Prema mišljenju savremenika, krah Trećeg Rajha trebalo je da označi i kraj istorije Vermahtovog naoružanja, uključujući čuvene pištolje 9 mm Valter P38. Maja 1945, savezničke snage zaplenile su većinu od preko 1,2 milona proizvedenih primeraka ovog oružja. Međutim, P38 produžio je ”karijeru” narednih 5 decenija; u suštini, 9. maj 1945. bio je ”nulti čas” nove istorije ovih izvrsnih (za svoju epohu) pištolja.
”Francuski” P38
Oberndorf na Nekaru našao se u francuskoj okupacionoj zoni. Pariz, koji se, praktično, odmah nakon operacija u Evropi, ”upetljao” u kolonijalne sukobe u Indokini, želeo je da iskoristi resurse ”Mauzerove” fabrike u ovom mestu; naloženo je da se, od zatečenih delova, nastavi sklapanje pištolja 9 mm P38. Do kraja 1945. i tokom prve polovine 1946. godine, nemački radnici su, za potrebe francuske armije, kompletirali 37.870 ”tridesetosmica”. Oružje se moglo prepoznati po kodnoj oznaci ”SVW”, kombinovanoj sa godinom proizvodnje (”45” i ”46”), te francuskom žigu završne kontrole, u vidu petokrake zvezde. Međutim, Saveznici su maja 1946. doneli odluku da se u Nemačkoj obustavi svaka proizvodnja oružja, što je Francuze primoralo da aktiviraju sopstvene resurse.
”Češki” CZ vz46
Maja 1945. na granicama Čehoslovačke kapituliralo je oko 1,2 miliona nemačkih vojnika. Tako je nova Republika ”nasledila” ne samo ogromne količine trofejnog oružja, nego i kapacitete nemačke vojne industrije, instalirane na ovim prostorima od 1939. do kraja 1944. Primera radi, u čehoslovačkom gradiću Grotau, zatekli su se pogoni ”Spree-Werkea”, jednog od tri glavna proizvođača valtera P38 (”Spree-Werke” je, od 1943. do 1945, isporučio 285.000 pištolja sa kodnom oznakom ”cyq”). Novoformirana armija ČSSR uvela je u svoje naoružanje, pokraj niza drugih modela, i pištolje CZ vz46 – u suštini, trofejne P38. Osim toga, Česi su, do 1946, u nasleđenim pogonima, od zatečenih delova, sklopili još 3000 CZ vz46/P38. Na svim delovima ove partije originalni brojevi poništeni su žigom ”x” i prekusani novim serijskim brojevima (od 1 do 3000). Dalji planovi oko produkcije novih CZ vz46 prekinula je unifikacija kalibra streljačkog oružja armija Istočnog Bloka, odnosno, početak razvoja pištolja CZ vz52. Tokom 1948. nepoznat broj CZ vz46/P38, sa aerodroma Kbely, upućen je za Izrael; dve godine kasnije, ostatak pištolja i delova ustupljen je novoj tvorevini tada podeljene Evrope – Nemačkoj Demokatkoj Republici (DDR).
”Austrijski” P38
Okupirana Austrija tek 1951. godine dobila je prvu paramilitarnu trupu, veću od redovne ”zaštitne policije”, tzv. ”mobilnu žandarmeriju”; prve vojne jedinice Austrije ustanovljene su tek 4 godine kasnije. Saveznici su žandarmeriji i vojsci ustupili trofelno oružje, uključujući i pištolje P38. Valter je u operativnoj upotrebi zadržan sve do uvođenja Gloka P80. Poznato je da su 1957 – 1958. godine austrijska vojska i policija u naoružanju imali 8000 P38. Višak oružja korišćen je za rezervne delove ili se prodavao na komecijalnom tržištu. Do 1960, službeni valteri P38 nosili su, uz originalne natpise iz ratne produkcije, i naknadne žigove, u vidu orla sa inicjalima ”BH”. Nakon opredeljenja za glok P80, u periodu od 1984. do 1987, Austrijanci su na slobodnom tržištu prodali 2500 P38.
