Marsej Oružje Online

Prošle godine se navršilo osam decenija od atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića (1888-1934), tako da je ovaj događaj ponovo dobio na aktuelnosti. Mnogi aspekti oko samog atentata ni do danas nisu u potpunosti rasvetljeni. Svi artefakti vezani za marseljski atentat čuvani su u Vojnom muzeju sve do 1944-1945. godine. Na žalost, nakon završetka rata, većina ovih predmeta je nestala. Cilj nam je da hronološki prikažemo samo događaje vezane za sam atentat, konfuziju tokom atentata, nedoslednosti u istrazi, kao i sudbinu artefakata involviranih u ovaj događaj. Rute kretanja povorke u Marseju Kao što je poznato, čelnici hrvatske ustaške emigracije i bugarske terorističke organizacije VMRO su u Rimu, avgusta 1934 godne, doneli odluku da se izvrši atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Za vreme atentata odabrana je njegova poseta Francuskoj, oktobra iste godine, a za neposredne izvršioce odabrani su Veličko Dimitrov Kerin, alias Vlado Černozmski (1897-1934), pripadnik VMRO, te Mijo Kralj (1908-1940), Ivan Rajić (1903-1944) i Zvonimir Pospišil (1904-1939), članovi hrvatskog ustaškog pokreta. Planirano je da Kerin i Rajić atentat na ralja izvrše u Marselju (Marseille) a, ukoliko oni ne uspeju, Pospišil i Kralj novi pokušaj bi izveli u Parizu (Paris). Trenutak izvršenja atentata Pištolje za atentat nabavila je Stana, supruga Antuna Godine, u Trstu, u čuvenoj radnji ''Angelini i Bernadon''. Kasnijom istragom utvrđeno je da je ova firma pištolje 7.63 mm Mauser Schnellfeuer naručila u Oberndorfu još avgusta 1932. godine. Radilo se o poslednjoj verziji automatskog oružja sistema Vestinger (Westinger, nemački patent № 657.136 od 13 aprila 1932), i to, zaključujući prema serijskim brojevima koji su se kretali od 7200 do 7400, iz prve serije. Stana je oružje prenela iz Italije u Francusku u običnom koferu, putujući vozom sa jugoslovenskim pasošem na ime Marije Vudrec. Bračni par Godina je prispeo u Pariz a u Eks-en-Provans je prešao neposredno pred atentat. Francuska policija je smatrala da je oružje nabavila i prenela preko granice Katica Šiler, a pravi identitet ''famozne Plave dame'' utvdio je iskusni jugoslovenski policajac Vladeta Milićević (1898-1970). Potpukovnik Piole obara atentatora udarcima mača Kerin, Kralj, Pospišl i Rajić su se 28. septembra 1934. sastali u Cirihu (Zürich) i isto veče produžili za Lozanu (Lausanne). U Lozani su 29. oktobra stara odela i rezervno oružje zapakovali u kofer, koji su ostavili u garderobi na železničkoj stanici, te nastavili put u Francusku. Tokom istrage nakon atentata, pukovnik Žakijar(Jaquillard), šef policije kantona Vo (Vaud), otkrio je navedeni kofer i predao ga francuskom inspektoru Nacionalne Bezbednosti (Sûreté Nationale), Robertu Borelu, koji je koordinirao istragu u Švajcarskoj. U koferu su pronađeni jedan mauzer (Mauser) i jedan valter (Walther) pištolj. Prema francuskom sudskom veštaku Gatimelu (Gatimel), ovo oružje je bilo ''sasvim drugih modela'' (od oružja zaplenjenog u Francuskoj) ali iste, nemačke fabrikacije. To su jedan revolver Mauzer automatski pištolj 7.65 mm sa 8 metaka u magacinu i jedan 6,35 mm Valter pištolj sa 6 metaka''. Nakon prelaska u Francusku, Pospišil i Rajić