. novembra bio primoran da se, kao i druge misije, sa Topčiderske stanice evakuiše u Niš. Odmah nakon oslobođenja grada, Kardejl i Prins su se vratili i nastavili rad na povećanju borbene gotovosti Odbrane Beograda duž obala Save i Dunava.
Nakon stupanja Otomanske imperije u rat (1. novembra 1914), Dunav je dobio još veći strateški značaj kao veza sa Crnim Morem i Mediteranom. Zahvaljujući novonastaloj situaciji, Kardejl je uspeo da ubedi britanski Admiralitet u neophodnost slanja određenih snaga u Beograd radi borbe sa austrougarskom rečnom flotilom. No, kako će se pokazati, London je relativno brzo odustao od planova da se u Srbiju upute značajne jedinice. Na zasedanju Ratnog saveta (War Council) održanom 15/28. januara 1915, naime, doneta je odluja da se naruči izgradnja 12 monitora klase ”Insekt” (Insect class), koji bi u delovima bili transportovani do Soluna, potom, železnicom, prebačeni do Beograda i tamo sklopljeni. Profesionalni zapovednik mornarice, ”prvi lord mora” (First Sea Lord), admiral Džon Fišer (John Arbuthnot Fisher, 1841-1920), obećao je da će već sutradan Admiralitetu naložiti da počne projektovanje monitora. Brodovi su vođeni pod šifrovanim nazivom ”velikie kineske topovnjače” (large China gunboats); prema projektima, trebalo je da imaju deplasman od 645 tona, dužinu od 70 metara, minimalnu zaštitu (debljina čeličnih ploča oko 6 mm) i dva topa od 6 inča (152 mm) bez kupola. Posadu bi činila 4 oficira i 48 mornara smeštenih na palubi pošto mala visina trupa nije pružala dovoljno prostora za kabine. No, ubrzo se pokazalo da Ratni savet ima druge planove; monitori su u suštini bili namenjeni operacijama u Mesopotamiji.
Jedan od zagovornika većeg britanskog angažovanja na Balkanskom frontu, prvi lord Admiraliteta, Vinston Čerčil (Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965), odlučio je da preduzme hitne mere, makar one bile i simbolične; 19. januara/1. februara 1915. doneo je odluku o osnivanju ”Britanske vojno-pomorske misije u Srbiji” (British Naval Missionin Serbia) pod komandom kontraadmirala ErnestaTrubridža (Sir Ernest Charles Thomas Troubridge, 1862-1926). Britanski poslanik u Srbiji Čarls Luis des Grac (Sir Charles Louis des Graz, 1860–1940), već 20. januara/2. februara je o tome izvestio Nikolu Pašića.
U sastav Misije ušao je minsko-torpedni odred jačine 26 mornara (Seamens) i Kraljevsih marinaca (RoyalMarines) pod komandom kapetana –”privremenog” majora Kraljevske lake mornaričke pešadije Bertrama Eliota (Bertram Nowell Elliot, 1880–1918) i ”privremenog” poručnika mornaričke pešadije Džordža Buloka (temporary Lieutenant George Bullock, R.M.), te artiljerijski odred koji je činilo 24 artiljerca iz sastava Kraljevskih marinaca, pod komandom poručnika bojnog broda Čarlsa Kera (Charles Lester Kerr, 1886–1965).
Admiral Trubridž je u Srbiju sigao 9/22. februara 1915. i tri dana kasnije zvanično preuzeo dužnost od Kardejla. Kardejl je kasnije promovisan u počasnog pukovnika srpske vojske i odlikovan ordenom Belog orla I stepena (29439 – 14 January 1916) i Karađorđevom zvezdom IV stepena (29703 – 11 August 1916).
Na železničku stanicu Topčider je 23. februara/8. marta dopremljeno osam britanskih 45-funtovnih (masa granate) brodskih brzometnih topova kalibra 4.7 inča (120 mm) Mark IV (4.7″/40 QFMarkIV) na mobilnim lafetima sistema Persi Skot Mark I (Percy Scott Travelling carriage Mk. I), 1600 granata punjenih liditom (trinitrofenol), te pomorske mine i torpeda Whitehead 18″/45-sm Mk.VII. Na žalost, uz topovske nišanske sprave nisu bili dostavljeni teleskopi.