Ponovo u nemačkim rukama
Još jula 1945, znatno pre formiranja DDR i njene ”Narodne Armije”, Rusi su u svom delu okupirane Nemačke ustanovili ”pomoćnu policiju” (juna 1946, prerasla u ”zaštitnu policiju”). Tokom 1946. formirana je i tzv. ”granična policija” (2600 ljudi). Konačno, Sovjetska vojna administracija (SMAD), 3. jula 1948, naredila je osnivanje ”kasarnske narodne policije” (do 1950. narasla na 50.000 ljudi). Ove policijske formacije naoružane su trofejnim oružjem, uključujući i pištolje P38. Da bi se obezbedila dovoljna količina oružja, tokom 1949 – 1950. godine, nemačkim puškarima naloženo je da repariraju valtere iz ratne produkcije, te da, od zatečenih delova, sklapaju ”nove”.
Ovi bastardi opremani su crnim ili tamno-zelenim, plastičnim koricama. Kada je ponestalo rezervnih delova, ponovo je pokenuta proizvodnja kompletno novih pištolja. Ovo je bilo moguće realizovati jedino uz pomoć ”bratske” ČSSR – dostavlanjem delova i mašina bivšeg ”Spree – Werkea” (mašine ”Walther – Werkea” iz Cela Melisa bile su prenete u SSSR). Čehoslovaci su samo tokom 1950. godine Istočnoj Nemačkoj isporučili 5000 ”belo” obrađenih cevi za P38. Poslednja serija P38 izrađena je u periodu juli – septembar 1953. Ovo oružje prepoznavalo se po odsustvu oznake modela (”P-38”). Krajem 1953, istočnonemačke oružane snage takođe su se morale uklopiti u standarde Istočnog Bloka, odnosno, pištolje kalibra 9 mm Parabellum zameniti oružjem kalibra 7,62 mm TT.
U zapadnoj zoni okupirane Nemačke (zbog podeljenosti na američki, britanski i francuski sektor, nazivanoj i ”tripartitnom”), sve izvršne vlasti i građanstvo u potpunosti su razoružani. Ovo je imalo i negaitvnih posledica. Javni red i mir, koji su u prvo vreme održavale savezničke posadne trupe, prerastao je u svojevrsni haos; zapadna zona pretvorila se u pravi ”raj” za švercere, razbojnike i mešetare. Situacija na terenu primorala je Amerikance, Britance i Francuze, da održavanje javne bezbednosti postepeno prepuštaju Nemcima; koreni ovakve politike ogledali su se u uspostavljanju ”pomoćne policije”, u prvo vreme ”naoružane” samo palicama. Naredni korak bio je usvajanje programa o stvaranju decentralizovane nemačke policije; ona je decentralizovana ne samo po regionima, nego i po nameni (industrijska, komunalna, ”zemaljska”, granična policija). Nakon formiranja Zapadne Nemačke (BRD, 7. septembar 1949), podela je svedena na ”kasarnsku mobilnu policiju” i ”državnu graničnu zaštitu” (BGS). Ove snage u prvo vreme zadužile su 38.000 pištolja 9 mm Astra 600/43 te 5000 9 mm SIG 210-4. Uskoro, ”mobilna policija” počela je da dobija i novoproizvedne valtere P38 sa Al-ramom (proizvodnja oružja, prvenstveno namenjenog tek ustrojenom Bundesveru, poverena je pogonu ”Walthera” u Ulmu). ”Granična zaštita” iste pištolje zadužila je tek 1959 i, zadržala ih je u operativnoj upotrebi, sve do 1990. godine.