su produžili za Pariz a Kerin i Kralj za Marselj. Do atentata su se smestili u hotelu ''Modern'' (Moderne) u Eks-an Provansu (Aix-en-Provence), tridesetak kilometara udaljenom od Marselja, gde su, 8. oktobra 1934, dobili oružje. Lažni čehoslovački pasoš Znatno pre posete Francuskoj, službe bezbednosti su imale informacije o mogućem atentatu na jugoslovenskog monarha. Naznake o atentatu imao je i prefekt departmana Buš-di-Ron, Pjer Žuando (Le préfet des Bouches du Rhone, Pierre Jouhanneaud), inače zadužen za kompletnu bezbednost tokom posete. Žuando je ministru inostranih poslova Bartuu predložio da Aleksandar na francusko tle stupi bilo gde, samo ne u Marselju. Nekoliko sati pre iskrcavanja kralja u Marseju, pariska sredstva informisanja objavila su vest o planu hrvatskih terorista da izvrše atentat na Aleksandra. Žuando je insistirao da se kralj nalazi u zatvorenim kolima te da obezbeđenje u Marseju bude maksimalno. No, francuska Vlada je smatrala da je to nepopularno i nije se saglasila sa ovim predlogom. U gradu se nalazilo 1500 pripadnika Nacionalne policije (gardiensdelapaix), nekoliko četa pešadijske žandarmerije (gendarmes à pieds), i 200 policijskih agenata u civilnim odelima (inspecteursencivil). Na prvi pogled, ovaj broj pripadnika obezbeđenja delovao je impresivno. No, u organizacionom smislu, obezbeđenje svečane povorke bilo je, najblaže rečeno, na niskom nivou. U Marselj je 9. oktobra doputovao i maršal dvora, general Aleksandar Dimitrijević (1884-1963), inače dobar poznavalac prilika u Francuskoj. Dimitrijević je bio neprijatno iznenanđen merama koje su predvidele francuske službe bezbednosti: planirano je, naime, da se duž rute, sa obe strane ulica, na međusobnom rastojanju od 10 koraka, rasporede policajci okrenuti leđima masi; da stvar bude gora, odlučeno je da se povuče eskort od 12 policajaca i dva oficira na motociklima.Kada je saznao za ovaj potez, i Bartu lično je zaključio da je obezbeđenje nedovoljno. No, Dimitrijević je najveće nezadovoljstvo iskazao kada je ugledao kola predviđena za kralja; radilo se o crnom ‘‘delaž’’u (Delage) sa registarskim tablicama 6068 SA 6, inače vlasništvu prefekture Buš-di-Ron; automobil je imao velika bočna okna i široke papauče koje su se pružale celom dužinom, od prednjeg do zadnjeg branika. No, najtragičnije je bilo to što je zadnji deo kabine, namenjen za visoke zvanice, bio otvoren, sa spuštenim platnenim krovom. Oruđje atentatora izloženo u beogradskom Vojnom muzeju Iako je, navodno, imao neprijatan predosećaj, i sam Aleksandar se pokazao neopreznim; u vreme kada je u kajiti oblačio admiralsku uniformu, smatrajući da stupa na tle prijateljske Francuske, odbio je predlog sobara Zečevića da obuče i neprobojni prsluk. Naime, 15. decembra 1929. kod ''Georga Fišera'' u Šafhauzenu (Aktiengesellschaft der Eisen-und Stahlwerke von Georg Fischer in Schaffhausen), za kralja je nabavljen prvi, a 10. februara 1931 – kod ''B. Hantsmena'', Aterklif kraj Šefilda (B. Huntsman, Steel Manufacturer, of Tinsley Park Road, Attercliffe, nr. Sheffield) – drugi neprobojni prsluk. Jugoslovenski razarač ''Dubrovnik'' je 9. oktobra, oko 14:00 časova, u pratnji francuskih razarača ''Kolber'' (Colbert) i ''Djuken'' (Duquesne), uplovio u