Britanska oruđa podeljena su na 4 baterije sa po dva topa. Posadu ovih topova po pravilu je činilo 10 ljudi; no, kako je britanski kontigent bio mali, baterijama su komandovali srpski oficiri, a uz svako oruđe su raspoređena po 3 britanska i 7 srpskih artiljeraca. Baterije su do 28. marta/10. aprila raspoređene na borbene pozicije, na kojima će ostati sve do oktobra 1915. godine: baterija № 1, pod komandom artiljerijskog kapetana Aksentija Katića, postavljena je na jugoistočnoj padini Velikog Vračara; baterija № 2 – 30 km istočno od Beograda, na obali Dunava kod Grocke; baterija № 3 – 19 km od Beograda, na obali Save kod Ostružnice i, baterija № 4 –16 km od Beograda,na obali Dunava kod Čolinog Groba (naselje Veliko Selo).
Istovremeno, minsko-torpedni odred majora Eliota je u Savi, kod Železničkog mosta, postavio daljinski upravljanu minsku zagradu i trocevnu torpednu bateriju, a na obali Dunava, u visini Parne strugare i Klanice – jednocevni torpedni aparat. Na Dunavu, kod Smedereva, drugi deo odreda pod komandom poručnika Buloka, montirao je jednu četvorocevnu torpednu bateriju.
Nakon propasti ideje o monitorima klase ”Insekt”, britanski poslanik Luis des Grac, vojni ataše Džordž Filips (GeorgeF. Phillips, 1863–1921) i admiral Trubridž nekoliko puta su molili zapovednika Sredozemne flote na Malti da se u Beograd dopremi bar jedan torpedni čamac dužine 18 m (60 stopa) i brzine 18 čvorova. Konačno, u Valeti (Valletta, Il-Belt) su odlučili da jednu nenaoružanu barkasu sa drvenim koritom adaptiraju u torpedni čamac i upute je u Srbiju.
Zastarela oklopna fregata ”Egmont” (HMSEgmont) je od 1901. godine bila u funkciji ploveće baze (Egmont na vodi – Egmontafloat) stacionirane u Velikoj luci (Il-Port il-Kbir, Grand Harbour) La Valete. Tokom 1912, ”Egmont” je odvučen u britansko brodogradilište Čatem (Chatham Dockyard) a ulogu vojno-pomorske baze Mediteranske flote preuzela je tvrđava Sv. Anđelo (Fort Saint Angelo). Zbog očuvanja tradicije, tvrđava je klasifikovana kao ”Brod Njegovog Veličanstva Egmont na kopnu” (HMS Egmont Ashore). Sa fregate ”Egmont na vodi” je 1912. godine skinuta parna stražarska barkasa (HMS Picket Boat, Tender to HMS Egmont) koja je služila za vezu sa kopnom i predata na upotrebu novoj bazi ”Egmont na kopnu”. Početkom marta 1915, baza je ovaj zastareli parni čamac namenila kao pomoć misiji u Srbiji; u brodogradilištu Velike luke na njegovom pramcu je montiran trofuntovni brzometni top sistema Hočkis kalibra 47/40 mmMark I a na bokovima – dva nadvodna torpedna aparata sistema Dena Kardigana (u vidu sohe sa kleštima) za torpeda 18″ (450 mm) Mark V.
”Novi” torpedni čamac (dužine 45 stopa ili 13,6 m, sa maksimalnom brzinom od 12 do 16 čvorova) otpremljen je u Solun. Kako bi barkasa na teretnom vagonu mogla da prolazi kroz tunele, u solunskoj luci je demontirano naoružanje i nadgradnja sa dimnjakom. U zoru 8/21. marta 1915, čamac je u tajnosti ukrcan na železničku platformu i upućen za Srbiju. ”Tajni tovar” je kroz nekoliko dana stigao u Beograd; barkasa je u čukaričkom brodogradilištu ponovo montirana i dodatno naoružana jednim mitraljezom kalibra 7 mm sistema Maksim M1909.
Torpedni čamac je zvanično nosio naziv ”H.M. Picket Boat, Tender to H.M.S. Egmont”. No, u istoriji je ostao zabeležen kao ”Teror Dunava” (The Terror of the Danube), kako ga je nazvala senzacionalistička štampa epohe.