Specifična situacija vladala je u Zapadnom Berlinu. Sve četiri okupacione sile odmah su se složile da domicilnu gradsku policiju treba naoružati valterima P38. Međutim, kako su se Rusi plašili monopola zapadnonemačkog, ulmskog ”Valtera” (u statut berlinske policije ugrađen je član kojim je zabranjena upotreba oružja iz domaće produkcije), pronađeno je ”solomonsko” rešenje; izvorni proizvođač sklopio je sa francuskim ”Manurhinom” ugovor o zajedničkoj produkciji valtera P38 sa Al-ramom, alias, ”francuskog” pištolja 9 mm P1. Oružje P1 nalazilo se u aktivnoj službi sve do 1984, kada ga potiskuje P6 (SIG-Sauer P225). U navedenom periodu, pištolji su pretrpeli niz tehnoloških i konstruktivnih izmena (kulminaciju je predstavljao P4 – oružje sa cevi 15 mm kraćom od cevi P1). Osim toga, do 1978. godine, za potrebe specijalaca i kriminalističke policije, izrađena je i serija ”kratkih” valtera P1 (cev dužine 70 mm)
OZNAČAVANJE
”Walther” iz Zella-Mehlis-a na slobodno tržište liferovao je komercijalnu verziju P38 – tzv. ”HP” (”Heeres Pistole”). Oružje je označavano ”Valterovom zastavicom” (lentom sa natpisom ”WALTHER”) i tekstom ” Waffenfabrik Walther, Zella-Mehlis (Thür)”
/ ”Walther Patent Cal 9 m/m”. Švedski kontrakt razlikovao se od komercijalnog po slovnom prefiksu ”H” ispred serijskog broja. Nakon stvaranja NDH, Nemci su Domobranstvu isporučili određenu seriju komercijalnih Valtera, sa serijskim brojevima u dijapazonu od 12311 do 12570, koji su bili žigosani ”hrvatskim pleterom”, slovom ”U” i ”šahovnicom”.
Od 1940. godine, pištolji P38 počinju masovno da se uvode u naoružanje Vermahta. Vojno oružje iz Cela-Melisa, do oktobra 1940, označavano je kodnim brojem ”480” (bez godine izrade), da bi, krajem iste godine, šifra bila promenjena u ”ac” (u kombinaciji sa godinom proizvodnje – od ”40” do ”45”). Serijski brojevi kretali su se u kontinuitetu od 1 do 9999, nakon čega bi se broj, uz slovni prefiks (od ”a” do ”z”) ponavljao. Novembra 1942, proizvodnju pištolja osvojila je i ”Mauser Werke” iz Oberndorfa. Ovo oružje označavano je kodom ”byf” i godinom izrade (”42” do ”45”). Pred sam kraj rata, ”Mauzer” je šifru promenio u ”SVW”. Ova oznaka javlja se i na poratnoj seriji (pod francuskom okupacijom), što se može zaključiti iz godine izrade (”45” ili ”46”), te francuske oznake probe nitroceluloznim barutom (”petokraka zvezda”). U proizvodnju P 38, 1943. godine, uključuje se i ”Spree-Werke”. Do kraja rata, fabrički kod bio je ”cyg” a, nakon rata, ”cvq” (bez godine izrade). Proizvođači su imali niz kooperanata koji su isporučivali određene delove.
Tako je ”Erste Nordbömische Metallwarenfabrik” delove označavala kodom ”jvd” a, fabrika iz Brna – ”dov”. Belgijski ”FN”, tokom okupacione proizvodnje, delove za P 38 nije posebno označavao; proizvodi iz Herstala mogli su se prepoznati samo po žigovima kontrole – ”orlom iznad 140”, ”M1”, te ”M”. Kontrolni žig za ”Valterovu” produkciju bio je ”orao iznad 359”, za ”Mauzerovu” – ”135”, za ”Spree Werke” – ”orao iznad 359” a, za ”Bömischen Waffenfabrik” – ”WaA 76”. Oružje namenjeno policiji nosilo je dodatnu oznaku – ”orao i L”. Pištolji P 38, koje je koristila policija bivše DDR, označavani su ”suncem sa štitom” (u štitu se nalazio broj od ”1” do ”30”). Istočnonemački zavod za ispitivanje iz Sula na oružje je puncirao žigove probe nitroceluloznim barutom (od 1951. do 1974. godine – ”kruna iznad N”), oznaku meseca i godine probe (753 = juli 1953), te žigove završne probe (”kruna iznad U” i ”list”). Čehoslovaci su ”svoje” P 38 (alias vz 46) označavali ”propetim lavom”, brojem ”46” te slovnom oznakom ”E”. Osim toga, u periodu od 1946. do 1948, Zavod za probe iz Brna puncirao je i ”šestokraku zvezdu”. Oružje P 38, alias P 1, iz produkcije francuskog ”Manurhina”, prepoznaje se po žigu u vidu dve ukrštene topovske cevi a, P 38 iz naoružanja austrijske vojske – ”orlom iznad BH”.