marseljsku luku. Kralj je stupio na ''belgijski molo'' u donjem delu Stare luke, gde su ga dočekali ministar inostranih poslova Francuske Žan-Luj Bartu (Jean Louis Barthou, 1862-1934), vojno-pomorski ministar Fransoa Pietri (François Piétri, 1882-1966), član Vrhovnog Ratnog Saveta (Conseil Supérieur de la Guerre) general Alfons Žozef Žorž (Joseph Alphonse Georges, 1875-1951) i službenici ministarstava inostranih poslova i odbrane. Automatski mauzer i valter PP u vitrini vojnog muzeja Bez obzira na sva upozorenja, Kralj i Bartu su se posle kratke ceremonije uputili ka problematičnom ''‘‘delaž’’u''. Ovde je obrazovana svečana povorka: na čelu se nalazio vod od 18 konjanika Mobilne Republikanske Garde (Garde Républicaine Mobile); u prvim kolima iza konjice nalazili su se pripadnici Nacionalne bezbednosti, u sledećim - Žan Bertoin (Jean Berthoin, 1895-1979), generalni direktor Nacionalne bezbednosti i Sisteron (Sisteron), glavni kontrolor iste službe, a iza njih se kretao crni ''‘‘delaž’’''. Očito da, nakon otkazivanja motociklističke pratnje, bokove automobila niko nije obezbeđivao. Na zadnjem desnom sedištu ''delaža'' nalazio se kralj Aleksandar, a do njega –ministar Bartu. Nasuprot njima sedeo je general Alfons Žozef Žorž. Kolima je upravljao Fuasak (Froissac), do koga je sedeo član obezbeđenja, Henri Bartolome (Henry Berthelemy). Nešto ispred i sa desne strane ''delaža'' jahao je potpukovnik 141. alpinskog puka (141e Regiment d'Infanterie Alpine), Piole (Pierre-Henri-Jules Piollet, 1879-1966), a sa leve – komandant legiona Mobilne Republikanske Garde, potpukovnik Pol Vigoru (Paul Jules Vigouroux, 1886 - 1952).Kola su se kretala ulicom Kanabijer (Canebière) ka Berzanskom trgu brzinom od 4 km/h – umesto za takve slučajeve predviđenom brzinom od 20 km/h. U 14:20 časova kolona je stigla do Berzanskog trga.Veličko Kerin, naoružan automatskim Mauzerom (Schnellfeuer) ser. br. 7391, Valterom PP ser. br. 762.782 i italijanskom ručnom bombom P.O. (Petardo Ofansive), već se nalazio na trgu ispred Palate Berze (Palais de la Bourse). Rekonstruisano oružje koje je korišćeno tokom atentata. Ugledavši kolonu, Kerin je izleteo iz gomile posmatrača, skočio na papučicu kola i počeo da puca iz mauzera automatskim režimom vatre. Kralj je dobio dve prostrelne i jednu ustrelnu ranu: jedno zrno ga je pogodilo u desnu stranu grudi, kod spoja ramene kosti (humerus) i lopatice (scapula), prošlo kroz grudni koš (thorax) i izašlo na leđima; drugi projektil je prodro u abdomen (regioepigastrica) – u zoni jetre (hepar) - i izbio na levoj strani leđa; konačno, treće zrno se zadržalo u unutrašnjoj strani levog ramena (regiobrachii).Četiri zrna su pogodila generala Žorža: u grudni koš, slabinu, želudac (gaster) i oblast oba ramena.U opštoj pucnjavi, Luj Bartu je ranjen u levu ruku. Žandarm Seafan Rinjo (Seraphin Rignot), koji se nalazio na dužnosti u ulici Kanabijer, pokušao je da zaustavi atentatora i otme mu oružje, ali je uspeo da dočepa samo rezervni okvir za 20 metaka. Ka Kerinu je pojurio i policajac Gali (Calestin Galy), ali je hicem iz Mauzera ranjen u grudi (ubrzo umro od posledica ranjavanja). U tom trenutku, potpukovnik Piole je uspeo da okrene konja i pešadijskim mačem M1882 (''Manufacture d'Armes