”Teror Dunava” je na austrougarske trupe imao više psihološki nego stvarni učinak. Poručnik Ker je izveo nekoliko bezuspešnih akcija protiv monitora i najviše efekta je imao dejstvujući protiv pešadije i pionirskih odreda koji su uklanjali mine ili radili na pontonskim mostovima. Kao najveći uspeh zabeležena je akcija izvedena aprila 1915, koja je, u suštini, predstavljala – neupeh izazvan zabunom. Naime, da bi zavaralo srpsku ”flotilu” i artiljeriju, ali i izazvalo dejstvo srpskih topova i time otkrilo njihove pozicije, austrijsko Ministarstvo vojno je krajem februara 1915. godine u brodogradilištu ”Prvog dunavskog parobrodoskog društva” u Budimpešti naručilo izgradnju lažnog monitora, tzv. ”broda-mamca” (Scheinmonitor, Köderschiff, Q Ship) – makete nalik na monitor ”Maroš”. Maketa je izrađena od drveta i platna, bila je duga 50 m, sa gazom od 1,1 m, a opremljena je sa dva lažna topa kalibra 150 mm i metalnim dimnjakom koji je ispuštao veštački proizveden dim.
Maketa je dovršena 25 marta/7. aprila 1915. i za dva dana je pomoćnim vojnim parobrodom ”Almoš” (SMS Álmos) došlepana Dunavom na poziciju 8. km udaljenu od Beograda. Austrijanci su pokušali da izazovu srpsku artiljeriju da dejstvuje po lažnom monitoru. Da bi situacija izgledala što uverljivije, zaklonjen iza makete, monitor ”Ens” (SMS Enns) je iz topova kalibra 12 sm ispalio dva hica. No, srpska obaveštajna služba je od rezidenture u Rumuniji dobila informacije da se radi o lažnom brodu tako da artiljerija nije odgovarala na provokacije. Razočarani neuspehom, Austrijanci su u zoru 29. marta/11. aprila, pomoćnom oklopnom topovnjačom ”Linc” (SMS Linz), ”brod-mamac” otšlepali do Zemuna i ukotvili ga uz bolnički parobrod ”Trajzen” (SMS Traisen). U noći 9/22. i 10/23. aprila, torpedni čamac poručnika Kera je drvenu maketu pogrešno identifikovao kao monitor ”Kereš” i na njega ispalio dva torpeda. Kako je drvena konstrukcija imala daleko manji gaz od normalnih monitora, oba torpeda su prošla ispod makete; jedan je eksplodirao na obali dok se drugi zaglavio u mulju. Straža na pravom monitoru ”Kereš” primetila je torpedni čamac i na njega otvorila vatru iz Škodinog topa 66 mm/L26. No, u panici, artiljerci nisu skinuli čep sa navlakom tako da je granata eksplodirala u cevi, raznevši oruđe. Zavarani dvema eksplozijama, Britanci su se u 2:20 časova vratili u Beograd, uvereni da su pogodili austrijski monitor. Nakon ove akcije, maketa je ležala u Zemunu sve do početka oktobarske ofanzive 1915 godine.Još jedna akcija britanske barkase protiv austrijskih monitora, izvedena 4 /17. maja, takođe je prošla bez većeg uspeha. No, da li u nedostatku pravih informacija ili u propagandne svrhe, Saveznici su podržali verziju o potapanju ”Kereša”. Tako je 17/30. juna 1915. poručnik bojnog broda Čarls Ker za ”potapanje monitora Kereš” dekorisan britanskim ordenom ”Za predanu službu” (Distinguished Service Order, Ukaz br. 29211); 6/19. novembra 1915. – ordenom Karađođeve zvezde 4 stepena (Ukaz br. 29377); 5/18. marta 1916. – ordenom Belog orla 4 stepena (Ukaz br. 29516); 28. jula/10. avgusta 1917. – francuskim Ratnim krstom (Croix de Guerre, Ukaz br. 30227). Konačno, 25. aprila/8. maja 1917, britanski Nagradni sud (Prize court) doneo je Rešenje br. 30055 o dodeli novčane nagrade (Naval Prize Bounty Money) u visini od 514 funti sterlinga posadi H.M. Picket Boat, Tender to H.M.S. Egmont”,”for the destruction of the armed enemy monitor Keresh”.
23. septembra / 6. oktobra 1915. neprijatelj je započeo artiljerijsku pripremu za predstojeće forsiranje Save i Dunava. Do tada su Austrijanci u Zemunu sagradili još jednu drvenu maketu patrolnog čamca (Scheinpatrouillenboot), koja je samo tokom jedne noći, u operacijama od 23 do 26 septembra/6 do 9 oktobra primila oko 100 artiljerijskih pogodaka.
Austrougarsko-nemačka artiljerija je tokom prvog dana onesposobila britansku bateriju № 1 na padini Velikog Vračara; narednik Čarls Pirs je skinuo zatvarače sa topova i posluga je otstupila u pozadinu, napuštajući neupotrebljiva oruđa.