Chatellerault, mars 1888''), zada atentatoru nekoliko udaraca; istovremeno, i policajac Debijon (Debillon) je iz revolvera pogodio Kerina u glavu i slabinu. Atentator je klonuo na tle, gde ga je razjarena svetina bukvalno linčovala. Kralj Aleksandar je prevezen u obližnju zgradu prefekture na Ru de Rom (Préfekcture, Rue de Rome), gde je ustanovljena smrt. General Žorž je prebačen u vojnu bolnicu Ru de Lodi (Hopital Militaire, Rue de Lodi), gde je uspešno operisan ali se oporavljao narednih 5 meseci.Iz nerazjašnjenih razloga, Bartu je odbio pomoć jednog žandarma i taksijem se prebacio do bolnice Otel-Dije na trgu Kalver (Hôtel-Dieu, Calvaire). No, kako mu je zrno preseklo levu bracijalnu arteriju (arteria brachialis), ovde je, usled prevelikog gubitka krvi, preminuo. Francuska policija je tokom preliminarne istrage navodno ustanovila da atentator ispalio 10 metaka: 2 u kralja Aleksandra, 4 u generala Žorža, jedan u policajca Galija, jedan u Bartua, jedan u Jolandu Faris (Yolande Farris, umrla usled povrede abdomena) i jedan u Mariju Dibrek (Marie Dubrec, umrla usled krvarenja unutrašnjih organa). –inače slučajne posmatrače u masi. U suštini, na Berzanskom trgu je nastao pravi haos; tokom pada, Kerin je nastavio da puca iz ''mauzera'' a francuski policajci su potpuo nekontrolisano otvorili vatru iz službenog oružja. U opštoj panici, poginule su 4 osobe (kralj Aleksandar, Bartu, Marija Dibrek i Jolanda Faris) a ranjeno je 6: general Dimitrijević, admiral Filip Bertelo (Philippe Berthelot, 1866-1934), policajac Gali (ubrzo preminuo), policajac Feliks Forestje (Felix Forestier), te građani – posmatrači Marijus Amber (Marius Humbert), Loran Tartero (Laurent Tortero), Žastin de Maver (Justine de Mawer) i njen sin Feliks (Felix). Automatski mauzer sa okvirima za 10 i 20 metaka 7,63 mm i čahurama i zrnom 8x27 mm Mle.92, izložen u Vojnom muzeju U vreme atentata, Mijo Kralj se nalazio u masi sveta ispred Berze. Odatle je neprimetno otišao u Eks-an-Provans, gde je u hotelskoj sobi, u madracu, sakrio automatski Mauzer i ručne bombe. Iz hotela se vratio u Marselj, odakle se taksijem odvezao u Fontenblo (Fontainebleau), gde je kupio voznu kartu za Evijan le Ben (Évian-les-Bains). No, na železničkoj stanici ga je legitimisao i pokušao da privede žandarm Fransoa Dir (François Dire), pa je Mijo Kralj pobegao u okolne šume. Policijski komesar Žorž Udo (Georges Gill Houdeau)ga je 15. oktobrauhapsio u Melonu (Melun), 20 km južno od Fontenbloa. Kod Mije je pronađena jedna ručna granata, dok je Valter 7.65 mm PP, navodno, izgubio u šumi u Fontenblou. Već sutradan, 16. oktobra, Pjer Mondenel (Pierre Monndanel), glavni inspektor brigade kriminalističke policije pariske prefekture (Contrôleur Général de la brigade criminelle de la préfecture de police de Paris), tokom pretresa sobe br. 23 u hotelu ''Modern'', Eks-an-Provans, pronašao je automatski Mauzer ser. br. 7307 Mije Kralja, jedan okvir od 10 i tri okvira od 20 metaka, te 2 ručne bombe P.O. Nakon saznanja da je atentat u Marselju uspešno izveden, Rajić i Pospišl su 9. oktobra vozom krenuli iz Pariza u Evijan le Ben sa namerom da se prebace u Švajcarsku. Inspektor Dimon (Dumont), koji je otkrio da su kupili karte za Evijan i Lozanu, telefonom jeupozorio na moguću pojavu osumnjičenih licakomesaraPola Patija (Paul Petit), šefa pogranične ispostave u Anmasu, Gornja Savoja (Annemasse, Haute-Savoie), te komesara Malea (Mallet). Mauser Schnellfeuer 7.63 mm Rajić i Pospišl su uhapšeni 10. oktobra u Tonon le Benu (Thonon-les-Bains). U hapšenju su učestvovali mesni komesar policije Anri Morel (commissaire au Thonon-les-Bains Henri Morel), komesar Pti (commissaire divisionnaire Petit), te policijski narednik Meni (Menie). Drugi par atentatora je priznao da oružje nisu držali kod sebe nego su ga 6. oktobra ostavili na stanici u Parizu. Na osnovu ovih saznanja, inspektor Nacionalne Bezbednosti Brune (Brunet) je 15. oktobra u garderobi pariske železničke stanice Sen Lazar (Gare Saint-Lazare, Paris), pod. br. 9891, pronašao kofer u kome su se nalazila dva automatska pištolja Mauzer sa serijskim brojevima 7279 (Rajić) i 7323 (Pospišl), jedan Valter 7.65 mm PP ser. br. 761.312 i jedan Valter 7.65 mm PPK ser. br. 762.673, četiri bombe P.O. i municija. Mauser 7,65 mm M1914 Treba reći da je dnevna štampa, koja je pomno pratila događaje tokom i neposredno nakon atentata, kao i samo suđenje, unela veliku zbrku oko vrste oružja ubica. Tako se tvrdilo da se radilo o ''revolveru Mauzer-mitraljez'' (revolver Mauser Mitrajete, revolver-mitrailleur)'', ''revolveru tipa Mauzer-Astra'' i ''revolveru Valter V.M.479'' (Walther-W.M.479). U to vreme, naime, na komercijalnom tržištu su bili popularni španski pištolji''Astra''fabrike ''Astra Unceta y Cía''. Španci suna osnovu konstrukcije nemačkog pištolja mauzer S-96 započeli proizvodnju sopstvenog oružja pod oznakom ''Astra 900''. Ubrzo su se na tržištu pojavili i modeli''Astra 901-904'', koji su imali i mogućnost automatske – rafalne paljbe.Nedovoljno stručni novinari su verovatno ovo oružje pomešali sa novim nemačkim automatskim pištoljem ''Mauzer-Vestinger'' (Mauser-Westinger) M1932, koji još nije bio dovoljno poznat široj javnosti. Što se tiče Valtera ''V.M.479'' (Walther M.479) – novinari sujednostavno prepisali broj pod kojim se nemački pištolj Walther PPvodio u komercijalnim katalozima firme ''GEKO'' (GECO, ''Gustav Genschow & Co''). Walther 7.65 mm PP Inače, oružje su na suđenju u Eks an Provansu, veštačili ekspert za oružje dr Beru (expert armurierDr. Berrou), Pol Gatimel (Paul Gatimel) vlasnik marseljske oružarske radnje (''Gatimel Armurier'', 28 Rue Paradis), inženjer mornaričke artiljerije Bernar Kapdevil (ingénieur de l'Artillerie navale Bernard Capdeville), te inžernjer Dibur (ing. Dubourg) iz Službe za javne radove (Corps des Service Ingénieurs des Travaux publics). Oni su zaključili da bombe nisu francuske provenijencije, ali nisu utvrdili ni njihovo tačno poreklo, što je čudno ako se uzme u obzir da ih je italijanska vojska masovno koristila tokom Prvog svetskog rata. Veštak Beru je jedan metak 7,63 mm našao u sicu a drugi, 10 mm (verovatno francuski službeni 11x17R), u spuštenom krovu kola ''ali on svakako nije porvedio Bartua''. Zašto je Beru insistirao na ovom podaktu pokazaće se tek 1974 godine, nakon otvaranja svih francuskih arhiva: francuski ministar inostranih poslova pogođenje metkom 8mm/92 (8x27 mm) iz službenog francuskog revolvera M1892, što znači da ga je ubila francuska