Baterija № 4 je 24. septembra/7 oktobra sa Čolinog Groba privučena u sam grad, na Banovo Brdo; no, bilo je isuviše kasno da učini bilo šta za odbranu Beograda. Oko 11:00 časova dve granate nemačkih teških oruđa pogodile su skladište municije i potpuno ga uništile. Dva topa baterije № 4 nisu pretrpela oštećenja, ali su usled eksplozije poginuli srpski prevodilac i jedan artiljerac dok su artiljerci Kraljevskih marinaca Hari Karter (gunner Harry James Carter, R.M.A) i Semjuel Dejvis (gunner Samuel Eber Davies, R.M.A) te drugi srpski prevodilac ranjeni.
Istog dana (24. septembra/7. oktobra), oko 21:00 časova, poručnik Ker je pokušao da uništi parni torpedni čamac ali, usled jake artiljerisjke vatre, nije uspeo da priđe rečnoj obali. Srpski vojnici su 25. septembra/ 8. oktobra u 4:00 časova sa barkase skinuli mitraljez i, ubacivši ručne bombe u krmeni deo, potopili ”Teror Dunava”.
U to vreme major Eliot je lansirao sva torpeda iz trocevne baterije kod beogradskog Železničkog mosta na Savi dok je poručnik Bulok uspeo da lansira samo jedan torpedo iz četvorocevne baterije postavljene kod Smedereva. Nakon toga, mino-torpedni odred je pod komandom Eliota, preko Torlaka odstupio ka Ćupriji – bazi ruskog inželjerijskog odreda.
U Ćupriji su se 27. septembra/10. oktobra prikupili članovi ruske minerske komande, francuske ”Misije D”, britanske vojno-pomorske misije i posada baterije № 1. Ovo ljudstvo je 3/16. novembra iz Ćuprije stiglo u Bitolj, odakle je železnicom prebačeno do Soluna.
Tako su, zajedno sa srpskom vojskom, u povlačenju preko Albanije učestvovale samo posade britanskih baterija № 2, 3 i 4.
Pominjujući ostatke engleskog artiljerijskog odeljenja u Srbiji, Branislav Nušić (1864-1938) je zabeležio prevashodnu simboličku važnost njihovog prisustva: ”Ovi tuđinci, koji su do pre neki dan branili srpsku prestonicu, zašli su sad u srpske planine da sa nama zajedno podele sudbinu jednoga nesrećnoga naroda. Krenuli otud, sa dalekih severnih ostrva, prebrodili prostrana mora da nam donesu ne toliko pomoć koliko veru da u ovoj gigantskoj borbi nismo sami, da je do nas kadra dopreti ruka moćnih, da nad nama bdi briga moćnih”.
Kada je 26. septembra/9 oktobra 1915. Beograd pao u neprijateljske ruke, jedna baterija je bila na levom krilu, druga na desnom, a treća u centru borbenog rasporeda srpske vojske. Poručnik Ker je prekomandovan u štab generala Mihaila Živkovića i dobio je komandu nad sve tri britanske baterije. Baterije su 12/25. oktobra, preko Mladenovca, Topole i Kraguevca, stigle u Kruševac, odakle su 22. oktobra/4. novembra železnicom transportovane u Niš.
Baterija № 2 je zauzela borbenu poziciju prema Aleksincu, dok su baterije № 3 i № 4 postavljene prema Južnoj Moravi, na položajima 5 km udaljenim od svake putne komunikacije. Baterija № 3 je praktično bila nedostupna pošto se nalazila na uzvišenju koje je od najbližeg puta delio močvarni teren.
Kada je 30. oktobra/12. novembra izdato naređenje za povlačenje prema Prištini, topovi Treće baterije, teški preko dve tone, beznadežno su se zaglavili u blatu i morali su biti napušteni. Tako je pručnik Ker nastavio povlačenje sa četiri od prvobitnih osam oruđa.
Britanci su 3/16. novembra stigli do Merdara, gde su posade bile prinuđene da unište i topove baterije № 2. Baterija № 4 je 13/26. novembra doživela udes; prilikom prelaska jedne rečice, mosna konstrukcija nije izdržala težinu topova i jedno oruđe je propalo u korito. Tako je preostao samo jedan top; 20. novembra/3. decembra 1915, usled nemogućnosti daljeg transporta, i on je uništen kako ne bi pao u ruke neprijatelju.
Prvi pomorski dvoboj srpske vojske