policija. Walther 7.65 mm PPK Dva meseca nakon okončanja suđenja, centar iz Eks an Provansa arhive pokrajine Buš di Ron, (Archives Départementales des Bouches-Du-Rhône - Centre d'Aix en Provence) je prema poverljivom dokumentu br. 124 za 1936. godinu, dokumentaciju, oružje atentatora, sve čaure i municiju, te automobil ''delaž'', poklonio Kraljevini Jugoslaviji. Automobil je iz Marselja do Splita prevezen paroborodom ''Vis'' (ex ''Renteria''), a od Splita do Beograda, gde je stigao 27. aprila uveče – železnicom. Walther 6,35 mm Model 9 Uprava dvora Nj. V. Kralja je 25. avgusta 1936. admiralsku uniformu u kojoj je kralj Aeksandar ubijen, 4 pištolja 7.63 mm Mauser Schnellfeuer sa serijskim brojevima 7391, 7307, 7279 i 7323, 2 sa a 2 bez kundak-futrole; 1 pištolj Mauser 7,65 mm M1914 (ser. nr. nije zabeležen); 1 pištolj Walther 6,35 mm Model 9 (ser. nr. nije zabeležen); 1. pištolj Walther 7.65 mm PPK,ser. br. 762.673; dva pištolja Walther 7.65 mm PP ser. br. 761.312 i 762.782; 8 italijanskih ručnih bombi Petardo Offensivo P.O; 6 okvira kapaciteta 20 metaka 7.63 mm (''6 šaržera sa 20 metaka velikog kalibra''); 2 okvira kapaciteta 10 metaka 7.63 mm (''2 šaržera sa 10 metaka malog kalibra''); 15 okvira za pištolj kalibra 7.65x17 mm; 2 okvira za pištolj kalibra 6.35x17 mm; 1 kutiju za metke bez naznake kalibra, municiju i čaure 7.63x25 mm, 7.65x17 mm, 6.35x17 mm, 8x27 mm Mle.92 za francuski službeni revolver M1892 (revolver d'Ordonnance Modèle 1892), 11x17R Mle.73 za francuski službeni revolver Šamelot-Delvinj M1873 (Chamelot-Delvigne MAS - Manufacture de saint Etienne, Mle.1873) i crni ‘‘delaž’’ registarskih tablica 6068 CA 6, poklonilaVojnommuzejuuBeogradu. Unošenje ''delaža'' u prostor Vojnog muzeja u Beogradu Okviri za 10 i 20 metaka za Mauser Schnellfeuer 7.63 mm, metak i čahura 8x27 mm Mle.92 Svi eksponati su 28. avgusta popisani u Knjizi darodavaca muzeja pod rednim rojem 48. Kada je 20. aprila 1937. otvorena nova postavka Vojnog muzeja, većina ovih predmeta je bila izložena u specijalnom odeljenju ''Blaženopočivšeg Kralja Aleksandra I Ujedinitelja''. Italijanska ručna bomba Petardo Offensivo P.O Na žalost, neposredno nakon oslobođenja Beograda od nemačke okupacije, 20. oktobra 1944, svi pištolji su nestali iz Vojnog muzeja i nikada nisu pronađeni. Istovremeno, vojska je nakon rata ''delaž'' koristila kao transportno vozilo sve dok nije rashodovano i uništeno. ''Delaž'' u postavci Vojnog muzeja do 1944. godine Metak Mauser Schnellfeuer 7.63x25 mm Dužina metka 34.8 mmDužina čahure 35.15 mmPrečnik vrata čahure 8.45 mmPrečnik danceta čahure 9,98 mmMasa metka 10,7 gMasa zrna 5,6 gPrečnik zrna 7.82 mmVo 441 m/s.Eo 545 J Metak za francuski službeni vojno-policijski revolver Mle.1892 Dužina metka 36.7 mmDužina čahure 27.5 mmPrečnik danceta čahure 10.43 mmPrečnik zrna 8.35 mmMasa zrna 7.8 gMasa baruta 0.79 g (crni barut) ili 0.3 g (bezdimni barut)Vo 225 m/s.Eo 196 J Metak za francuski službeni vojno-policijski revolver Mle.1873/74 11 x 18,3RPrečnik zrna: 11,46 mmPrečnik glića čaure: 11,74 mmPrečnik dna čaure: 11,80 mmPrečnik venca: 12,54 mmDužina čaure: 17,4 mmDužina metka: 28,9 mm Masa crnog baruta 0,65 g Masa cilindrično-oživalnog zrna 11,7 g Vo 130 m/s Eo 98.1 J Branko Bogdanovic